mésange

„Редовно пуштам веш-машину. Понекад је укључим, а чешће је пустим на миру.”

Помаже Бог! Хвала вам на лепим жељама и хвала на путовању! Много сте нас обрадовали

Од како сам прочитала ову дефиницију Анђела, почела сам да трагам за њима. Допада ми се да постајем свесна њиховог постојања. Заиста, нисам размишљала о Анђелима који ме окружују... Само сам осећала Демоне око себе. Време је за Анђеле! Мислим да успевам на тренутке да угледам понеког, захваљујући Анђеоској музици коју сте поделили са мном. Не могу вам се довољно захвалити, свима вама.

@@GeniusAtWork Лепо, тако лепо. Ура за песме о анђелима!

Ово ми је било потребно да знам. Ја овде користим реч "анђео" у другачијем контексту, да ли то не смета? Рецимо да ћу, кад мислим на праве Анђеле, писати то великим словом. Мислим да их још увек нисам упознала, знам само "анђеле".

Овај дневник се претвара у ризницу најдивније музике! Немам искуства са оваквом музиком, а неопходна ми је... Нешто оволико лепо одавно нисам прочитала. Једним делићем ме је подсетило на нешто што ми се десило недавно... Било је то једне хладне децембарске вечери, када смо Н и ја први пут заједно прошетале до Храма Светог Саве. Сам овај одлазак је прича за себе. Дуго смо шетале у круг око Храма смрзавајући се, али ја сам апсолутно хтела да јој испричам целу причу пре него што уђемо (мислим да јој није много сметало ). Слушале смо песму звона и читале одломак из "Библије за децу", са које сам ја отресла прашину само неколико недеља пре тога. Када се прича завршила, ушле смо у Храм. Н ме је научила како да запалим свећу. Шетале смо натраг, пуне утисака. Последњи део пута решиле смо да пређемо аутобусом, јер је пала ноћ и било је још хладније. Стајале смо у аутобусу и причале, када се неко ко је седео иза Н-иних леђа огласио љутитим и неразумљивим тоном, успут се ухвативши за њен ранац. Окренуле смо се ка њему. Био је то човек са спољашњошћу бескућника, који је вероватно пио, и чија је једна шака мало крварила. Говорио је гласно и неразумљиво, гледајући у нас. Нису се распознавале речи, али чинило се да се љути и прети нам. Помериле смо се мало у страну и он се утишао. Ускоро сам видела да му девојка која седи преко пута њега, благо се смешећи, даје марамицу. Он је нешто промрмљао у знак захвалности, бришући умрљану руку. У том тренутку ми је изгледао као мало дете. Недуго након тога, поново је кренуо да виче у нашем правцу, на шта сам се окренула. Благо сам питала "Да?", гледајући га у очи. Престао је да виче, а његове очи су засијале неком необичном светлошћу. Онда се окренуо на своју страну, као мало покуњен. Био је то само повређени анђео. Каква прелепа прича... даје ми осећај да имам и на овом свету још много узвишене лепоте да доживим. Хехе, баш ми се допада ово! Мораћу и ја да погледам причу о бабадроги. Постоји једна јако лепа књига, "Лек од бресквиног лишћа", аутор је Зорица Кубуровић. Ова књига враћа одрасле у детињство, а сигурно се свиђа и деци. Поздравите своју дечицу! Дивно је што од малих ногу знају ко је прави суперхерој.

Ово је дивно! Мислим да ћу слушати сваког дана Може ко год жели да пише шта год жели! Ја ћу с времена на време убацивати брижно срочене текстове попут почетног, а иначе ћу ћаскати или можда укратко писати неке идеје... још увек немам баш јасну идеју како ће ово изгледати. Божанствен допринос ♥

@@Драшко , @@GeniusAtWork , @@Cimili88 , @@Šarl , @@JESSY : Хвала вам на подршци! И музика је супер!

Помаже Бог! Дуг је пут који ме је довео до овде. А сада је једино битно – бити у Божијем загрљају. Док започињем овај дневник срце дрхти од страха, али Бог тај страх односи својом моћном руком. Пре него што почнем, напоменула бих да ће се овде вероватно наћи неке изјаве које се не поклапају хришћанском, а можда и ни са једном догмом. Сматрам себе хришћанком зато што у Исусу Христу (и само у њему) проналазим свој лек. Читање Његових речи, размишљање о Његовим делима, неописива срећа што је Он постојао као човек – то је оно једино што чини да моје срце заигра, да страх нестане, да се десе чуда, да љубав засија свуда. Супротно, чим се удаљим од Њега, срце почне да дрхти, све изгледа сиво и љубави нема ("Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, просипа "). Тежим томе да кад размишљам – размишљам срцем, кад говорим – говорим срцем, кад било шта радим – да радим то срцем. Да не размишљам речима и не тумачим речи буквално, јер онај једини прави језик јесте језик срца. И, време је да почнем. Дневник за анђеле. То је дневник за свакога, јер смо сви ми, на неки начин, анђели. Бог нас је створио са жељом да будемо најбољи могући; свако од нас у себи носи оно најбоље, оно Божије. Дошли смо на овај свет као мала нежна створења препуна божанске љубави, а неспремна на зло. Стигли смо мислећи да нас сви чекају, да су сви радознали да чују шта имамо да им поручимо о божанском свету, и да ће сви да нас воле као што ми волимо њих... Колико ли смо само били повређени и разочарани још тада, као сасвим мала деца која нису проговорила, када смо осетили да овај свет уопште не личи на Божији свет! Овај свет је затрован, страшан, непријатан и болан. Нашли смо се у њему као некакав вишак, приморан да се прилагоди. Оно анђеоско смо морали да сакријемо. Зло је радило своје, пунило нам је срце страхом и наметало окове... А оно анђеоско је остало негде затурено, заглављено, заборављено. Ипак, допада ми се да мислима откривам оно анђеоско у људима, да покушавам да нас видим онаквима какви смо у Божијој стварности. У сваком човеку, без изузетка, крије се повређени анђео.

Добар дан свима! Помаже Бог! Већ данима размишљам да ли да се прикључим овом форуму, јер нисам вична online дискусијама (а ни дискусијама уопште). Ипак, решила сам да припадам овде. Желим да понеком речју допринесем Божијој љубави која овде светли тако јасно. Назвала сам себе "mésange", што на француском значи "сеница", у част једне француске плаве сенице (могуће је да ћу отворити ЖРУ дневник где ћу, између осталог, написати о каквој се сеници ради). Христова ученица сам, то је оно најважније што бих о себи истакла. Велики поздрав и нека вас Бог све благослови!