Поуке.орг инфо

Писац и публициста, како сâм себе назива, упућује ми приговор који је формулисао на основу наслова мога текста, па вели да сам рекао „да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству“. Мало даље, Мартинов још једном резимира свој закључак до којег је дошао читајући наслов текста моје маленкости: „Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима, онима у мантији и онима без мантије, дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтенсенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!“
На овом месту подсетићу читаоца на онај трећи услов, неопходан да би неко какву расправу повео, услов који се тиче начела парафразе. То значи да би Мартинов морао да разабере, прецизно, шта одиста у мом тексту стоји. Поред тога, требало би толико да зна да се о каквом напису не суди на основу његовог наслова већ на основу његовог садржаја. Тако, Мартинов тврди да сам ја у тексту изнео тезу да су учесници емисије о Иринеју бачком хитлеристи и нацисти, што писац ових редова није нигде устврдио. Речено језиком логике, Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње, у овом случају епископа Иринеја. Указано је и на чињеницу да забавни вашарски човек из једне приповетке Томаса Мана, Ципола, јесте литерарни пандан Адолфа Хитлера, те је онај који ове редове бележи указао на то да у историји није непознато да  конјунктуре каткад буду наклоњене кабаретским фигурама. Будући да је емисија посвећена бачком архијереју налична водвиљу Мановог Циполе, додуше са учесницима знатно гротескнијим него што је то био главни јунак новеле „Марио и чаробњак“, предочен је, веома опсежно, нацистички механизам проширивања царства баналног, који краси епизоду из N1-продукције. Додајмо да су и у поводу Мановог вашарског чаробњака, као и у Мановом предочавању психолошког профила брата Хитлера, инфериорност и опсесивност главне психичке црте тих гротескних фигура. Управо опсесивност у бављењу ликом и делом епископа Иринеја још једна је заједничка психолошка особина твораца и учесникâ епизоде о портпаролу Српске Православне Цркве, али и психолошка подлога за Иринејеву егзекуцију, ако се за то стекну социјално-политички услови, због чега је за дотичне од стране моје маленкости и употребљен израз егзекутори in spe. Није ли, уосталом, један од Мартиновљевих миљеника-епископа, оживео ову усташоидну, павелићевску идеологију, претећи у Жичи клањем архијерејима, међу којима су били присутни и садашњи патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј? И код тог архијереја три главне психолошке црте доминирају: страх и инфериорност, као и опсесивно бављење објектима властите мржње – патријархом српским и епископима бачким и крушевачким.
Вратимо се одсуству способности за парафразу, која краси интелектуални профил Златоја Мартинова. Речено језиком логике, његови појмови хитлеристâ и нацистâ имају толико широк обим да спадају у категорију неквантификованих појмова, подложних идеолошкој манипулацији баш из тог разлога што се у њихов обим могу сврстати најразличитије идеолошке, политичке и психолошке фигуре. За разлику од Мартинова, појмови моје маленкости су, када је о садржају реч, разговетни, а када је о њиховом обиму реч, они су квантификовани.
Ту, одмах, Мартинов упућује и „прву и основну поруку“ мојој маленкости, у којој се показује права антидемократска идеолошка оптика уредника „Републике“. Док је, по њему, бављење ликом и делом епископа бачког на начин ауторâ и невешто скривених сценариста у мантијама N1-епизоде њихово демократско право на мишљење, дотле је аналитички осврт моје маленкости на ту емисију за Мартинова „нечувена дрскост, а не слобода изражавања“. Те две реченице уредника „гласника грађанског самоослобађања“ гласе овако: „Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење лика и дела бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење“. Пошто Мартинов писцу ових редака упућује поуку о демократији, али из угла нацистичке и бољшевичке визуре, упутимо и ми њему једну поуку. Онај ко само одређеној групи људи признаје „неприкосновено право на мишљење“, а некој другој то право одриче, и у психолошком и у идеолошком погледу заступник је тоталитарне политичке опције и не разликује се од нацистичког нити од бољшевичког схватања демократије, које је Карл Попер називао идеологијом трибализма. Начело Златоја Мартинова, овде дефинисано, назовимо за ову прилику хотентотском политичком философијом. О чему је, заправо, реч? Ево једног аутора који је можда познат Златоју Мартинову. Реч је о Анатолију Васиљевичу Луначарском, који је дванаест година био на функцији народног комесара за образовање у Совјетском Савезу. Луначарски у свом спису „Слобода књиге и револуција“ подсећа на одговор који је неком мисионару изрекао један Хотентот. На питање мисионара о значењу појмова добро и зло, Хотентот је казао: „Добро је кад ја припаднику суседног племена отмем жену, а зло кад он мени учини то исто“. Луначарски у свом спису држи да је гесло тог Хотентота рационално и плаузибилно и у контексту бољшевичког политичког понашања.
Дакле, све и да сам и ја, попут оних из предњег и позадинског плана емисије „Јунаци доба злог“, уместо аргумената користио инвективе и лажи, Мартинов не би смео, кад би био човек демократских начела, мом исказу да порекне право на слободу изражавања. Писац ових редака, међутим, за разлику од актерâ пропалог водвиља о Иринеју бачком, користио је искључиво аргументацију, чињенице, и све то у форми травестије. Пошто Мартинов у првом делу свога текста, којим се сада бавимо, формулишући „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“, додаје и то да су „учесници емисије у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани“, скрећем на овом месту пажњу читаоцима овог мог написа, а не заступнику хотентотске варијанте политичког трибализма, на неоспорне чињенице које сам у претходном тексту већ истакао. Састављач аналитичког осврта на епизоду „Јунаци доба злог“ указао је, поред осталог, и на неоспорну  чињеницу да покојни новинар, Славиша Лекић, није сценариста водвиља из N1-продукције, премда је био потписник свих претходних епизода споменутог серијала. Да нема спора у вези са оценама моје маленкости о антидемократском, тоталитарном идеолошком карактеру епизоде која се, тобоже, бави ликом и делом епископа Иринеја Буловића, сасвим је јасно из следеће неоспорне чињенице. Наиме, за снимање последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима и сценаристима серијала, због чега се, између осталог, читава конструкција овог добро финансираног водвиља срушила као кула од карата. Ако ово узмемо у обзир, где се деде оно универзално и космополитско вјерују учесникâ епизоде о злом Иринеју, о којем нам Мартинов приповеда у својој мелодраматичној дирнутости дрскошћу моје маленкости? Ако и Мартинов крије сценаристу епизоде као змија ноге, и ако тај сценариста није наведен у епизоди коју анализирамо, шта је та емисија ако не водвиљска денунцијација Иринеја бачког? Шта је улога Златоја Мартинова у том водвиљу ако не улога онога који је, за потребе снимања N1-епизоде, добровољно пристао да буде денунцијант са маском писца и публицисте? Наведимо, стога, поред седам указивања из мога текста, и осмо које у овом напису први пут спомињем, на које се Мартинов не осврће, нити даје одговор у првом делу свога текста, и поред тога што је тај део властитог написа формулисао као „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“.
1. Врло прецизно, и аргументовано, у свом тексту о визији Цркве из хитлеровског угла, написао сам следеће:
„Да би, у манипулативном духу гебелсовскога типа, епископа Иринеја јавности представила као некога ,ко је васкрсао као Рус’, то јест као човека који формулише ставове Московске Патријаршије, а чије ставове, реципрочно, одређује та иста Патријаршија, нараторка наводи да детаљна биографија бачког архијереја не постоји на српском већ на руском језику. Ово је, наравно, ноторна неистина, те се и у овој епизоди читају делови званичне биографије, која постоји на сајту Епархије бачке, будући да на руском језику не постоји никаква биографија опширнија него што је то ова, званична. Нараторка, међутим, пратећи сценарио, брзо напушта званичну биографију епископа Иринеја, те прелаззи на ону, у духу проширивања царства баналности, конструисану. Не могући да порекне полиглотске способности епископа Иринеја, скривени писац сценарија смањује број језика којима бачки архијереј одлично влада. Сама епизода, баш као и споменута пашквила, писана против бачког архијереја, конципирана је по принципу контраста: ту доминирају зли Иринеј, чији лик је предочен само црним бојама, и добри епископи, Максим Васиљевић и Григорије Дурић. Овом првом међу добрима удељују се епитети млад и образован, премда он одавно није више млад, а образован, осим у формалном смислу, није никада ни био. У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета у коју ови егзекутори in  spe гађају заправо Српска Православна Црква. Тако се, у споменутој пашквили, драмској подлози за N1-водвиљ, често истим средствима третирају Патријарх српски Порфирије и преминули Патријарх Иринеј, као и најугледнији архијереји наше Цркве“.
Упућујем овде Мартинову реторско питање: да ли је овај вид очите манипулације у сагласности са демократским, универзалним и космополитским начелима, која, по њему, красе учеснике серијала о епископу бачком?
2. У тексту сам указао и на манипулисање у поводу наводних цитирања епископа Иринеја, те сам записао:
„У истом духу такозване даљинске монтаже, да употребим један израз Виктора Шкловског, у епизоди посвећеној епископу бачком јавности се износе његови тобожњи цитати, без навођења извора који указују на то да је бачки владика уистину то и то негде рекао. Из прегршти таквих цитата издваја се онај у коме бачки архијереј, наводно, тврди да се о одлукама Синода не расправља, уз указивање на  чињеницу да је то епископ Иринеј изговорио на једној седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду. Међутим, како је, илегално, снимак те седнице испливао, свако се може уверити да епископ бачки то никада није рекао већ је, уместо глагола  расправљати, употребио глагол гласати, и то, у конкретном случају, сасвим на месту и легитимно. Истакао је основну чињеницу да о одлукама једног надређеног тела, у овом случају Светог Архијерејског Синода, не може гласати њему подређено тело, то јест Православни богословски факултет. Реч  расправљати епископ бачки је на тој седници употребио у истом смислу: о одлукама Синода може расправљати Свети Архијерејски Сабор, којем је, Синод, једино подређен. Сценаристи емисије ствар постављају у апстрактну раван, следујући тактици манипулације, на што се надовезује Родољуб Кубат, понављајући речи епископа Максима, неосновано изречене на споменутој седници, да се о свему расправља, па и о Светом Писму, те тиме и један и други недозвољено изолују глагол расправљати из Иринејевог контекста употребе, како би овог епископа прогласили за некога ко сваку врсту расправе a priori одбија. Није, дакле, Иринеј бачки никада тврдио да се о синодским одлукама не расправља већ да се о њима не може гласати на Наставно-научном већу Православног богословског факултета, док се о њима расправља и може гласати на Сабору свих архијереја. Расправе у поводу Светога Писма представљају други тип богословских расправа и немају везе са оним што се епископу бачком недозвољено импутира“. 
Да ли ова врста манипулативне технике којој прибегавају сценаристи серијала „Јунаци доба злог“, они у мантији и они без мантије, може бити усаглашена са демократским начелима, универзалним и космополитским, о којима Мартинов без основа збори, или је ова техника блиска гебелсовском начину политичке пропаганде? Да ли је Мартинов нешто изустио у вези са овим аргументованим предочавањем стања ствари или је ово прећутао? Ствар је, и овде, јасна и не треба одвећ трошити речи.
3. Писац ових редака је јавности предочио још једну манипулативну тактику аутора епизоде о бачком архијереју, која се, такође, може наћи и у једној пашквили о епископу Иринеју, састављеној „трудом“ неких архијереја, са њиховим теолошким саветницима, а која је у основи сценарија за N1-водвиљ, о чему Мартинов не сме да каже ни једну једину реч. Та манипулација тиче се студентских демонстрација код Теразијске чесме и личности Драгана Драгојловића. У вези са тим, забележио сам: „Емисија почиње, посве неосновано, прилогом о деветомартовским демонстрацијама, као и о демонстрацијама студената, окупљених око Теразијске чесме, 1991. године. Да би гледаоцима предочила епископа Иринеја као човека који је манипулисао патријархом Павлом, нараторка вели да је, у тим драматичним данима, покојни поглавар Српске Православне Цркве примио тадањег министра верâ, Драгана Драгојловића, и то „на молбу епископа Иринеја“. На страну то што Патријархов сусрет са државном делегацијом није никакав грех, нити може бити, аутори епизоде овим грубо фалсификују ствари или, народски речено, лажу. Споменути Драган Драгојловић је познавао покојног патријарха Павла раније но што је упознао епископа бачког и много пре него што је постао министар верâ. Блаженопочившег поглавара наше Цркве сретао је Драгојловић још као монаха, у Бајиној Башти и у манастиру Рачи, а за време Павловог епископовања у Призрену били су у пријатељским, веома блиским односима. Исти Драгојловић је о томе сведочио и у серијалу РТС-а, посвећеном патријарху Павлу, а ови новинари, морални настављачи дела Славише Лекића, само због ове неистине заслужују да буду трајно најурени из новинарског еснафа. То што су добили сценарио у руке од својих пријатеља који роваре против Српске Православне Цркве, за туђ и за свој рачун, и за туђ дугорочни, а за свој краткорочни интерес, не аболира ове новинаре, којима ни писменост није јача страна“.
Питам ја сад свог неуког сабеседника, што хотентотску логику покушава јавности да предочи као демократску: да ли је писац ових редака овде користио неутемељене инвективе или је, ипак, користио еуфемизме, осврћући се на Мартиновљеве колеге? Да су којим случајем Мартинов и његови пријатељи снимили емисију овога типа у некој правно уређенијој држави, рецимо у Немачкој, сносили би они и моралне и практичке последице. Трајно би били елиминисани са јавне сцене.

Писац и публициста, како сâм себе назива, упућује ми приговор који је формулисао на основу наслова мога текста, па вели да сам рекао „да су аутори и учесници ове емисије напросто хитлеристи, нацисти такорећи, који на Цркву гледају из визуре националсоцијализма, те первертиране идеологије која је нанела толико зла човечанству“. Мало даље, Мартинов још једном резимира свој закључак до којег је дошао читајући наслов текста моје маленкости: „Кратко речено, Марко Делић покушава свим својим опонентима, онима у мантији и онима без мантије, дакле и потписнику ових редова, да спочитне како желе реформу Српске православне цркве по узору на нацисте! То је срж, квинтенсенција његовог текста. Каква тешка и монструозна оптужба!“
На овом месту подсетићу читаоца на онај трећи услов, неопходан да би неко какву расправу повео, услов који се тиче начела парафразе. То значи да би Мартинов морао да разабере, прецизно, шта одиста у мом тексту стоји. Поред тога, требало би толико да зна да се о каквом напису не суди на основу његовог наслова већ на основу његовог садржаја. Тако, Мартинов тврди да сам ја у тексту изнео тезу да су учесници емисије о Иринеју бачком хитлеристи и нацисти, што писац ових редова није нигде устврдио. Речено језиком логике, Златоје Мартинов користи неразговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму in genere, а писац ових редака је, сасвим прецизно, користио разговетне појмове, говорећи о хитлеризму и нацизму на основу значења појма позитивног хришћанства, из 1920. године, споменутог у 24. тачки Програма Националсоцијалистичке немачке радничке партије, као и о нацизму у контексту пропагандно-манипулативне тактике, која циља на егзекуцију објекта мржње, у овом случају епископа Иринеја. Указано је и на чињеницу да забавни вашарски човек из једне приповетке Томаса Мана, Ципола, јесте литерарни пандан Адолфа Хитлера, те је онај који ове редове бележи указао на то да у историји није непознато да  конјунктуре каткад буду наклоњене кабаретским фигурама. Будући да је емисија посвећена бачком архијереју налична водвиљу Мановог Циполе, додуше са учесницима знатно гротескнијим него што је то био главни јунак новеле „Марио и чаробњак“, предочен је, веома опсежно, нацистички механизам проширивања царства баналног, који краси епизоду из N1-продукције. Додајмо да су и у поводу Мановог вашарског чаробњака, као и у Мановом предочавању психолошког профила брата Хитлера, инфериорност и опсесивност главне психичке црте тих гротескних фигура. Управо опсесивност у бављењу ликом и делом епископа Иринеја још једна је заједничка психолошка особина твораца и учесникâ епизоде о портпаролу Српске Православне Цркве, али и психолошка подлога за Иринејеву егзекуцију, ако се за то стекну социјално-политички услови, због чега је за дотичне од стране моје маленкости и употребљен израз егзекутори in spe. Није ли, уосталом, један од Мартиновљевих миљеника-епископа, оживео ову усташоидну, павелићевску идеологију, претећи у Жичи клањем архијерејима, међу којима су били присутни и садашњи патријарх Порфирије и епископ бачки Иринеј? И код тог архијереја три главне психолошке црте доминирају: страх и инфериорност, као и опсесивно бављење објектима властите мржње – патријархом српским и епископима бачким и крушевачким.
Вратимо се одсуству способности за парафразу, која краси интелектуални профил Златоја Мартинова. Речено језиком логике, његови појмови хитлеристâ и нацистâ имају толико широк обим да спадају у категорију неквантификованих појмова, подложних идеолошкој манипулацији баш из тог разлога што се у њихов обим могу сврстати најразличитије идеолошке, политичке и психолошке фигуре. За разлику од Мартинова, појмови моје маленкости су, када је о садржају реч, разговетни, а када је о њиховом обиму реч, они су квантификовани.
Ту, одмах, Мартинов упућује и „прву и основну поруку“ мојој маленкости, у којој се показује права антидемократска идеолошка оптика уредника „Републике“. Док је, по њему, бављење ликом и делом епископа бачког на начин ауторâ и невешто скривених сценариста у мантијама N1-епизоде њихово демократско право на мишљење, дотле је аналитички осврт моје маленкости на ту емисију за Мартинова „нечувена дрскост, а не слобода изражавања“. Те две реченице уредника „гласника грађанског самоослобађања“ гласе овако: „Таква дисквалификација људи и њихова дифамација поређењем са Хитлером је нечувена дрскост, а не слобода изражавања. Виђење лика и дела бачког владике Иринеја у поменутој емисији је неприкосновено демократско право на мишљење“. Пошто Мартинов писцу ових редака упућује поуку о демократији, али из угла нацистичке и бољшевичке визуре, упутимо и ми њему једну поуку. Онај ко само одређеној групи људи признаје „неприкосновено право на мишљење“, а некој другој то право одриче, и у психолошком и у идеолошком погледу заступник је тоталитарне политичке опције и не разликује се од нацистичког нити од бољшевичког схватања демократије, које је Карл Попер називао идеологијом трибализма. Начело Златоја Мартинова, овде дефинисано, назовимо за ову прилику хотентотском политичком философијом. О чему је, заправо, реч? Ево једног аутора који је можда познат Златоју Мартинову. Реч је о Анатолију Васиљевичу Луначарском, који је дванаест година био на функцији народног комесара за образовање у Совјетском Савезу. Луначарски у свом спису „Слобода књиге и револуција“ подсећа на одговор који је неком мисионару изрекао један Хотентот. На питање мисионара о значењу појмова добро и зло, Хотентот је казао: „Добро је кад ја припаднику суседног племена отмем жену, а зло кад он мени учини то исто“. Луначарски у свом спису држи да је гесло тог Хотентота рационално и плаузибилно и у контексту бољшевичког политичког понашања.
Дакле, све и да сам и ја, попут оних из предњег и позадинског плана емисије „Јунаци доба злог“, уместо аргумената користио инвективе и лажи, Мартинов не би смео, кад би био човек демократских начела, мом исказу да порекне право на слободу изражавања. Писац ових редака, међутим, за разлику од актерâ пропалог водвиља о Иринеју бачком, користио је искључиво аргументацију, чињенице, и све то у форми травестије. Пошто Мартинов у првом делу свога текста, којим се сада бавимо, формулишући „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“, додаје и то да су „учесници емисије у својим иступањима показали да су универзално, космополитски, а не национално оријентисани“, скрећем на овом месту пажњу читаоцима овог мог написа, а не заступнику хотентотске варијанте политичког трибализма, на неоспорне чињенице које сам у претходном тексту већ истакао. Састављач аналитичког осврта на епизоду „Јунаци доба злог“ указао је, поред осталог, и на неоспорну  чињеницу да покојни новинар, Славиша Лекић, није сценариста водвиља из N1-продукције, премда је био потписник свих претходних епизода споменутог серијала. Да нема спора у вези са оценама моје маленкости о антидемократском, тоталитарном идеолошком карактеру епизоде која се, тобоже, бави ликом и делом епископа Иринеја Буловића, сасвим је јасно из следеће неоспорне чињенице. Наиме, за снимање последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ нису позвани они чије би мишљење опонирало учесницима и сценаристима серијала, због чега се, између осталог, читава конструкција овог добро финансираног водвиља срушила као кула од карата. Ако ово узмемо у обзир, где се деде оно универзално и космополитско вјерују учесникâ епизоде о злом Иринеју, о којем нам Мартинов приповеда у својој мелодраматичној дирнутости дрскошћу моје маленкости? Ако и Мартинов крије сценаристу епизоде као змија ноге, и ако тај сценариста није наведен у епизоди коју анализирамо, шта је та емисија ако не водвиљска денунцијација Иринеја бачког? Шта је улога Златоја Мартинова у том водвиљу ако не улога онога који је, за потребе снимања N1-епизоде, добровољно пристао да буде денунцијант са маском писца и публицисте? Наведимо, стога, поред седам указивања из мога текста, и осмо које у овом напису први пут спомињем, на које се Мартинов не осврће, нити даје одговор у првом делу свога текста, и поред тога што је тај део властитог написа формулисао као „одговор на Претходне напомене г. Делића које се тичу његових замерки ТВ емисији и њеним учесницима“.
1. Врло прецизно, и аргументовано, у свом тексту о визији Цркве из хитлеровског угла, написао сам следеће:
„Да би, у манипулативном духу гебелсовскога типа, епископа Иринеја јавности представила као некога ,ко је васкрсао као Рус’, то јест као човека који формулише ставове Московске Патријаршије, а чије ставове, реципрочно, одређује та иста Патријаршија, нараторка наводи да детаљна биографија бачког архијереја не постоји на српском већ на руском језику. Ово је, наравно, ноторна неистина, те се и у овој епизоди читају делови званичне биографије, која постоји на сајту Епархије бачке, будући да на руском језику не постоји никаква биографија опширнија него што је то ова, званична. Нараторка, међутим, пратећи сценарио, брзо напушта званичну биографију епископа Иринеја, те прелаззи на ону, у духу проширивања царства баналности, конструисану. Не могући да порекне полиглотске способности епископа Иринеја, скривени писац сценарија смањује број језика којима бачки архијереј одлично влада. Сама епизода, баш као и споменута пашквила, писана против бачког архијереја, конципирана је по принципу контраста: ту доминирају зли Иринеј, чији лик је предочен само црним бојама, и добри епископи, Максим Васиљевић и Григорије Дурић. Овом првом међу добрима удељују се епитети млад и образован, премда он одавно није више млад, а образован, осим у формалном смислу, није никада ни био. У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета у коју ови егзекутори in  spe гађају заправо Српска Православна Црква. Тако се, у споменутој пашквили, драмској подлози за N1-водвиљ, често истим средствима третирају Патријарх српски Порфирије и преминули Патријарх Иринеј, као и најугледнији архијереји наше Цркве“.
Упућујем овде Мартинову реторско питање: да ли је овај вид очите манипулације у сагласности са демократским, универзалним и космополитским начелима, која, по њему, красе учеснике серијала о епископу бачком?
2. У тексту сам указао и на манипулисање у поводу наводних цитирања епископа Иринеја, те сам записао:
„У истом духу такозване даљинске монтаже, да употребим један израз Виктора Шкловског, у епизоди посвећеној епископу бачком јавности се износе његови тобожњи цитати, без навођења извора који указују на то да је бачки владика уистину то и то негде рекао. Из прегршти таквих цитата издваја се онај у коме бачки архијереј, наводно, тврди да се о одлукама Синода не расправља, уз указивање на  чињеницу да је то епископ Иринеј изговорио на једној седници Наставно-научног већа Православног богословског факултета у Београду. Међутим, како је, илегално, снимак те седнице испливао, свако се може уверити да епископ бачки то никада није рекао већ је, уместо глагола  расправљати, употребио глагол гласати, и то, у конкретном случају, сасвим на месту и легитимно. Истакао је основну чињеницу да о одлукама једног надређеног тела, у овом случају Светог Архијерејског Синода, не може гласати њему подређено тело, то јест Православни богословски факултет. Реч  расправљати епископ бачки је на тој седници употребио у истом смислу: о одлукама Синода може расправљати Свети Архијерејски Сабор, којем је, Синод, једино подређен. Сценаристи емисије ствар постављају у апстрактну раван, следујући тактици манипулације, на што се надовезује Родољуб Кубат, понављајући речи епископа Максима, неосновано изречене на споменутој седници, да се о свему расправља, па и о Светом Писму, те тиме и један и други недозвољено изолују глагол расправљати из Иринејевог контекста употребе, како би овог епископа прогласили за некога ко сваку врсту расправе a priori одбија. Није, дакле, Иринеј бачки никада тврдио да се о синодским одлукама не расправља већ да се о њима не може гласати на Наставно-научном већу Православног богословског факултета, док се о њима расправља и може гласати на Сабору свих архијереја. Расправе у поводу Светога Писма представљају други тип богословских расправа и немају везе са оним што се епископу бачком недозвољено импутира“. 
Да ли ова врста манипулативне технике којој прибегавају сценаристи серијала „Јунаци доба злог“, они у мантији и они без мантије, може бити усаглашена са демократским начелима, универзалним и космополитским, о којима Мартинов без основа збори, или је ова техника блиска гебелсовском начину политичке пропаганде? Да ли је Мартинов нешто изустио у вези са овим аргументованим предочавањем стања ствари или је ово прећутао? Ствар је, и овде, јасна и не треба одвећ трошити речи.
3. Писац ових редака је јавности предочио још једну манипулативну тактику аутора епизоде о бачком архијереју, која се, такође, може наћи и у једној пашквили о епископу Иринеју, састављеној „трудом“ неких архијереја, са њиховим теолошким саветницима, а која је у основи сценарија за N1-водвиљ, о чему Мартинов не сме да каже ни једну једину реч. Та манипулација тиче се студентских демонстрација код Теразијске чесме и личности Драгана Драгојловића. У вези са тим, забележио сам: „Емисија почиње, посве неосновано, прилогом о деветомартовским демонстрацијама, као и о демонстрацијама студената, окупљених око Теразијске чесме, 1991. године. Да би гледаоцима предочила епископа Иринеја као човека који је манипулисао патријархом Павлом, нараторка вели да је, у тим драматичним данима, покојни поглавар Српске Православне Цркве примио тадањег министра верâ, Драгана Драгојловића, и то „на молбу епископа Иринеја“. На страну то што Патријархов сусрет са државном делегацијом није никакав грех, нити може бити, аутори епизоде овим грубо фалсификују ствари или, народски речено, лажу. Споменути Драган Драгојловић је познавао покојног патријарха Павла раније но што је упознао епископа бачког и много пре него што је постао министар верâ. Блаженопочившег поглавара наше Цркве сретао је Драгојловић још као монаха, у Бајиној Башти и у манастиру Рачи, а за време Павловог епископовања у Призрену били су у пријатељским, веома блиским односима. Исти Драгојловић је о томе сведочио и у серијалу РТС-а, посвећеном патријарху Павлу, а ови новинари, морални настављачи дела Славише Лекића, само због ове неистине заслужују да буду трајно најурени из новинарског еснафа. То што су добили сценарио у руке од својих пријатеља који роваре против Српске Православне Цркве, за туђ и за свој рачун, и за туђ дугорочни, а за свој краткорочни интерес, не аболира ове новинаре, којима ни писменост није јача страна“.
Питам ја сад свог неуког сабеседника, што хотентотску логику покушава јавности да предочи као демократску: да ли је писац ових редака овде користио неутемељене инвективе или је, ипак, користио еуфемизме, осврћући се на Мартиновљеве колеге? Да су којим случајем Мартинов и његови пријатељи снимили емисију овога типа у некој правно уређенијој држави, рецимо у Немачкој, сносили би они и моралне и практичке последице. Трајно би били елиминисани са јавне сцене.

Превод чланка Метјуа Нејмија објављеног на сајту OrthodoxHistory.org 5. октобра 2021. године. Чланак америчког историчара говори о изборима цариградског патријарха који су се одвијали уз учешће турских и америчких власти.
Године 1948. за Васељенског патријарха изабран је Атинагора Спиру. То се десило умногоме захваљујући утицају америчке владе, нарочито захваљујући државном секретару Џорџу Маршалу, који је, када се поставило питање избора Васељенског патријарха, потражио савет од утицајног америчког бизнисмена грчког порекла Спироса Скураса. Управо је Скурас и препоручио архиепископа Атинагору, тадашњег поглавара Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. У том тренутку Атинагора је већ био познат америчкој влади, пошто је почетком 1940-их сарађивао са америчким обавештајцима. Како је истицао Скурас, „генерал Маршал, који је био на месту државног секретара, без колебања је подржао Његову Светост, и углавном захваљујући Маршаловим залагањима и утицају Свети синод је одлучио да изабере архиепископа Атинагору за патријарха, са чиме се сложила турска влада“.

Од тада је прошло двадесет година, и Атинагора, будући да је имао преко 80 година и знајући да му се ближи крај, постарао се да припреми терен за свог наследника. Поново је затражио подршку Спироса Скураса, који је покушао да искористи свој утицај како би се у процес избора новог патријарха умешала Никсонова администрација – на исти онај начин како се раније умешала Турманова администрација. Међутим, за десет година, колико је прошло од када је Атинагора изабран за патријарха, променила се геополитичка ситуација, те Никсон није чак ни удостојио Скураса аудијенције, како би разговарали на ту тему.
Атинагора није био једини кога је занимало питање наследника. Према припремљеном извештају британске владе у априлу 1970. године, „турске власти су вршиле притисак на Патријаршију у погледу преноса власти. Према речима [министра спољних послова Грчке] Пипинелиса, Турци су већ ставили до знања да је неприхватљива кандидатура Јакова, архиепископа Северне и Јужне Америке, макар због тога што његов „лични досије“ није чист: због избегавања служења војног рока одузето му је турско држављанство, и дао је низ изјава непријатељски настројених према турској влади“. Аутори британског извештаја допуштали су могућност да „Турци могу инсистирати на избору потпуно безначајне особе и изразили забринутост због вероватноће развоја најгорег сценарија догађаја, који подразумева протеривање Патријаршије из Истанбула.
Следећег месеца, тачније 25. маја 1970. године, префектура Истанбула издала је указ о избору будућих Васељенских патријараха. Према уведеним правилима, цариградски Свети синод мора у току одређеног периода да састави списак кандидата и да га достави истанбулском губернатору (валији) на разматрање. Удаљивши са списка сва имена која су се противила турској власти, губернатор је морао да врати исправљену варијанту Светом синоду који је већ бирао патријарха од унапред одобрених кандидата (према сведочењу америчког државног секретара Џона Керија, „у прописима се такође говорило и о томе да ако се патријарх не изабере током осам дана губернатор Истанбула може да именује патријарха, иако овај аспекат прописа никада није примењиван у пракси“ (В. стр. 132–133. тог документа).

У извештају британске владе изнет је званични став Турске који један сарадник турског Министарства спољних послова износи недуго пре званичног прописа усвојеног 25. маја 1970. године. Тај сарадник је рекао Британцима: „Што се тиче избора новог патријарха, њих су спроводили чланови Синода. Они су били дужни да истанбулском [префекту] (валији) доставе списак са именима најмање три кандидата, а валија је могао да удаљи нека имена са списка. Након што је искористио то право, турске власти више не би спречавале спровођење избора и свих церемонија које би уследиле, под условом да се не спроводе грандиозно, у ватиканским размерама“.
У извештају Стејт департмента из јуна 1971. године посвећеном Грчкој питање наследника патријарха разматрано је у светлу напетих грчко-турских односа: „Атина, очигледно, није била у стању да успостави модус вивенди у односима са Анкаром, који би јој обезбедио спокојан прелазак власти у случају смрти или умировљавања осамдесетшестогодишњег Атинагоре – Васељенског патријарха који се налази у Истанбулу. Грчки ауторитет је уско повезан са Патријаршијом, а турске власти, суштински, задржавају право вета у питању избора наследника. Уколико би избори, који се одржавају први пут после 23 године, били праћени полемиком, односи између двеју држава могли би озбиљно да се погоршају. Ствар би могла отићи толико далеко да би био угрожен даљи боравак двадесет хиљада грчких држављана у Истанбулу“ (заправо, 1964. године грчки држављани и лица са двојним држављанством су протерани из Турске. Тако су до 1971. године сви православни Грци у Турској већ морали да буду турски држављани).
Кроз два месеца након припреме горепоменутог извештаја Спирос Скурас је умро, не добивши од америчке владе ништа што се тицало избора патријарховог наследника (све о Скурасу, његовим покушајима да утиче на Никсонову администрацију и изборима Васељенског патријарха 1948. године може се наћи у мом чланку на ту тему). Истог месеца када је Скурас умро, у августу 1971. године, турска влада је насилно затворила Халкинску богословију, и то питање је до данас болна тема.

У фебруару 1972. године турске власти су издале додатну уредбу према којој је избор морао да буде оверен код нотара (Alexandris, The Greek Minority of Istanbul & Greek-Turkish Relations, 1918–1974, 306). У марту исте године америчка влада у Анкари саопштава да је, судећи по свему, Турска мислила да ће следећи патријарх бити митрополит халкидонски Мелитон (то се истиче у телеграму који је Хенри Таск, амерички амбасадор у Грчкој, послао Стејт департменту). А 7. јула 1972. године умире патријарх Атинагора.
***
На дан Атинагорине смрти, 7. јула 1972. године, амерички потпредседник Спиро Агњу (који је и сам био Американац грчког порекла, иако није био православац) био је у Хјустону (држава Тексас), где се тада одржавао Скуп свештенства и мирјана Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. Већ ујутру се састао са архиепископом Јаковом, поглаваром архиепископије, који је веома желео да буде следећи Васељенски патријарх, иако се није слагао са турском владом и формално није имао право да буде биран, пошто није поседовао турско држављанство. Јаков је замолио потпредседника да присуствује Атинагориној сахрани у Истанбулу. Агњу је одбио молбу, али је допустио могућност да ће председник Никсон на челу екуменске делегације на сахрану послати самог Јакова. 

Након разговора са архиепископом Јаковом, Агњу је позвао државног секретара Хенрија Кисинџера. Поседујемо декласификовани материјал тог разговора. Чим се разговор усмерио ка именовању Јакова за представника Сједињених Америчких Држава на Атинагориној сахрани, Кисинџер се забринуо: „Морам да будем сигуран да то неће значити подршку било којој страни у избору за наследника“, рекао је. Агњу га је мало притиснуо, истакавши важност гласова грчких гласача: „Архиепископија Северне и Јужне Америке је оно што би требало највише да нас занима. Имамо велику подршку у тој великој заједници“. Упозорио је Кисинџера да, уместо што се „превише брине о турским епископима од којих немамо никакву корист“, треба да се усмери на стицање подршке „изузетно велике групе благонаклоних бирача“. Кисинџер се успротивио: „Баш ме брига за турске епископе, али не и за турску владу“. Штавише, обећао је да ће размислити о свему, и током наредних неколико дана амерички званичници су много дискутовали о овоме са турским дипломатама.
Два дана касније један турски званичник назвао је Биро за блискоисточне послове Стејт департмента и категорички изјавио да архиепископ Јаков не може да уђе на територију Турске. Према телеграму, који су из Стејт департмента послали идућег дана, „турски дипломата Јеген, који је обављао функцију шефа дипломатске мисије, позвао је Дилона, директора Бироа за турска питања у Бироу за блискоисточна питања, и рекао да је добио упутства из Анкаре да америчкој влади пренесе информацију да је одлука о поновном уласку архиепископа Јакова разматрана у турској влади на највишем нивоу, да Јакову није дозвољен улазак на територију Турске, да је Јаков бивши турски грађанин који је изгубио држављанство и деловао у супротности са интересима Турске, да се његово присуство у Турској у тешком периоду, насталом услед патријархове смрти, сматра посебно непожељним. „Према нашем мишљењу“, додао је Јеген, „Јаков је желео да добије дозволу за улазак како би, захваљујући својим политичким активностима, постао патријархов наследник, а то је ’изузетно осетљиво‘ питање у Турској“.
Отприлике у исто време одржан је још један телефонски разговор потпредседника Агњуа и државног секретара Кисинџера. Фактички му је Кисинџер рекао исто оно што је објављено у телеграму Стејт департмента: „Проверио сам све канале… Према нашим информарцијама, то питање је разматрано на највишем нивоу Турске, и они су апсолутно непоколебљиви. Разлог лежи у томе што грчки патријарх у Истанбулу није само религиозна личност, већ, како схватам, не желе да Јаков постане њихов патријарх“.
Дана 12. јула архиепископ Јаков је послао телеграм Џорџу Бушу, америчком представнику у Уједињеним Нацијама, будућем председнику, са молбом да „хитно протестује у УН као одговор на незапамћено мешање турске владе у избор Васељенског патријарха, које се огледало у захтеву турских власти да они одобре избор следећег патријарха и да се избори заврше у року од 72 сата“.

Следећег дана, 13. јула, Харолд Сондерс, један од водећих сарадника Савета националне безбедности САД-а послао је Кисинџеру службену белешку у којој је директно стајало: „Чини се очигледним да је пожељно да се даље не мешамо“. Сондерс је у својој белешци велику пажњу посветио споразумима између турске владе и Васељенске патријаршије. Описавши процедуру према којој истанбулски губернатор мора раније да одобри кандидатуре, Сондерс је истакао: „Тај процес је већ у току. Почео је после Атинагорине сахране, која је била у уторак. Према нашим сазнањима, Свети синод је доставио списак (на којем је био Мелитон халкидонски, компромисни кандидат) истанбулском губернатору на разматрање, јер су Турци захтевали да се то уради у року од 72 сата. Турска штампа преноси да, након што Турци коригују списак, могу да предложе да се избори одрже у наредна 72 сата. Коначно, турске власти су јавно ставиле до знања да ће, уколико се не буде поштовала изборна процедура, можда бити принуђени да именују новог патријарха, али нашој амбасади у Анкари су рекли да би то желели да избегну“.
Цела ова ситуација разбеснела је архиепископа Јакова, за кога је овакав степен турског мешања био скандалозан. Сондерс је приметио: „Вероватно је Јакову требало више времена да стекне подршку, а Турци желе да се ствар брзо оконча и да се не исполитизује. У сваком случају чини се да Јаков није у праву говорећи да је мешање турске владе незапамћено. У пракси турска влада не само да се није мешала, него је судећи по свему она обезбедила да се Атинагора изабере 1948. године, приморавши остале кандидате да остану по страни. Данас је проблем у томе што турске власти блокирају Јакова“. Година 1948. није била једини период мешања Турске у изборе у Васељенској патријаршији. На пример, у свом чланку о смутном времену 1917–1925. године пишем колико је тада било снажно мешање турских власти у унутрашње ствари Васељенске патријаршије. Наравно, може се навести још много примера из доба Османског царства, чије су власти редовно смењивале Васељенске патријархе и стављали вето на различите кандидате.
Америчка амбасада у Анкари обавестила је Сондерса да су Турци обећали да неће превише „претеривати у кориговању списка кандидата“. Испоставило се да то није тачно. Турска влада не само да је ставила вето на кандидатуру архиепископа Јакова, већ је одбила и кандидатуру другог претендента, митрополита халкидонског Мелитона. Како је касније саопштио садашњи Васељенски патријарх Вартоломеј, током избора 1972. године Турци су ставили вето на чак четири кандидата (аутори „Енциклопедије хеленског света“ отишли су још даље тврдећи да је било искључено пет кандидата)“. Агенција Associated Press је писала о Мелитону: „У настојању да задржи Патријаршију под својом контролом, турске власти су уклониле са списка потенцијалних кандидата име митрополита Мелитона. Мелитон, који није крио своје прогресивне ставове, сматрао се за кандидата који највероватније побеђује“.
Сондерс закључује своју белешку прилично мрачним закључком: „Ради се о томе да Турци већ много година притискају Патријаршију, делимично желећи да она одлучи да напусти земљу. С обзиром да православци веома желе да остану у Истанбулу, изгледа да су се Грци помирили са животом у таквој ситуацији. Тешко да можемо нешто да променимо“.
Дана 16. јула у Фанару, у Истанбулу, одржан је избор за новог Васељенског патријарха. Главни кандидати, Мелитон и Јаков, као и још најмање двојица, испали су из игре, а финалисти су били три кандидата: митрополит имвроски и тенедоски Димитрије, анејски Николај и колонијски Гаврил. Како наводи Associated Press, „сва три кандидата подржала је Мелитонова фракција којој припада осам од петнаест митрополита“. Петнаест чланова Светог синода обавило је тајно гласање спустивши листиће у сребрну урну, која се налазила испред патријаршијског трона. Димитрије је добио дванаест од петнаест гласова. Мелитон, који је као митрополит халкидонски председавао избором, објавио је резултат и прогласио: „Аксиос! Аксиос!“.

Димитрије се заиста држао по страни, био је скроман и пре свега непознат духовни учитељ и пастир. Коментаришући резултат избора, агенција Associated Press је писала: „Наши извори кажу да ће се Димитрије у већини ствари водити саветима Мелитона, чврсте присталице православног јединства, као и да Димитрије који је, у ствари, духовни пастир, има мало искуства у државним пословима“.
Патријарх Димитрије је био предстојатељ скоро двадесет година, све до смрти 1991. године. Избор његовог наследника, патријарха Вартоломеја, прошао је далеко мирније. Истанбулски гувернер није ставио вето ни на једног кандидата. 
Перевела Мила Матић
Мешање Турске у избор Васељенског патријарха 1972. године
MOSPAT.RU Московске Патриjаршије  

Превод чланка Метјуа Нејмија објављеног на сајту OrthodoxHistory.org 5. октобра 2021. године. Чланак америчког историчара говори о изборима цариградског патријарха који су се одвијали уз учешће турских и америчких власти.
Године 1948. за Васељенског патријарха изабран је Атинагора Спиру. То се десило умногоме захваљујући утицају америчке владе, нарочито захваљујући државном секретару Џорџу Маршалу, који је, када се поставило питање избора Васељенског патријарха, потражио савет од утицајног америчког бизнисмена грчког порекла Спироса Скураса. Управо је Скурас и препоручио архиепископа Атинагору, тадашњег поглавара Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. У том тренутку Атинагора је већ био познат америчкој влади, пошто је почетком 1940-их сарађивао са америчким обавештајцима. Како је истицао Скурас, „генерал Маршал, који је био на месту државног секретара, без колебања је подржао Његову Светост, и углавном захваљујући Маршаловим залагањима и утицају Свети синод је одлучио да изабере архиепископа Атинагору за патријарха, са чиме се сложила турска влада“.

Од тада је прошло двадесет година, и Атинагора, будући да је имао преко 80 година и знајући да му се ближи крај, постарао се да припреми терен за свог наследника. Поново је затражио подршку Спироса Скураса, који је покушао да искористи свој утицај како би се у процес избора новог патријарха умешала Никсонова администрација – на исти онај начин како се раније умешала Турманова администрација. Међутим, за десет година, колико је прошло од када је Атинагора изабран за патријарха, променила се геополитичка ситуација, те Никсон није чак ни удостојио Скураса аудијенције, како би разговарали на ту тему.
Атинагора није био једини кога је занимало питање наследника. Према припремљеном извештају британске владе у априлу 1970. године, „турске власти су вршиле притисак на Патријаршију у погледу преноса власти. Према речима [министра спољних послова Грчке] Пипинелиса, Турци су већ ставили до знања да је неприхватљива кандидатура Јакова, архиепископа Северне и Јужне Америке, макар због тога што његов „лични досије“ није чист: због избегавања служења војног рока одузето му је турско држављанство, и дао је низ изјава непријатељски настројених према турској влади“. Аутори британског извештаја допуштали су могућност да „Турци могу инсистирати на избору потпуно безначајне особе и изразили забринутост због вероватноће развоја најгорег сценарија догађаја, који подразумева протеривање Патријаршије из Истанбула.
Следећег месеца, тачније 25. маја 1970. године, префектура Истанбула издала је указ о избору будућих Васељенских патријараха. Према уведеним правилима, цариградски Свети синод мора у току одређеног периода да састави списак кандидата и да га достави истанбулском губернатору (валији) на разматрање. Удаљивши са списка сва имена која су се противила турској власти, губернатор је морао да врати исправљену варијанту Светом синоду који је већ бирао патријарха од унапред одобрених кандидата (према сведочењу америчког државног секретара Џона Керија, „у прописима се такође говорило и о томе да ако се патријарх не изабере током осам дана губернатор Истанбула може да именује патријарха, иако овај аспекат прописа никада није примењиван у пракси“ (В. стр. 132–133. тог документа).

У извештају британске владе изнет је званични став Турске који један сарадник турског Министарства спољних послова износи недуго пре званичног прописа усвојеног 25. маја 1970. године. Тај сарадник је рекао Британцима: „Што се тиче избора новог патријарха, њих су спроводили чланови Синода. Они су били дужни да истанбулском [префекту] (валији) доставе списак са именима најмање три кандидата, а валија је могао да удаљи нека имена са списка. Након што је искористио то право, турске власти више не би спречавале спровођење избора и свих церемонија које би уследиле, под условом да се не спроводе грандиозно, у ватиканским размерама“.
У извештају Стејт департмента из јуна 1971. године посвећеном Грчкој питање наследника патријарха разматрано је у светлу напетих грчко-турских односа: „Атина, очигледно, није била у стању да успостави модус вивенди у односима са Анкаром, који би јој обезбедио спокојан прелазак власти у случају смрти или умировљавања осамдесетшестогодишњег Атинагоре – Васељенског патријарха који се налази у Истанбулу. Грчки ауторитет је уско повезан са Патријаршијом, а турске власти, суштински, задржавају право вета у питању избора наследника. Уколико би избори, који се одржавају први пут после 23 године, били праћени полемиком, односи између двеју држава могли би озбиљно да се погоршају. Ствар би могла отићи толико далеко да би био угрожен даљи боравак двадесет хиљада грчких држављана у Истанбулу“ (заправо, 1964. године грчки држављани и лица са двојним држављанством су протерани из Турске. Тако су до 1971. године сви православни Грци у Турској већ морали да буду турски држављани).
Кроз два месеца након припреме горепоменутог извештаја Спирос Скурас је умро, не добивши од америчке владе ништа што се тицало избора патријарховог наследника (све о Скурасу, његовим покушајима да утиче на Никсонову администрацију и изборима Васељенског патријарха 1948. године може се наћи у мом чланку на ту тему). Истог месеца када је Скурас умро, у августу 1971. године, турска влада је насилно затворила Халкинску богословију, и то питање је до данас болна тема.

У фебруару 1972. године турске власти су издале додатну уредбу према којој је избор морао да буде оверен код нотара (Alexandris, The Greek Minority of Istanbul & Greek-Turkish Relations, 1918–1974, 306). У марту исте године америчка влада у Анкари саопштава да је, судећи по свему, Турска мислила да ће следећи патријарх бити митрополит халкидонски Мелитон (то се истиче у телеграму који је Хенри Таск, амерички амбасадор у Грчкој, послао Стејт департменту). А 7. јула 1972. године умире патријарх Атинагора.
***
На дан Атинагорине смрти, 7. јула 1972. године, амерички потпредседник Спиро Агњу (који је и сам био Американац грчког порекла, иако није био православац) био је у Хјустону (држава Тексас), где се тада одржавао Скуп свештенства и мирјана Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке. Већ ујутру се састао са архиепископом Јаковом, поглаваром архиепископије, који је веома желео да буде следећи Васељенски патријарх, иако се није слагао са турском владом и формално није имао право да буде биран, пошто није поседовао турско држављанство. Јаков је замолио потпредседника да присуствује Атинагориној сахрани у Истанбулу. Агњу је одбио молбу, али је допустио могућност да ће председник Никсон на челу екуменске делегације на сахрану послати самог Јакова. 

Након разговора са архиепископом Јаковом, Агњу је позвао државног секретара Хенрија Кисинџера. Поседујемо декласификовани материјал тог разговора. Чим се разговор усмерио ка именовању Јакова за представника Сједињених Америчких Држава на Атинагориној сахрани, Кисинџер се забринуо: „Морам да будем сигуран да то неће значити подршку било којој страни у избору за наследника“, рекао је. Агњу га је мало притиснуо, истакавши важност гласова грчких гласача: „Архиепископија Северне и Јужне Америке је оно што би требало највише да нас занима. Имамо велику подршку у тој великој заједници“. Упозорио је Кисинџера да, уместо што се „превише брине о турским епископима од којих немамо никакву корист“, треба да се усмери на стицање подршке „изузетно велике групе благонаклоних бирача“. Кисинџер се успротивио: „Баш ме брига за турске епископе, али не и за турску владу“. Штавише, обећао је да ће размислити о свему, и током наредних неколико дана амерички званичници су много дискутовали о овоме са турским дипломатама.
Два дана касније један турски званичник назвао је Биро за блискоисточне послове Стејт департмента и категорички изјавио да архиепископ Јаков не може да уђе на територију Турске. Према телеграму, који су из Стејт департмента послали идућег дана, „турски дипломата Јеген, који је обављао функцију шефа дипломатске мисије, позвао је Дилона, директора Бироа за турска питања у Бироу за блискоисточна питања, и рекао да је добио упутства из Анкаре да америчкој влади пренесе информацију да је одлука о поновном уласку архиепископа Јакова разматрана у турској влади на највишем нивоу, да Јакову није дозвољен улазак на територију Турске, да је Јаков бивши турски грађанин који је изгубио држављанство и деловао у супротности са интересима Турске, да се његово присуство у Турској у тешком периоду, насталом услед патријархове смрти, сматра посебно непожељним. „Према нашем мишљењу“, додао је Јеген, „Јаков је желео да добије дозволу за улазак како би, захваљујући својим политичким активностима, постао патријархов наследник, а то је ’изузетно осетљиво‘ питање у Турској“.
Отприлике у исто време одржан је још један телефонски разговор потпредседника Агњуа и државног секретара Кисинџера. Фактички му је Кисинџер рекао исто оно што је објављено у телеграму Стејт департмента: „Проверио сам све канале… Према нашим информарцијама, то питање је разматрано на највишем нивоу Турске, и они су апсолутно непоколебљиви. Разлог лежи у томе што грчки патријарх у Истанбулу није само религиозна личност, већ, како схватам, не желе да Јаков постане њихов патријарх“.
Дана 12. јула архиепископ Јаков је послао телеграм Џорџу Бушу, америчком представнику у Уједињеним Нацијама, будућем председнику, са молбом да „хитно протестује у УН као одговор на незапамћено мешање турске владе у избор Васељенског патријарха, које се огледало у захтеву турских власти да они одобре избор следећег патријарха и да се избори заврше у року од 72 сата“.

Следећег дана, 13. јула, Харолд Сондерс, један од водећих сарадника Савета националне безбедности САД-а послао је Кисинџеру службену белешку у којој је директно стајало: „Чини се очигледним да је пожељно да се даље не мешамо“. Сондерс је у својој белешци велику пажњу посветио споразумима између турске владе и Васељенске патријаршије. Описавши процедуру према којој истанбулски губернатор мора раније да одобри кандидатуре, Сондерс је истакао: „Тај процес је већ у току. Почео је после Атинагорине сахране, која је била у уторак. Према нашим сазнањима, Свети синод је доставио списак (на којем је био Мелитон халкидонски, компромисни кандидат) истанбулском губернатору на разматрање, јер су Турци захтевали да се то уради у року од 72 сата. Турска штампа преноси да, након што Турци коригују списак, могу да предложе да се избори одрже у наредна 72 сата. Коначно, турске власти су јавно ставиле до знања да ће, уколико се не буде поштовала изборна процедура, можда бити принуђени да именују новог патријарха, али нашој амбасади у Анкари су рекли да би то желели да избегну“.
Цела ова ситуација разбеснела је архиепископа Јакова, за кога је овакав степен турског мешања био скандалозан. Сондерс је приметио: „Вероватно је Јакову требало више времена да стекне подршку, а Турци желе да се ствар брзо оконча и да се не исполитизује. У сваком случају чини се да Јаков није у праву говорећи да је мешање турске владе незапамћено. У пракси турска влада не само да се није мешала, него је судећи по свему она обезбедила да се Атинагора изабере 1948. године, приморавши остале кандидате да остану по страни. Данас је проблем у томе што турске власти блокирају Јакова“. Година 1948. није била једини период мешања Турске у изборе у Васељенској патријаршији. На пример, у свом чланку о смутном времену 1917–1925. године пишем колико је тада било снажно мешање турских власти у унутрашње ствари Васељенске патријаршије. Наравно, може се навести још много примера из доба Османског царства, чије су власти редовно смењивале Васељенске патријархе и стављали вето на различите кандидате.
Америчка амбасада у Анкари обавестила је Сондерса да су Турци обећали да неће превише „претеривати у кориговању списка кандидата“. Испоставило се да то није тачно. Турска влада не само да је ставила вето на кандидатуру архиепископа Јакова, већ је одбила и кандидатуру другог претендента, митрополита халкидонског Мелитона. Како је касније саопштио садашњи Васељенски патријарх Вартоломеј, током избора 1972. године Турци су ставили вето на чак четири кандидата (аутори „Енциклопедије хеленског света“ отишли су још даље тврдећи да је било искључено пет кандидата)“. Агенција Associated Press је писала о Мелитону: „У настојању да задржи Патријаршију под својом контролом, турске власти су уклониле са списка потенцијалних кандидата име митрополита Мелитона. Мелитон, који није крио своје прогресивне ставове, сматрао се за кандидата који највероватније побеђује“.
Сондерс закључује своју белешку прилично мрачним закључком: „Ради се о томе да Турци већ много година притискају Патријаршију, делимично желећи да она одлучи да напусти земљу. С обзиром да православци веома желе да остану у Истанбулу, изгледа да су се Грци помирили са животом у таквој ситуацији. Тешко да можемо нешто да променимо“.
Дана 16. јула у Фанару, у Истанбулу, одржан је избор за новог Васељенског патријарха. Главни кандидати, Мелитон и Јаков, као и још најмање двојица, испали су из игре, а финалисти су били три кандидата: митрополит имвроски и тенедоски Димитрије, анејски Николај и колонијски Гаврил. Како наводи Associated Press, „сва три кандидата подржала је Мелитонова фракција којој припада осам од петнаест митрополита“. Петнаест чланова Светог синода обавило је тајно гласање спустивши листиће у сребрну урну, која се налазила испред патријаршијског трона. Димитрије је добио дванаест од петнаест гласова. Мелитон, који је као митрополит халкидонски председавао избором, објавио је резултат и прогласио: „Аксиос! Аксиос!“.

Димитрије се заиста држао по страни, био је скроман и пре свега непознат духовни учитељ и пастир. Коментаришући резултат избора, агенција Associated Press је писала: „Наши извори кажу да ће се Димитрије у већини ствари водити саветима Мелитона, чврсте присталице православног јединства, као и да Димитрије који је, у ствари, духовни пастир, има мало искуства у државним пословима“.
Патријарх Димитрије је био предстојатељ скоро двадесет година, све до смрти 1991. године. Избор његовог наследника, патријарха Вартоломеја, прошао је далеко мирније. Истанбулски гувернер није ставио вето ни на једног кандидата. 
Перевела Мила Матић
Мешање Турске у избор Васељенског патријарха 1972. године
MOSPAT.RU Московске Патриjаршије  

Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133
Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.
Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

View full Странице

Политика и новосадски Дневник опширно пишу о планираној церемонији отварања овогодишњег Светог Архијерејског Сабора у Сремским Карловцима. Овим отварањем, заправо се обележавају два јубилеја  - васпостоваљање Српске патријаршије обједињавањем покрајинских цркава и избором првог патријарха 12. септембра по новом календару 1920, и добијањем Томоса којим је овај чин признат од Васељенске патријаршије 1922. године.
Планирано је да у суботу 14.9. патријарх Порфирије са већином архијереја, попут њихових претходника из 1920., допутује у Ср Карловце возом, а потом се у литији упуте ка Саборној цркви Светог оца Николаја у којој ће у 17 сати почети вечерње богослужење.
У 18 сати патријарх ће отворити богату пригодну изложбу у карловачком Патријаршијском двору (посетиоци ће моћи да је виде до 1. јуна). Биће изложена стара Јеванђеља, крст цара Душана, као и патријаршијске инсигније: жезал Карловачке митрополије, панагија Српских Светитеља коју је краљ Александар поклонио патријарху Димитрију и митра дванаест апостола, која се налази и на грбу СПЦ. Биће изложене и слике наших чувених сликара, архивски документи итд. Такође, у Карловачки двор је пренесен и трон у који је устоличен патријарх Димитрије, као и балдахин под којим се кретао у литији.
Сутрадан ће бити одслужена Света архијерејска литургија са призивом Светог духа. Архијерејима, како наводи архимандрит Нектарије, главни секретар Синода, ће саслуживати игумани Хиландара, Студенице, Крке, Ковиља, Острога, декани богословских факултета, ректори богословија.
У 11.30 ће се у Сали Патријаршијског двора одржати прва, Свечана седница Сабора, да би у 12 сати почела Свечана академија на тргу испред Патријаршије. Патријарх ће се народу обратити Саборском посланицом са балкона Патријаршије.
У програму наступају Симфонијски оркестар и хор Српског народног позоришта из Новог Сада, десет културно-уметничких друштава, дечји хор и хор Карловачке богословије, глумци... Очекује се присуство око 10 000 људи којима ће бити послужено освежење и окрепљење.
Позвани су највиши државни званичници, као и представници националних културно-научних установа.
Радни део Сабора наставља се 16. маја, као и прошле године, у крипти Храма Светог Саве.
 

Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора торжествено ће почети у недељу 15. маја у Сремским Карловцима. Овим ће се обележити 100 годишњица уручења Томоса обновљено Пећкој Српској Патријаршији 1922.
Тим поводом ЊП епископ сремски г. Василије упутио је Позив својим епархиотама  на молитвено учествовање у Сабору и указује на значај јубилеја који се обележава.
Посланица епископа сремског:
Велики сабор – Сремски Карловци | Епархија сремска - српска православна црква
WWW.EPARHIJA-SREMSKA.RS  

У јеку антируске кампање у Европи и свету те резолуције Европског парламента о СПЦ очекиван је удар на нашу Цркву. Сам наслов серијала и спомињање једног од најзначајних епископа данашњице као неког „јунака доба злог“, јесте у старту скандалозно.
Пише: теолог Небојша Лазић 
 
Нападом на једног од најзначајних епископа наше Цркве људи који су нецрквени или чак антицрквени покушавају да стигматизују читаву Цркву, ударајући тамо гдје мисле да је СПЦ најјача.
Саговорници су више него некомпетнтни. Најзанимиљиви детаљ емисије јесте била прича о кобасицијади и пихтијади, јер некако тек тада се доимало да саговорници знају о чему причају.
Серијал почиње причом о четири ученика Аве Јустина и његовом учењу, које је проистекло из Византије, о симфонији Цркве и државе, јер исти, један народ чини цркву и државу. Како саговорници нису сигурни о чему се прича одлучили су у старту да одбаце тај концепт „православне државности“, не схватајући из своје неокомунистичке визуре о чему се ради.

Затим се баве образовањем владике Иринеја гдје час тврде да је необразован, час да је међу најобразованијима у СПЦ. Следеће оспоравање јесте било око крилатице која се комично преноси међу студентима теолошког факултета како се „о Синодским и Саборским одлукама не расправља ван Цркве“, што су за потребе овог накарадног серијала искористили у другој форми, да епископа прикажу као аутократу.
Добро је што нису искористили студенску шалу „канони постоје да би се кршили“, мада је можда чувају за остатак антицрквене пропаганде.
Следећи саговорник у овој прљавој кампањи био је Бојан Јовановић, радо виђен гост отворено усташке емисије Бујица (Велимира Бујанаца, самопроглашеног усташе) и подкаста Велебит ништа мање правашки настројеног. Низ недоказаних материјала у којима покишавају да придобију публику играјући на најниже емоције и покушавају да прикажу како је владика Иринеј био покровитељ бројних непочинстава унутар цркве. Вјешто се избјегава чињеница да је суд у Лондону одбацио тужбу против Српске Православне Цркве и да су подносиоци тужбе морали платити оштету.
Следећи напад на владику јесте што је цитирао Николу Пашића у разговору са Светим Николајем Велимировићем, о потребној блискости српског и руског народа, као и свих осталих народа, посебно сестринских цркава.
Читав срамни серијал долази као одговор антицрквених квазиелита на тренутну русофобију, због тога и напади на владику Иринеја коме се спочитава блискост са Руском Православном Црквом, док вјешто избјегавају говорити о владикином животу, раду и духовном уздизању везаном за Грчку, јер то се не може спиновати у антируској и антицрквеној хистерији.
Затим се аутори документарца баве аутокефалношћу православља у Украјини. Срамно нападају митрополита Онуфрија и канонску цркву уз то нападајући и владику Иринеја који се дословно држи канонског поретка. Затим иде низ спинова како СПЦ не помиње Васељенског патријарха, што уопште није тачно.
Српска Црква чува канонски поретак и Цркву која страда, а страда због геополитичких позиција људи којима је црква само средство у обрачуну са православни руским народом. Бављење опскурних ликова канонима, изгледало би комично, да није суштински трагично.
Затим следи језиво лешинарење над смрћу блаженопочившег владике Јеронима, на основу низа претпоставки недоказивих и недоказаних, што и сами саговорници тврде. Низ спинова злонамјерно упакованих зарад дехуманизације и сатанизације читаве Цркве, кроз лик владике Иринеја.
Жалосни памфлет маловјерних, настао на основу анитицрквених фрустрација и личних фрустрација саговорника о владици Иринеју, то је овај “филм”. Ту се при крају спинованог документарца пљује прво Његова светост Патријарх Порфирије, опет на основу непровјерених информација. Општи утисак богоборачког памфлета из неких мрачних и недемократских времена одаје овај урадак. Врхунац напада на владику Иринеја јесте напад на Евхаристију, у пиру највеће антицрквене хистерије пд пре две годинеса почетком пандемије.

То нам јасно говори да је владика Иринеј само искориштен као повод на напад на нашу мајку Цркву. Христос каже да ћемо по дијелима свакога познати. Зато је битно да се водимо речима Христовим када желимо да створимо мишљење о било коме, па и о владици Иринеју. Ученику Светог Јустина и Светог Порфирија Кавсокаливита, духовном оцу најзначајних архијереја и духовника. Стубу одбране Православља у времена разна. Човјеку којег не нападају због њега, него њега нападају због Цркве којој предано, пожртвовано служи најбоље како умије.
На многаја љета владико! 

View full Странице

Позивам вас на самосталну изложбу фотографија Војислава Луковића у галерији Културног центра Крушевац у четвртак 24.02.2022. у 19 часова.
Изложба траје до 17.03.2022.