PredragVId

Поносни на нашег владику тимочког Илариона. Од данас у тимочкој епархији молебани Пресветој Богородици након сваке Свете Литургије и велика литија на Успење  у Зејечару насупрот срамне "параде". Богу хвала.

Драга браћо и сестре, помените манастир Беле Воде код Љубовије у коме је око 18 сати вечерас, избио пожар. Црква је остала нетакнута. Али је манастирски конак нажалост веома захваћен. Пресвета Богородице спаси нас.

VELIKI POŽAR U MANASTIRU SVETE TROJICE: Plamen zahvatio konak svetinje, vatrogasci nisu mogli da se probiju

WWW.NOVOSTI.RS

---

VATRENA stihija zahvatila je veliki konak Manastira Svete Trojice na Belim vodama kod LJubovije, koji je udaljen oko dva i kilometra od druma LJubovija-Bajina Bašta, rekao nam je...

-ОСТАРЕЛИ ПАР-
Он је имао 100 година а она 98 година. Били су у сатрачком дому, посетио сам тамо једног парохијана.И када сам пролазио поред њихове собе,они су ме чекали на вратима. Рече:Оче,уђи причај с нама. Почели смо да причамо.
Рекао је да су његову супругу сместили у старачки дом јер су јој ноге одказале. Пошто она треба да буде овде одлучио сам да и ја будем овде.
Није да не могу да живим без ње,већ не желим да живим без ње!
Рекох;како дивно! Колико сте времена у браку? Видим да су старији људи ал не знам колико су стари. Одговорио је;у браку смо 74 године,ја имам сто година а она деведесет осам година.
Тада упитах; како је уопште било могуће живети заједно толике године?
Испричао ми је своју причу.
Првих десет година настао је прави пакао. Стално смо се свађали,новца никад није било доста. Стално су се рађала деца, задуживали смо се, деца су се разбољевала. Шта год сам урадио била је несрећна. Дођем кући она одмах говори шта није у реду код куће, са децом.. Прошло је десет година и одлучио сам да нећу више да будем тамо и да живим тако. Сестра његове жене отишла је у парохију где је био добар свештеник. Она је рекла ти са својом женoм треба да идеш код нашег свештеника, он ће вам помоћи.
Рече жена,која је сврха,чему? Брак се већ распао. А онда је размислила питала мужа,хоћеш ли ићи? Муж рече; ајд, шта да изгубим,идем .И они су отишли.
Свештеник је био истински Христов ученик, молио се много. И све што им рекао разумели су и послушали.
А свештеник рече:
Без Бога немаш живота! Свака веза долази од Бога. И у свакој вези Бог треба да буде први! Дивно је што је Бог на првом месту, значи ти си на другом? Не. Одговара он. Жена ми је на другом а ја на трећем месту. Рекао је у свакој вези Бог мора бити на првом месту, друга особа, без обзира ко је мора бити на другом месту, а ти увек на трећем месту. И кад схватиш да постоје две трећине односа које не зависе од тебе које ти не контролишеш и ове две трећине чине те тим што јеси, онда побеђујеш лудило самољубља. А мој саговорник рече, успели смо. Схватио сам колико сам пропустио што сам мислио да је све усредсређено на мене.То је променило мој и њен живот.Остарили су заједно.

У срцу.

О избегавању страха од Апокалипсе 

Шетај и мисли

Кишни је дан. Никако да схватим зашто људи слабо излазе по киши? Добро се обући, не превише и кренеш. Право је задовољство шетати по киши. Ваздух је чистији. Људи су опуштенији. Никуд не журе. Знам. Ретко ко ће се пронаћи у овим речима. - Шта ће људи рећи? Па нема никог напољу. Па какав сам ја чудак. Е да ме неко види. И много тога другог. – У пракси није баш тако. Шетња по киши је одлична за размишљање. Страх од кише назива се плувиофобија. Побеђујући тај страх ми несвесно решавамо и друге проблеме које имамо. Њих је седећи кући теже решити. Све велике ствари почеле су од првог корака. Али, наравно, неће све од једном. Потребно је много вежбе. Прво (и основно) ако желите да савладате плувиофобију, потребна вам је одећа намењена за кишно време. Друго, патике које не пропуштају воду и добар кишобран. Треће и најважније, потребно је пуно добре воље и мало храбрости да се страх превазиђе. Нажалост, људи мало причају о својим проблемима мислећи да их нико не разуме. Међутим, истина је сасвим супротна. Сви смо ми мање више исти и сви без разлике имамо скоро сличне проблеме... Дакле, ево првог корака а остало је на вама.

Нађох овај лепи текст пре пар минута и баш ми се допао.

Дани митрополита Амфилохија, уживо из Подгорице, на ју туб каналу ТВ студија Острог

Постављање крста изнад манастира Милешева. Крст тежак 3,8 t поставила војска РС хеликоптером (МИ-17).

8.10.2021. Света Литургија уживо на дан прослављења Светог Сергија Радоњешког, из Радоњежа

Срећан празник

Све може

Čovek te vrati na fabričke postavke.

Berete li sremuš?

Свима који посте срећан почетак Великог поста. Да га дочекамо у Васкршњој радости.

Чича Мича и готова прича.

Прича о нама самима (Мт. 13, 3 - 9)

Шетајући бескрајним пространством својих мисли колико далеко можеш отићи од себе? Од природе која те окружује? Немаш времена за себе? У журби си? Стално газиш напред у жељи да имаш што више. А знаш ли можда, колико далеко си отишао од себе, од села, од природе која те окружује? Колико далеко си загазио на њивама глади? Којом брзином окрећеш точак којему нема краја? А недалеко од тебе налази се мир.

Мир који се ничим не може описати. Радост која извире из нас самих. Задовољство које не престаје. Извор и почетак свега, налази се у нама самима. Да би га нашли и спознали морамо се склонити из овога света. Од буке која нас окружује. Повући се у тишину. Скупити храброст и прећи границу насеља и повући се у самоћу. Бити сам са собом, са својим мислима, могуће је једино изван граница насељеног града. У природи.

И онда, када пређеш ту границу, схватићеш да је све што си понео, у теби. Тишина разгони страхове, буди наше успаване мисли, оживљује наша давно заборављена осећања. Корачајући даље, схваташ колико си се удаљио од себе. А где су то моје мисли, пажња, осећаји? Замрели су на дубини нас самих. Попут овог угаженог пута животне бриге су их угазиле. У нама самима више ништа не узраста. Много послова и неостварених жеља угазило је пут којим треба да прођемо.

Али, ако мало даље бациш поглед видећеш свеже узоране оранице. Ту је још увек могућ живот. Али између њих и овог угаженог пута којим треба да прођемо налази се и ово трње које свакако треба поменути. На своме животном путу и ми смо поробљени трњем својих страсти које нас гребе и оставља ожиљке. Разне фрустрације, неостварене жеље и бесови који се понекад због тога јављају слични су трњу које нас поробљава и не да нам даље. Све наше жеље које у њега падну немају излаза. Заробљавају се и остају у нама самима и никада не дочекају светлост дана.

Али тамо даље, плодне њиве родиће једнога дана.  Једне по 30, друге по 60 а треће ће у потпуности попунити амбаре вредних жетелаца. Наравно, семена која буду посејана на најбољој земљи родиће највише. Тамо где је земља слаба и без добрих услова за живот родиће једва око 30 посто од пуне мере. Наравно, ни род сваке године неће бити исти, јер земљу треба одмарати. Ако сваке године тражимо да нам рађа пуни принос брзо ћемо се разочарати а земљу брзо осиромашити.

Да ли сад можете да схватите везу између наших мисли и осећаја и ових тек узораних и посејаних њива које нас окружују? Која је разлика између града, села и планине и ове приче о путу, трњу и плодних њива које нас из године у годину свагда хране? Ако не можете, изађите из своје удобности и закорачите преко границе насељеног места у природу. Ту је све записано и ко смо, и куда идемо, и где требамо стићи на крају. Баш као и ова Прича о сејачу и семену давно исписана у Јеванђењу, на таблицама нашега срца.     

Уживо из храма Христовог Васкрсења у Подгорици

https://www.facebook.com/watch/?v=772570826808626

"Oktobarska idila"

Al' se nekad dobro jelo, baš.

ОТКРИВЕНА ГРОБНИЦА СВ. ЗОСИМА ТУМАНСКОГ, 08.10.2020.

Skijanje na vodi, Ada Ciganlija