geronymo

У Требињу ће вечерас, поводом три године од упокојења блаженопочившег епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, бити отворена изложба фотографија “Дете – парче неба на земљи”, аутора настојатеља манастира Дужи јеромонаха Теофила, навели су из Епархије.   Изложба ће бити отворена у Културном центру Требиње у 18.30 часова.
Најављено је да ће, овим поводом, бити одржана прва сесија “Светосавска и Световасилијевска Херцеговина”, на којој ће учествовати професори Момчило Голијанин, Љерка Јефтић, те Јово Марић и Сенка Дурутовић.
У Културном центру Требиње ће сутра ће бити промовисано друго издање књиге владике Атанасија под називом “Аскетика” и одржана друга сесија “Огледало, загонетка и личност”.
Из Епархије захумско-херцеговачке и приморске најављено је да ће у недјељу више архијереја Српске православне цркве и других помјесних цркава служити божанствену литургију и парастос блаженоупокојеном владики Атанасију у Саборном храму Светог преображења Господњег у Требињу.
У Културном центру Требиње планирана је и трећа сесија “Живо предање у Цркви” на којој ће говорити њихова високопреосвештенства митрополити крушевско-демирхисарски Јован и дабробосански Хризостом, као и Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Методије и игуман манастира Светих Архангела код Призрена архимандрит Михаило.
Извор: РТРС

Пише: ђакон Павле Љешковић
Када је кренуо на послушање у манастир, напољу га је дочекао тмуран први септембарски дан. Но, облаци су били исувише високо изнад града да би из њих падала киша. Успут је сретао узбуђене ђаке првачиће, који су са својим родитељима журили у школу. То га је подсјетило на чињеницу да ће ових дана уписати 2. разред богословије. Размишљао је о томе како ће градиво из Грчког језика бити знатно теже од прошлогодишњег. Но више од тога га је бринула обимности градива из Црквеног појања и професор, за којег су му старији ђаци рекли да је веома строг…
Док је ходао, кроз ноздрве му је улазио неки нови, необични мирис цетињских липа, чији узрок, у том тренутку,није успио да одгонетне. У манастиру су га дочекала добро позната лица братије. Ускоро је и добио послушања која је требао да изврши за тај дан. На крају радног дана, у моменту када је намјеравао да пође кући, испред манастира је срео групу жена,које себе називају „богоугодницама“. Носиле су пароле на којима је писало о некаквом „јеванђељу мржње“. Такође,на њима се сугерисало и то да је владика Николај био нациста, а митрополит Амфилохије мрзитељ муслимана.То је у његовој младој глави покренуло читав низ питања. Како митрополит Јоаникије, који ових дана константно позива и преклиње за мир, може бити проповједник мржње? Ако је Вл. Николај био нациста, зашто су баш њега нацистички окупатори интернирали у злогласни логор Дахау? Када је група хулигана једном приликом покушала да запали џамију на Дорћолу, у том науму их је спријечавао митрополит Амфилохије. Ако је био мрзитељ муслимана, зашто је онда бранио џамију?
Када је схватио да „богоугоднице“ планирају да уђу у манастир, вратио се унутра и придружио монасима који су стајали на вратима цркве. Тек у том тренутку је примијетио да је са њима ушао и човјек са камером, са којом је недозвољено снимао читав догађај. Могао је да се склони са црквених врата, те на тај начин избјегне да га фотообјектив камере сними. Врло добро је знао да ће се снимак већ у току дана раширити по интернету. Од оне страшне ноћи у којој је Христос ухваћен и предат, па све до нашег времена, био је немали број оних који су се склањали и одрицали. Господ их готово никада није казнио и одмах одбацио, већ је стрпљиво чекао моменат у којем би се пројавила њихова вјера, врлине и спремност да страдају за Христа.
Но, он је ипак одлучио да се не склони са врата храма и остане уз монахе. Ријечи које су жене изговарале, готово да није ни чуо. У моменту се осјећао као да гледа нијеми филм, у којем се усне глумаца и статиста помјерају, док тона уопште нема. Но, од присуства милиције и понеке ријечи коју би успио да прочита са усана, више су га поразили празни, бесциљни погледи, који су продирали кроз њега.
Касније, када се читав тај низ догађаја завршио, лаганим, уморним кораком је кренуо кући. Напокон је открио узрок необичног мириса липа и другог дрвећа. Ускоро јесен долази. У давна времена, када би цар дошао у неки град, најприје би као претходницу у њега послао свиту са његовим заставама, амблемима и грбовима, па би тек онда, уз велику помпу,ушао и он.Тако је и јесен као своју претходницу послала свој дах и миомирисе. Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу?
 
https://www.in4s.net/luka/
 

Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
 
Дејан Мачковић
dejanmackovic.wordpress

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!   Архимандрит Јован Радосављевић:    Свети Српски Новомученици Јасеновачки Служба Светим Новомученицима

  Извор: Епархија славонска

Не молим те, Господе, за чуда и виђења, него за снагу у свакодневном животу.
Научи ме умећу малих корака.
Учини ме сигурним у раздвајању времена.
Обдари ме осетљивошћу да одредим шта је веома, а шта мање важно.
Молим те за разум да одредим суздржаност и меру, да кроз живот не клизим, већ да разумно одређујем дневни распоред, да приметим светлост и врхунце, да нађем времена за лепоту, уметност и културу.
Дозволи ми да спознам да снови о прошлости и будућности не воде далеко. Помози ми да добро делујем непосредно, да садашњи тренутак препознам као најважнији.
Сачувај ме наивног става да у животу мора све добро протећи.
Обдари ме трезном спознајом да су тешкоће, неуспеси и ударци стални пратиоци живота – уз које растемо и сазревамо.
Подсети ме да срце често замућује разум.
У правом ми тренутку пошаљи пријатеље који це ми стрпљиво рећи истину. Увек ћу Теби и људима пустити да ми говоре. Истину не можемо рећи сами себи, она нам бива казивана. Ти знаш колико нам треба пријатељство. 
Дај ми да будем дорастао том најлепшем, најзахтевнијем и најосетљивијем дару. Дај ми довољно маште да у правом тренутку, на праву адресу упутим пакетић доброте уз попратно писмо или без њега.
Створи од мене човека који ће браздити дубоко попут брода, како би дотакао и оне који су “испод”. Ослободи ме страха да пропуштам живот. Не дај ми оно што желим, већ оно што ми треба. Научи ме умећу малих корака.

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас 28. фебруара у поподневним часовима манастир Острог и поклонио се Светом Василију Острошком Чудотворцу.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Митрополит Онуфрије је у острошку светињу дошао у пратњи Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, те бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве.   Током посјете Острогу,  господа митрополити Онуфрије и Амфилохије са осталим архијерејима, бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом, присуствовали су Вечерњој служби у цркви Ваведења Пресвете Богородице, поред моштију Острошког Чудотворца.   Високопречасни гости, заједно са домаћинима Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем потом су обишли Горњи острошки манастир.   Свечана доксологија одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.   Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије дошао је у Црну Гору поводом празника Светог Симеона Мироточивог. Сјутра ће у подгоричком Храму Христовог Васкрсења служити Литургију, а потом заједно са Митрополитом Амфилохијем и бројним архијерејима УПЦ и СПЦ предводити литију до Немањиног града на Рибници.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем посетио је25. 2. 2020. Епархију далматинску. У манастиру Крки, заједно са тамошњом братијом, дочекао га је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим и пожелео му срдачну добродошлицу истакавши да је овај манастир место и његовог подвига, те да му је изузетно мило што има прилику да га управо на том месту угости.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   „Ви сте сведок неких других времена, сада већ минулих, али, хвала Богу, не и заборављених. Сведок сте на који начин је живела наша Света Црква и како је живео наш народ на овим просторима. Захвални смо Вам што сте дошли да видите како сада живимо у овој нашој милој Далмацији, како је волео то да каже велики Владика Милаш  и на који начин се трудимо да очувамо наше Свето Православље у српском народу овде“, рекао је Владика Никодим и пожелео Епископу Јефрему да на многа и блага лета правилно управља повереном му Епархијом бањалучком.   Владика Јефрем истакао је да је јако радостан што се поново налази у манастиру Крки, где је Господ давно благословио да се оснује школа и да пуним животом живи јака монашка заједница.   „И данас је ово светилиште у које гледају и они који су остали и они који су отишли и зато без обзира колико је тешко, будите радосни и поносни. Знајте да сте од Бога, Светог Саве и наше Цркве привилеговани да будете овде, на првој линији одбране наше вере, где се осмишљавају наша прошлост, историја, а ако Бог да и наша будућност. Крка је за релативно кратко време дала Цркви на десетине Епископа, а та светла традиција наставиће се и даље, свештенослужитељи ће излазити одавде и убудуће. Желим Вам успеха, драги Владико, поштујем Вашу жртву, љубав и доброту и молим Вас да истрајете под теретом свога крста, јер колико је крст тежак, толико га је часније носити. Нека Бог да наставницима који воде ову децу, а и ученицима такође, пуно снаге, оптимизма и воље“, пожелео је Епископ бањалучки.   Он је истакао да је после дуго времена дошао да види манастир Крку и милу му Далмацију, јер је Крка остала у срцу свима који су у њој икад били као снага са којом носе своје послушање.     Извор: Епархија далматинска

На дан када молитвено прослављамо Светог исповедника Доситеја, Митрополита загребачког и Владику нишког, у понедељак, 13. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служи свету архијерејску Литургију у наставку свеноћног бденија у малом Саборном храму у Нишу које је почело од 20,30 часова. Свеноћно бденије и свету архијерејску Литургију директно можете да пратите путем таласа радија Православне Епархије нишке "Глас" 92 MHz, као и путем нашег портала.    ДИРЕКТАН ПРЕНОС ОВДЕ  

Обавјештавамо све вјернике, свештенство, монаштво и сав српски народ да ће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, 9. јануара 2020. године, посјетити Епархију бањалучку.     Његова Светост Патријарх ће том приликом служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци са почетком у 9 часова. Позивамо вас да својим присуством, пажњом и љубављу дочекамо Патријарха српског и молитвено учествујемо у светој Литургији. Дочекајмо свечано и с љубављу Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја испред Саборног храма Христа Спаситеља у 8:30 часова.   Парохија бањалучка     Извор: Инфо-служба СПЦ

Главна тема Цркве је да се вјерни народ поводом Божића окупи у црквама, а било би добро да политичари траже друге датуме и поводе за посјету другим државама, казао је за „Дан“ протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.     Одговарајући на питање „Дана“ у вези са најављеном посјетом српског предсједника Александра Вучића Црној Гори на Бадњи дан, отац Гојко је нагласио да свако има право да долази кад хоће.   „Што кажу – сви су путеви свакоме отворени. Али се бојим да таква посјета једног државника другој држави не стави медијски и уопште, што се тиче пажње народа, сам празник Божић у други план, што не би било добро“, рекао је прота Перовић наводећи да је то његов лични став.   Поручио је да је њихова главна тема да прославе Божић и да се вјерни народ тим поводом окупи у црквама.   „Вучић нека дође као државник у посјету држави. Озбиљно, вишедневно, плански и најављено. Вјерски празници нијесу прилика за то. Поготово не у ситуацији када се боримо за права Цркве, а не било које нације или етничке групе“, нагласио је протојереј-ставрофор г. Перовић.   Агенција Тањуг јуче је навела да им је из Вучићевог кабинета потврђено да ће Вучић Бадњи дан провести „са Србима, православним вјерницима, на сјеверу Црне Горе“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.     И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима.   Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца, његова мајка га одведе у манастир Моштаницу да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује.   Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12).   Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ.   Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време.   После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.   На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру.   Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи.   Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника.   Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.   Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама.   У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији.   До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви.   Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.   Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти.   Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју.   Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији.   Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао: "Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?" "Жив је и здрав, честити господару". "А дајете ли му шта да једе?" "Комад хлеба и мало воде на дан".   "Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом.   Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку": "Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом. Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму: "С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог. Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...".   У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву:   "О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме.   Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога.   Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја. Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски.   Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.   Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .".   Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви.   Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама.   Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава. Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".   "Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паиоијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.   Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.   Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.   Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.   Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.   Житије у целости можете да прочитате ОВДЕ    

Ученик владике Николаја Велимировића, готово читав свој живот монах, овај архимандрит био је духовник већине српских владика. Многима је током 30 година наставничког рада предавао у призренској Богословији, а са више од 40 написаних књига из теологије, али и о српским монасима и манастирима, страдањима у Јасеновцу и Дахауу, један је од најбољих сведока погрома Срба у 20. веку.     Архимандрит Јован Радосављевић (92), дугогодишњи професор Призренске богословије, уједно је и последњи живи пријатељ патријарха Павла. Заједно су службовали и друговали чак 48 година, а за патријарха, којег је народ доживљавао као свеца, каже да је био отворен, искрен и да је умео да размишља и расуђује добро.   – И са црквеним људима кад је разговарао, и са политичарима, са младима, са сваким је умео да разговара отворено и благо. Никад није журио да одговори на неко питање, већ би сачекао и размислио. Из сваког угла је знао да посматра ствари – прича архимандрит Јован.   Отац Јован је данас у заслуженој монашкој пензији и зиму проводи у манастиру Свети Стефан код Врања. Ту завршава и своју нову књигу. Претходне две („С владиком Павлом кроз живот“ и „Писма“) посветио је патријарху Павлу с којим је пријатељовао и службовао у манастирима Вујан, Благовештење, Рача и у Призрену.   Сузе због Жиче     – Са владиком Павлом сам се упознао током Другог светског рата. Дуго би било причати како смо се упознали, али најтачније је рећи да нас је рат упознао. Владика је у Београду завршио Богословију, а затим и велику матуру после чега је уписао Медицински факултет. Онда га је ухватила војска. Мислим да га је рат затекао у Вишеграду или Сарајеву. Одатле је отишао кући, у Славонију, у Кућанце. Усташе су већ почеле да купе и убијају Србе по Хрватској, па су и њега и брата Душана саветовали да побегну. Душан није хтео, остао је и усташе су га годину или две касније убиле, а он је отишао за Београд где је тада живео његов школски друг Милорад, родом из Пожеге. Тих првих ратних година било је веома тешко. Морали су да раде тешке физичке послове на грађевини да би имали за храну. Када више нису могли да се тако издржавају отишли су за Пожегу, а владика Павле, тада још Гојко Стојчевић, после тога је две године боравио у манастиру Свете Тројице у Овчар Бањи где је игуман био Јустин Поповић. Из тог манастира 1944. одлази у Бању Ковиљачу где добија посао вероучитеља у сиротишту за децу избеглу из Босне. Купајући се у једној речици, притоци Дрине, један од штићеника је упао у вир, а није знао да плива. Гојко је, онако обучен, скочио да га спасе. Није могао да дозволи да му пред очима умре дете које је претходно већ доживело трагедију и остало без родитеља. Спасао га је, али није се одмах пресвукао, већ тек то поподне кад је дошао у стан у коме је живео. Тако се разболео. Када су плућа почела да га боле отишао је код лекара који су установили да на њима неки процес, али нису могли да му помогну, није било лекова. Тада су га буквално отписали. С таквом дијагнозом је напустио службу и отишао у манастир Вујан – сведочи архимандрит Јован.   Путеви су им се укрстили управо у овом манастиру у лето 1944. године. Претходно је отац Јован, у то време још Милисав Радосављевић, на позив владике Николаја Велимировића отишао као искушеник најпре у манастир Студеница, а затим у манастир Жича.   – Немци су 1941. године бомбардовали Жичу и ја сам то гледао својим очима и плакао. То је нешто најстрашније што сам видео. Није могло да ми дође до памети какви то могу бити људи да уништавају манастир. Прво су тукли топовима, а сутрадан, са шест авиона, шест „штука“. Побегли смо у планину и све то посматрали удаљени пола километра. Вратили смо се за манастир Студеница, а ту су следеће две године почели да харају Бугари. То је било страшно колико су зверства починили, посебно према монасима. И мене су двапут поштено изударали. Други пут толико да два дана нисам могао да устанем из кревета. Имао сам 14 година.   Сусрет са партизанима   Отац Јован је после тога отишао својој кући у Лелић. Међутим, то је било време кад су и партизани и четници активно мобилисали мушке главе и отац Јустин, тада старешина манастира Вујан, позвао га је да дође у манастир Вујан. Тамо је упознао искушеника Гојка Стојчевића.     – Дошао је болестан. Стално је имао температуру 37,4, осећао се малаксало, немоћно. Време је углавном проводио у молитвама над гробом вујанских светитеља, а храну смо му доносили у келију. Међутим, у то време сви смо у манастиру били у сталном страху од партизана. Прочуло се да знају да упадају у манастире и туку свештенике, посебно оне за које се пронесе прича да имају било какве везе са четницима. Једном смо чули да ће нас напасти и сви смо са игуманом Јустином побегли. Када смо стигли до бање Трепча, старешина се сети да је нешто заборавио и како је у мене имао поверења позове ме: „Милисаве, отиђи до манастира, оставио сам у ниши, у подруму, неки новац и нека акта. Све то покупи и донеси.“ Упитам га шта ћу ако дођу партизани, а он одмахне руком уверен да ћемо их претећи. Пошао сам са још једним монахом, али се и Гојко пријавио да крене с нама. Када смо ушли у манастир затекли смо мајора Адама Бабића и око 100 његових људи. Гојка су одмах пустили да оде у келију зато што се видело да је болестан, а мени су уперили пиштољ и почели да пропитују. Интересовали их је зашто нисмо побегли, а ја сам говорио да то нисмо учинили зато што смо још ђаци и да никоме ништа криво нисмо учинили. Тај мајор је онда од мене тражио да две свиње пребацим у партизански штаб у Чачку и да се затим пријавим за војску. Уперен пиштољ у мене, шта ћу, пристанем и затим са Гојком побегнем у шуму. Заједно смо дошли до манастира Благовештење код оца Василија Домановића. Владика се тамо и замонашио 1946. године. После су неки, попут Јована Јањића, писали свашта, да се није тада замонашио већ неке друге године. Говорио сам му више пута да то не ради јер ти подаци су за историју, а он ми је одговарао да су они „истражили када се замонашио“. Како могу боље од мене знати када се то догодило када сам били стално заједно, исти смо хлеб јели. Али, није он једини. Многи су о владици причали свашта. Много је ту више лажи од истине.   Страдање на Косову   Отац Јован је 1947. обукао униформу ЈНА и био у морнаричкој пешадији стационираној у Шибенику. По повратку из војске, 1950. године се замонашио у манастиру Рача. Као духовни отац, монашко име Јован, дао му је тада јерођакон Павле Стојчевић. На Косово је из овог манастира отишао 1960. године, три године пошто је владика Павле именован за епископа Рашко-призренске епархије. Архимандрит Јован је тамо био све до 1999. када се уз српску војску и полицију, повукла и призренска Богословија. Међутим, одлично памти све оно што је обележило век страдања Срба у јужној српској покрајини.   – За Србе је била тешка ситуација на коју су наше власти жмуриле не желећи да је виде и правећи се да не знају шта се спрема, а сви су то знали. Мало је познато да су многа српска села била исељена, чак око 700. Остајале су цркве без народа и у потпуном албанском окружењу. На крају се све завршавало тако што би црквењак одлазио до владике како би му предао кључ од цркве. Таква ситуација је много погађала и бринула владику Павла – испричао је отац Јован.   Састанак са Титом   Епископ Павле је због тешке ситуације на Косову често одлазио у Београд како би о насиљу над Србима и српским светињама обавестио и Свети архијерејски синод. Једном приликом су уговорили састанак са Јосипом Брозом Титом на коме је присуствовао и владика Павле. Он је маршалу предочио ситуацију, а посебно на које све начине перфидно Албанци терају Србе са огњишта по Косову, али му Тито није поверовао. Буквално га је укорио да се не бави политиком и рекао да власт на Косову има своје људе који их свакодневно обавештавају. Показало се да нису имали праве информације, али тада је већ било касно.   Омиљене узречице   Отац Јован каже да је патријарх Павле имао неколико омиљених узречица.   – Када му се чинило да нешто није исправно, знао би да каже: „Морска главо“ или „Ја рекох и спасох душу“, а када бисмо му досадили са неким питањем на које није желео да одговорио само би одсечно рекао: „Нека те“ или „Гони!“ Као патријарх је често знао да каже пре него што ће нешто да предложи: „Бог га видео…“ или „Не знам како ћемо то…“ – присећа се архимандрит Јован.   Љут због гласања   Архимандрит Јован се присећа и да патријарх Павле једне године, по сваку цену, није желео да изађе на гласање, због чега му је претило и хапшење.     – То су били избори пре 1970. године. Кренуо је ка Грачаници и упитам га шта да кажем уколико га траже због гласања. „Реци им да сам отишао на пут и не знам кад ћу се вратити.“ Заиста, дођу два милицајца и ја им пренесем да је на путу. То поподне владика се вратио и таман се распремио, кад ето опет ових. „Дошао сам с пута и хоћу да се мало одморим.“ Они изађоше, али ето за десет минута друга двојица, затим, за пола сата нове двојице милиционера. „Рекао сам већ двапут да ме оставите на миру. Допутовао сам малопре, па хоћу да се одморим, а ви ме узнемиравате и по трећи пут. Изађите ми, молим вас, из куће и реците тамо да вам нећу доћи на гласање.“ Никада нисам видео владику Павла тако строгог и љутог као тада – присећа се његов пријатељ.     Извор: Vesti-online.com

На мосту на Ђурђевића Тари полиција је ноћас, у току протеста против доношења закона о слободи вјероисповијести, брутално претукла Преосвећеног Епископа диоклијског господина Методија. Владику и поједине вјернике су оборили на земљу и тукли прендрецима и ногама.     Повријеђена су и два вјерника, који су покушавали да га заштите. Једном је поломљен кук, а другом кључна кост и они су хоспитализовани у пљеваљској болници.   Овим чином најбоље се потврдила истинитост ријечи премијера Марковића који је у Скупштини рекао да полиција не смије да примијени силу против вјерника, какав закон о слободи вјероисповиједања је усвојен и колико су Црква и вјерни народ слободни у савременој Црној Гори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је данас обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима код Доњег Михољца, родном мјесту блаженопочившег Патријарха Павла. Патријарх Иринеј је у обраћању истакао да је ово велики дан за Славонију и све народе овог краја, те пожелио да објекти, попут ове Цркве, никада не буду рушени, као што се десило у посљедњем рату.     – Хвала Богу обновисмо храм и надамо се да ће се та обнова, уз благослов Божији, пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да та зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје никада, јер сваки човјек је икона Божија без обзира ком народу припадао и коју боју коже имао – рекао је Патријарх Иринеј.   Свајтејши је поручио се сви морају вратити Богу да се зла времена не понове, те нагласио да је блаженопочивши Патријарх Павле био изузетан човјек кога би пожељели сваки народ и Црква.   – Красили су га смиреност, скромност и доброта коју су сви осјећали. Његова скромност је била примјер свима. О томе говори податак да ми је као свом ђаку једном приликом дао своју собу, а он преспавао у штали. Његове ријечи попут – будимо људи, постале су данас пословице. Он је свугдје сијао ријеч Божију. Он је за народ свети патријарх. Да је више таквих људи, другачије би било стање у свијету и код нас – оцијенио је Патријарх Иринеј.   У оквиру обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској и 270 година храма Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, у новоосвећеном храму служена је Света архијерејска литургија.   Свету службу Божију служио је Свајтејши Патријарх Иринеј са Високопреосвећеном господом: Архиепископом катарским Макаријем, Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем и Преосвећеном господом епископима: пакрачко-славонским Јованом, милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским Теодосијем, бихаћко-петровачким Сергијем, далматинским Никодимом, осјечко-пољским и барањским Херувимом, захумско-херцеговачким Димитријем и умировљеним средњоевропским Константином.   У освећењу Цркве Светих Петра и Павла учествовали су и ученици Цетињске богословије по благослову Митрополита Амфилохија, предвођени професорима ђаконом Павлом Љешковићем и Александром Вујовићем и др Миодрагом Чизмовићем.   Свечаности су присуствовали амбасадор БиХ у Хрватској Александар Врањеш, министар иностраних послова у Савјету министара у техничком мандату Игор Црнадак, представници амбасаде Србије у Хрватској и српских организација из Хрватске.   Присутни су били и представници других цркава, предсједник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац, директор Секретаријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, бројни православни вјерници из Славоније, гости из Српске и Србије, свештенство, добротовори и донатори обнове овог храма.   Сви они су, након што је освештана црква у Кућанцима, у којој је крштен Патријарх Павле, посјетили имање на коме је он рођен.   Храм Светих апостола Петра и Павла подигнут је из темеља с обзиром да је миниран и потпуно уништен за вријеме протеклог рата. Обнова је трајала око десет година.   У Кућанцима се данас говорило о томе да на мјесту гдје је рођен Патријарх Павле буде саграђена истовјетна кућа у каквој је живио, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак.   Кућанци су село које су 1680. године основали Срби из Подриња, бјежећи пред Турцима. У селу данас живи око 500 становника.   У Храму Светих апостола Петра и Павла јуче је служена Света архијерејска литургија у спомен на десет година од упокојења Његове светости Патријарха српског Павла, а у Слатини је одржана свечана академија поводом обиљежавања 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији пакрачко-славонској.   Његова светост Патријарх српски Иринеј том приликом је истакао да је блаженопочивши Патријарх Павле оставио дубок траг у српском народу и СПЦ.   Патријарх Павле рођен је у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији као Гојко Стојчевић. Студирао је у Београду и 1957. године постао је владика рашко-призренски, а 1990. је изабран за патријарха СПЦ, коју је водио 19 година.   Људи и вјерници су Патријарха Павла цијенили због скромности и приступачности, као и због залагања и борбе за права Срба на Космету, БиХ и у Хрватској. Био је 44. српски патријарх. Преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Православни богословски факултет Вас позива на промоцију пет томова ПАТРОЛОГИЈЕ Епископа умировљеног захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића, професора емеритуса.     Говоре:   Епископ др Атанасије др Александар Ђаковац др Здравко Јовановић др Микоња Кнежевић др Андреј Јефтић     У амфитеатру факултета, Мије Ковачевића 11Б, у понедељак, 18. новембра 2019. у 19.00 часова. Улаз слободан. Добро дошли!     Извор: Православни богословски Факултет у Београду

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије.      Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије.    Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић.    Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу, 10. новембра, на дан рођења Светог Арсенија Аремца по ком носи име, карловачка Богословија обележиће 225 година од оснивања. Свечаном академијом, која почиње у 18 часова, у фокус ће бити стављени заједнички успеси професора и ученика.
 
Богословија Свети Арсеније Сремац носи назив тог свеца, јер је он био пример марљивости, скромности и доброте. иако није био епископ, због преданости свему што је радио, Свети Сава га је, повлачећи се са трона именовао за свог наследника. Обележавање 225 година постојања Богословије повод је за скретање пажње на универзалне вредности које су биле део његовог животног пута.
"Празник почиње вече уочи, тако ћемо и ми у суботу увече служити празнично бденије и биће водоосвећење у свечаној сали са професорима и ученицима. На сам дан ће бити служена арихијерејска литургија коју ће служити митрополит дабробосански,господин Хризостом", каже протојереј Јован Милановић.
Програм ће се у недељу одржати управо овде, у свечаној сали Богословије када ће се окупљенима први пут званично обратити нови ректор богословије, протојереј, Јован Милановић.
Карловачка богословија посебно је поносна на успех својих ђака, а у својим редовима има академике, професоре, писце и глумце.
Сви они заједно чине један велики збор и сабор који нама задаје један озбиљан задатак а то је да наставимо да сведочимо то трајање и постојање ове школе и у исто време не одричући се онога што јесмо
да будемо на располагању како бисмо свима онима који желе да чују, дали одговоре на смисао постојања живота, у исто време понудили квалитетан програм школског образовања и васпитања.
На свечаној академији обележиће се и 800 година аутокефалности српске православне цркве, а сви који тог дана дођу у Карловце могу да посете и Саборну цркву у којој је великим трудом сачуван део моштију Светог Арсенија Сремца, које се иначе налазе у манастиру Ждребаоник у Црној Гори.
 
 
Извор: Епархија сремска / РТВ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника борави у вишедневној писјети Светој земљи.  У четвртак 31. октобра 2019. године, Његово Блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине Господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама јерусалимске Патријаршије.     Овом приликом Његово Блаженство је пожелио добродошлицу Епископу Јоаникију и подсјетио на ријечи црквеног пјесника да је свети Сион мајка свих Цркава и Божије обиталиште, те да је на тај начин Јерусалим гарант јединства свих православних хришћана. Епископ Јоаникије се захвалио Његовом Блаженству на срдачном гостопримству пренијевши му поздраве и захвалност српског народа, особито нашег народа са Косова и Метохије који Блажењејши Патријарх особито  поштује због његовог свједочења припадности Светој Цркви.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свечаним бденијем са петохљебницом у Цркви Рођења Пресвете Богородице вечерас, у навечерје празника Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, почела је прослава крсне славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског.     Празничним бденијем пред моштима Светог Петра Цетињског началствовао је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз молитвено учешће високопреосвећене господе Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Архиепископа сарајевског Митрополита дабробосанског Хризостома, Преосвећене господе епископа: милешевског Атанасија, рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, великог броја свештеника, монаха и вјерног народа.   Прослава Светог Петра Цетињског биће настављена сјутра Светом архијерејском литургијом коју ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са више архијереја наше Цркве.   Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије „Свети Петар Цетињски“, рођен је у Његушима 1749. године. Замонашио се у својој 12. години а 1782. године, по упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Господ га прослави на небесима и на земљи, као вјерног и трпељивог слугу Свога. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у Цетињском манастиру.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2019. љета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је новоподигнути Покровски храм у Бања Луци.     Изградња новог храма у бањалучким насељима Росуље и Нова Варош започела је 2012. године. У годинама после свечаног освећења новоизграђених темеља приступило се зидању храма Покрова Пресвете Богородице. Освећење црквених звона наговестило је тренутак великог освећења храма и помоћних просторија - капеле за прислуживање свећа, парохијске сале и свештеничке канцеларије.   Његово Преосвештенство Епископ г. Јефрем уручио је ктиторску грамату ктитору храма г. Пантелији Дамјановићу, док је његовом сину г. Давору Дамјановићу уручио орден Светог краља Милутина.    Епископу бањалучком саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, архијерејски намесник бањалучки; протојереј-ставрофор Војо Балабан, парох петрићевачки; протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља; протојереј Драган Видовић, парох мркоњићки; протођакон Радојица Жагран и јерођакон Силуан, сабрат светогорског манастира Григоријата.   Многобројне званице и сав верни народ који се у великом броју окупио да буде учесник историјског догађаја за Епархију бањалучку, Бању Луку, а посебно насеља Росуље и Нова Варош, послужени су на свечаном ручку који је организован после свете архијерејске Литургије.    Истог дана у 18 часова у новоосвећеном храму Покрова Пресвете Богородице служено је свечано бденије уочи великог Богородичног празника. Сутрадан, на празник Покрова Пресвете Богородице и славу храма, служена је света Литургија и освећен први славски колач са житом после чега је уприличен ручак у црквеној сали која је налази у склопу комплекса.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Прекјучерашња канонада увреда на рачун Његове Светости подсјетила ме је на давно изречену истину у којој стоји да говорећи о другима заправо причамо искључиво о себи самима.      Рјечником који не приличи ни кафанском амбијенту, један народни посланик и један министар спустили су комуникацијску љествицу на само дно непристојности, најгрубље вријеђајући Његову Светост, а тиме и цјелокупно светосавско биће наше Свете Цркве, коју наш патријарх представља, како пред нама Србима, тако и пред цијелом свијетом.   Да подсјетим: Његова Светост је монах пуних шездесет година, архијереј 45 година, а патријарх српски готово десет година. Ако такав животни пут није за поштовање, онда заиста не знам шта јесте?!   У времену глобализације, када се настоји срушити сваки ауторитет, господа Вукановић и Мектић, у маниру највећих богоотпадника, показали су својим ријечима одсуство елементарне културе, а као Срби, јер се таквима сматрају, одсуство било каквог поштовања према Српској Православној Цркви и њеном предстојатељу, нарочито у данима великог јубилеја – 800 година аутокефалности.   Још је жалосније што се борба у политичкој арени покушава пренијети на живот Српске Цркве, која је старија од већине нама познатих држава, а нарочито политичких партија. Са ставовима и изјавама Његове Светости можемо бити сагласни или не, али наше је да поштујемо одлуке донесене већином гласова, како у Сабору, тако и у Синоду, те да поштујемо Српску Православну Цркву, тако што ћемо поштовати онога ко се налази на њеном челу. Став већине, свиђао нам се или не, треба да буде и наш став, јер тиме показујемо да смо јединство ставили испред личне сујете, а љубав према браћи изнад гордости.   Очекујући да ће господа Вукановић и Мектић изразити жаљење због својих несмотрених ријечи, српску јавност у Босни и Херцеговини позивам на одмјерност, како наша вербална несмотреност не би повриједила ниједно људско биће.   Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић)   Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије са свештенством приштинског намесништва и двадесетак парохијана из Лапљег Села, Доње Гуштерице, Добротина, Ливађа и Грачанице учествовао је 1. октобра 2019. године у моби на економији манастира Грачанице у Бадовцу.     Комишање кукуруза у Бадовцу била је прилика да се у добром расположењу помогне манастиру Грачаници и покаже да Црква Божја истински живи не само кроз богослужења, већ и у заједничком раду и солидарности.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 28.9.2019. помен жртвама које су невино пострадале у Вариводама и Гошићу након војне акције „Олуја“: У овом тешком и мучном часу Владика се обратио присутнима рекавши да је дуго размишљао шта би требало да каже и какву поуку да нам да поводом страшног догађаја због кога смо се данас окупили.     „Ја као човек заиста не знам шта да кажем, осим онога што је речено у овим песмама које смо данас отпевали, где смо поменули све оне који су уснули у Господу и једина мисао која ми се сада провлачи кроз главу јесте „да ућути свака твар“, како то певају литургијске песме на Велику суботу.    Као што се у Страсној недељи сећамо страдања Христових и свих мука Његових када је разапет и када је васкрсао управо због  свих нас, тако треба да се сећамо и свих оних који су овде пострадали под знаком мира. Иако су на своје куће ставили бела платна, покушавајући да покажу да желе да живе у миру, они су поред свега тога пострадали и то од братске, хришћанске руке. То је оно што је највећи апсурд, драга браћо и сестре, а ми смо као људи позвани да их се сваког дана сећамо и помињемо у молитвама.    Хтео бих још да цитирам блаженог Патријарха Германа, који је рекао да је јеванђељски да опростимо, али не и да заборавимо. Јако је важно да ове људе сачувамо од заборава и да се их се сећамо у молитвама, а као хришћани ми морамо да опраштамо једни другима, па чак и онима који нам наносе зло, јер само кроз такву љубав ће нас познати да смо ученици Његови, како нас то учи Јеванђење. Једна од најтежих хришћанских врлина која постоји је управо праштање, а ми који праштамо можемо да очекујемо и да нас помилује Отац наш Небески“, поручио је Епископ Никодим.     Извор: Епархија далматинска

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј свечано је дочекан данас, 27. септембра, у грбаљском манастиру Подластва код Будве, гдје је у Цркви Рођења Пресвете Богородице служена доксологија и вечерња служба.   Прилог радија Светигора   Свјатјешег Патријарха и његову пратњу на тиватском аеродрому су око 18 часова дочекали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећени владика диоклијски г. Методије, свештенство, предсједник Општине Будва Марко Бато Царевић.

Патријарх Иринеј допутовао је у дводневну посјету Црној Гори поводом велике прославе јубилеја 800 година аутокефалности СПЦ и 1500 година постојања Манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластва. Ово је једанаеста посјета Предстојатеља Српске цркве Црној Гори, а осма Митрополији црногорско-приморској.

Послије доксологије у манастиру Подластва, гдје се више хиљада вјерног народа са свих страна Боке сабрало да дочека свог Патријарха, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблагодарио Његовој светости на љубави и благослову, изражавајући посебну радост што је наследник Светога Саве дошао у овај благословен манастир, који прославља 15 вјекова постојања, у години када прослављамо 8 вјекова аутокефалности СПЦ и Митрополије црногорско-приморске.

”Добро дошли овдје наслиједниче Светога Саве! Овдје је долазио и Свети Сава, а послије њега и сви ваши претходници, патријарси су долазили овдје и рукополагали митрополите зетске и црногорске и овдје боравили. Последњи који је прије Вас био је Ваш претходник, Његова светост Патријарх Павле, 1992. године.“

Првојерарх наше Цркве се захвалио на Митрополитовим ријечима, које су биле пуне братске љубави, и изразио радост што је поново у Црној Гори, наглашавајући да је био на многим мјестима, али да овако величанствен дочек одавно није видио и доживио.

„Овдје дјелује благодат Божија, милост Божија, овдје народ својим језиком хвали Господа, језиком своје душе и срца. Недостаје ријеч да се захвалим и изразим оно што осјећам. Долазио сам на многа мјеста, код нас и ван, оволики и овакакав народ, ја нисам сусрео. Овај скуп вечерашњи и сјутрашњи најбоље говори шта је Црна Гора, она је била и остала оно што је била. Хвала Богу што је тако!“

Радост која је зрачила са лица Његове светости Патријарха српског г. Иринеја благосиљала је и ширила се међу свештенством и вјерним народом: Благословен који долази у име у Господње!

Након богослужења којем је присуствовао и Преосвећени владика милешевски г. Атанасије, прослава је настављена Свечаном академијом.

Патријарх Иринеј служиће сјутра, 28. септембра, са више архијереја у манастиру Подластва Свету архијерејску литургију са освећењем параклиса Светог великомученика косовског цара Лаза и манастирских конака .

Након Литургије биће одржан свенародни сабор уз културно умјетнички програм на коме ће наступити Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Српски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ.

Сјутра ће вјерницима, како су раније најавили организатори, поред Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, обратити и Високопреосвећени Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије, Станко Магуд и предсједник Општине Будва Марко Бато Царевић.       Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ин4с