Несташна

СРЕДА ПЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 
Гал. 207 (3:15-22)

Браћо, као човјек говорим, нико потврђено завјештање човјеково не одбацује нити му што додаје. 16. Аврааму пак и сјемену његову речена бише обећања; не каже: и сјеменима, као за многе, него као за једно: И сјемену твојему, које је Христос. 17. Ово пак велим: Закон, који је постао послије четири стотине и тридесет година, не поништава завјет који је од Бога раније потврђен за Христа, да се не укине обећање. 18. Јер ако је насљедство од закона, онда већ није од обећања, а Аврааму га обећањем дарова Бог. 19. Шта ће, дакле, закон? Због гријеха додаде се, док не дође сјеме коме је дато обећање, и установљен је преко анђела, руком посредника. 20. Посредника пак нема гдје је један; а Бог је један. 21. Зар је, дакле, закон противан обећањима Божијим? Никако! Јер да је дат закон који може оживљавати, заиста би од закона била праведност; 22. Али Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа онима који вјерују.

Мк. 23 (6:7-13)

У вријеме оно, дозва Исус дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власт над духовима нечистим. 8. И заповједи им да ништа не узимају на пут осим штапа: ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; 9. Него обувени у сандале, и не облачити двије хаљине. 10. И рече им: Гдје уђете у дом, ондје останите док не изиђете оданде. 11. И ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за свједочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе. 12. И отишавши проповиједаху да се покају. 13. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцјељиваху.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да са собом ништа не носе. Једна одећа на раменима, сандале на ногама, штап у рукама - и, ништа више. Наложио је да, приступајући томе труду, немају никакве бриге, јер ће бити свестрано обезбеђени. И стварно, апостоли су били у потпуности збринути, иако нису имали никакву спољашњу обезбеђеност. Како се то остваривало? Њиховом савршеном преданошћу вољи Божијој. Због тога је Господ промишљао да они ни у чему не оскудевају. Он је покретао срца оних који су слушали проповед, те су обезбеђивали храну и покој проповедника. Међутим, апостоли нису на то рачунали и нису ништа очекивали, све препуштајући Господу. Због тога су трпељиво сносили ако се и нешто непријатно дешавало. Они су имали само једну бригу - да проповедају, и само једну жалост - када не слушају проповед. Отуда чистота, независност и многоплодност проповеди. И сада би тако требало да буде. Међутим, наша немоћ захтева спољашњу опскрбљеност, без које ми ни корак не правимо. Међутим, није ту прекор нашим садашњим апостолима. У почетку се они ослањају на опскрбљеност, а затим им она ишчезава из главе, те се они својим трудом узводе у стање богопреданости. Од тог момента, може се сматрати, и почиње права плодоносност проповеди. Богопреданост је виши степен наравственог савршенства, и до ње се не долази одмах чим се спозна њена вредност. Она сама долази после труда над самим собом.

ПОНЕДЕЉАК ПЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Гал. 202 зач. (II, 11-16).

Браћо, када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду. 12. Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања. 13. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење. 14. Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски? 15. Ми који смо по природи Јудејци, а не грјешници из незнабожаца, 16. па знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 

Мк. 21 зач. (V, 24-34).

У вријеме оно, за Исусом иђаше народа много, и притјешњаваху га. 25. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, 26. И много препатила од многих љекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, 27. кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине његове. 28. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, оздравићу. 29. И одмах пресахну извор крви њезине, и осјети у тијелу да оздрави од болести. 30. И одмах Исус осјети у себи силу што изиђе из њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче мојих хаљина? 31. И рекоше му ученици његови: Видиш гдје те народ притиска, и питаш: ко се дотаче мене? 32. И он се обазираше да види ону која то учини. 33. А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину. 34. А он јој рече: Кћери, вјера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Код крвоточиве жене одмах пресахну извор крви, чим се само дотаче са вером Господа, и чим јој приђе сила од Господа (Мк. 5,29). Течење крви је слика страсних мисли и замисли које непрестано истичу из срца које се још није очистило од сваког саосећања према греху. То је наша греховна болест. Њу oceћajy они који су се покајали и решили да држе себе у чистоти, и то не само споља, него и унутра. Они виде да из срца непрестано излазе зле помисли, и због тога пате и траже себи лека. Међутим, тај лек се не може наћи ни код себе, ни код других. Он долази само од Господа, и то кад га се душа косне и кад од Њега изиђе сила у њу. Другим речима, када произађе осетно општење са Господом, које се осведочује особитом топлотом и унутрашњим горењем. Уколико се то деси, душа ћe одмах осетити да је оздравила од болести. То је велико блaгo. Међутим, како га достићи? Крвоточива се пробијала ка Господу и добила исцељење. И ми треба да се пробијамо ка Господу, да без лењости идемо кроз теснаце унутрашњих и спољашњих подвига. У почетку све изгледа тескобно и Господ се не види. Међутим, одједном ћe се и Господ појавити, а са Њим и радост! Царство Божије не долази на видљив начин...

НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ.
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4).

Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. 

Мт. 89 зач. (XXII, 1-14).

Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је - Царство небеско, позив - проповед Јеванђеља, они који су одбили позив - неверујући, а без свадбеног руха - верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани - јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела - тј. рухо душевно - због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: "Господе, Господе! ", а унутра: "Изговори ме". Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.




Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о браку Царевога Сина


Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.

Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.

С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.

Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).

Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.

Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.

Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).
Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.

Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!

А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.

Naslov: Re: Недеља 14. по Педесетници - тумачење светог Николаја Охридског и Жичког Ned Sep 13, 2009 2:22 am 
А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:

Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.

И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.

Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.

Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.

Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СУБОТА ЧЕТРНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  1 Кор. 130 зач. (IV, 1-5).

Браћо, тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божијих. 2. А од управитеља се, дакле, тражи да се сваки нађе вјеран. 3. А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. 4. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ. 5. Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога. 

Мт. 93 зач. (XXIII, 1-12).

У вријеме оно, рече Исус народу и ученицима својим, 2. говорећи: На Мојсејеву столицу сједоше књижевници и фарисеји. 3. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по дјелима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, 4. него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. 5. А сва дјела своја чине да их виде људи; јер проширују амајлије своје и праве велике скуте на хаљинама својим. 6. И воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. 7. И да им се клања по трговима, и да их људи зову: учитељу! 8. А ви се не зовите учитељи; јер је у вас један Учитељ, Христос, а ви сте сви браћа. 9. И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. 10. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос. 11. А највећи између вас да вам буде слуга. 12. Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи узвисиће се.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

А највећи између вас да вам буде слуга (Мт.23,11). Сагласио речи Господњој, величина се не мери родом, ни влашћу, ни мером способности и умећа, него умењем чињења добра за друге. Највећи је онај ко најнеуморније и најшире делује у том смислу. Онај ко је у породици највећи, на себе узима бригу о свим члановима. Своју част и преимућство види у томе да све подмири и свима учини добро. Ко, пак, у хришћанској заједници xoћe да буде највећи, мора на себе да прими бригу о хришћанском благостању свих оних у чијем се кругу налази, и у оној врсти делатности коју је за себе изабрао. Боље рећи: нека одбаци сваку мисао о величини и прихвати се срдачне бриге о томе да колико је више могуће послужи на добро оних који га окружују. Тако ћe бити највећи у очима Божијим, а може бити, и код људи. Кад би сви највећи овај закон Христов начинили законом своје савести - одмах би се међу нама зацарило благостање и изобиље! Но, рђаво је т што се величина код нас брзо окреће у служење себи и својим интересима, и што се готово увек дешава да она захтева услуге за себе, а не да другима служи. Савест се, при томе, умирује исправношћу вођења официјелних послова. Због тога имамо много великих, али добро не успева међу нама, те добре установе не приносе добро које се од њих очекује.

НЕДЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ.
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4).

Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. 

Мт. 89 зач. (XXII, 1-14).

Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је - Царство небеско, позив - проповед Јеванђеља, они који су одбили позив - неверујући, а без свадбеног руха - верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани - јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела - тј. рухо душевно - због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: "Господе, Господе! ", а унутра: "Изговори ме". Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.




Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о браку Царевога Сина


Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.

Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.

С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.

Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).

Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.

Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.

Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).
Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.

Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!

А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.

Naslov: Re: Недеља 14. по Педесетници - тумачење светог Николаја Охридског и Жичког Ned Sep 13, 2009 2:22 am 
А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:

Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.

И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.

Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.

Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.

Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

ПЕТАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Гал. 201 зач. (II, 6-10).

Браћо, за оне које су сматрали да су нешто, ма ко они негда били, не марим ништа, јер Бог не гледа ко је ко; јер они који су сматрани угледним мени ништа не додадоше, 7. него напротив, када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане, - 8. јер онај који поможе Петру у апостолству међу обрезанима поможе и мени међу незнабошцима, - 9. и познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима; 10. Само да се опомињемо сиромашних, што се и старах да тако чиним.

Мк. 20 зач. (V, 22-24, 35 - VI, 1).

У вријеме оно, дође Исусу један од старјешина синагоге по имену Јаир; и видјевши га паде пред ноге његове. 23. И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе и да живи. 24. И пође с њим, 35. и дођоше од старјешине синагоге говорећи: Кћи твоја умрије; што још трудиш Учитеља? 36. А Исус, чим је чуо ријеч што казаше, рече старјешини синагоге: Не бој се, само вјеруј! 37. И не даде да ико пође за њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. 38. И дође у кућу старјешине синагоге, и видје вреву и оне који плачу и лелечу много. 39. И ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Дјевојчица није умрла него спава. 40. И подсмијеваху му се. А он истјеравши све узе оца и матер дјевојчице и оне који бијаху с њим, и уђе гдје лежаше дјевојчица. 41. И узевши дјевојчицу за руку рече јој: Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани! 42. И одмах устаде дјевојчица, и хођаше; а бјеше од дванаест година. И зачудише се чудом великим. 43. И запријети им врло да нико не дозна за то; и рече да јој дају да једе. 1. И отиде оданде, и дође у постојбину своју; и за њим идоше ученици његови.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Васкрсавши кћер Јаирову, Господ врло запрети њеним родитељима да нико не дозна за то (Мк.5,43). Тиме нам је указано: не тражи славу, нити похвале људске, макар твоја дела била таква да се не могу сакрити. Чини оно на шта те приморава страх Божији и савест, а према говору људском се држи као да уопште и не постоји. И гледај на своју душу: чим се макар мало накриви на ту страну, одмах је враћај на своје место. Жељу да нас људи виде проузрокује чежња за похвалом. Када примимо похвалу, постижемо циљ. Међутим, она подрива енергију и пресеца духовну делатност и, самим тим, продужење похвала. Одатле произилази да сам себе мрзи онај који жели да људи знају његова добра дела. Није лоше ако људи нешто хвале. Јер, како не хвалити оно што је добро? Ти, пак, немој о томе да мислиш, да очекујеш или тражиш. Ако то себи допустиш, сасвим ћеш се покварити. Попуштање у једној ствари доводи и до друге. Учесталост у томе доводи до стварања навике и човек постаје хвалисав. А ако дође дотле, већ неће сва његова дела бити похвална и похвале ћe се смањити. Услед недостатка похвала са стране, почеће самохвалисање, које је Господ назвао трубљењем пред собом. То је још горе. Душа постаје ситничава, тражи лажан сјај, и истинског добра више од ње не очекуј.

ЧЕТВРТАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Гал. 198 зач. (I, 1-10, 20 - II, 5).

Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих, 2. и сва браћа која су са мном. Црквама Галатије: 3. Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа. 4. Који даде себе за гријехе наше да избави нас од садашњега вијека злога, по вољи Бога и Оца нашега, 5. Којему слава у вијекове вијекова. Амин. 6. Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, 7. које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. 8. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде! 9. Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповиједа јсванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! 10. Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов. 20. А што вам пишем, ево Бог ми је свједок да не лажем. 21. Потом дођох у предјеле Сирије и Киликије. 22. А бијах лично непознат Христовим Црквама Јудеје, 23. него само бијаху чули да онај који нас је некада гонио сада проповиједа вјеру коју је некада рушио, 24. и слављаху Бога због мене. 1. А потом, након четрнаест година, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом, узевши са собом и Тита; 2. А изиђох по откривењу, и изложих им јеванђеље које проповиједам незнабошцима, посебно пак изложих угледнима, да како не трчим или не трчах узалуд; 3. Али ни Тит, који бјеше са мном, и бјеше Јелин, не би приморан да се обреже; 4. И то због придошле лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу, коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе; 5. Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас. 

Мк. 19 зач. (V, 1-20).

У вријеме оно, дође Исус преко мора у земљу Гадаринску. 2. И кад изиђе из лађе, одмах га срете из гробова човјек с духом нечистим, 3. који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; 4. Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. 5. И стално ноћ и дан он бјеше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. 6. А кад видје Исуса издалека, потрча и поклони му се. 7. И повикавши из свег гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! 8. Јер му говораше: Изиђи, душе нечисти, из човјека! 9. И питаше га: Како ти је име? И одговори му и рече: Легион ми је име: јер нас је много. 10. И молише га много да их не шаље из оног краја. 11. А ондје по бријегу пасијаше велико крдо свиња. 12. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. 13. И донусти им Исус одмах. И изишавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с бријега у море; а бијаше их око двије хиљаде: и утопише се у мору. 14. А свињари побјегоше, и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта се догодило. 15. И дођоше Исусу, и видјеше бјесомучнога у коме је био легион гдје сједи, обучен и присебан; и уплашише се. 16. И испричаше им они што су видјели шта се догодило бјесомучноме, и о свињама. 17. И почеше га молити да иде из њихових крајева. 18. И кад уђе у лађу, мољаше га онај што је био бјесомучан да буде с њим. 19. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Легион ми је име; јер нас је много (Мк.5,9). Духови нису телесни и због тога не заузимају и не испуњавају простор, као што је случај са телима. Тиме се објашњава физичка могућност пребивања многих духова у једном човеку. Наравствена могућност таквог пребивања са стране духова је схватљива услед њихове безнаравствености, или одсуства сваког начела нарави, а са стране човека - услед многостуког додиривања његовог душевног устројства са мрачним областима нечистих сила. Ипак, тиме се објашњава само могућност, док стварност усељења бесова подлеже условима које не можемо да одредимо. Можемо само рећи да усељење духова не бива увек видљиво и да се не препознаје увек по одређеном понашању ђавоиманих. Постоји усељење духова које се не показује, тј. - скривено. Постоји, опет и власт духова над умовима мимо тела. У таквим случајевима, они умом руководе како хоће, путем страсти које у њему делују. При томе, људи све мисле да сами дејствују, због чега постају подсмех нечистим силама. Шта ту да се ради? Буди прави Хришћанин и никаква вражја сила те неће моћи савладати.

СРЕДА ЧЕТРНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2 Кор. 197 зач. (XIII, 3-13).

Браћо, тражите да искушате Христа који у мени говори, који за вас није слаб, него је силан међу вама. 4. Јер ако и распет би по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас. 5. Сами себе испитујте, јесте ли у вјери. сами себе испробајте. Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани. 6. А надам се да ћете познати да ми нисмо неваљани. 7. А молимо се Богу да ви не чините никаква зла. не да се ми ваљани покажемо, него да ви добро чините, а ми као неваљанн да будемо. 8. Јер ништа не можемо против истине, него за истину. 9. Јер се радујемо када смо ми слаби, а ви јаки; за то се и молимо Богу, за ваше савршенство. 10. Због тога, одсутан вам пишем ово, да када будем присутан не поступим строго, по власти коју ми је дао Господ за изграђивање а не за рушење. 11. Најзад, браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама. 12. Поздравите један другога светим цјеливом. Поздрављају вас сви свети. 13. Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.

Мк. 18 зач. (IV, 35-41).

Рече Господ Својим ученицима: Пређимо на ону страну. 36. И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим. 37. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. 38. А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? 39. И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика. 40. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере? 41. И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ученици плове по мору. Подиже се бура и они доспевају у опасан положај. Господ, међутим, спава. Они вичу: "Господе, спаси!" Он једном речју утишава буру (Мк.4,38-39). Друго чињеничко пројављивање поретка Божаственог промишљања. Сваки човек, и народ, и Црква - сами плове по мору живота, природним н натприродним силама које су у њих положене, по поретку који је Бог успоставио. Господ почива, иако пребива усред догађаја који се збивају. Сам почиње да делује тек када прети неминовна беда, која намерава да смер догађања скрене супротно Његовим Божанственим плановима. Он је свагде и све чува, све загрева дисањем своје љубави, премда својој твари оставља да делује силама које је Он дао, по законима и порецима које је Он завео за свагда и определио на трајност. Не делује Он свагде лично, иако је све од Њега и премда без Њега ништа не бива. Увек је готов да и сам делује, када, по својој безграничној мудрости и правди, види да је неопходно. Молитва је, пак, прималац Божијег дејства. А најбоља је: "Господе, Ти све знаш! Учини са мном како сам хоћеш!"

УТОРАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС
  2 Кор. 196 зач. (XII, 20 - XIII, 2).

Браћо, бојим се да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каквог ме нећете; да како не буду свађе, зависти, срдње, пркоси, опадања, шаптања, надимања, нереди; 21. Да ме опет кад дођем не понизи Бог мој код вас, те не заплачем за многима који су прије гријешили и нису се покајали за нечистоту и блуд и разврат што починише. 1. Ово трећи пут долазим к вама; на устима два или три свједока утврђује се свака ријеч. 2. Напријед казах и унапријед говорим, када сам био код вас други пут, и сад кад нисам код вас, пишем онима који су прије сагријешили и свима осталима, да ако дођем опет, нећу штедјети.
Мк. 17 зач. (IV, 24-34).

Рече Господ Својим ученицима: Памтите што чујете: каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити и дометнуће се вама који слушате. 25. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има. 26. И говораше им: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; 27. И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. 28. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. 29. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва. 30. И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати? 31. Оно је као зрно горушично које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; 32. А кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити. 33. И таквим многим причама казиваше им ријеч колико могаху слушати. 34. А без приче не говораше им ни ријечи. А ученицима насамо тумачаше све.
Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Прича о постепеном расту пшенице из семена (Мк.4,26-29) у односу на сваког човека символизује постепени раст скривеног човека срца, благодаћу Божијом посејаног и чуваног, а у односу на човечанство - постепени раст тела Цркве или заједнице спасаваних у Господу Исусу Христу, на начин који је Он установио. Том причом се даје одговор на питање због чега ни до нашег времена Хришћанство није постало свеобухватно? Семе које човек баци на земљу клија и расте само по себи, без његовог знања, док он спава и устаје. Положивши на земљи семе божанственог живота, и Господ оставља слободу да се по себи разраста, потчинивши га његовом природном току догађања и не вршећи насиље над њим. Он га само чува, помажући му у неким случајевима и дајући му опште усмерење. Узрок томе је у слободи човека. Господ тражи да му се сам човек потчини и чека приклањање његове слободе. Због тога се дело и одужило. Кад би све зависило само од воље Божије, већ одавно би сви били Хришћани. Друга мисао: тело Цркве које је у изградњи, гради се на небу. Са земље, међутим, притиче материјал, који се такође обликује небеским делатељима. Реч долази са неба на земљу и привлачи оне који је хоће. Они који је прихвате и следе јој, као сирови материјал долазе у радионицу Божију, у Цркву, и ту се прерађују по обрасцима који су са неба дати. По изласку из овог живота, прерађени прелазе на небо и улазе у здање Божије, свако на одговарајуће место. И тако без прекида. Према томе, дело Божије није у застоју. Свеопшта раширеност Хришћанства и није неопходан услов за њега. Здање Божије се гради невидљиво.

ПОНЕДЕЉАК ЧЕТРНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2 Кор. 195 зач. (XII, 10-19).

Браћо, добре сам воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан. 11. Постадох безуман хвалећи се! Ви ме натјерасте. Јер је требало да ме ви хвалите, пошто ни у чему нисам мањи од превеликих апостола иако сам ништа. 12. Јер знаци апостола учињени су међу вама у сваком трпљењу, у знацима и чудесима и силама. 13. Јер шта је то у чему сте мањи од осталих Цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду. 14. Ево готов сам по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити: јер не тражим ваше него вас. Јер нису дјеца дужна тећи имање родитељима него родитељи дјеци. 15. А ја ћу врло радо трошити и истрошићу се потпуно за душе ваше, иако вас ја одвише љубим, а ви ме мање љубите. 16. Али нека буде, ја вам не бих на терету, него будући лукав, добих вас пријеваром. 17. Еда ли вас што закидох преко некога од оних које сам слао к вама? 18. Умолих Тита, и с њим послах брата: еда ли вас Тит што закиде? Зар не ходисмо истим духом? Зар не истим стопама? 19. Мислите ли опет да се бранимо пред вама? Пред Богом у Христу говоримо; а све је, љубљени, за ваше изграђивање.

Мк. 16 зач. (IV, 10-23).

У вријеме оно, приступише ученици Исусу кад оста сам, и запиташе га за ову причу. 11. И рече им: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива, 12. да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се опросте гријеси. 13. И рече им: Зар не разумијете причу ову? А како ћете све приче разумјети? 14. Сијач ријеч сије. 15. А покрај пута, гдје се сије ријеч, јесу они који кад је чују, одмах дође сатана и узме ријеч посијану у срцима њиховим. 16. Тако и они посијани на каменитим мјестима јесу они који кад чују ријеч, одмах је приме с радошћу, 17. али немају коријена у себи. него су непостојани, па кад дођу до невоље, или гоњења због ријечи, одмах се саблазне. 18. А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч, 19. али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане. 20. А они на доброј земљи посијани, јесу они који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто. 21. И говораше им: Еда ли се свјетиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свијећњак постави? 22. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видјело. 23. Ко има уши да чује, нека чује!



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Дуну Бог дух животни и постаде човек по образу Божијем. Тако је и у препороду: надахњивањем Духа Божијег, који незнано откуда и незнано како прилази, поставља се почетак новог живота и обнавља се образ човека. То је полазна тачка. Од тада почиње труд усавршавања образа до подобија. Препорођени по образу Онога који га је саздао се Господњим Духом преображава из славе у славу, иако не без личног удела. Наш је труд и старање, а Бог, по нашој вери у Господа, изграђује и узраста [дело] благодаћу Пресветог Духа. Ето идеала и начина остварења образа и подобија Божијег! А колико само пишу и говоре о васпитању! Међутим, у речи Божијој оно је у потпуности одређено са неколико речи. Подухвати се само да оствариш написано и васпитање ће само по себи успешно да крене ка свом циљу. То је Божији пут. Он, међутим, не искључује и људске путеве. Напротив, он им даје смер и венчава их успехом. Кад се остаје само на људском, васпитање обично бива недовољно и мањкаво, а не ретко и сасвим изопачујуће за васпитанике. После тога и живот почиње да иде наопако. Где се умножава наопако васпитање, све друштво почиње да се све више и више накривљује - и у свом животу и у својим погледима. Крај тога је - свеопшта искривљеност. Један вуче на једну страну, а други на другу.

НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  1 Кор. 166 зач. (XVI, 13-24).

Браћо, бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се. 14. Све да вам бива у љубави. 15. Молим вас пак, браћо, знате за дом Стефанинов да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу светима; 16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се. 17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство; 18. Јер умирише дух мој а ваш. Уважавајте, дакле, такве. 19. Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом. 20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим. 21. Поздрав је мојом руком, Павловом. 22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. 24. Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Мт. 87 зач. (XXI, 33-42).

Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.




Свети Николај Српски - Омилије

Јеванђеље о злим виноградима


Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

НЕДЕЉА ТРИНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  1 Кор. 166 зач. (XVI, 13-24).

Браћо, бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се. 14. Све да вам бива у љубави. 15. Молим вас пак, браћо, знате за дом Стефанинов да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу светима; 16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се. 17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство; 18. Јер умирише дух мој а ваш. Уважавајте, дакле, такве. 19. Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом. 20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим. 21. Поздрав је мојом руком, Павловом. 22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. 24. Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Мт. 87 зач. (XXI, 33-42).

Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.




Свети Николај Српски - Омилије

Јеванђеље о злим виноградима


Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.
А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СУБОТА ТРИНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  1 Кор. 126 зач. (II, 6-9).

Браћо, мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога вијека, ни кнезова овога вијека који су пролазни; 7. него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, 8. коју ни један од кнезова овога вијека није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели. 9. Него као што је написано: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 

Мт. 90 зач. (XXII, 15-22).

У вријеме оно, на вијећању се договорише сви фарисеји против Исуса, како би га ухватили у ријечи. 16. И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. 17. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не? 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемјери? 19. Покажите ми новац порезни. А они му донесоше динар. 20. И рече им: Чији је овај лик и натпис? 21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу. 22. И чувши задивише се, и оставивши га отидоше.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Подајте кесарево кесару а Божије Богу (Мк.22,21). Свакоме дај своје. Одатле и закон: Богу угађај не само са једне, него са сваке могуће стране; сваку силу своју и способност своју окрећи на служење Богу. Рекавши: Подајте кесарево кесару, Господ је показао да му је таква делатност угодна. Ако под кесаревим будеш подразумевао уопште све неопходне и суштинске поретке земаљског живота, а под Божијим - све поретке Богом установљене Цркве, проистећи ће да су сви путеви нашег живота препуни начинима за спасење. Једино буди пажљив! Користи се свиме, и свагда делај саобразно са вољом Божијом, онако како Бог од тебе хоће, па ће спасење бити у твојим рукама. Моћи ћеш да доспеш дотле да сваки твој корак буде дело угодно Богу. Услед тога ће сваки твој корак бити подвиг ка спасењу. Пут спасења јесте хођење путем воље Божије. Ходи у присуству Божијем. Пази, расуђуј и, не жалећи себе, одмах приступај делу на које ти у том тренутку буде указивала савест.

ПЕТАК ТРИНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
  2 Кор. 192 зач. (XI, 5-21).

Браћо, мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола. 6. Јер ако сам и невјешт у ријечи. али нисам у знању. него се у свему показасмо вама и свима. 7. Или гријех учиних што понизих себе да се ви узвисите. што вам бесплатно проповиједах Божије јеванђеље? 8. Од других Цркава отех, узевши плату за служење вама, па дошавши к вама и будући у оскудици, не досадих никоме; 9. јер моју оскудицу попунише браћа што дођоше из Македоније; и у свему чувах себе и чуваћу да не будем вама на терету. 10. Као што је истина Христова у мени, тако се хвала ова неће узети од мене у предјелима Ахаје. 11. Зашто? Зато ли што вас не љубим? Бог зна! А што чиним и чинићу, 12. да уклоним повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се хвале, нашли као и ми. 13. Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици, који се претварају да су апостоли Христови. 14. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости. 15. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по дјелима њиховим. 16. Опет велим, нека ме нико не сматра безумним; уосталом, и као безумног примите ме. да се и ја нешто мало похвалим. 17. А што говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу, хвалећи се на овакав начин. 18. Будући да се многи хвале по тијелу, и ја ћу да сс хвалим. 19. Јер радо подносите безумне, пошто сте мудри; 20. Јер подносите ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима. ако вас по образу бије. 21. На срамоту говорим, као да ми постадосмо немоћни.

Мк. 15 зач. (IV, 1-9).

У вријеме оно, поче Исус учити код мора. И сабра се око њега народ многи, тако да он уђе у лађу на мору и сјеђаше, а народ сав бијаше на земљи крај мора. 2. И учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој: 3. Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије. 4. И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га. 5. А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље; 6. А кад обасја сунце, увену и, будући да немаше коријена, усахну. 7. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. 8. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто. 9. И говораше им: Ко има уши да чује, нека чује!



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ево изиђе сејач да сеје (Мк.4,3). Од времена кад је изишао на сетву, сејач не престаје да сеје. У почетку је сам сејао, затим преко апостола, и најзад преко Божанственог Писма и богомудрих учитеља. И до сада се свагде сеје реч истине Божије. Ако си спреман да будеш добра земља, семе ћe неизоставно пасти: и посејано ће Господ да разрасте. Како се, пак, показати добром земљом? Пажњом и изучавањем речи Божије, саосећањем и љубављу према њој и спремношћу да се одмах у дело спроведе што се сазна. При таквом настројењу, ни једна реч не остаје на површини душе, него свака улази унутра. Сјединивши се са сродном грађом духа, она пушта корен и узраста. Хранећи се, затим - одозго духовним наиласцима, а одоздо добрим жељама и трудом - она разраста у дрво, даје цвет и плод. Сам је Бог тако устројио око нас и зато не можемо да се не чудимо нашој бесплодности. А то је све због непажње и нерада.

ЧЕТВРТАК ТРИНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2 Кор. 190 зач. (X, 7-18).

Браћо, ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови. 8. Јер ако бих се нешто више похвалио влашћу нашом коју нам даде Господ за назидавање, а не за кварење ваше, нећу се постидјети, 9. да се не покажем као да вас плашим посланицама. 10. Јер су му посланице, вели, тешке и јаке, а кад је тијелом присутан слаб је, и ријеч му је ништавна. 11. Нека такав помисли ово: какви смо ријечју у посланицама када смо одсутни, такви смо и дјелом кад смо присутни. 12. Јер не смијемо себе убрајати или сравњивати са некима који сами себе хвале: али они кад сами себе собом мјере, и сами себе са собом пореде, неразумни су. 13. А ми се нећемо хвалити преко мјере, него по мери правила чију нам мјеру Бог додијели, да достигнемо и до вас. 14. Јер се ми не простиремо преко мјере, као да не досежемо до вас, него и до вас достигосмо с јеванђељем Христовим. 15. Не хвалимо се преко мјере у туђим трудовима, али имамо наду да ћемо се, кад узрасте вјера ваша, с вама величати по правилу нашему изобилно. 16. Да и у даљим крајевима од вас проповиједамо јеванђеље, и да се не похвалимо оним што је по туђему правилу урађено. 17. А који се хвали, Господом нека се хвали! 18. Јер није ваљан онај који се сам хвали, него којега Господ хвали.

Мк. 14 зач. (III, 28-35).

Рече Господ: Заиста вам кажем: Сви гријеси опростиће се синовима човјечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили: 29. А који похули на Духа Светога нема опроштења ва вијек, него је крив вјечноме суду. 30. Јер говораху: У њему је дух нечисти. 31. И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову. 32. И сјеђаше народ око њега. И рекоше му: Ено мати твоја и браћа твоја напољу траже те. 33. И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? 34. И погледавши около на оне који сједе око њега, рече: Ево мати моја и браћа моја! 35. Јер ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

А који похули на Духа Светога нема опроштења вавек (Мк.3, 29). Да ли је тешко упасти у такав грех? Уопште није тешко. Ево грехова те врсте: "Велика и безмерна нада на благодат Божију; очајање или ненадање на Божију милост; противречење очигледној и утврђеној истини и одбацивање Православне хришћанске вере. Други томе додају завист према духовним даровима које ближњи добијају од Бога; упоритост у греху и истрајност у злоби; небригу за покајање све до одласка из овог живота" (Правосл. испов. део 3. пит. 38). Ето, колико путева! Пођеш ли којим од њих, биће ти тешко да се вратиш и бићеш одведен до свепогубне пропасти. Противљење истини почиње са малим сумњама, које бивају побуђиване рђавом речју или књигом. Ако се оставе без пажње или лечења, оне ће одвести ка неверју и упорности у њему. До очајања се такође долази неприметно: "Покајаћу се", говоре и настављају да греше. Поступајући тако неколико пута и видевши да покајање не долази, они говоре у себи: "Тако мора да буде! Не можеш против самог себе", и већ се предају греху у пуну власт. Тако скупљају мноштво грехова, а при томе допуштају и мноштво противљења очигледним позивима Божије благодати. Када у таквом стању човек дође до мисли да се покаје, мноштво грехова га дави, а противљење благодати му одузима смелост да припадне Господу. И он решава: Велики је мој грех, да би ми се опростио. То баш и јесте очајање! Чувај се почетка неверја и грехољубља и нећеш упасти у тај бездан.

СРЕДА ТРИНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2. Кор. 189 (9:12-10:7)

Браћо, вршење ове службе не попуњава само недостатке светих, него и побуђује многе на обилно захваљивање Богу.13. Кроз искуство ове службе они хвале Бога због ваше покорности исповиједању јеванђеља Христова и због простодушности у заједничарењу с њима и са свима, 14. И у молитвама својим за вас они чезну за вама због преизобилне благодати Божије на вама. 15. А хвала Богу на његовом неисказаном дару. 1. А сам ја, Павле, молим вас ради кротости и благости Христове. ја који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама када сам одсутан; 2. Молим пак, кад будем код вас, да ми не буде потребе да будем онако слободан као што мислим да смијем против неких који мисле за нас да по тијелу живимо. 3. Јер живећи у тијелу, не војујемо по тијелу; 4. Јер оружје нашега војевања није тјелесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли 5. И сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу, 6. Те смо готови казнити сваку непослушност када се испуни ваша послушност. 7. Ви гледате по спољашности. Ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови.

Мк. 13 (3:20-27)

У вријеме оно, дође Исус у кућу, и сабра се опет народ, тако да не могаху ни хљеба јести. 21. И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. 22. А књижевници који бијаху сишли из Јерусалима говораху: У њему је Веелзевул; а он помоћу кнеза демонског изгони демоне. 23. А он дозвавши их, говораше им у причама: Како може сатана сатану изгонити? 24. И ако се царство само по себи раздијели, то царство не може опстати, 25. И ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати; 26. И ако сатана устане сам на себе и раздијели се, не може опстати, него ће пропасти. 27. Нико не може отети покућство јакога, ушавши у кућу њетову, ако најприје јакога не свеже, и онда ће кућу његову оплијенити.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24). Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха. Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој. Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара. Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га. Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење. Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело - добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби. То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав.

ПОНЕДЕЉАК ТРИНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2. Кор. 186 (8:7-15)

Браћо, као што у свему изобилујете: у вјери, и у ријечи, и у знању, и у сваком старању и у љубави вашој према нама, да изобилујете и у овој милостињи. Не говорим ово као заповијест, него да кроз ревност других провјерим искреност љубави ваше. Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа, да богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите. И савјет дајем у овоме. јер ово користи вама, који почесте не само да чините, него и да желите то још од лањске године. А сада довршите то и на дјелу, да као што бјеше добра воља да желите, тако да учините од онога што имате. Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема. Јер не да другима буде олакшање, а вама невоља, него подједнако, у садашње вријеме ваш сувишак да буде за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак: да буде једнакост. Као што је написано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало.

Мк. 11 (3:6-12)

У вријеме оно, фарисеји учинише вијеће против Исуса са иродовцима како би га погубили. А Исус отиде са ученицима својим према мору; и многи народ из Галилеје пође за њим, и из Јудеје, и из Јерусалима, и из Идумеје, и с оне стране Јордана и од Тира и Сидона мноштво велико, чувши шта он чини, дође к њему. И рече ученицима својим да лађица за њега буде спремна због народа, да га не притјешњавају. Јер многе исцијели, тако да наваљиваху на њега који имаху ране да га се дотакну. И нечисти духови кад год би га видјели, припадаху к њему и викаху говорећи: Ти си Син Божији. И много им пријећаше да га не разглашавају.



Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Док је био на земљи, Господ је људима и бесима забрањивао да га хвале (Мк.3, 12), али је тражио да верују у Њега и да испуњавају заповести Божије. Тај закон важи и сада, и важиће и на Суду: Heћe свако који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мога који је ка небесима. Отуда славословље у цркви започиње: Слава на висини Богу, да би при крају исповедало: Исцели душу моју... научи ме творити вољу Твоју. Без тога слављење Бога нема никакве вредности, будући да не излази из душе, него се само језиком произносе туђе речи. Господ на то и не oбpaћa пажњу. Треба, напротив, бити такав да други, видећи наша дела, почну да хвале Господа. Сам наш живот треба да буде хвала Богу. У ствари, Он сам у нама све треба да дела, при чему ми не треба да му сметамо. Тако хвала за дела прелази на Њега. Свако треба да постане мирис Христов. Тада ћe и без хвале да се врши славословље Господу. Ружин цвет не пушта глас, али се његов мирис, и поред ћутања, пружа далеко. Тако треба да живе и сви Хришћани 

УТОРАК ТРИНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС
  2. Кор. 187 (8:16-9:5)

Браћо, хвала Богу, који је дао такво старање за вас у срце Титово, да прими молбу, па будући врло ревностан, да оде к вама драговољно. А посласмо с њим и брата кога хвале по свима Црквама због проповиједања јеванђеља. И не само то. него је и одређен од Цркава да иде с нама на ово доброчинство коме ми служимо у славу самога Господа и по нашој жељи; чувајући се тога да нас ко не покуди за наше руковање оволиким обиљем прилога, јер се старамо за добро не само пред Господом него и пред људима. А посласмо с њима и брата својега, којега много пута познасмо у многим стварима да је ревностан, а сад још много ревноснији, због великог уздања у вас. Што се тиче Тита. он је мој друг и сарадник међу вама, а браћа наша, они су посланици Цркава, слава Христова. Покажите им, дакле, пред лицем Цркава, сведочанство ваше љубави и наше похвале за вас. Јер за такво служење светима излишно ми је да вам пишем; јер знам вашу добру вољу, због које се поносим вама пред Македонцима, пошто се Ахаја припреми још од лани, а ваша ревност подстаче многе. А браћу послах да наша хвала због вас у овој ствари не буде узалудна, него да будете припремљени, као што говорих, да се, ако дођу са мном Македонци и нађу вас неприпремљене, не постидимо ми, да не кажемо ви, због ове хвале. Тако нађох, да је потребно умолити браћу, да прије оду к вама и да припреме раније обећани ваш благослов, да он буде готов као благослов, а не као шкртост.
Мк. 12 (3:13-19)

У вријеме оно, изиђе Исус на гору и дозва оне које сам хтједе, и дођоше му. И постави Дванаесторицу, да буду с њим. и да их шаље да проповиједају. И да имају власт исцјељивати болести и изгонити демоне; и надјену Симону име Петар; и Јакова Зеведејева и Јована брата Јаковљева, и надјену им име Воанергес, што значи синови грома: и Андреја и Филипа и Вартоломеја и Матеја и Тому и Јакова Алфејева и Тадеја и Симона Кананита, и Јуду Искариотскога, који га и издаде.
Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Господ је изабрао апостоле да буду с њим и да их шаље да проповедају и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне (Мк.3,14-15). И сваки Хришћанин је изабран да чини слична дела: да буде са Господом, сећајући се Њега и Његове свудаприсутности, да проповеда и испуњава Његове заповести и да је спреман да исповеда своју веру у Њега. Такво исповедање ћe за слушаоце у кругу у коме се врши бити громка проповед. Сваки Хришћанин има власт да исцељује болести, премда не туђе, него своје, и не телесне, него душевне - грехе и греховне навике. Он има власт да изгони демоне, од6ијајући зле помисли које они сеју и гасећи страсне побуде које они распаљују. Чини тако и бићеш апостол и испунитељ онога на шта те је Господ изабрао, делатник свога посланства. Ако успеш најпре у свему томе, Господ ћe те можда позвати и на посебно посланство - да спасаваш друге, будући да си сам пошао путем спасења, и да помажеш искушаванима, пошто си сам прошао сва искушења и стекао опит у добру и злу. Твој посао је да се трудиш над собом - на то си већ изабран. Остало је у рукама Божијим. Смирени се узвисује.

НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
  1.Кор. 158 (15:1-11)

Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте. 

Мт. 79 (19:16-26)

У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује - обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд.



Свети Николај Српски - ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о бремену богатствa


Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Дунаве, Дунаве, крај тебе ми срце моје остаде...

Да то сам ја са пар промена..
 

.

Што се тиче похлепе, он је у праву, јер су људи веома похлепни и у стању су да покупе све.
Што се тиче шећера, тачно је да је природан мед бољи од шећера, али мало је пчелара који могу да селе пчеле. Видите да тај пчелар има контајнере за селидбу пчела и њему је лако да сели и да не употребљава шећер. А шта ћемо са онима који немају услова да селе?
Ту када омане једина паша, нема меда ни за пчеле, ни за пчелара и једино је решење да се даје шећер, јер једноставно нема другог решења и шећер постаје нужно зло.
Ја сам пчелар који је дуго био члан СПОС-а и доста ме људи знају широм наше земље и могу да кажем да камо лепе среће да је узрок угинућа пчела само шећер.Постоји веома много узрока страдања пчела. Уништавање шума, загађивање природне средине у најширем смислу, интензивна пчеларска и пољопривредна производња где се искориштава све живо од пчела и где се не гледа на пчелу као живо биће, већ као на срество за зараду и где се у другим гранама пољопривреде бесомучно прека и по више од 10 пута годишње само да се постигне квалитет плода.
Тај пчелар једноставно рекламира себе у видеу, што има права на то, али није фер према другим пчеларима који не могу да селе. И сама селидба је неприродно стање за пчеле, јер пчеле током своје еволуције нису селиле цело своје станиште. 
И сама селидба има има негативне ствари , а то је стрес пчела приликом селидбе и већа опасност од ширења пчелињих болести, јер да се пчеле не селе, свака би пчелиња болест се спорије ширила.
Узрок страдања пчелињих заједница је стрес, због многих негативних фактора и пада имунитета пчелама као последица тог стреса.

Помолите се за животно угроженог дечака Константина и његову мајку Ирину

НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
  1.Кор. 158 (15:1-11)

Браћо, вама напомињем јеванђеље које вам проповиједах, које и примисте, у коме и стојите, кроз које се и спасавате, ако држите онако како вам проповиједах, осим ако узалуд не повјеровасте. Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму, и да се јавио Кифи, затим Дванаесторици; потом се он јавио одједном више од пет стотина браће, од којих су већина и сада живи, а неки се упокојише. Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима; а послије свију. као каквом недоношчету, јавио се и мени. Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостол, зато што гоних Цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном. Било, дакле, ја било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте. 

Мт. 79 (19:16-26)

У вријеме оно, приступи неки младић Исусу и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога. Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић ријеч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје. А када то чуше ученици, чуђаху се веома говорећи: Ко се, дакле, може спасти? А Исус погледавши на њих, рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује - обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд.



Свети Николај Српски - ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о бремену богатствa


Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.
После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко

Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.