Несташна

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Кол. 251 (1:18-23)

Браћо, Христос је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први. 19. Јер (Отац) благоизволи да се у Њему настани сва пуноћа. 20. И да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту, (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима. 21. И вас који сте некада били отуђени и свјесно непријатељи у злим дјелима, 22. Сада вас измири смрћу његовог људског тијела да вас изведе преда се свете, непорочне и невине, 23. Ако само останете у вјери утемељени и постојани, и не одвајајући се од наде Јеванђеља, које чусте, које је проповиједано свој твари под небом, којему ја, Павле, постадох служитељ.

Лк. 37 (8:22-25)

У вријеме оно, уђоше Исус и ученици Његови у лађу, и рече им: Пређимо на ону страну језера. И пођоше. 23. И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше, и бијаху у опасности. 24. И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста тишина. 25. А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Да ли су, улазећи у лађу да би отпловили на другу страну језера (Лк.8,20-25), апостоли мислили да ће их задесити бура и да ће им живот бити изложен опасности? Јер, изненада уследи олуја и они готово не очекиваху да ће остати међу живима. Такав је пут нашег живота! Не знаш како ни одакле може да дође беда, која може да те сломи. Ваздух, вода, ватра, звер, човек, птица, кућа, једном речју - све што нас окружује, може изненада да се преобрати у оруђе наше смрти. Одатле и закон: живи тако да у сваком тренутку будеш спреман да се сретнеш са смрћу и да без страха ступиш у њену област. Сада си жив - али је следећи тренутак неизвестан. Сагласно тој мисли се и понашај. Ради све што захтева поредак твог живота, али никако не заборављај да се сваког часа можеш преселити тамо одакле више нема повратка. Заборав тога неће удаљити одређени час, а намерно потискивање из мисли те одлучујуће промене неће умањити вечни значај онога што нам следи после ње. Предавши свој живот и све своје у руке Божије, час за часом проводи са мишљу да је сваки од њих у ствари последњи. Због тога ће се у животу смањити број сујетних утеха, а пo смрти ће такво лишавање бити неизмерно награђено радошћу са којом се обичне радости живота уопште не могу мерити.

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Кол. 249 (1:1-2, 7-11)

1. Павле, по вољи Божијој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј, 2. Светој и вјерној браћи у Христу Исусу која су у Колоси: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 7. Као што и научисте од Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас вјерни служитељ Христов, 8. Који нам и јави о вашој љубави у Духу. 9. Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, 10. Да се владате достојно Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у познању Бога, 11. Јачајући сваком снагом, по сили славе његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.

Лк. 34 (8:1-3)

У вријеме оно, прохођаше Исус по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије, и Дванаесторица с Њим, 2. И неке жене које бијаху излијечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона, 3. И Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана, и друге многе које Му служаху својим имањем.



Тумачење Светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди.

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТ ПРВИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 248 (4:10-23)

Браћо, обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сјетисте да се старате за мене, као што се и старасте, али немадосте прилике. 11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. 12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати. 13. Све могу у Христу који ми даје моћ. 14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи. 15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповиједања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини; 16. Јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу. 17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу. 18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафро дита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну. угодну Богу. 19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу. 20. А Богу и Оцу нашему слава у вијекове вијекова. Амин. 21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.

Лк. 33 (7:36-50)

У вријеме оно, мољаше Исуса један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. 40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. 41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? 43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. 44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. 48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. 49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? 50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.



Тумачење Светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години

Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк... (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области - животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: "Ако не зна, какав је Он онда пророк?" Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Гал. 200. (1:11-19)

Браћо, дајем вам на знање да јеванђеље које сам ја благовијестио, није од човјека; 12. Нити га ја примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. 13. Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је. 14. И напредовах у Јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања. 15. А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, 16. Да објави Сина својега у мени, да га благовијестим међу незнабошцима, тога часа не питах тијела и крви, 17. Нити изиђох у Јерусалим онима који су били апостоли прије мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск. 18. А потом, након три године, изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох код њега петнаест дана. 19. А другога од апостола не видјех, осим Јакова брата Господњега.

Лк. 30. (7:11-16)

У вријеме оно, иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. 12. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. 13. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! 14. И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! 15. И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. 16. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

СУБОТА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2. Кор. 168 (1:8-11)

Браћо, нећемо да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; 9. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве, 10. Који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће нас и опет избавити, 11. Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас изобилна благодарност Богу због нашег благодатног дара.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећени да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 20 (5:27-32)

У вријеме оно, пролазећи, видје Исус цариника по имену Левије гдје сједи на царини, и рече му: Хајде за мном. 28. И оставивши све, устаде и пође за њим. 29. И приреди му Левије код куће своје велику гозбу; и бјеше мноштво цариника и других који сјеђаху са њим за трпезом. 30. И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете? 31. И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни. 32. Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање.

Јн. 21 зач. (VI, 35-39).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.

ПЕТАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 245 (3:8-19)

Браћо, сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио 9. И да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вјери у Христа, праведношћу од Бога на основу вјере; 10. Да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, 11. Да бих како достигао у васкрсење мртвих. 12. Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. 13. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, 14. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу. 15. Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо; ако ли што другачије мислите, и ово ће вам Бог открити. 16. Уосталом, оно што смо достигли, тога правила да се држимо и исто да мислимо. 17. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за примјер. 18. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; 19. Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.

Лк. 32 (7:31-35)

Рече Господ: С киме ћу, дакле, упоредити људе овога рода, и коме су слични? 32. Слични су дјеци што сједе на тргу и довикују једни другима говорећи: Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не плакасте. 33. Јер је дошао Јован Крститељ који хљеба не једе нити вина пије, а ви говорите: Демон је у њему. 34. Дошао је Син Човјечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грјешницима. 35. И би оправдана премудрост од све дјеце њезине.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи - није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против - и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере - необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава.

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 244 (3:1-8)

Браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење. 2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! 3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тијело, 4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може уздати у тијело, ја још више: 5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран. 7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. 8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.

Лк. 31 (7:17-30)

У вријеме оно, отиде глас о Исусу по свој Јудеји и по свој околини. 18. И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и многима слијепим дарова вид. 22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље; 23. И блажен је онај који се не саблазни о мене. 24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар? 25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од пророка. 27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом. 28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. 29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; 30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.

Оче наш који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође Царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу,
хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од злога.

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТ ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 

2. Сол 276 (2:13-3:5)

Браћо, ми смо дужни свагда захваљивати Богу за вас, браћо, љубљена од Господа, што вас је Бог изабрао од почетка за спасење у светињи Духа и вјери истине, 14. На које вас призва кроз јеванђеље наше, да задобијете славу Господа нашега Исуса Христа. 15. Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом. 16. А сам Господ наш Исус Христос, и Бог и Отац наш, који нас је заволио и дао утјеху вјечну и наду добру у благодати, 17. Нека утјеши срца ваша и утврди вас у свакој ријечи и дјелу доброме. 1. Најзад, браћо, молите се за нас, да се ријеч Господња брзо шири и прославља као и код вас; 2. И да се избавимо од наопаких и злих људи, јер неће сви вјеру. 3. Но вјеран је Господ; Он ће вас утврдити и сачувати од лукавога. 4. А уздамо се у Господу за вас, да чините и да ћете чинити оно што вам заповиједамо. 5. А Господ нека управи срца ваша на љубав Божију и на трпљење Христово.


Лк. 70 (13:1-9)

У вријеме оно, дођоше неки Исусу и казаше Му за Галилејце чију крв Пилат помијеша са жртвама њиховим. 2. И одговарајући Исус рече им: Мислите ли да су ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? 3. Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. 4. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? 5. Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. 6. Каза пак ову причу: Неко имађаше смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. 7. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посијеци је! Зашто и земљу да слаби? 8. А он одговарајући рече му: Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. 9. Па ће можда родити; ако ли не, посјећи ћеш је доцније.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пилат је крв Јудејаца помешао са њиховим жртвама. А Господ је рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Пала је кула Силоамска и побила осамнаест људи. Господ је такође рекао: Ако се не покајете сви ћете тако изгинути (Лк.13,1-4). Када се, дакле, нека несрећа дешава другима, ми не треба да расуђујемо о њеним узроцима, него пре да се осврнемо себи и погледамо нема ли и код нас грехова који заслужују временску казну ради уразумљења других. Ако их нађемо, треба да пожуримо да их изгладимо покајањем. Покајање чисти грехе и одстрањује узрок који привлачи несрећу. Док је човек у греху, секира стоји код корена дрвета његовог живота, спремна да га посече. Уколико га не сече, значи да очекује покајање. Покај се и биће одстрањена секира. Твој живот ће тећи према крају природним путем. Ако се, пак, не покајеш, очекуј посечење. Ко зна да ли ћеш доживети до следеће године. Прича о неплодној смокви показује да Спаситељ ублажава свој суд и штеди сваког грешника у нади да ће се покајати и дати добре плодове. Међутим, дешава се и да правда Божија не слуша никакво заступништво и тек по неког оставља још на једну годину међу живима. Јеси ли сигуран, грешниче, да не живиш последњу годину, последњи масец, дан или час?

УТОРАК ДВАДЕСЕТ ПЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 

2.Сол. 274 (1:10-2:2)

Браћо, када дође у онај Дан да се прослави у светима својима и покаже се диван у свима вјерујућима, јер повјеровасте свједочанству нашему. 11. Зато се и молимо свагда за вас, да вас Бог наш учини достојним звања и испуни сваку благу намјеру доброте и дјело вјере у сили, 12. Да се прослави име Господа нашега Исуса Христа у вама и ви у њему, по благодати Бога нашега и Господа Исуса Христа. 1. Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему. 2. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом тобоже нашом као да је већ настао Дан Христов.


Лк. 68 (12:42-48 )

Рече Господ: Ко је, дакле, тај вјерни и мудри управитељ, којега ће поставити господар над чељади својом да им даје оброк на вријеме? 43. Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако. 44. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га. 45. Ако ли рече слуга тај у срцу својему: Неће мој господар још за дуго доћи; и стане бити слуге и слушкиње, и јести и пити, и опијати се; 46. Доћи ће господар тога слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расјећи ће га, и дио његов метнуће с невјернима. 47. А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; 48. А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити: а коме је повјереномного, од њега ће се више искати.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о приставу (Лк.12,42-48) показује како Хришћанин треба да се односи према ономе што сачињава обичан живот. Пристав са старањем извршава свој посао, али се срцем ни за шта не везује и слободан је од свих веза: према свему се односи спољашњим реаговањем. Тако и Хришћанин треба да се постави према свему овоземаљском. Да ли је то могуће? Могуће је! Као што постоји спољашња побожност, тако је могуће бити унутар овоземаљског само по спољашњости, без унутрашњих веза. Зар се неће, у таквом случају, све међу нама претворити у беживотну форму? Зар неће све одисати хладноћом, попут мраморне статуе? Неће! Тада ће се унутар "житејског" развити други живот, који ће бити привлачнији од "житејске" свеукупности. Оно "житејско" ће, као такво, заиста постати форма. Оно, пак, чиме ће се загревати срце, исходиће из другог извора. Свако ко буде пио од њега, већ неће ожеднети. У таквом случају је боље све напустити? Зашто? Јер, и напустивши све спољашње, могуће је остати везан у срцу! И опет, не напустивши га, могуће је бити слободан од веза. Наравно, онај ко се и по спољашњости развеже од свега лакше савлађује своје срце. Изабери шта ти више одговара, само се постави онако како Господ заповеда.

СУБОТА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 

2. Кор. 185 (8:1-5)

Браћо, извјештавамо вас о благодати Божијој која је дата у Црквама Македоније, 2. Да је у многоме кушању кроз невоље обиље радости њихове, и пуко сиромаштво њихово, изобиловало у богатству простодушности њихове; 3. Свједочим да по могућству и преко могућства добровољно даваху, 4. Са многим усрђем молећи нас да прихватимо милост и заједницу у служењу светима, 5. И не само колико се надасмо, него они себе најприје предадоше Господу и нама по вољи Божијој.


1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


Лк. 36 (8:16-21)

Рече Господ: нико не поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет, него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост. 17. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изићи. 18. Пазите, дакле, како слушате; јер ко има даће му се, а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има. 19. Дођоше пак њему мати и браћа његова, и не могаху од народа да се састану с њим. 20. И јавише му говорећи: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те виде. 21. А он одговарајући рече им: Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видело изићи (Лк.8,17). Наша рђава дела ће се, дакле, у своје време показати, ма колико се трудили да их сакријемо. О њима се, независно од нас, води записник. Каква је то хартија на којој се води тај записник? То је савест наша. Ми је понекад присиљавамо да ћути - и она заиста ћути. Ипак, премда и ћути, она врши своје дело, и води најтачнији летопис наших дела. Шта да радимо ако је на њему записано много рђавог? Потребно је избрисати написано. Чиме? Сузама покајања. Те сузе ће опрати све, тако да неће остати ни трага од онога што је рђаво и што је било записано. Ако, пак, не оперемо оно рђаво, бићемо принуђени да на Суду све написано сами прочитамо. Пошто ће тада нашом свешћу овладати правда, сами ћемо себи донети суд, док ће га Господ само потврдити. Та одлука ће бити неопозива, будући да ће свако сам себе осудити. До других му тада неће бити. И све ће се то завршити у трептају ока: погледаћеш и видећеш какав си. Тог часа ћеш од Господа свудаприсутног чути потврду суда. После тога је свему крај...

ПЕТАК ДВАДЕСЕТ ТРЕЋИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 

1. Сол. 266 (2:14-19)

Браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу, зато што и ви пропатисте од својих сународника исто што и они од Јудејаца, 15. Који убише и Господа Исуса и своје пророке, и нас прогонише, и Богу не угађају, и противни су свима људима, 16. Спречавајући нас да говоримо незнабошцима да би се спасли; и кроз то за свагда да наврше мјеру гријехова својих, али их на крају сустиже гњев. 17. А ми, браћо, одвојивши се од вас за неко вријеме, лицем а не срцем, још више с великом жељом настојасмо да видимо лице ваше. 18. Зато хтједосмо доћи к вама, бар ја Павле неколико пута, и спречи нас сатана. 19. Јер ко је наша нада или радост или вијенац хвале? Зар нисте то и ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку?


Лк. 58 (11:23-26)

Рече Господ: Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. 24. Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. 25. И дошавши нађе пометен и украшен. 26. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Који није са мном, против мене је; и који са мном не сабира расипа. Из тога следи да човек може да се труди цели век и да мисли да је сабрао много разноврсног добра, премда је све узалуд, будући да није сабирано са Господом. Шта значи сабирати са Господом? Трудити се и дејствовати по вери у Господа, по Његовим заповестима, уз помоћ Његове благодати, одушевљавати се Његовим обећањима. Једном речју - живети тако да дух нашег живота буде Дух Христов. У свету постоје две области: добро и зло, истина и лаж. Само добро и истина представљају право, трајно и драгоцено имање. Међутим, добро и истина су једино од Господа, и стичу се једино с Његовом помоћу. Одатле се да разумети да ко не сабира са Господом, не сабира истину и добро, тј. не сабира оно што се може назвати правим, трајним и драгоценим имањем. Пошто се осим тога ништа не може назвати трајним и драгоценим, разуме се зашто свако друго сабирање остаје бескорисно, представљајући узалудни труд, узалудни губитак снаге и времена.
 

Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну.

Оче наш који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође Царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу,
хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од злога.

СРЕДА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
 

1. Сол. 264 (2:1-8)

Браћо, знате да долазак наш к вама није био узалуд; 2. Него, пошто најприје страдасмо и понижавани бисмо у Филипима, као што знате, ми се осмјелисмо у Богу нашем да вам казујемо јеванђеље Божије уз велику борбу. 3. Јер наша проповијед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству, 4. Већ као што нас је Бог провјерио да смо способни да нам се повјери јеванђеље, тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. 5. Јер, као што знате, никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе: Бог је свједок; 6. Не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. 7. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу. 8. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели.


Лк. 56 (11:9-13)

Рече Господ Својим ученицима: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. 10. Јер сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. 11. Који је међу вама отац од кога ако син заиште хљеба, да му даде камен? Или ако заиште рибу, да му мјесто рибе даде змију? 12. Или ако заиште јаје, да му даде скорпију? 13. Када дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега?



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: "Зашто се онда молити?" Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: "Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас". Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: "Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи".

СРЕДА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.

СРЕДА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.

УТОРАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 242 (2:17-23)

Браћо, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем. 18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном. 19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви. 20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас. 21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса. 22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу. 23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

Рече Господ: не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се. 38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити. 39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму? 40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов. 41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш? 42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега. 43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. 44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. 45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

"Не судите, опраштајте, дајте"... (Лк.6,30-38) - на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.



Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Филипљанима

2,17-18 

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19 

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива. 

2,20 

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21 

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24 

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 241 (2:12-16)

Браћо, као што сте свагда били послушни, не само у мојем присуству, него много више сада у одсуству мојем, градите спасење своје са страхом и трепетом. 13. Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу. 14. Све чините без гунђања и двоумљења, 15. Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони, 16. Држећи ријеч живота на моју похвалу за дан Христов.

Лк. 25 (6:24-30)

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. 25. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. 26. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови. 27. Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; 28. Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају. 29. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. 30. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље - страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе - унутра.



Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Филипљанима

2,12 

Ради спасења света Господ Христос је постао "послушан до саме смрти, и то смрти крсне", зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: "Градите спасење своје са страхом и трепетом". "Градите", јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи "кућу вечну на небесима" (2. Кор. 5,1). Она се гради овде на земљи, а по грађи - сва је небеска, и по трајању - сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих - страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје "вечне куће", могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!

"Градите спасење своје са страхом и трепетом", јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то - вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи "искупљује се" божански целисходно само ако "мудро живимо" (Кол. 4,5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.

Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: "са страхом", него је додао: "и с трепетом", - трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1. Кор. 9,27). У самој ствари, ни житејски се послови - τὰ βιωτικά - не могу свршавати без страха, утолико пре духовни - τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, - како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, - помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе.[6] 

2,13 

Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини - Богом чини, и све што хоће - Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: "Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно", што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав - осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: "Ово је Син мој мили који је по мојој вољи - ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мт. З,17; Мк. 1,11; ср. Лк. 3,22; Мт. 17,5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк. 2,14; Еф. 1,9). Од Њега ми смо дознали какав је човек "по вољи" Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек (ср. Гал. 3,27; 4,19; Рим. 8,29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини "оно што је угодно Њему". Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.

Хотећи и чинећи "оно што је у Христу Исусу" (Флп. 2,5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и "узрок вечнога спасења" свима који су Му послушни (ср. Јевр. 5,9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог - Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.

2,14 

"Све чините без гунћања и двоумљења", јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење "са страхом и трепетом", свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега. 

2,15 

Само градећи своје спасење "са страхом и трепетом", и чинећи "без гунђања и двоумљења" све што је еванђелско, хришћани постају "без мане и чисти", и то - "усред рода изопаченог и поквареног" који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају "беспрекорна деца Божја": њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.

Чисти, без мане, беспрекорни "усред рода изопаченог и поквареног" хришћани светле у њему "као светила" небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина "истинита Светлост" (Јн. 1,9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења. 

2,16 

Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само "држећи реч живота". Шта је "реч живота"? - Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1. Јн. 1,1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот - Њиме живот (ср. Јн. 1,1-4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: "Ја сам живот" (Јн. 14,6; 11,25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, "дух су и живот су" (Јн. 6,63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом "усред рода изопаченог и поквареног", и светле у њему "као светила". Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду "у дан Христов". Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.

НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  2.Кор. 194(11:31-12:9)

Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Темељна, изворна заповест јесте - љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи - љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше "ја", немој очекивати добро.

СУБОТА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  1. Кор. 164(15:58-16:3)

Браћо, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу. 1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. 2. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем. 3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.

Лк. 19 (5:17-26)

У вријеме оно, док учаше Исус, сјеђаху ондје фарисеји и законици који бијаху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и би сила Господња да их исцјељује; 18. И гле, људи донесоше на одру човјека који бјеше одузет, и тражаху како да га унесу и положе пред њега. 19. И не нашавши куда би га унијели од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га са одром на средину пред Исуса. 20. И видјевши вјеру њихову рече му: Човјече, опраштају ти се гријеси твоји. 21. И почеше помишљати у себи књижевници и фарисеји говорећи: Ко је овај што говори хуле? Ко може опраштати гријехе осим једини Бог? 22. А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта помишљате у срцима својим? 23. Шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси твоји, или рећи: Устани и ходи? 24. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе, - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. 25. И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога. 26. И сви се задивише, и слављаху Бога, и испунивши се страха говораху: Чуда се нагледасмо данас!



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености - спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: "Ми осећамо да смо слободни". Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи.

ПЕТАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 239 (1:27-2:4)

Браћо, живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља, 28. И ни у чему да се не плашите противника; то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога. 29. Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега, 30. Имајући ону исту борбу какву код мене видјесте и сад чујете о мени. 1. Ако, дакде, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, 2. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: 3. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.

Лк. 24 (6:17-23)

У вријеме оно, стаде Исус на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. 20. И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. 21. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. 22. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. 23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ говори да су блажени сиромашни, гладни, они који плачу, осрамоћени (Лк.6,20-23), премда под условом да се трпљења држе Сина Човечијег ради. Блаженим се, дакле, назива живот који је испуњен невољама и лишавањима сваке врсте. Утеха, ситост у свему, почаст, по овој речи, не представљају никакво благо. А тако и јесте. Међутим, док борави у њима, човек тога није свестан. Тек када се ослободи од очараности њима, он види да не представљају никакво благо, већ да само носе његов призрак. Душа не може без утеха, али њих не треба тражити у чулноме; она не може без вредности, али оне нису у злату и сребру, у раскошним кућама и одећама, нити у спољашњој пуноти; она не може без части, али се она не састоји у ропском људском клањању. Постоји друга врста утеха, друго изобиље, друга почаст - духовне природе, која је сродна души. Ко их нађе, више неће хтети оно спољашње. И не само да га неће хтети, него ће га и презирати и мрзети будући да спречава јављање и виђење оног духовног, и будући да душу држи у мраку, опијености и греху. Због тога они из све душе претпостављају сиромаштво, невоље и своју незнатност. Они се у њима осећају добро, као у некој сигурној огради од очараности обманама света. Међутим, шта да раде они који све то спољашње имају без властите жеље? Они треба да се, по речи светог апостола, према свему томе односе - као да ништа немају (1.Кор.7,30).

ЧЕТВРТАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 238 (1:20-27)

Браћо, као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидјети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смјелошћу величати у тијелу мојему, било животом било смрћу. 21. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. 22. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. 23. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; 24. Али остати у тијелу потребније је вас ради. 25. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вјере, 26. Да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. 27. Само живите достојно јеванђеља Христова.

Лк. 23 (6:12-19)

У вријеме оно, изиђе Исус на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. 13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: 14. Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, 15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, 16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. 17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2). То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења. Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена. Прави молитвеници га не примећују. Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује. Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог савршенства. Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световњаци. Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела. Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак! (На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте. Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче. Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава. Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди - брзопокретан као срна, и ватрен духом. Тело треба поучавати добру, као роба. То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем. Ту тело у потпуности "трпи" власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом.

СРЕДА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 237 (1:12-20)

Браћо, хоћу да знате, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмје лили да без страха говоре ријеч Божију. 15. Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље; 16. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намјером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима; 17. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану јеванђеља. 18. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се; 19. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа, 20. Као што поуздано чекам и надам се.

Лк. 21 (5:33-39)

У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу и рекоше: Зашто ученици Јованови посте често и молитве чине, а тако и фарисејски; док твоји једу и пију? 34. А он им рече: Зар можете натјерати сватове да посте док је женик с њима? 35. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане. 36. Каза им пак и причу: Нико не меће закрпу од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздријети, и старој не одговара закрпа од нове. 37. И нико не сипа вино ново у мјехове старе, иначе вино ново раздере мјехове, и оно се пролије, и мјехови пропадну. 38. Него вино ново у мјехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати. 39. И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије.

УТОРАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ
~ Аутор ~СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ
  Флп. 236 (1:8-14)

Браћо, Бог ми је свједок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа; 9. И за то се молим Богу да љубав ваша све више и више изобилује у познању и сваком расуђивању, 10. Да процијените шта је најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов, 11. Пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију. 12. Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмјелили да без страха говоре ријеч Божију.

Лк. 18 (5:12-16)

У вријеме оно, бијаше Исус у једноме граду, и гле, човјек сав у губи, па видјевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. 13. И пруживши руку дохвати га се, и рече: Хоћу, очисти се! И одмах губа отиде с њега. 14. И он му заповједи да ником не казује: Него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење своје, како је наредио Мојсеј за свједочанство њима. 15. Али се глас о њему још већма ширио, и мноштво народа стјецаше се да га слушају и да их он исцјељује од њихових болести. 16. А он се удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу.



Свети Теофан Затворник - Мисли за свеки дан у години

Пред Господа је пао ничице губави човек молећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. Господ је рекао: Хоћу, очисти се! И одмах губа паде са њега (Лк.5,12-13). Када човек са вером, покајањем и исповешћу прибегне Господу, одмах спада свака наравствена губа. Она истински спада и губи сваку силу над њим. Због чега се, пак, губа понекад опет враћа? Због тога што се враћају и телесне болести. Ономе ко је оздравио каже се: "Немој то да једеш... Немој то да пијеш... Не иди тамо". Ако он не послуша, болест се враћа. Тако је и у духовном животу. Треба бити трезвоуман, треба бдети, молити се. Тада се и греховна болест неће вратити. Ако, пак, не пазиш на себе, ако себи без размишљања дозволиш да све видиш, или слушаш, или говориш, или радиш - грех ће се вратити и поново се оснажити? Господ је губавоме наредио да све испуни по закону. Ево шта то значи: по исповести треба примити епитимију и исправно је извршити. У њој је сакривена велика предупређујућа сила. Међутим, због чега неки говоре: "Мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај". Или због тога што су у исповести или покајању били непотпуни, или што се слабо држе предострожности, или што се само праве да су немоћни. Онај ко без труда и самопринуђавања хоће све да уради, бива исмејан од врага. Реши се да истрајеш до смрти, и да на делу покажеш решеност, па ћеш видети какву ћеш силу обрести. Истина је да код сваке снажне страсти страх овладава душом. Међутим, то није оправдање. Јер, он ће побећи чим, уз Божију помоћ, учиниш заокрет према унутра.