geronymo

Ovo mesto pod zaštitom je države od 1981. godine. A kako i ne bi! Mala, pećinska crkva iz 13. veka predivan je trag života hrišćana na Staroj planini. Kao da to nije dovoljno, ovde se nalazi i freska koja prikazuje Isusa, jedinstvena u celom svetu!
Pećinska crkva Svetih Petra i Pavla nalazi se pored sela Rsovci, na Staroj planini u pećini brda Kalik, 22 kilometara od Pirota. Podignuta je u 13. veku.
Upravo ona dom je freske ćelavog Isusa, jedinstvene u pravoslavnom freskoslikarstvu!
FOTO: WIKIPEDIA/DJORDJEMARKOVIC
FOTO: WIKIPEDIA/DJORDJEMARKOVIC
Freska je poznatija pod imenom Isus Mladenac, nalazi se na severnom zidu crkve i ujedno je i jedini živopis u pećinskoj crkvi Svetog Petra i Pavla. Zanimljivo je to što je tu Isus oslikan kao mlad i ćelav, a da sve bude neobičnije čini i to što je prikazan u odeždi koja liči na budističku, i u osmougaonoj mandorli ili zvezdi.
Fresku je prvi put svetu predstavio Dragan Bosnić, hroničar i majstor fotografije u svojoj knjizi “Čudesna Srbija”.
Među fresko-slikarima, jedna grupa smatra da je lik mladog “Ćelavog Isusa” delo slikara ili grupe slikara, koji su bili pod uticajem raznih pravaca hrišćanske religije. 
Nema preciznih podataka kako je ova neobična freska nastala, ali se pretpostavlja da je to bilo u vreme kneza Lazara i da su je naslikali isposnici iz Sinaja koji su boravili u pećini.
U to doba, isposnice kao hramovi nisu bile podložne crkvenim kanonima o tome kako se predstavlja koji svetac, pa se veruje da su Isusa iz pećinske crkve naslikali sami isposnici i da ona zbog toga na nju nisu uticala pravila i cenzura.
Ipak, zašto su gosti iz Sinaja Isusa predstavili baš ćelavog,
https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/celavi-isus
 

Њ.П. Епископ Пакрачко-славонски г. Јован, председник Одбора за Јасеновац: "Дођите у Јасеновац, док долазите дотле је наше." Видео: Телевизија Храм Место: Дом Војске Србије    

Или овако, ако нам је Константинопољ мајка, Јерусалим нам је баба која нам је родила мајку.

Ovaj dizajn je bio perfekcija. Nešto što se neće moći ponoviti. Ovo danas sve smeće uz par izuzetaka.. To kao sa muzikom, filmovima, literaturom tog doba.. Odraz jednog drugačijeg društva.

elem ove bimere nemam nesto fensi slika ipak sam ja mercedes type of guy pa evo jos mecki 
 

Угостили форумаша

Није једини, али је корен свих тајни и благодати. Евхаристија је светајна Цркве.

Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.
С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.
Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?
Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.
Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.
Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.
С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.
Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.
Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.
Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  
Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!
Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.
Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.
Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.
Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“
Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.
У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.
У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.
Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић
DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...  

View full Странице

Uglavnom izvan država koje istorijski imaju pravoslavnu Crkvu kao nacionalnu...dakle širom Vaseljene. Mada guraju se tamo gdje im nije kanonsko mjesto poput Estonije, Ukrajine, uskoro će zakucati i kod nas Makedonija i Crna Gora.
Imali su počasnu funkciju, prvih među prvima...međutim,  poludješe, i napraviše teologiju papizma kojom su prevazišli i samog rimskog Pontifeksa. Sad su niko i ništa, jedna očerupana turska provincija u nemilosti Erdogana. 
Odnosi sa SPC su tu i tamo..zavisi koga u njoj pitaš. 

Flojd vs Flojd.

Samo poslušni robovi i zastrašeni ljudi (paničari), koji ne znaju koliko su maske štetne za zdravlje (nikakva zaštita a velika šteta), prihvataju nošenje maski. 
Pre ove ''p(l)andemije'', tačnije pre oko 20 godina, vladao je podjednako ozbiljan ''koksaki'' virus - ni blaži ni gori od ovoga, pa nije bilo toliko vike i bezumne panike i nošenje brnjica... deca su padala mrtva na času fizičkog vaspitanja a sportisti na treningu, jedan mladić je umro na sedištu dok se vozio tramvajem na Novi Beograd... mojoj mami je prošao kroz srce koksaki virus, nije nam bilo lako. Mnogi nisu ni čuli za taj virus i ne znaju da je postojao u Srbiji. A sad najedanput svi moraju da nose brnjice zbog navodne ''zaštite''- od čega, od virusa?! Na pakovanju tih maski piše da nisu zaštita. Maske će doprineti razvijanju ozbiljnih zdravstvenih problema - ljudi udišu svoj ugljen-dioksid, ćelije organizma ne dobijaju neophodan kiseonik... 
Direktor jedne BG bolnice (ne želim da navedem ime), u razgovoru sa mojim prijateljem, reče da imaju naređenje da primaju pacijente sa upalom pluća na bolničko lečenje samo da bi u javnosti mogao da se ''poveća broj zaraženih'', a pre ovog cirkusa s koronom su obolele od upale pluća slali kući na lečenje.
Sledi još veće zlo - vakcinacija! Zar će to smeće da nas zaštiti od neke bolesti?! To je samo još jedno sredstvo za genocid. 
Najbolja zaštita je jak imunitet!!! Dakle, treba raditi na jačanju imunog sistema, vrlo jednostavno. A ima izvanrednih prirodnih preparata za jačanje imuniteta. 
Ovo je samo jedan veliki genocid nad ljudima u celom svetu, i početak porobljavanja sveta. Žalosno je što je većina ljudi u hipnotičkom stanju i ne shavata šta se zaista dešava. 
 
Сале Коларевић: Демаскирање пландемије – БОРБА ЗА ИСТИНУ
BORBAZAISTINU.RS Није намењено за присталице теорије спонтаног развоја догађаја „До смрти се бори за Истину, и Господ ће побеђивати за тебе.” – Св. Јован Златоуст Осим што...  

Слажем се са идејом генерално, само бих је мало модификовао.
Наша Црква је показала да (углавном) не уме са медијима. Болна истина, али је тако. И не само због тога што је већина медија лешинарски настројено. Црква је утуцавала тону пара у неке потпуно промашене пројекте, како на нивоима подручних Епархија, ткао и на централном нивоу. На крају крајева, нема баш толико вести у Цркви да би Цркви било потребно да има неки медиј који ће само да обрађује теме из црквеног живота, а искрени да будемо, нема ни толико публике за те теме.
Али би Црква макар део тих пара које су бачене на свакакве медијске пројекте који су пропали могла да уложи у куповину неког медија који је посрнуо и који би једва дочекао толики новац у замену за контролни пакет власништва. Онда би Црква могла да има и удео у уређивачкој политици преко свог члана у управном или надзорном одбору, али да се не меша превише, него чисто да даје смернице шта сме а шта не сме да се нађе у неком медију који контролише Црква. У осталом делу, да пусти професионалце да раде свој посао.
Временом, тај би медиј свакако стекао респектабилан статус, јер би био ослобођен гадости и треша, за рзалику од отприлике свих остлаих новина код нас, осим две новине које су у врло тешком стању. Ако ни због чега другог, а оно зато што не би зависио од разних тајкуна и њихових интереса, и слобода делвоања таквог медија би била знатно шира од других медија, јер тешко да било који тајкун у овој земљи може да се замери Цркви и да се нада да ће да изађе као победник.
Овакав модел, који ак осе не варам имају и неке друге верске заједнице, посено на западу, би могао да успе. И коштао би, верујем, много мање него још један неуспечан медијски пројекат. Кад би се нешто овако одрадило, имали бисмо један конзервативан и пристојан медиј, који би због недостатка гадости и острашћености, могао да буде и врло утицајан и поштован.

Поштована и драга браћо и сестре, поштовани чланови сајта Поуке и форума ЖРУ,
Пре неких 15-ак дана сам најавио да ћемо, због разних ствари које се дешавају око нашег сајта, угасити све сервисе сајта Поуке. Са том информацијом сам изашао испред вас из мноштва разлога: личних, финансијских, црквено-политичких, људских...
После неког времена, пажљиво сам прочитао све коментаре које сте писали на тој теми, која је за кратко време била изузетно праћена и читана, добијао лично гомилу порука и коментара подршке, те сам дошао до одрђених закључка:
- Многим људима је веома стало до Поука. Искрено им је стало. Не гледају ово место као "једно од многих", већ се труде да заједницу изграђују на корист Цркве и на утврђење људи који овде долазе. Таквих је велики број и то су они због којих сам све и покренуо. Они су спремни да помогну и подрже Поуке, као што је то сада учинила наша администрација (и администрација која са мном сарађује на још неким мојим пројектима).
- Други су они којима је свеједно, имало-немало... баш их брига. То је свакако легитимно и то су они који су после неколико кратких речи поздрава рекли хвала на свему, лепо је било док смо били заједно, то је то... По мени веома коректно и поштено. Нису се превише давали, нису превише ни добили, једна прича која је била ок док је трајала, некако као симпатија у средњој школи.
 - Било је оних који су одмах кренули да траже алтернативу мимо Поука. Тражили начина да направе неку нову заједницу, те бесплатни софтвер, те дискорд, те ово-те оно... И ако то подржавам, као и сваки сајт који изађе на интернет небу а тиче се Православне Цркве, мислим да је овде некако све промашено. Поуке не могу да имају своју копију. Било је много покушаја где су бивши, бановани или једноставно нечин изазвани чланови покушавали да праве своје неке форуме, сајтове итд... Да ли је један од њих опстао? Није. Јер то није једноставно ни лако. Такође, те бесплатне верзије некаквих сајтова су промашена инвестиција... заправо, покушајте - ко зна, можда и успе нешто - мада ја у то нисам убеђен. Такође, ту креће полемика колико кошта сервер, колико други сервер... наравно, људи не схватају шта све мора да се има и плати да би све функционисало... но, са таквима једноставно о томе не разговарам јер је све то неозбиљно. Поуке су много озбиљан сајт да бих дозволио да се на тако неозбиљан начин са њим ради. Зато је моја девиза - или најбоље или никако.
 - Било је и оних који су дошли на тему и кренули да вређају мене као оснивача, да вређају администрацију, до оних екстремних који су хтели да се чак и обрачунају са некима од нас Наравно, било је и оних који су се отворено радовали гашењу сајта. Њиховој радости није било краја. Немам неки посебан коментар за такве сем да ће им журка бити покварена
У другој поруци ћу да опишем начин како Поуке могу и даље да постоје, и на који начин ће се то одвијати. Од тих принцима не одустајем, како сам већ рекао, по цену гашења сајта.
 

Tebi krivo što Vučić ima manje pratitelja od Praseta, a?

Svatko dobro vam želim u daljem radu oče Ivane i hvala vam za trud vaš. 
Zahvaljujući Poukama, saznadoh za oca Zorana Djurovića i nerve mi je kidao dok ne pogledah, tako da vam zahvaljujem mnogo. 
Svatko dobro svima želim ?

Аух... Можда ћу звучати емотивно, али... Што се недостатка средстава тиче, скандалозно је што СПЦ није препознала вредност једног оваквог места. Скандалозно.
Поуке су све време постојања биле место које је окупљало један значајан део људи који су активни на интернету, а који су имали нешто вредно да кажу о питањима вере (а и о много других тема). Са друге стране, магнетски је привлачила и све који су интернет користили за учење о вери (а, опет, и о много других тема). Верујем да није могуће покушати да се изгугла нешто о некој верској теми, а да нас путеви интернета не одведу до Поука.
Поуке су биле место дијалога, некад више некад мање слободног, али у односу на друге форуме на којима се може дискутовати у Србији, број саговорника, тема и промет порука (и разне друге околности), можемо рећи да је овај сајт свакако место слободоумног и културног дијалога. Толико важних тема је овде начето, претресено и затворено. Многе од тих тема су биле незгодне, шкакљиве, а опет тако болне и од суштинског значаја за свакодневни живот (прави живот, ван интернета) многих људи. Без ове јединствене атмосфере слободе, поштовања и разумевања разних погледа на веру и живот уопште, нема шанси да би такве теме могле бити обрађене, а многи људи би остали ускраћени за Живе Речи Утехе.
Ако Црква не види колико је једно овакво место потребно да би се ширила позитивна слика о Цркви међу најширим круговима, ако не види колико је важно да се непрестано рађају и у сучељавањима опробавају нове идеје унутар Цркве, у времену када тешке дилеме пристискају и њу и друштво у целини - онда је то једна трагична кратковидост и дај Боже да нам се не обије свима о главу.
СПЦ би морала да финансира до последње паре све трошкове једног оваквог сајта и да обезбеди довољно квалитетних људи (свештеника, ђакона, других својих запослених, дакле не нужно волонтера) који ће да раде на сајту и одржавају га. Дозволити да овакво место пропадне због недостатка средстава за одржавање и/или што људи који га воде имају и друге ствари у животу о којима морају да се брину би било заиста велика грешка.

Драги моји пријатељи, браћо и сестре,
Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку.
Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио.
Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не.
Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста.
Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили.
Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим.
Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то.
Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право.
Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем.
Ето, за сада толико...
 
Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости.
 
Ваш,
 
Иван

Ух, проклето Ђиласово дрвеће! Режи то тамо!

Milan Nikolic 
Jedna za tebe brate, zivio mi
 

Milan Nikolic 
Jedna za tebe brate, zivio mi
 

Milan Nikolic 
Jedna za tebe brate, zivio mi
 

Vucic jede govna kad god otvori onu rupu koju anatomski nazivamo ustima a kod njega se radi o dislociranom anusu.
opomena zbog neprimerenog rečnika

Jadna deca... prvi put izlaze... nemaju pojma... i još im barabe napisale da izgovore da će glasati za Aleksandra Vučića... koji uopšte nije kandidat... čisto da zvuče još gluplje....