Jump to content

Поуке.орг инфо

САЈТ АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    4601
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Репутација активности

  1. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Violetta Valery in Каву силу има Проскомидија - поучна прича   
    Један светогорски монах је добио вест из Русије да је његова познаница умрла. Он је узео просфору, ушао у олтар и дао је јеромонаху који је служио: " Оче помени упокојену " и рекао је име.
    Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала.
    Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење.
    Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских.
    Свештеник Николај Серов
     

    View full Странице
  2. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from obi-wan in Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон   
    Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?
    О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.
    У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.
    Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.
    Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.
     

    Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?
    Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.
    У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.
    А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.
     

    На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?
    Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.
    Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.
    Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.
    Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

    Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?
    Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.
    Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.
    Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.
    Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.
    Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.
    Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.
     

    Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?
    У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.
    За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.
    Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.
    Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
    Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.
    На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.
    Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.
    Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.
     

    Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?
    Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.
    Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.
     

    Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.
    Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.
    Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!
     
     
    Just a moment...
    WWW.PECAT.CO.RS  
  3. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Milan Nikolic in Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон   
    Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?
    О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.
    У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.
    Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.
    Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.
     

    Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?
    Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.
    У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.
    А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.
     

    На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?
    Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.
    Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.
    Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.
    Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

    Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?
    Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.
    Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.
    Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.
    Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.
    Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.
    Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.
     

    Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?
    У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.
    За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.
    Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.
    Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
    Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.
    На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.
    Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.
    Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.
     

    Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?
    Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.
    Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.
     

    Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.
    Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.
    Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!
     
     
    Just a moment...
    WWW.PECAT.CO.RS  
  4. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Пантелејмон Нови in Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон   
    Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?
    О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.
    У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.
    Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.
    Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.
     

    Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?
    Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.
    У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.
    А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.
     

    На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?
    Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.
    Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.
    Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.
    Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

    Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?
    Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.
    Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.
    Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.
    Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.
    Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.
    Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.
     

    Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?
    У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.
    За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.
    Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.
    Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
    Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.
    На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.
    Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.
    Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.
     

    Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?
    Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.
    Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.
     

    Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.
    Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.
    Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!
     
     
    Just a moment...
    WWW.PECAT.CO.RS  
  5. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Милошшш in Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон   
    Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?
    О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.
    У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.
    Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.
    Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.
     

    Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?
    Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.
    У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.
    А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.
     

    На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?
    Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.
    Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.
    Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.
    Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

    Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?
    Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.
    Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.
    Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.
    Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.
    Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.
    Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.
     

    Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?
    У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.
    За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.
    Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.
    Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
    Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.
    На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.
    Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.
    Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.
     

    Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?
    Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.
    Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.
     

    Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.
    Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.
    Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!
     
     
    Just a moment...
    WWW.PECAT.CO.RS  
  6. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев in Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон   
    Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?
    О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.
    У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.
    Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.
    Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.
     

    Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?
    Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.
    У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.
    А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.
     

    На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?
    Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.
    Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.
    Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.
    Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

    Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?
    Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.
    Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.
    Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.
    Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.
    Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.
    Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.
     

    Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?
    У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.
    За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.
    Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.
    Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
    Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.
    На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.
    Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.
    Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.
     

    Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?
    Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.
    Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.
     

    Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.
    Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.
    Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!
     
     
    Just a moment...
    WWW.PECAT.CO.RS  
  7. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Sun14861 у Prokletstvo rijalitija   
  8. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Milan Nikolic in Саопштење за јавност поводом државног терора над Украјинском Православном Црквом   
    Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера.
    Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне.
    Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији.
    Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас.
    Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини.
    Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо.
    Патријарх српски Порфирије,
    председник Светог Архијерејског Синода

    View full Странице
  9. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Владимир Владимирович Цар1 in Саопштење за јавност поводом државног терора над Украјинском Православном Црквом   
    Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера.
    Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне.
    Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији.
    Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас.
    Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини.
    Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо.
    Патријарх српски Порфирије,
    председник Светог Архијерејског Синода

    View full Странице
  10. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Ćiriličar in Саопштење за јавност поводом државног терора над Украјинском Православном Црквом   
    Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера.
    Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне.
    Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији.
    Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас.
    Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини.
    Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо.
    Патријарх српски Порфирије,
    председник Светог Архијерејског Синода

    View full Странице
  11. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вилер Текс in Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије   
    Званичан став митрополита берлинског и немачког господина Марка поводом грубог, неканонског уплитања Константинопољске Патријаршије у јурисдикцију Руске Православне Заграничне Цркве
    Марко, митрополит берлински и немачки
     
    D-7-6645-22-MM-sa. Минхен, 31. новембар / 13. децембар 2022.
     
    Предмет: Протопрезвитер Слађан Васић
     
    Протопрезвитер Слађан Васић је 2008. године рукоположен у чин свештеника у Бечу, од стране митрополита дабробосанског Николаја (Српска Православна Црква), а 2018. године је, уз благослов Српске Цркве, примљен у свезу клира Васељенске Патријаршије. Од 5. / 18. августа 2022. године, служи у Бечу као клирик Руске Православне Заграничне Цркве, у вишенационалној црквеној заједници.
    Одлука Константинопољске Патријаршије од 3. октобра 2022. године, о такозваном „враћању у ред лаика“ протопрезвитера Слађана Васића, лишена је сваког канонског утемељења, те је, због тога, ништавна. Она само представља поновни покушај уплитања Константинопољске Патријаршије у другу помесну Цркву. Након што се Константинопољска Патријаршија, неканонским уплитањем у ствари Украјинске Православне Цркве, ставила ван канонског поретка, а мене, као надлежног епископа Руске Православне Заграничне Цркве за Аустрију, годинама ионако игнорисала, није било особе којој бисмо се обратили у вези са отпустом овога свештеника. Будући да му је претила опасност да буде приморан да саслужује са неканонским „епископима“ или „свештеницима“, дотични свештеник био је принуђен да напусти Константинопољску Патријаршију.
    Следствено томе, морао је страховати да га његови српски сународници и његова црквена заједница више неће сматрати канонским свештеником. У формулацији Синода Српске Цркве од 18. новембра 2022. године, донетој на молбу епископа Андреја, констатује се једино то, да је свештеника Слађана Васића Константинопољска Патријаршија вратила у ред лаика, али се, с тим у вези, не заузима никакав став. Пријем протопрезвитера Слађана Васића у Руску Цркву представља, стога, пружање помоћи овом делатном и угледном свештенику.
    Ми нити желимо, нити можемо сносити одговорност за канонско непочинство Константинопољске Патријаршије, која епископима назива људе без канонског рукоположења, а који, сада, даље врше „рукоположења“ тобожњих свештеника. У часу када смо протопрезвитера Слађана Васића примили, био је свештеник Константинопољске Патријаршије, без икаквих оспоравања. Дуго времена након његовог пријема у нашу Цркву, уследила је одлука о „враћању у ред лаика“, коју је донела Патријаршија, из чије јурисдикције је дотични свештеник већ био изашао. Ту одлуку сматрамо неважећом.
    Митрополит Марко
     
    Са немачког језика превео: Марко Делић
     
    У прилогу погледајте документ у оригиналу

     

    View full Странице
  12. Оплаках :))
  13. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from sanja84 in Позив Синода СПЦ на Свенародни молебан за светињу брака и породице, слогу и мир у нашем народу   
    @Somboled Добро, доста си с..о по форуму.
    Довођењс.
  14. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Toma у ТВ Храм - Одговор духовника: Поглед на Еуро прајд   
    Лепо си написао како се и ја осећам (и размишљам) по овом питању. Као да појединци крећу са "платформе": "Да сам ја патријарх/владика/свештеник/ћакон, ја бих ...." А онда траже и нађу да је тај-и-тај светитељ урадио баш као што они желе да буде урађено, при томе "прескачући" оне светитеље који су деловали управо како сада раде наши пастири. 
    Из мог искуства са људима, оно што их мотивише да промене понашање није спочитавање због погрешно урађеног (или неурађеног доброг дела) већ похвала и за мрвицу добро урађеног. Али ово важи само за однос лицем у лице. "Отворена писма" и "дописи" преко (електронских) новина не доводе до промене код оних коме су намењена (ако их уопште и прочитају). У мору гунђања - похвала дође као ... чаша хладне воде жедном човеку!  
  15. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Итака у ТВ Храм - Одговор духовника: Поглед на Еуро прајд   
    Појединци су побркали лончиће. Сада би да се вербално рвемо. 
  16. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Итака у ТВ Храм - Одговор духовника: Поглед на Еуро прајд   
    Читам у последње време објаве, без оглашавања. Јежим се од појединаца, који су себе (свој став) поставили за меру. Једина мера је сам Христос. Покушајмо да све меримо Господом, како би Он поступио, живимо јеванђелски. Друго, где се изгубила црквена свест, поверење. Опет смо себе ставили за критеријум. Незрело и тужно. Покажимо бар мало више поверења у Његову Светост. Уверен сам да све што ради, чини на корист свих нас. 
  17. Волим
    Поуке.орг инфо got a reaction from Милошшш in Протојереј Слободан Лукић: Пастирска брига Цркве и содомски гријех   
    Најављена парада содомитâ коју њени организатори називају “Еуро-прајд“, а која би требалo да се одржи у Београду крајем септембра, изазива мноштво различитих коментара, међу којима су и приједлози о томе на који начин Црква треба да се постави према том догађају.
    Дрска пропаганда содомитске идеологије нешто је пред чим никако не треба затварати очи и стога не треба да изненађују очекивања народа да Црква у вези с том појавом каже своју пастирску ријеч. Међутим, у мноштву различитих сугестија и ставова могуће је препознати и недобронамјерне гласове који се често претворе у непотребно оптуживање Цркве за пасивност и дефетизам. Штетност таквих ставова могуће је препознати само уколико се на исправан начин појми суштина црквене мисије и њене пастирске бриге за паству, пред коју данашњи свијет износи разна искушења у форми девијантних антивриједности.
    Као прво, Цркву чине сви њени крштени чланови који у црквеном тијелу носе различите дарове и службе. Сваки члан Цркве, клирик или лаик, сходно својој служби, епископској, свештеничкој, вјероучитељској или некој другој, има слободу да сходно свом дару свједочи вјерном народу хришћанске вриједности и исказује црквени етос, истину и самосвијест. Када је ријеч о дрској и све насилнијој пропаганди хомосексуализма, потребно је да црквени пастири својом ријечју опомену, прекоре и упозоре на штетност такве пропаганде. Aли често се деси да појединци, због неутемељeног расуђивања или лоше намјере, свој пријекор упуте не изругивачима светиње живота, брака и породице већ самој Цркви! Другим ријечима, непотребно је и по биће Цркве штетно прекоријевати црквену јерархију због тога што се не оглашава увијек на начин на који неко сматра да је потребно. С друге стране, корисно је са смирењем очекивати и вјеровати да ће Црква у потребном тренутку рећи своју ријеч и да њена пастирска брига неће изостати.
    Хомосексуалност је крајње девијантан израз човјековог стања послије пада прародитељâ људског рода у гријех. То је плод егоцентризма и самопотврђивања насупрот Творцу и од њега назначеном начину постојања. Она је плод човјекове побуне против Бога и против сопствене природе у коју је стварањем уткана боголикост. Све док своју слабост и гријех сматрају исправним начином понашања или дозвољеним изразом “слободе“, хомосексуалци не могу бити чланови Цркве и примати свете Тајне. Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човјекове природе. „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица” (3. Мојс. 20, 13). Библија свједочи о тешкој казни коју је, према светоотачком тумачењу, управо због гријеха мужелоштва, Бог послао на житеље Содома (в. 1. Мојс. 19, 1-29). Апостол Павле, карактеришући неморално стање тадашњег друштва, убраја хомосексуалне односе међу најсрамније страсти и развратности које скрнаве људско тијело и душу. У Посланици Римљанима Апостол пише: „И жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци, оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду” (Римљ. 1, 26-27). Развраћене житеље Коринта апостол Павле строго опомиње: „Не варајте се…, мужеложници… неће наслиједити Царство Божије” (1. Кор. 6, 9-10). Светоотачко Предање такође јасно и недвосмислено осуђује свако испољавање хомосексуализма.
    Данас се хомосексуализам, у секуларном глобалистичком друштву, тумачи као избор, као једна од „полних оријентација”, која треба да буде ослобођена од било какве карактеризације као морално извитопереног и погрешног понашања и коју треба снажно и на разне начине афирмисати. Супротстављајући се тенденцији да се хомосексуализам схвати не као полна изопаченост већ као једна од „сексуалних оријентација” са припадајућим јој правима, Црква стоји на становишту да је хомосексуализам гријеховна повреда људске природе која се превазилази духовним подвигом у циљу исцјељења човјека, кроз свете Тајне, пост, молитву, покајање, читање свештених списа, као и општењем са вјерујућим људима. Зато смо као Црква дужни да непрестано указујемо на опасност од содомитске пропаганде, а такође смо позвани да свједочимо истину да Црква и онима који страдају од тога гријеха може помоћи, јер свака страст се лијечи здравом духовношћу, покајањем и молитвом.
    Ово су такође моменти када се на одређени начин тестирају наша вјера и црквеност – да ли смо увијек спремни да одлуку Цркве прихватимо као Светим Духом надахнуту и као такву за нас најбољу и најдушекориснију. Често смо склони да од Цркве очекујемо да прибјегне методама које се нама чине наједакватнијим, али које се кроз искуство црквеног живота нису потврдиле као такве. Одувијек су најбоље и најјаче оружје у борби против Антихристовог духа погибли били – пост, покајање и молитва. Томе смо свједочили и недавно, када се пред репресијом државних власти у Црној Гори десила блистава пројава црквеног духа и саборно исповиједање оданости народа својој Цркви. Дакле, отпор безбожницима није био насилан и по методама кнеза овога свијета већ кроз молитву, стрпљење и послушање Цркви и њеним архијерејима.
    Понекад Црква говори и ћутањем, водећи се јеванђелском поуком да бисере не треба бацати пред свиње (Мт. 7,6). Позната је једна анегдота везана за блаженопочившег патријарха Павла: када је група НВО-активисткиња, озлојеђена његовим позивом на спрјечавање чедоморства, протестовала испред зграде Патријаршије, патријарх је у једном тренутку изишао пред њих, рекавши им да је њихова побуна заправо неспоразум, јер његов позив и није био упућен њима већ његовој пастви, којој оне не припадају. Дакле, црквена проповијед је увијек упућена њеном словесном стаду; без обзира на вукове који парадирају около поносећи се својом срамотом, превасходна је брига Цркве да сваког свог члана утврди на уском путу спасења.

    View full Странице
  18. Волим
  19. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Milan Nikolic in The Holy Synod of the Church of Greece Condemns AB Elpidophoros   
    The Holy Synod of the Church of Greece Condemns AB Elpidophoros
    ΕΛΛΗΝΙΚΗ ΜΕΤΑΦΡΑΣΗ ΑΚΟΛΟΥΘΕΙ
    By Nick Stamatakis
    As was largely expected and as Helleniscope reported, the Holy Synod of the Church of Greece, in its special meeting today in Athens, condemned AB Elpidophoros for the baptism of the two children of the gay couple and sent two letters of condemnation, one to Elpidophoros personally and one to the Holy Synod of the Patriarchate of Constantinople.  The latter is scheduled to convene this Thursday, July 21st, and is expected to make serious decisions on the Charter of GOARCH.  But since the actions of the Archbishop have truly placed him under scrutiny, with the overwhelming majority of the faithful demanding his resignation, it is generally expected that AB Elpidophoros will be forced to end his tenure in America one way or the other.
    The Holy Synod of Athens declared that they remain “firm in what was determined by the Lord, the Holy Apostles and the Holy Fathers” regarding the issue of homosexuality…
    During the Synod of the Church of Greece, Metropolitan of Aigialias Amvrosios scathingly denounced Elpidophoros:
    a) for betraying our immaculate Faith,
    b) for violating the Holy Canons, and
    c) for scandalizing the conscience of the faithful children of the Church
    Please link here to see Met. Amvrosios full letter.
    The Holy Synod of the Church of Greece fell short of harsher actions they could have taken, but they definitely passed the baton to the Patriarchate, which will have to make serious decisions; it is clear that the days of Elpidophoros in America are over.  Patriarch Bartholomew is credited with one more mistake in his 30-yr tragic tenure, and he will have to make up for it with a break from his usual path.  First, he will have to let GOARCH in the way of autonomy (in the model of the Autocephalous Church of Crete), and second, he will have to pick a true “Man of God” as a leader for this Church – instead of the circle of homosexuals he has appointed elsewhere and above all Emmanuel (formerly of France and now of Chalcedon). Helleniscope has proposed (as we did before the election of Elpidophoros in 2019) Metropolitan of Mesogaias Nikolaos (please see our recent posts).
    Let me clarify here that it is not simply homosexuality that we oppose as condemned by our faith, but (as it unfortunately happened in the recent baptism by Elpidophoros in Greece) we protest the flashy declarations and “pride” in this marginal human “identity”.  All are accepted to save their souls into our Church – no exceptions! But the Church is about Christ, not marginal aberrations of nature and even more marginal identities… This “flashy” approach to homosexual behavior of Patriarchate hierarchs was notoriously exposed in the scandal of Paris when Emmanuel and Maximos (then – 2019 – Metropolitan and his assistant) invited Bulgarian male escorts into the building of Metropolis, and there is a written report of the French Police on the issue. Then, Pat. Bartholomew, instead of sending them to Mt.Athos to repent, promoted them!!
    He has to take a different path now!! He has to take a position on homosexuality. In earlier years, we could find videos online where the Patriarch condemned homosexuality, following our Faith.  Not anymore!! The Patriarch has to make the right choices now bringing to America the best Orthodoxy has to offer!!
    July 18, 2022, [email protected]   www.helleniscope.com
    DISCLAIMER: The views and statements expressed in this article constitute constitutionally protected opinions of this author.
    AT THE END OF THIS POST YOU CAN SEE THE LAST PARAGRAPH OF THE ANNOUNCEMENT OF THE HOLY SYNOD OF THE CHURCH OF GREECE IN ENGLISH AND IN GREEK
    ==========
    Η Ιερά Σύνοδος της Εκκλησίας της Ελλάδος καταδικάζει τον Αρχ. Ελπιδοφόρο
    Όπως ήταν σε μεγάλο βαθμό αναμενόμενο και όπως μετέδωσε το Helleniscope, η Ιερά Σύνοδος της Εκκλησίας της Ελλάδος, στην ειδική συνεδρίασή της σήμερα στην Αθήνα, καταδίκασε τον Αρχ.. Ελπιδοφόρος για τη βάφτιση των δύο παιδιών του ομοφυλόφιλου ζευγαριού και έστειλε δύο επιστολές διαμαρτυρίας, μία προς αυτόν και μία και προς την Ιερά Σύνοδο του Πατριαρχείου Κωνσταντινουπόλεως. Η τελευταία έχει προγραμματιστεί να συνεδριάσει αυτήν την Πέμπτη 21 Ιουλίου και αναμένεται να λάβει σοβαρές αποφάσεις για τον Καταστατικό Χάρτη της Αρχιεπισκοπής. Επειδή όμως οι ενέργειες του Αρχιεπισκόπου τον έθεσαν πραγματικά υπό έλεγχο, με τη συντριπτική πλειοψηφία των πιστών να ζητά την παραίτησή του, αναμένεται ευρέως ότι ο Αρχ. Ελπιδοφόρος θα αναγκαστεί να τερματίσει τη θητεία του στην Αμερική με τον ένα ή τον άλλο τρόπο.
    Η Ιερά Σύνοδος των Αθηνών δήλωσε ότι παραμένουν «σταθεροί σε ό,τι ορίστηκε από τον Κύριο, τους Αγίους Αποστόλους και τους Αγίους Πατέρες» για το θέμα της ομοφυλοφιλίας…
    Κατά τη διάρκεια της Συνόδου της Εκκλησίας της Ελλάδος, ο Μητροπολίτης Αιγιαλείας Αμβρόσιος κατήγγειλε δριμύτατα τον Ελπιδοφόρο:
    α) για την προδοσία της αμόλυντης πίστης μας,
    β) για παράβαση των Ιερών Κανόνων, και
    γ) για σκανδαλισμό της συνείδησης των πιστών τέκνων της Εκκλησίας
    Παρακαλώ συνδεθείτε εδώ για να δείτε την επιστολή του Mητ. Αμβρόσιου
    Η Ιερά Σύνοδος της Εκκλησίας της Ελλάδος δεν προχώρησε σε πιο σκληρές ενέργειες που θα μπορούσε να είχαν κάνει, αλλά σίγουρα πέρασαν τη σκυτάλη στο Πατριαρχείο, το οποίο θα πρέπει να λάβει σοβαρές αποφάσεις. Είναι ξεκάθαρο ότι οι μέρες του Ελπιδοφόρου στην Αμερική έχουν τελειώσει. Ο Πατριάρχης Βαρθολομαίος πιστώνεται ένα ακόμη λάθος στην 30χρονη τραγική θητεία του και θα πρέπει να το επανορθώσει με αλλαγή πορείας. Πρώτον, θα πρέπει να οδηγήσει της Αρχιεπισκοπή Αμερικής στον δρόμο της αυτονομίας (κατά το πρότυπο της Αυτοκέφαλης Εκκλησίας της Κρήτης) και δεύτερον, θα πρέπει να επιλέξει έναν αληθινό «Άνθρωπο του Θεού» ως ηγέτη αυτής της Εκκλησίας – αντί για τον κύκλο ομοφυλόφιλων που έχει διορίσει αλλού και πάνω από τον Εμμανουήλ (πρώην Γαλλίας και τώρα Χαλκηδόνας). Το Helleniscope πρότεινε (όπως κάναμε πριν την εκλογή Ελπιδοφόρου το 2019) τον Μητροπολίτη Μεσογαίας Νικόλαο (δείτε τις πρόσφατες αναρτήσεις μας).
    Να διευκρινίσω εδώ ότι δεν αντιτιθέμεθα απλώς στην ομοφυλοφιλία ως καταδικασμένη από την πίστη μας, αλλά (όπως δυστυχώς συνέβη στην πρόσφατη βάπτιση του Ελπιδοφόρου στην Ελλάδα) διαμαρτυρόμαστε για τις κραυγαλέες διακηρύξεις και την «υπερηφάνεια» για αυτή την περιθωριακή ανθρώπινη «ταυτότητα».  Όλοι γίνονται δεκτοί να σώσουν τις ψυχές τους στην Εκκλησία μας – χωρίς εξαιρέσεις! Αλλά η Εκκλησία είναι για τον Χριστό, όχι για περιθωριακές εκτροπές της φύσης και ακόμη πιο περιθωριακές ταυτότητες… Αυτή η «φανταχτερή» προσέγγιση της ομοφυλοφιλικής συμπεριφοράς των ιεραρχών του Πατριαρχείου αποκαλύφθηκε περιβόητα στο σκάνδαλο του Παρισιού όταν Εμμανουήλ και Μάξιμος (τότε – 2019 – Μητροπολίτης και βοηθός του) προσκάλεσε Βούλγαρους άνδρες συνοδούς στο κτίριο της Μητρόπολης Παρισίων και υπάρχει γραπτή αναφορά της Γαλλικής Αστυνομίας για το θέμα. Στη συνέχεια ο Πατ. Βαρθολομαίος αντί να τους στείλει στο Άγιο Όρος να μετανοήσουν τους προβίβασε!!
    Πρέπει να πάρει άλλο δρόμο τώρα!! Πρέπει να πάρει θέση για την ομοφυλοφιλία. Τα παλαιότερα χρόνια, βρίσκαμε στο διαδίκτυο βίντεο όπου ο Πατριάρχης καταδίκαζε την ομοφυλοφιλία, ακολουθώντας την πίστη μας. Οχι πια!! Τότε ο Πατριάρχης πρέπει να κάνει τις σωστές επιλογές φέρνοντας στην Αμερική ότι καλύτερο έχει να προσφέρει η Ορθοδοξία!!
    July 18, 2022, [email protected]   www.helleniscope.com
    DISCLAIMER: The views and statements expressed in this article constitute constitutionally protected opinions of this author.
    ============
    BELOW YOU CAN SEE THE LAST PARAGRAPH OF THE ANNOUNCEMENT OF THE HOLY SYNOD OF THE CHURCH OF GREECE IN ENGLISH AND IN GREEK
    “…To send a letter of protest to the His Eminence Archbishop of America Mr. Elpidophoros for what the His Eminence Metropolitan of Glyfada, Hellinikon, Voula, Vouliagmeni and Vari Mr. Antonios reported in writing (S.S. Report of Glyfada to the 1st Synod), in relation to the holding of the Holy Sacrament of the Baptism of two infants in Vouliagmeni, as well as a relevant letter to the Ecumenical Patriarchate, under whose canonical jurisdiction the Archbishop of America falls.
    At the same time, the Holy Synod discussed at length the issues related to the pastoral treatment of such issues, remaining firm in what was determined by the Lord, the Holy Apostles and the Holy Fathers.
    ========
    Να αποστείλει επιστολή διαμαρτυρίας προς τον Σεβασμιώτατο Αρχιεπίσκοπο Αμερικής κ. Ελπιδοφόρο για όσα εγγράφως ανέφερε ο Σεβασμιώτατος Μητροπολίτης Γλυφάδας, Ελληνικού, Βούλας, Βουλιαγμένης και Βάρης κ. Αντώνιος (Σ.Σ. Αναφορά του Γλυφάδας στην Ι. Σύνοδο),σε σχέση με την τέλεση Ιερού Μυστηρίου του Βαπτίσματος δύο βρεφών στην Βουλιαγμένη, καθώς και σχετική επιστολή προς το Οικουμενικό Πατριαρχείο, στην κανονική δικαιοδοσία του οποίου υπάγεται ο Αρχιεπίσκοπος Αμερικής.
    Ταυτόχρονα, η Ιερά Σύνοδος συζήτησε εκτενώς τα ζητήματα που αφορούν στην ποιμαντική αντιμετώπιση τέτοιων ζητημάτων, παραμένουσα σταθερή στα υπό του Κυρίου, των Αγίων Αποστόλων και των Αγίων Πατέρων ορισθέντα. 
     
    https://www.helleniscope.com/2022/07/18/the-holy-synod-of-the-church-of-greece-condemns-ab-elpidophoros/ 
  20. Хахаха
    Поуке.орг инфо got a reaction from Bokisd in Teofil Pančić: „Brat Cane“ je primer kako ulični hodač postaje ikonoklečač   
    Која је иронија да се овај лик зове Теофил 
  21. Волим
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на александар живаљев у Прота Велибор Џомић: Неутемељени напади на Темељни уговор   
    Саопштење за јавност
    јул 10, 2022 
    Саопштење за јавност
    Цетиње, 10. јул 2022.
    Нашем друштву служи на част што извршна власт Црне Горе у посљедњих годину и по дана, за разлику од периода прије тога, не подржава и не охрабрује негативну политику и непријатељско настројење према Српској Православној Цркви.
    Одлуку Владе Црне Горе о Темељном уговору посматрамо управо на тај начин. Као намјеру да се односи између Цркве и државе уреде на квалитетан начин и да се питање досадашње дискриминације и неравноправности Српске Православне Цркве праведно ријеши.
    Свима који учествују у овом часном послу, без обзира да ли то чине као вјерници или као особе привржене модерним начелима демократије и вјерских права и слобода, желимо пуни успјех. Искрено се надамо да ће одољети свим притисцима и да ће истрајати до краја, не у инат било коме, него за добро нашега друштва и ради стварања залога свеопштег напретка Црне Горе.
     Из Митрополије црногорско-приморске
  22. Оплаках :))
    Поуке.орг инфо је реаговао/ла на Ćiriličar у Прота Велибор Џомић: Неутемељени напади на Темељни уговор   
    Кукала вам мајка и вама и вашој "држАвИ"....
  23. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from Вукашин in Марко Делић: Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“   
    Поводом текста Златоја Мартинова „Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или како уместо аргумената користи инвективе“ 
    Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази.
    Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt.
    Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима.
    После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem!
    Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.
    Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова:
    требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу; требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације; требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено; на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира. На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова!
     
    Наставак текста у коментару

    View full Странице
  24. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев in Марко Делић: Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“   
    Ови наводи речи епископа Максима добар су пример злоупотребе једне споменице неаргументованим алузијама, пуним ресантиманâ, усмереним према епископу Иринеју. Тако се структура ових делова споменице посвећене Атанасију Јевтићу не разликује од структуре епизоде „Јунаци доба злог“, посвећене епископу Иринеју. Док епископ Максим под видом представљања животописа епископа Атанасија Јевтића одапиње идеолошке стреле према епископу Иринеју Буловићу, у N1-водвиљу ствар функционише на истоветан начин. Под маском документаризма, сатанизује се личност епископа бачког, што се, видели смо, завршило тако што се читава инфраструктура епизоде из серијала „Јунаци доба злог“ спустила у прах и пепео.
    Други пример „мимикрије“ политикантских идеја, у оквиру васкршњег пастирског писма, представља текст епископа Григорија Дурића, који су пренели они медији који су у идеолошком и финансијском сродству са телевизијом N1. Интелектуално и богословски безвредан, тај текст је лист Danas пренео под насловом „Масе су радије бирале аутократе или ратне злочинце него Исуса Христа“, а Nova политикантску поруку текста још експлицитније насловљава: „Људи често уместо Христа бирали аутократе“. Да ли због оваквих поступака Мартинов држи да је епископ Григорије један од представникâ новог духовног струјања, питање је на које није тешко дати одговор.
    Има, ту, међутим, још неколико ствари, које не могу да измакну аналитичарском оку онога који ове редове бележи. Да би неко био представник каквог духовног струјања, морао би и сâм да буде духован. Тај услов не задовољавају двојица напред споменутих. И још нешто. Да бисте били какав-такав предводник било каквог покрета, потребно је да имате и људе које бисте повели. И Максим Васиљевић и Григорије Дурић могу се, међутим, назвати генералима без војске, будући да немају поштовање верникâ у повереним им епархијама. Писац ових редака није још сасвим прецизно измерио – историјске аналогије није увек теоријски оправдано повлачити – да ли је било веће неповерење и презир верног народа према Венедикту Краљевићу, далматинском владици из 19. столећа, или је веће данашње неповерење и презир верног народа према представницима овог новог духовног струјања у нас. Уосталом, нека Мартинов провери колики је број верникâ бивао недељом на Литургијама у Диселдорфу пре устоличења епископа Григорија, а колико их има данас! Нека провери и то – па нека изрази у процентима, згодније је тако – колики је број верника из Диселдорфа који одлазе чак у Ротердам на богослужења. Не одлазе они из властитог ћефа, или због каквог ћара, већ своје разлоге врло прецизно артикулишу.
    Пошто Златоје Мартинов епископу бачком ставља етикету мрачног конзервативца, а епископе Максима и Григорија проглашава отвореним, нека се распита у екуменским круговима у Немачкој, познаје ли, уопште, неко од угледнијих личности епископа диселдорфског и немачког и каква је његова међуцрквена активност. Да ли Мартинову треба наглашавати да је Иринеј бачки уважен и поштован од стране најистакнутијих представника свих верских заједница у целом свету? Нека се обрати помесним Православним Црквама, а нека се обрати и Ватикану и представницима Реформације, па ће о Иринеју бачком чути оно што ни писац ових редака није овде истакао. Да ли Мартинов зна да је управо омражени му епископ Иринеј био домаћин Конференције европских Цркава која се од 31. маја до 6. јуна 2018. године одржавала у Новом Саду? Аутор овога текста је, по окончању те Конференције, учествовао на једном састанку са многим високим службеницима Евангеличке Цркве, у граду Ројтлингену, и чуо о бачком архијереју такве речи признања какве се у српској, ипак умногоме паланачкој средини, прожетој антагонизмима и завистима, не могу чути. Шта би, тек, Мартинов рекао на то што супруга једног упокојеног високог службеника Евангеличке Цркве у Виртембергу, Манфреда Вагнера, иначе Норвежанка, поклања део личне библиотеке свога супруга управо епископу Иринеју? Писац ових редака је, ако није нескромно рећи, већ добио свој део из легата покојног Манфреда Вагнера. Угледни покојник је био и добитник ордена Светога Саве, који му је у штутгартској католичкој катедрали уручио управо епископ Иринеј, и био је доказани пријатељ српскога народа. У једном писму упућеном српском патријарху Иринеју, писаном из болесничке постеље, које је на српски превео писац овог текста, на молбу покојног Вагнера, стоји и ово: „Близу три деценије сам пријатељ и онај који бодри и подстиче Вашу свету Цркву. На Генералној скупштини Конференције европских Цркава године 1992. у Прагу стао сам на страну делегатâ Ваше Цркве. Од тада ме са представницима Ваше Цркве везује дубоко пријатељство. У тешким временима, као што је то било 1999. године, за време рата НАТО-пакта против Ваше земље, посећивао сам недељом српску православну заједницу у Штутгарту и плакао са Вашим верницима приликом ишчитавања именâ убијених људи“.
    Представник делегатâ на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Прагу, које покојни Вагнер спомиње у писму, био је епископ бачки Иринеј. Уосталом, моја маленкост има богату и разуђену преписку са почившим аутентичном хришћанином, Манфредом Вагнером, а у њој има редова посвећених епископу бачком, па ће и она једном угледати светло дана.
    Већ је напоменуто да мој неуки сабеседник, поред одсуства знања и способности за парафразу, не поседује ни преко потребну способност да аналитички артикулише непротивречну мисао. Најпре је устврдио да никоме од учесникâ емисије о бачком архијереју није пала на памет реформа Цркве; затим је устврдио да та иста емисија служи томе „како би се ствари у Цркви поправиле“, да би напослетку рекао да је једини он споменуо реформисање. И тако из ретка у ред, овај Светозар Ружичић наше јавне сцене предузима поступак самоунижења и самодисквалификације, својеврсног „гашења на рате“,  да употребим израз једног интерпретатора поезије Паула Целана и Ивана Гола. Да би свом сабеседнику одговорио, уредник „Републике“ се не позива на своје јавно изречене речи – неке од њих, као оно да је цариградски патријарх „primes inter parUs“ тек треба да провери, како каже – већ на неемитоване и необјављене реченице. Мартинов пише следећу реченицу, коју ће писац ових редака због њене оригиналности навести у оригиналу: „Г. Делић би требало да разуме да сам у емисији рекао много више него што је емитовано“. Мој сабеседник, који ми спочитава да сам се, уместо еуфемизмима, у свом тексту служио инвективама, уверава ме да бих ја морао знати и оно што је дотични изјавио у камеру, а што није ушло у емисију. И онда се Мартинов сасвим прецизно присећа шта је то што је изговорио, а није објављено, док не може да се сети онога што је казао, што јесте објављено. И онда овај публициста, који је одрицао себи и својим пријатељима било какве реформаторске помисли, ни мање ни више него у поводу властите критике злог Иринеја из Новог Сада, започиње опис властите верзије крштавања и причешћивања верних. Споменути опис је до те мере у духу оног мановског проширивања царства баналног да га не треба цитирати. Спомињање некакве штипаљке у Мартиновљевој верзији чина причешћивања верних дегутантно је и гротескно. Додуше, овог публицисту је, очито, осоколило оно што је епископ Григорије чинио у Немачкој, када је о пракси причешћивања реч, издајући 1. маја 2020. „Упутства за служење“ свештеницима, у којима је отишао даље него што су то били цивилни прописи. Доцније је ово своје „Упутство“ од 1. маја правдао пред Синодом покрајинским актима, премда пажљива анализа тих аката не имплицира григоријевске измене праксе причешћивања. Поређења ради, на дан упућивања свог „Упутства“ свештеницима Епархије диселдорфске и немачке, 1. маја 2020. године, не постоји никакав спомен о пракси светог Причешћа у покрајинској одлуци Баден-Виртемберга, од 29. априла 2020. године, па тај документ није могао бити инспирација епископу Григорију за оно што је предузимао. Чак и у најстрожој одлуци покрајине Баварске коришћен је глагол предлагати (vorschlagen) када је о пракси причешћивања реч, без наредбодавних исказа.  Сасвим у духу Мартиновљеве штипаљке, један ђакон у Немачкој ишао је толико далеко да је износио оригиналан предлог коришћења кинеских штапића приликом причешћивања. И тако даље, сасвим у духу царства баналног.
    У покушају објашњења синтагме „ударне песнице“, коју је поводом ученикâ светог аве Јустина Поповића у епизоди усмереној против бачког архијереја спомињао, Златоје Мартинов ми поручује: „Метафора, г. Делићу, не физичка употреба песнице!“ Пре тога Мартинов цитира моју реченицу у којој велим да „Мартинов користи слику ударне песнице”. Реч слика коју сам употребио не упућује на физичку употребу песнице, па се и овде види Мартиновљева немоћ да примени начело парафразе. Међутим, у психолошком погледу, онај ко користи овакве метафоре у власти је агресивног нагона и особа ауторитарног душевног склопа. Не часећи часа, Мартинов ми објашњава значење ове метафоре, пишући да је отац Јустин Поповић своје ученике припремао да буду „ударна песница” против „црвеног патријарха”, мислећи на патријарха Германа. Да би поткрепио ову своју тезу, Мартинов се позива на једног покојника и на разговор који је са њим водио уредник „Републике“ давне и далеке 1981. године. Тај покојник му је приповедао како је ава Јустин дошао на Свети Архијерејски Сабор, – премда Јустин као архимандрит на Сабору никада није учествовао, – па се „поздравио са свим владикама, а са патријархом Германом намерно није“. Тај покојник, „добри Душанић“, како га Мартинов зове, био је управник Музеја Српске Православне Цркве. Писац овог написа ће, ако се већ Мартинов призива на покојнике за сведоке властитих изјава, да се позове на живе ученике аве Јустина. Сâм епископ бачки је не једном приповедао да је свети Јустин своје ученике спремао да буду посленици Цркве, а не његова идеолошка ударна песница. Свако се у вези са тим може уверити, ишчитавајући преписку Јустина Поповића са својим ученицима. Уосталом, како Мартинов објашњава чињеницу да је управо патријарх Герман ученицима архимандрита Јустина давао најодговорније позиције у Цркви?
    Пошто уредник „Републике“ не верује епископу бачком, нека оде до манастира Ћелије и нека у вези са тим упита игуманију Гликерију, која је у овај ваљевски манастир дошла пре аве Јустина. Она је крепка, жива и здрава, и поуздан је сведок. А управо је она не једном писцу ових редака говорила како је сестре монахиње отац Јустин поучавао у вези са послушањем Цркви и патријарху Герману и како им је говорио на који начин, свечано, треба да дочекају српског патријарха. Ако не верује мати-Гликерији, може Мартинов да упита и двојицу живих и здравих ученика оца Јустина – митрополита берлинског и немачког Марка и архимандрита Василија Гролимунда, из испоснице Светог Спиридона, у месту Гајлнауу код Лимбурга. Обојица би, одмах, развејали ове идеолошке бесмислице Златоја Мартинова, чији је духовни учитељ, покојни Мирко Ђорђевић, Јустина Ћелијског називао „бизарним свецем“.
    При крају свога написа, уредник „Републике“ цитира једну реченицу моје маленкости и поново не уме да примени начело парафразе. Моја маленкост ту вели следеће: „Био је то најјачи персонални адут епизоде коју анализирамо, у лику Златоја Мартинова, задуженог да, једном за свагда, одапне убојиту стрелу у епископа Иринеја“. Коментаришући ову реченицу, Мартинов ме пита: „И зашто би мој најјачи персонални адут био то да су Руси примили хришћанство од васељенског патријарха?“ Док моја маленкост говори о персоналном адуту епизоде о епископу бачком, дакле о самом Мартинову, Мартинов ту реченицу парафразира тако што пише о некаквом његовом персоналном адуту, користећи присвојну заменицу „мој“. Сувишно је овде било какав коментар дометнути.
    Међутим, мој тоталитарни, антидемократски оријентисани сабеседник Мартинов свој тоталитаризам уопште не скрива. Наследио га је, ваљда, од својих идеолошких учитеља, па у стилу оне максиме која је гласила: „Друг Тито то и то о томе мисли“, држи да Иринеј бачки не би смео ништа да приговори грчкој јерархији и цариградском патријарху, само стога што је у Атини студирао и докторирао. По њему, целокупна јерархија Цариградске Патријаршије зна све о канонском праву и треба им веровати на реч. Шта ту има епископ Иринеј да испитује и да проучава кад је већ неки друг Тито, или друг Стаљин, или Фирер рекао како треба мислити? Златоје Мартинов указује често на наводни тоталитаризам бачког архијереја, а критикује Иринејев отпор принципу папизма у Православној Цркви, док себе и своје пријатеље сврстава у људе космополитског, демократског духа! Може ли већа иронија од ове бити! То, додуше, чине и сценаристи епизоде о бачком архијереју, исповедајући властиту паланачку свест. Да не улазимо у Мартиновљеву употребу придева „васељенски“, који овај Светозар Ружичић наших дана ставља уз цариградског патријарха, а мисли на земаљску куглу, којом патријарх Вартоломеј треба да влада. Мартинов не само да не зна ништа о византијској официјелној идеологији, када је реч о употреби титуле васељенски патријарх, већ наново понавља бесмислицу по којој је отац Јустин Поповић творац идеје о симфонији Цркве и државе. Овај „добронамерни“ критичар епископа Иринеја и заговорник реформисања светих Тајни не зна оно што зна сваки просечно обавештени средњошколац: да идеја симфоније има корене у владарској идеологији римског цара Константина из 4. века, а да је у 9. веку ту праксу симфоније правно и теоријски у свом спису „Увођење у закон“ (Εἰσαγωγὴ τοῦ νόμου) артикулисао византијски цар Василије I Македонац. Што се већ спомињане титуле „васељенски патријарх“ тиче, управо је епископ бачки у једном свом тексту ваљано објаснио да је патријарх Вартоломеј „у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула васељенски патријарх заправо означава првог  епископа византијске васељене, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не епископа све васељене, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази“.
    Ипак, врхунац властитог „гашења на рате“ Мартинов достиже при самом крају текста. Овај неуки човек, који о темама о којима би да расправља не зна ама баш ништа, написаће да је „до 1918. године београдска митрополија била само митрополија јер је поштовала патријарха српског у Карловцима“. Мој сабеседник Златоје Мартинов – писац и публициста, уредник „Републике“, добронамерни заступник реформи у Српској Православној Цркви, заклети љубитељ епископâ Максима и Григорија и нека врста инкарнације Стеријиног Светозара Ружичића у нашим приликама – пише о некаквом српском патријарху у Карловцима до 1918. године, иако српски патријарх не постоји до 1920. године. И основци старијих разреда знају бар толико из националне историје о чему не зна ништа онај који би да реформише Српску Православну Цркву, да су се тек 1920. године покрајинске српске Цркве ујединиле и да је те 1920. године дотадашњи митрополит београдски Димитрије изабран за патријарха српског, коме је придодата и титула митрополита београдско-карловачког.
    После свега овога, читалац ће се упитати: има ли нешто да уме и зна овај мој сабеседник и трагикомични критичар епископа бачког Иринеја? Писац ових редова се трудио да у Мартиновљевом тексту пронађе било шта што би било тачно и аргументовано – и није успео. Биће да се Златоје Мартинов, писац и публициста, разуме једино у исхрану. Премда састављач овога написа није компетентан да то процени, жели да верује да је књига његовог сабеседника Мартинова, под насловом „Немачки утицај на исхрану Срба у Банату“, дело у којем се могу пронаћи значајни редови за сладокусце. Како је Мартинов у свом тексту умео да ми удели покоји савет, после свега и ја, најискреније и најдобронамерније, саветујем уреднику „Републике“ да једном за свагда баци писаљку и да престане било шта да чита, те да настави тамо где је стао бавећи се темом исхране. Или, у миру, негде на Дунаву, да уместо писаљке узме удицу и да пеца рибу. Најдобронамерније уверен да тему исхране, ипак, познаје и да од немачких тема о оној о немачком утицају на исхрану наших људи у Банату има шта да каже, моја маленкост свог врлог сабеседника, сасвим у складу са метафорама везаним за исхрану, упућује на једну теоријску дистинкцију на коју је у својој књизи „Уметност романа“ неке добре душе упућивао Хенри Џејмс. Та дистинкција, кратка и јасна, језгровита, гласи овако: „Роман је роман, а пудинг је пудинг“. Овом исказу Хенрија Џејмса онај који ове редове бележи додаје своју лепту, најсрдачније поздрављајући господина Мартинова: Црква је Црква, теологија је теологија, Иринеј је Иринеј, роман је роман, а пудинг је пудинг!
    Прочитајте још
    Епископ крушевачки Давид: О јунацима времена злог и о анти-јунацима времена садашњег Марко Делић: Визија Цркве из хитлеровског угла или „Проширивање царства баналног“ Златоје Мартинов: Дисквалификаторске методе г. Марка Делића или Како уместо аргумената користити инвективе
  25. Свиђа ми се
    Поуке.орг инфо got a reaction from александар живаљев in Марко Делић: Гротескна апологија царства баналног или „Роман је роман, а пудинг је пудинг“   
    1. Алфред Розенберг ни на једном месту у својој књизи „Мит 20. века“ није заступао тезу практичко-политичког стварања немачке, националне Цркве. У поглављу под насловом „Немачка народна Црква и школа“ разматра услове који би требало да испуњава нека будућа немачка народна Црква. Притом, за разлику од састављачâ Програма Националсоцијалистичке партије из 1920. године, који су позитивно хришћанство видели у протестанстким заједницама, Розенберг подвргава критици протестантску религиозност и теологију и одбацује могућност постојања елемената позитивног хришћанства у свим њему савременим протестантским религијским заједницама. Иде, чак, толико далеко да пледира за својеврсно прочишћавање Новога Завета, говорећи о својеврсном ревизионистичком, петом Јеванђељу. Оно што је важно нагласити, Розенберг истиче да не види постојање ниједног услова за стварање нове националне или народне Цркве. Другим речима, Розенберг стварање такве религијско-националне организације не види ни у блиској будућности, а не бави се ни стварањем таквих услова, у политичкој равни, идеолошко-политичким средствима, већ једино у сфери сопственог псеудомистицизма. Моја маленкост ће указати само на нека места из Розенбергове књиге, али не онако како то мој неуки сабеседник Мартинов чини. Он, наиме, сасвим у складу са еуфемизмом дилетант, којим сам благонаклоним читаоцима предочио његову интелектуалну спрему, наводи писца књиге, Розенберга, затим наслов и страницу, не наводећи издавача нити годину објављивања те књиге.
    У контексту властите теорије о религиозном генију, који је нужан услов за утемељење националне Цркве, Розенберг указује на Мајстера Екхарта, чије име овај нацистички аутодидакт увек наводи као Мајстер Екехарт. Сасвим недвосмислено, он записује: „Ни у једној немачкој земљи није се појавио религиозни геније да би нам, поред постојећих религијских образаца, посведочио какав нови“. („In keinem deutschen Lande ist ein religiöses Genie aufgetreten, um neben den bestehenden religiösen Typen uns einen neuen vorzuleben“ – Alfred Rosenberg, Der Mythus des 20. Jahrhunderts. Eine Wertung der seelisch-geistigen Gestaltungskämpfe unserer Zeit, München 1930, 599). Розенберг, притом, овде користи глагол „vorleben“, који је писац ових редака превео глаголом „посведочити“, будући да се овом немачком речју указује на давање примера или указивање на какав узор, искључиво начином живота. Розенберг ће ово на више места у својој књизи варирати, тврдећи да „апсолутни религиозни генији, то јест потпуно аутономна отелотворења оног божанског у једном човеку, Европа још није испунила“ (…absolute religiöse Genies, d.h. vollkommen eigengesetzliche Verkörperungen des Göttlichen in einem Menschen Europa noch nicht besessen hat – ebd., 442). Такође, код Розенберга читамо и то да „нама још увек није дарован прави геније, који открива мит и који нас васпитава према обрасцу“ (…daß uns ein echtes Genie, das den Mythus offenbart und uns zum Typus erzieht, noch nicht geschenkt worden ist“ – ebd., 601).
    2. Мартинов указује на расистичке тезе Алфреда Розенберга, који са нашом темом никаквих додирних тачака немају. Ипак, и у том полемичком ћорсокаку он показује незнање. Најпре, Мартинову је непознато да нацистички идеолог Розенберг заступа учење о интрансцендентном Богу, који има и универзалистички карактер. Даље, Розенбергов расизам није онај биологистички, гобиноовског типа, нити има додирних тачака са расизмом у светлу тобожњег истраживања наслеђâ, које је предузимао Френсис Галтон. Сâм Адолф Хитлер није заступао концепт религијског расизма Алфреда Розенберга већ управо ове друге расистичке теорије. Човек који, попут Мартинова, не уме да контекстуализује ствари и који не прави разлику између „Програма Националсоцијалистичке партије” из 1920, Алфреда Розенберга, Хитлера и Гебелса, о тематици о којој би да расуђује нема никакву представу. Овај опонент епископа бачког, са незнатном интелектуалном спремом, не зна толико да Розенберг и није био толико уважен нацистички идеолог у нацистичким круговима и да је идеолошки, у равни псеудомистике, далеко утицајнији од њега био Дитрих Екарт. А у практичко-политичком погледу, у односу на писца „Мита 20. века“, Рибентроп је био Хитлеров фаворит.
    Дакле, хитлеровска визија Цркве, о којој је писац ових редака писао, није визија розенберговског типа. Она има везе са вагирном религиозношћу, о којој је први писао Томас Нипердај, и односи се на позитивно хришћанство у кључу надилажења конфесионалних разлика. Нацистима се то, дакако, допало, те су тај термин увели у свој Програм 1920. године, и то не из националистичких разлога. Ти разлози долазе доцније, у тридесетим годинама минулог столећа, када је Гебелсу пошло за руком да вагирно, позитивно хришћанство веже за немачке хришћане. У контексту спомињаног Програма из 1920. године, основни разлог због којег „Партија заступа становиште позитивног хришћанства“, састоји се у одсуству епископоцентричне структуре и одсуства строгих, традиционалних критеријума за проверавање истинитости теолошких учења. Хитлер је, дакле, увидео да су такве хришћанске протестантске заједнице веома погодне за идеолошку манипулацију и то је тачка у којој је писац ових редова указао на аналогију са идеолошком манипулабилношћу извесних реформаторских тенденција у Српској Православној Цркви.      
    То је Делић не само „хтео да каже“, како мој неуки сабеседник Мартинов пише, већ је то и рекао.
    Одсуство способности за парафразу Златоја Мартинова понајбоље се види на следећем примеру. Мом сабеседнику, наиме, није јасно због чега сам спомињао Јустуса Липсиуса. Није, дакле, највећа невоља у томе што Мартинов одиста за Липсиуса није ни чуо, а камоли нешто од овог хуманисте прочитао, већ је далеко већа невоља због неспособности уредника „Републике“ да неки текст уопште чита. Мартинов се пита да ли сам можда, наводећи Липсиуса, настојао да овог холандског хуманисту предочим као претечу нацистичке визије Цркве и тиме речито предочио читаоцима да израз „дилетант Мартинов“ није писцу ових редака тек тако изишао испод пера већ да он представља еуфемизам, а не инвективу. Указујући на Липсиуса, нагласио сам да би се учесници водвиљске телевизијске емисије о бачком архијереју могли неоправдано позвати на Липсиусов хуманистички модел такозваног недогматског хришћанства, те себе покушали да сврстају у ту древну, неостоичку политичку традицију, да су за њу, којим случајем, уопште чули. Укратко је аутор ових редова објаснио суштину Липсиусовог неостоицизма и поставио и јасно питање, и на њега дао одговор, што мој сабеседник Мартинов није био у стању да разабере. Ево тог питања и одговора моје маленкости, из пређашњег текста, на који реагује Златоје Мартинов: „Поставља се, међутим, кључно питање у вези са онима који би радо радикално реформисали Српску Православну Цркву, само да им се на путу нису испречили Патријарх српски, епископ бачки и апсолутна већина српских архијереја: да ли су учесници емисије о угледном српском архијереју и њихови теолошки саветници заправо заступници Липсиусове или хитлеровске варијанте хришћанства из године 1920? Да не дужимо: без обзира на то што о теоријским претпоставкама властите идеологије и једни и други знају веома мало, ови N1-егзекутори-in-spe баштиници су хитлеровске визије позитивног хришћанства. Ево и зашто. Позитивно хришћанство, у кључу програма Националсоцијалистичке партије, односи се на конкретне хришћанске заједнице, које би требало у самима себи – ако то већ нису учиниле – да разграде конфесионалне претпоставке и традиционалну црквену организацију и тако се прилагоде новој, хитлеровској визији Европе. Насупрот томе, концепција Јустуса Липсиуса уопште није усмерена у правцу својеврсног еклисијалног инжењеринга и нема претензију да се дотиче конкретних црквених заједница. Липсиусов концепт је политички концепт, по којем би политички управљачи требало да заступају синкретистичку варијанту неостоицизма и да, у политичкој равни и политичким средствима, теже идеалу надконфесионализма и недогматског хришћанства, како би у политичком одлучивању били независни од представникâ ове или оне конфесије. У време оштрих конфесионалних сукоба, ова Липсиусова политичка концепција имала је своје оправдање. Међутим, писци сценарија и учесници у епизоди усмереној против злог Иринеја и ретроградне Српске Православне Цркве нису поклоници ове хуманистичке варијанте политичког, општег хришћанства. Они би да измене структуру сâме Српске Православне Цркве, а то их сврстава у баштинике хитлеровске визије Цркве из 1920. године“.
    У истој реченици у којој је сликовито предочио одсуство елементарног интелектуалног капацитета за парафразу, Мартинов показује одсуство оног првог услова, који указује на неопходност каквог-таквог знања о оној области, о којој би требало повести расправу. Овај уредник „Републике“ очито реагује на моје указивање на чувени сонет „Самом себи“ из пера Паула Флеминга, писан у духу Липиусове философије, те записује да су се „у немачкој романтичарској књижевности заиста налазили извесни елементи из идејâ Јустуса Липсиуса“. Спомињани Паул Флеминг представник је барока, а не романтизма, те се идеје Јустуса Липсиуса не могу пронаћи у романтизму већ у бароку. Једна од Флемингових речи, која је непозната у савременом немачком језику, јесте реч unverzagt, која указује на одсуство страха и срчаност. Управо ова реч представља парафразу Липсиусовог етичког и антрополошког оптимизма, израженог у његовом теоријском речнику појмовима constantia (постојаност) и perturbatio animi (пометеност душе).
    Након Мартиновљевог неразликовања барока од романтизма, нема више тога ко би држао да је аутор овога написа огрешио душу о уредника листа „Република” кад га је дилетантом назвао. Једнако тако, свакоме је очито да се радило о еуфемизму, а никако о инвективи.
    Мартинов наставља опет о романтизму и о нацизму, – као да то има додирних тачака са Липсиусом, –  а спомиње и Мајстера Екхарта и у нацистичкој рецепцији овог немачког мистичара види најпре интересовање за његову критику црквене јерархије, тврдећи да су „из оваквих и сличних Еркартових ставова нацисти извлачили закључак да је потребно створити Цркву која ни по чему неће личити на скоро два миленијума стару црквену хијерархију по којој Цркву чине сједињени: јерархија, дакле свештенство, и монаштво и верници сабрани на молитвама и литургијском призиву Св. Духа“.
    Писац ових редака ће и на овом месту показати нетачност Мартиновљеве олако изречене тезе. Оставимо по страни то што Златоје Мартинов Екхарта каткад исправно зове Екхартом, а каткад, погрешно, Еркартом; занемаримо и то што у једној истој реченици користи једну исту реч у две варијанте, пишући и о хијерархији и о јерархији. Тврдња Мартинова начелно је погрешна. Рецепцију Мајстера Екхарта, у нацистичком кључу, предузимао је Алфред Розенберг у својој књизи „Мит 20. века“, док је напред споменути Дитрих Екарт био први који је настојао да интегрише мистичке спекулације у нацистичку идеологију, нарочито узимајући у обзир поставке католичког мистичара из 17. столећа, Јоханеса Шефлера. Истини за вољу, није на одмет подучити Златоја Мартинова да расистички идеолози нису тумачили само Мајстера Екхарта већ и Јакоба Бемеа, а овај други је нарочито био на срцу Хјустону Стјуарту Чемберлену. Он је, у освртима на Бемеа, ишао дотле да је изрекао реченицу коју су касније нацисти немилице цитирали: „Сваки мистичар је (хтео-не хтео!) рођени антисемит“ („Jeder Mystiker ist (ob er еs will oder nicht) ein geborener Antisemit“ – Houston Stewart Chamberlain, Die Grundlagen des 19. Jahrhunderts, München 1898, 878).
    Што се тиче рецепције Мајстера Екхарта, она се у главном току није одвијала у поводу питањâ црквене организације већ у идеолошком правцу својеврсне политичке религије. Треба рећи да Розенберг неколико десетина страница своје књиге посвећује овом немачком мистичару, веома селективно га цитирајући. Розенберг за ту своју идеолошку работу није користио неко озбиљно, критичко издање Екхартових списа већ један избор проповеди и написа немачког мистичара, који је у Лајпцигу, почетком двадесетог столећа, приредио Херман Битнер (види: Hermann Büttner (Hrsg.), Meister Eckharts Schriften und Predigten, 2Bde, Leipzig 1903). Било како било, Розенберг у својој књизи о миту 20. века поглавље под насловом „Мистика и дело“ посвећује Екхарту или Екехарту (Eckehart), како га овај нацистички идеолог назива. Истини за вољу, на почетку 20. столећа, кад Розенберг предузима идеолошку злоупотребу Мајстера Екхарта, он га, ипак, с правом назива мистичарем. У то време у интелектуалним круговима Екхартовим списима није даван мистички религијски предзнак.
    За Розенберга, Екхартова мистика представља нову религију, будући да је, како је тврдио овај нацистички идеолог, у њој предочен нови квалитет душе. Розенберг историзује и трибализује Екхартове теолошке мисли, тврдећи да је „идеја душевне личности, која је носећа идеја наше повести“ формулисана и први пут формирана као „религија и животно учење“ (Rosenberg, Der Mythus, 220). Будући да је, као сваки идеолог, и овај нациста био окренут практичко-политичким циљевима, тврдио је да је Екхартова мистика заправо мистика дела, те да немачки мистичар након „душевног опажања искричаве светлости“ („dem seeligen Gewahrwerden des Fünkleins“) налази пут „од душе ка свету“ („von der Seele zur Welt“ – види: Rosenberg, Der Mythus, 239). Надаље, Розенберг слави Мајстера Екхарта због његовог инсистирања на трима душевним моћима, – вољи, уму и осећању, – при чему нацистички идеолог ову тријаду, у којој види и слику Свете Тројице, до крајњих граница идеологизује и трибализује. Писаће овај нацистички идеолог о надилажењу света у контексту Екхартове мистике, приписујући и оном луциферском позитивно значење (види: Rosenberg, Der Mythus, 262). Споменута Розенбергова концепција интрансцендентног Бога такође је, у књизи „Мит 20. века“, плод његовог читања Екхартових списа и проповеди. На више места ће понављати да је Екхарт „нама даривао нашу религију“ (ср. Rosenberg, Der Mythus, 218, 138, 394, 458, 560, 621, 685, 699, 701), тврдећи и то да је „у Мајстеру Екехарту нордијска душа први пут дошла до самосвести“ („in Meister Eckehart die nordische Seele zum erstenmal zum Bewußtsein ihrer selbst kam“ – Rosenberg, Der Mythus, 218).
    Из овог кратког прегледа Розенбергових осврта на Екхарта очито је да је главна интенција овог нацистичког идеолога била везана за политичку религију у идеолошкој равни, а не у оној организационој, како тврди Мартинов, држећи да су у погледу немачког мистичара „нацисти извлачили закључак да је потребно створити нову цркву која ни по чему неће личити на скоро два миленијума стару црквену хијерархију“. И после овог предочавања стања ствари од стране моје маленкости, недвосмислено је јасно да је израз „дилетант Мартинов“ употребљен као еуфемизам, а не као инвектива, како је мој сабеседник желео то да прикаже.
    Мартинов даље исписује прилоге о сопственом незнању, пишући да нацистичку тенденцију стварања нове Цркве „запажамо и у руској теолошкој мисли још у 17. веку дакле у допетровској ери, пре свега код словенофила који заговарају народну, руску цркву“, и притом цитира једну реченицу с почетка књиге „Руска идеја“ Николаја Берђајева, наводећи опет само страницу, а не и издање књиге из које цитира.
    Да се не ради ни о каквој инвективи када за опонента бачког архијереја, Златоја Мартинова, изрекнемо да је дилетант и човек малих знања и уских духовних и интелектуалних видика, врло добро се види из овог несрећног осврта на словенофилство од стране уредника „Републике“. Прво, у 17. веку, на који Мартинов упућује када је о словенофилима реч, словенофили уопште нису ни постојали. Два столећа је мој неуки опонент омашио, будући да се словенофилство јавља тек у првој половини 19. века. Питам и овде читаоце овог написа моје маленкости: да ли се увредом може назвати уколико неко дилетантом назове онога ко словенофилство, уместо у деветнаести, смести у седамнаести век или је онај који је свом сабеседнику уделио споменути епитет употребио благ израз, штедећи свог неуког сабеседника?
    Међутим, Мартинов не само да не зна ни век у којем се словенофилство у царској Русији појавило већ не зна ништа ни о садржајима овога културполитичког струјања. Чест поступак у дилетаната свих политичких опредељења, и оних левих и оних десних, састоји се у томе што неки феномен којим се баве своде на неиздиференциран, хомоген и једнозначан теоријски ентитет, те га на тај начин чине погодним за идеолошку и политичку употребу. То чини и Мартинов, пишући да су словенофили, баш као и доцније нацисти, заговарали „народну, руску цркву“, цитирајући једну узгредну напомену Николаја Берђајева. Аналогија коју Мартинов повлачи између словенофилâ и нацистâ – премда, видели смо, ни о једнима ни о другима не зна ништа, чак ни век у којем су словенофили делали – потпуно је неоснована. Нису словенофили били никакви руски нацисти нити су били хомоген покрет који се, без остатка, може свести на напомену Николаја Берђајева, са почетка његове књиге „Руска идеја“. Писац ових редака ће ово, у најкраћим цртама, поткрепити, без претензије да ће публициста Мартинов из овога нешто научити. Јер, онај ко се у јавној сфери усуди да учествује у нацистичком водвиљу усмереном против једног од најугледнијих и најученијих архијереја нашега времена, а притом не зна ни век у којем су деловали словенофили, само је очит епифеномен духовне и културне ерозије српског друштва.
    Заблуда је, пре свега, да су словенофили у први план стављали православно хришћанство, те да су се стриктно држали догматских истина. Било је међу њима и оних који нису веровали ни у васкрсење тела, па су опет били најизразитији представници словенофилства. Ако следимо Мартиновљеву неиздиференцирану оптику, по којој су словенофили православни идеолози који пледирају за традиционалне православне вредности, пренесене у политичку сферу, онда бисмо и једног Херцена, који је представник западњакâ, идеолошких супарника словенофила, убројали међу словенофиле. Познато је да је Херцен у једном писму величао руску општину (обшчина), која је, по њему, спасла руски народ од монголског варварства и немачке бирократије, говорећи о мужичком социјализму као специфично руској форми социјализма. Писао је Херцен и да је мужик човек руске будућности, да Русији припада предводитељска улога у словенском свету будући да би у супротном, по Херцену, словенски свет прогутали Немци. Кад бисмо усвојили неиздиференцирани појам словенофилства, који невешто користи Мартинов, Херцена бисмо ставили раме уз раме са Хомјаковим, Кирјејевским, Аксаковим и Јуријем Федоровичем, а не са Чадајевим, Станкевичем и Грановским, у чијем се табору Херцен налазио.
    Да би се испитало теоријско и политичко становиште неког културно-политичког струјања, није довољно повести се за програмским паролама што их изричу представници тог покрета. Потребно је предузети иманентну анализу конкретних списа оних које убрајамо у припаднике одређенога правца. Када је о словенофилима реч, ту ствар стоји као са јереси гностицизма, из ране Цркве. Најразличитија становиштва, често и међусобно се искључујућа, налазе места у овом покрету. Свакако, и сâм Николај Берђајев је имао различите оцене словенофилске доктрине. Издвајајући из контекста само једну реченицу Николаја Берђајева, Мартинов се уписао међу најнедаровитије читаоце овога руског философа. На пример, у истој књизи из које и Мартинов цитира, Берђајев је одрицао словенофилима конструктивну политичку тактику, заступајући тезу да је словенофилски монархизам имао анархистички карактер, тврдећи да су представници словенофилâ гајили симпатије према безвлашћу. По овој оцени, словенофили би у погледу властитих теорија политичког устројства имали додирних тачака и са становиштем једног Михаила Бакуњина. Ако из угла ове Берђајевљеве поставке промотримо ону коју цитира Мартинов, у намери да припише словенофилима стварање некакве националне Цркве, не бисмо никако могли да помиримо анархизам и симпатију словенофилâ за безвлашће са организовањем неке засебне религијске организације, тобожње идеолошке претходнице нацистичких наума.
    Имајући у виду конкретне политичке акције словенофилâ, они су, сасвим с правом, од стране неких руских истраживача називани племићким опозиционарима, насупрот декабристима, племићким револуционарима. Словенофили нису тек тако задобили овај епитет племићких опозиционара. Истини за вољу, њихови представници су били, не тако ретко, подвргавани разним врстама терора од стране царског режима, те неко ко је опозиционо опредељен према једном поретку не може у исти мах бити и гласноговорник тог режима. У своје време је и оберпрокурор Светог Синода Руске Православне Цркве, Константин Победоносцев, јавно критиковао словенофиле, указујући на недоследност између њихових прокламованих идеја и њихове политичке праксе. На такву недоследност указивао је и Константин Леонтјев, препричавајући један свој сусрет са Аксаковим, за којег је од Херцена својевремено чуо да је дотични словенофил „поп-стрелац“. Испоставило се, писаће Леонтјев, да је Аксаков „мање поп него ја“. Дакле, и овде недвосмислено можемо разабрати неоснованост Мартиновљевог недиференцираног увида, по којем су словенофили гласноговорници некакве народне, православне идеологије, који би да изграде и неку своју, народну Цркву. Штавише, један од приговора водећег словенофила, Аксакова, изречен Константину Леонтјеву поводом његове књиге „Византинизам и Словенство“, тицао се указивања на редукцију универзалне поруке Господа Христа коју је предузимао Леонтјев. Аксаков је, експлицитно, у разговору наглашавао да је „Христос дошао на земљу за све људе, без разлике“. О томе је опширно у својој књизи „Достојевски као мислилац“ писао Никола Милошевић, наш знаменити интелектуалац, који је Мартиновљев лист умео да назове бољшевичко-нацистичким.
    Да Мартиновљева трагикомична скаска у виду одговора мојој маленкости буде још баналнија, у духу оног мановског проширивања цартства баналног, осврће се он у контексту словенофилства на идеју Москве као трећег Рима, само да би споменуо спорну Берђајевљеву напомену о утицају немачког романтизма на ову идеју. Манир Златоја Мартинова је, иначе, оличен у употреби појмова и фраза о којима не зна готово ништа или на које је први пут наишао бавећи се писањем гротескног одговора мојој маленкости, у своје име и у име својих пријатеља. Међу ликовима српских књижевних остварења постоји литерарни пандан Златоја Мартинова. Читаоци ће се, верујем, сетити лика гротескног квазифилософа, Светозара Ружичића, из комедије Јована Стерије Поповића „Покондирена тиква“. Светозар Ружичић користи појмове без познавања њиховог значења, често и у погрешној језичкој варијанти, настојећи да заведе неуке и да, по могућству, освоји симпатије Фемине Евице, те да је узме за жену. Златоје Мартинов је Светозар Ружичић српске квазиинтелектуалне сцене. И он жели да придобије симпатије својих неуких пријатеља како би, фигуративно речено, опчинио неку Евицу. Међутим, како Светозару Ружичићу није успело да опчини Евицу већ њену мајку Фему, изазивајући код публике гласан смех, тако ни Мартинову није успело да опчини никог осим Ане Лалић, – неке врсте Феме у новинарском обличју, – као и пар епископâ, за које овај Светозар Ружичић наше српске публицистике има само речи хвале. Тако Мартинов, уместо монаха Филотеја спомиње неког Филотија као творца тезе о Москви као трећем Риму. Оцена по којој је игуман Филотеј, старешина једног псковског манастира из 16. столећа, експлицитно формулисао идеју о Москви као трећем Риму изречена је први пут у докторској дисертацији Владимира Иконикова из 1869. године, под насловом „Истраживачко искуство о културном значају Византије у руској историји“ (Опыт исследования о культурном значении Византии в русской истории, Киев 1869). Оставимо по страни то што монах Филотеј није имао никаквих додирних тачака са немачким романтизмом, који му приписује Златоје Мартинов, као и то што његова формулација нема много везе са накнадним, трибалистичким варијацијама тезе о Москви као трећем Риму.
    После допуне мојој маленкости у стилу Стеријиног Светозара Ружичића, Златоје Мартинов нам открива главни разлог због којег је телевизијска кућа N1 снимила епизоду о епископу бачком Иринеју. „У емисији учесници не нападају Цркву већ указују на оне свештенике и монахе (укључив и владике, па зашто не и Иринеја Буловића) који својим делањем у јавном простору одступају од основне Христове заповести о скромности и љубави према ближњем. (…)Указати на његове мане, од којих је гордост једна од највећих (није ли гордост и смртни грех?), није напад на Цркву већ супротно, указивање на непоштовање основних јеванђељских принципа и на њихово изневеравање од стране једног владике“, пише Мартинов, а затим обзнањује племениту, мисионарску, али и реформаторску улогу, коју он са својим друштвом игра. Та племенита улога Светозара Ружичића нашега времена гласи овако: „И служи томе (Мартинов овде мисли на N1-епизоду о епископу бачком, прим. МД) како би се ствари у Цркви поправиле. Јер има владика и владика, свештеника и свештеника!“
    Мало даље, овај исти писац памфлета, Златоје Мартинов, тврдиће да никоме од учесникâ епизоде о бачком архијереју није падала на ум никаква реформа, премда је неколико редака пре те изјаве изрекао да се племенита мисија те епизоде састоји у томе „како би се ствари у Цркви поправиле“. На то ћемо се, доцније, вратити.
    Насупрот овако представљеном епископу бачком, човеку мрачном, гордом и нескромном, који љубави нема, у Мартиновљевом тексту опет налазе места они за које Светозар Ружичић наших дана вели да представљају „ново духовно струјање у СПЦ“. Поименце наводи он те представнике новог таласа у Цркви, – епископа Григорија и епископа Максима, – а и једног свештеника којег је, по властитом признању, и лично упознао, али чије име није у стању правилно да изговори. Уместо да га ослови као Вукашина Милићевића, Мартинов овог свештеника прекрштава у Веселина Милићевића.
    Кад је већ споменуо своје миљенике у епископским звањима, који се годинама опсесивно баве епископом бачким, али и садашњим патријархом Порфиријем и владиком крушевачким Давидом, и кад је епископа бачког назвао гордим и нескромним, а Максима Васиљевића и Григорија Дурића оличењем хришћанских врлина, да додамо и ми нешто нашем врлом сабеседнику, Златоју Мартинову, комичном мегафону N1-продукције.
    Опште је познато и Мартинову, и епископима које је спомињао, и целокупној нашој црквеној и не само црквеној јавности, да је Епархија бачка и у правном и у финансијском погледу најуређенија епархија наше помесне Цркве. Регулисан социјални и пензиони статус свештеникâ, транспарентан ток новца и наменски фондови представљају пример за угледање. Епископ бачки своја примања није користио да би летовао на Сен Тропеу већ је сва своја примања стављао на располагање Епархији којом управља. Златоје Мартинов би морао да зна о значајној хуманитарној делатности Добротворне установе Епархије бачке „Владика Платон Атанацковић“, једној од најзначајнијих хуманитарних установа Србије. Мартинов не зна, или неће да зна, да је Иринеј бачки био иницијатор склапања сарадње између Епархије бачке и сиротиштâ, да је помагао, и у своје име и у име Епархије бачке, многе невољнике и незбринуте, а да је у време пандемије почела са радом и народна кухиња Епархије бачке. Све ово није пратило никакво медијско рекламирање, али о свему овоме постоји уредна документација будући да администрација Епархије бачке није ни налик администрацијама оних епархија у којима столују миљеници уредника „Републике“. Није непознато ни то да Иринеј бачки води скроман, монашки и аскетски живот, баш као и његов претходник и имењак, епископ Иринеј Ћирић, за разлику од оних представника новог таласа илити струјања у нашој Цркви који монаштво презиру. Од стварног, а не фиктивног човекољубља епископа бачког годинама су имали привилегије и представници новог струјања у Цркви, како их назива Мартинов. Мој неуки и злонамерни сабеседник би требало да зна нешто и о стипендијском фонду Епархије бачке за студенте теологије, о томе да „нескромни“ Иринеј не вози скупа кола, не залази у ноћне барове и клубове, као неки, место да учествује на богослужењима. Иринеј бачки поштује црквени и монашки типик када је о практиковању поста реч, а презирање поста, као фундамента подвижништва, краси оне творце новог таласа који су по мери и укусу Златоја Мартинова. Епископ бачки поштује црквене институције и не мења своје седиште без знања Светог Архијерејског Сабора и Синода. Нека мој сабеседник провери да ли кабинет Иринеја бачког или кабинет неког из новог струјања има годишње трошкове од пола милиона евра, рецимо 560 000, и да ли Епархија Иринеју бачком или неком од оних из новог таласа плаћа шеткање и опуштање по белом свету, рецимо, 20 000 евра годишње. Нека се позабави и тиме да ли је епископ бачки био тај који је илегално задржао своја примања у пуном износу, за време док су свештеници, у време пандемије, због краћег радног времена, примали знатно смањене плате.
    Има, међутим, једна ствар која се може замерити бачком архијереју, ако ту замерку заснујемо на нејеванђелском основу. Био је и остао Иринеј бачки најдарежљивији, и најподвижнији, живећи само у Цркви, и за Цркву, и по цену властитог физичког здравља. С друге стране, сведоци смо да су га највише распињали и распињу они којима је највише пружао, за чије се позиције, како би Мартинов рекао, залагао и којима је давао неограничено поверење. Јеванђелски, ни овде се бачком архијереју не може приговарати. Међутим, све има своје границе, нарочито када је реч о онима који су његово човекољубље злоупотребљавали, „служећи се Црквом, а не служећи Цркви“, да употребим успелу формулацију епископа крушевачког Давида.
    Светозар Ружичић наше публицистике приписује гордост бачком архијереју, па још то наводи као разлог због којег је N1-нацистички водвиљ о бачком архијереју снимљен. Човек који, како смо детаљно показали, не зна ништа, и који није у стању ни текст како ваља да прочита, кадар је да некоме држи лекције о гордости. У Мартиновљевом случају не постоји, чак, ни елементарни разлог за било какву гордост, а она се, удружена са инфериорношћу и незнањем, запатила у души уредника „Републике“. Како је, онда, могуће да тај и такав човек уопште сме да говори о нечијој гордости,  а да у исти мах не тужи и не жали над својим интелектуалним стањем? Он, чак, није кадар ни да своје незнање како-тако прикрије и рационализује већ доследно спроводи ону хотентотску логику о којој је већ било речи.
    Мартинов не би требало да се брине о мотивима који су „нагнали“ моју маленкост „да по сваку цену брани Буловића тако што опако напада њему потпуно непознате људе“. Писац ових редова реаговао је на јавну ствар, на ставове Златоја Мартинова и његових пријатељица и пријатеља, изречене у једној телевизијској епизоди, и то не може бити окарактерисано као „напад на мени непознате људе“. Лукративне мотиве нека тражи Мартинов на другим адресама, будући да су они из новог струјања, а не писац ових редака, злоупотребљавали човекољубље епископа бачког. Аутор овога написа је, на једном другом месту, већ нагласио да они из новог струјања нису неки „храбри људи што за својим речима иду до краја, без обзира на последице по њих саме. Ништа нетачније од тога. Када дотерају цара до дувара, то јест кад им повољан ветар не дува у једра, они почну да примењују принцип који је Гобино језиком персијских домородаца називао кетман, па примењују глуму за невољу изигравајући људе послушне својој Цркви. Међутим, да би кетман неометано функционисао, – о томе још аналитичније од Гобиноа пише Чеслав Милош, – потребно је да његови актери поседују високу интелигенцију, а да околина буде обавијена каквим велом око очију, па да не разабира шта се заиста збива. За невољу или на срећу, то није случај“.
    Илуструјмо ово што је речено једним конкретним примером! Познато је да је миљеник Златоја Мартинова, епископ Григорије, неко коме је епископ Иринеј стална опсесивна тема, и да је изрицао и изриче – јавно, полутајно и тајно – разне негативне изјаве о бачком архијереју. Међутим, када се приближи Свети Архијерејски Сабор, он примењује управо онај гобиноовски механизам. Тако је, на пример, баш овај љути опонент бачког архијереја недавно упутио позивницу епископу бачком за обележавање храмовног јубилеја у Минхену, који ће се збити почетком јуна ове године. Неки други представници новог струјања у мантијама, опет, док састављају пашквиле о епископу бачком и спремају сценарио за епизоду серијала „Јунаци доба злог“, умеју да пишу дуга писма епископу Иринеју, „играјући на карту“ његовог човекољубља, којег су итекако свесни. Имају они, често, и теоријско образложење оваквог поступка. Док чекаш „да биологија одради своје“, ваља „бити паметан“. Но, после овога, ови Мартиновљеви хероји ни за њега, вероватно, то неће више бити.
    Миљеници Златоја Мартинова у епископским одеждама – и онај из Америке и онај из Немачке – не једном су користили властите позиције, које су им додељене услед деценијског одсуства еклисијалног филтера, да у властитим написима, у руху некакве њихове теологије, кријумчаре политикантске и идеолошке поруке, претварајући своје написе у проводнике властитих ресантимана. То Златоју Мартинову не само да не смета већ је вероватно да он управо из тог разлога епископа Максима Васиљевића и епископа Григорија Дурића проглашава представницима новог духовног струјања у Цркви. Предочимо ово у два конкретна примера!
    Први пример представља споменица у част епископа Атанасија Јевтића, коју је приредио и објавио епископ западноамерички Максим Васиљевић, под насловом „Атанасије, један животопис“. У овој споменици налазимо места аналогна са онима из пашквиле о епископу бачком која се пред изборни Свети Архијерејски Сабор појавила. Како то једна споменица служи као медијум за „мимикрију“ ресантимана епископа Максима, предочићемо цитирањем појединих делова.
    Читаоци ће се сетити да се у епизоди из N1-продукције спекулише о тобожњем „проблематичном“ избору епископа бачког у звање редовног професора. У споменици о епископу Атанасију налазимо следећу реченицу њеног приређивача, епископа Максима: „Избор у звања Владике Атанасија био је, насупрот случајевима неких његових колега (подвукао М.Д.), резултат научних радова, а не поклона Наставно-научног већа“.
    У тој споменици налазимо и следећу – готово комичну – изјаву епископа Максима: „Овај теолог се на својим предавањима често освртао на дарвинизам (мисли на епископа Атанасија, прим. М.Д.), али, за разлику од појединих (додуше заиста ретких српских  епископа и теолога у новије време), без презира, ниподаштавања и осуђивања“. И овде налазимо аналогију са оним освртима на дарвинизам, изреченим у епизоди посвећеној бачком архијереју. Где год епископ Максим говори о „неким епископима“, он мисли на свог добротвора и сабрата, епископа Иринеја. Комичност ове изјаве састоји се у томе што је управо епископ Атанасије, много пута, говорио о „несрећном Дарвину“, додајући да „лаже Дарвин да је човек мајмунолик, животиње су човеколике! Загледајте се у вола, у куче, у коња – они су човеколики!“, грмео је Атанасије Јевтић. Неће бити да је атанасијевски манир био манир одсуства презира и ниподаштавања. Нема тога коме није познат речник епископа Атанасија, којим је умео да се, нарочито пред крај свога живота, служи оцртавајући и лик и дело својих ученика.
    Готово у реч сагласан са Златојем Мартиновим, који пише да је Атанасије изгубио некакве позиције, епископ Максим, у споменици о Атанасију, за свог духовног оца вели овако: „Због његовог овако широког погледа центри одлучивања су Атанасија постепено почели да искључују. Жалосно је то да је Атанасије јеромонах из осамдесетих година, пишући критички на рачун врха Цркве, у новинама Православље имао бољи третман неголи Атанасије као Епископ (у прве две деценије XXI века)“. Није, међутим, јасно о чему то пише епископ Максим ако се сетимо једног булеварског написа епископа Атанасија у којем је, баш на страницама листа „Православље“, вређао Добрицу Ћосића; и још једног, опет булеварског, у том истом листу, у којем је обасипао увредама Владету Јеротића; и још једног, и овог пута булеварског, у којем се на страницама Православља „осврнуо“, без аргументације и ad hominem, на књигу Богдана Лубардића „Јустин Ћелијски и Русија“.
    Споменимо овде још једну алузију на епископа бачког, коју епископ западноамерички изриче злоупотребљавајући споменицу епископу Атанасију док паралелно са тим и сâм уме да пише друкчија писма него што се из овога дâ наслутити. Епископ Максим спомиње упад Светог Синода на седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета, иако је Синод орган коме је Факултет подређен, па никаквог упада не може бити. Епископ Максим иде, чак, толико далеко да патријарха Иринеја означава особом која није била кадра да мисли и одлучује, а уместо њега су то, по Максиму, чинили његови „зли саветници“. Овакав поступак дискредитације патријарха Иринеја, али и патријарха Павла, могао се видети и у епизоди серијала „Јунаци доба злог“. Уредник ове споменице, епископ Максим, пише овако: „Познато је да се последњих година Владика Атанасије није у свему слагао са поч. Патријархом Иринејем, те је имао са њим преписку, имајући у виду неке радње појединих у Патријарховом окружењу (подвукао М.Д.). Реаговао је на свој, атанасијевски, начин, како га сви познају, а због кога га лицемери нису подносили а, насупрот томе, љубитељи истине ценили и уважавали. (…) Знао је да је Патријарх ипак само човек који, притом у дубокој старости, може направити грешку, поверовати у неку неистину“ (подвукао М.Д.).
×
×
  • Креирај ново...