александар живаљев

ММФ за „Политику”: Србија заинтересована за стендбај аранжман WWW.POLITIKA.RS Власти Србије изразиле су интересовање за стендбај аранжман са Међународним...

Захар Прилепин , дснас око 15 по московском времену, на свом телеграм каналу: События на Харьковском направлении с полным основанием можно назвать катастрофой. Но не случайной, и точно не внезапной. Признаки грядущих событий были известны задолго до. Их видели и по ним докладывали. Но они не укладываются в формат «специальной операции». Результат известен. То что происходит сейчас – уже неизбежно. Эти события закладывались и готовились месяцами – происходила активная диверсионная война, подтягивались силы. Эшелоны с техникой и войсками шли через всю Украину, и это было не скрыть. К сожалению, во время «специальной военной операции» стало хорошим тоном игнорировать острые вызовы по извращенному принципу – «не вижу не происходит». Качественную трансформацию ситуации на Харьковском направлении наблюдала вся страна – ежедневно происходили обстрелы и диверсии, подрывались склады и мосты. Такое скрыть невозможно. Но, случилось невозможное – и на это умудрились закрыть глаза. Мы часто говорим о слабых возможностях разведки – но в этом случае сигналы шли по всем каналам, и военным и специальным. Сейчас мы можем наблюдать результат преступной безответственности тех, кто за это направление отвечал. За день изменить ситуацию невозможно. Поэтому не надо удивляться сдаче населенных пунктов. Там российские войска могут только погибнуть, сдержать противника, который превосходит количественно в 5–8 раз невозможно. Что меня действительно беспокоит – что будет с теми, кто сотрудничал с Россией сейчас. В Балаклее, Купянске, Красном Лимане. Зная изуверский характер киевской власти, мне просто страшно подумать, какая бойня может развернуться в ближайшее время. Мы в очередной раз подставили тех, кто нам поверил. Про них кто–нибудь подумал? Хоть кто–нибудь? Сейчас в тяжелом неврозе находятся не только те, кто поверил в Россию и сотрудничает с нами на местах, но и сами российские госслужащие. И если российским прикомандированным есть куда возвращаться, то местным бежать некуда. Что я хочу сказать. Специальная военная операция давно закончилась. Идет война. И я не знаю, что еще должно произойти чтобы этот факт был принят. Против России воюет не Украина, а соединенные силы Европы и США, которые снабжают, вооружают и тренируют ВСУ, оказывая всю возможную разведывательную, штабную и логистическую поддержку. Пропетлять тут не получится. И худшее, что здесь можно сделать – это продолжать хранить гибельное, кладбищенское молчание, на фоне беснования Киева. В этом молчании нас варят вкрутую, как лягушку во французском супе, постепенно поднимая градус кипения. Молчание выгодно безответственным и непрофессиональным руководителям, кто отвечает за операцию, но вместе с собой они погубят и страну. Харьковское направление изначально было самым сложным, и, по трагической случайности, и самым слабым, в плане имеющихся сил и качества управления. Сейчас все задаются вопросом – как такое могло произойти. Ответ в принципе банален – катастрофическая некомпетентность, желание скрыть реальное положение дел, игнорирование растущих угроз. События назревали месяцами, на глазах всей страны, когда ситуация катилась под откос. Вот результат – первый, но далеко не последний. Необходима смена подходов к войне на Украине. Мобилизация и милитаризация экономики и промышленности. Создание политического центра управления страной и войной. Теперь даже слепой и глухой должен прозреть в истине, что спецоперация давно закончилась. Началась война. @genshab

9/09/2022 Дана, 4. септембра 2022. године навршило се 80 година од страдања Светог свештеномученика Горазда Чешког, Моравског и Шлеског од нациста у Прагу. * * * Повезан садржај: Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог свештеномученика Горазда, епископа чешког Поводом овог празника, Православна црква Чешке и Словачке, заједно са архијерејима и свештенством Украјинске Цркве, Руске Цркве и Православне Цркве у Америци, прославила је празник Светог свештеномученика Горазда и у свом прашком Саборном храму и у манастиру Светог Кирила и Методија у Хоржовичком. Прослава је почела 3. септембра Великим вечерњем у Саборном храму Светог Кирила и Методија у Прагу, где се свештенству Саборног храма придружио о. Едвард Хендерсон из Западноамеричке епархије. Следећег јутра, Јутрење и Свету Литургију служили су у Саборном храму Њихова Преосвештенства архиепископ прашки Михаило, архиепископ михаловачки и кошички Јурај и епископ бероунски Јоаким из Чешко-Словачке Цркве, заједно са делегацијом из Украјинске Православне Цркве коју је предводио Његово Високопреосвештенство митрополит полтавски и миргородски Филип, као и поменути о. Едвард из Православне цркве Америке. Поподне је служен парастос на некадашњој стрељани Кобилиси у Прагу, где су нацисти извршили масовна погубљења, након чега је уследила молитва на спомен-плочи Светог Горазда у затвору Панкрац у Прагу. Следећег дана митрополит Филип полтавски началствовао је Литургијом у манастиру Светих Кирила и Методија у Горжовичкој, уз саслуживање архијереја Михаила и архијереја Георгија. На саслужење је позван и протојереј Николај Лишењук из Руске православне помесне цркве у Карловим Верима, саопштава представништво РПЦ. После службе архијереј Михаило уручио је свештенству спомен-ордење. За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница" Извор: Оrthochristian.com

9/08/2022 09:40:00 AM На празник Успенија Пресвете Богородице служена је прва Литургија у новом православном манастиру у Немачкој. А освећење храма Рођења Пресвете Богородице у манастиру у Клаузену 21. септембра 2022. служиће Његово Високопреосвештенство митрополит дубненски Јован Архиепископије руских цркава Западне Европе, преноси портал Pravmir позивајући се на Православни ТВ канал Soyuz. По локалном предању, црква је подигнута на месту јављања Пресвете Богородице, а на истом месту је постојао манастир у 17. веку. Уз то се налази дуж средњовековне поклоничке руте Светог Јакова. Зграда је и споменик немачког културног наслеђа, а „на чудесан начин је дошла у власништво православне заједнице“. О. Тимотеј Катнис, управник Поклоничког центра Апостола Томе и старешина цркве Светог Атанасија Великог у Триру, објаснио је да је зграда била на продају онлајн, али парохија није била у могућности да то све купи. Међутим, власници зграде су сазнали да је Црква заинтересована, па су се сами јавили и понудили „услове који су у тој ситуацији били заиста изванредни“, рекао је о.Тимотеј. У згради већ има 60 келија, а планирано је да манастир може примити велики број поклоника. Видео извештај испод даје поглед на манастир: За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница" Извор: Оrthochristian.com

Коментар митрополита волоколамског Антонија поводом усвајања документа „Рат у Украјини, мир и правда у европском региону“ од стране Светског савета цркава 9/09/2022 Митрополит волоколамски Антоније, председник Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, шеф делегације Руске Православне Цркве на XI Генералној скупштини Светског савета цркава у Карлсруеу (Немачка), прокоментарисао је усвајање документа „Рат у Украјини, мир и правда у европском региону“ од стране Светског савета цркава. Делегација Руске Православне Цркве није могла да подржи „Рат у Украјини, мир и правда у европском региону“, који је усвојила Скупштина Светског савета цркава. Истовремено, са опрезним оптимизмом оцењујемо став Светског савета цркава, који је током рада на документу о украјинском сукобу, упркос невиђеним политичким притисцима (израженим, између осталог, у говору на Скупштини председника Немачке Ф. В. Штајнмајера и изјавама низа других људи, који позивају на искључивање Руске Цркве из ССЦ-а) одбио да изнесе било какве оптужбе на рачун Руске Православне Цркве, а који је препознао важност њене хуманитарне мисије великих размера у области подршке избеглицама и жртвама сукоба, извршене са благословом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Нажалост, коначни документ је остао у великој мери исполитизован. У њега нису били унети сви предлози Руске Цркве, што нас спречава да се изјаснимо да га подржавамо. Истовремено, сматрамо да дискусија која се водила током Скупштине може постати полазна тачка за Светски савет цркава за објективно и непристрасно проучавање узрока дуготрајног сукоба у Украјини, као и за потоње мировне напоре. Такође, жалимо што при изради документа није узет у обзир предлог представника Украјинске Православне Цркве да се осуди масовно насилно одузимање цркава канонске Цркве, које предузима тзв. „ПЦУ“. Надамо се да ће Светски савет цркава предузети даље мере ради истраживања овог питања. Извор: Мospat.ru

Украјинска Православна Црква поново апелује на председника Зеленског да заштити права верника 9/08/2022 Канонска Украјинска православна црква поново је апеловала на председника Владимира Зеленског да заштити верска права православних хришћана. Цркву већ дуги низ година узнемиравају и прогањају расколници и световне власти, што се од почетка рата у фебруару само повећава. Тако се Његово Високопреосвештенство митрополит бориспољски Антоније, управник послова УПЦ, поново обратио Председнику поводом неких представника државних и локалних органа власти који настављају да крше права Цркве и њених верника. Поводом овог горућег проблема Председнику се још у мају обратио цео Синод УПЦ. Иако је Црква активно помаже свима онима којима је потребна у овим тешким временима, она се и даље суочава са прогоном, митрополит Антоније поново обавештава председника Зеленског. На пример, Његово Восокопреосвештенство примећује да су управо у његовој епархији, у Кијевској губернији, градски савети пет градова и села „донели незаконите одлуке о забрани деловања парохија Украјинске православне цркве на њиховим територијама“. Штавише, 56 парохија у овој области је незаконито пререгистровано у расколничку „Православну цркву Украјине“, жали се митрополит Антоније. Уз то је заплена цркава често праћена претњама и насиљима над верницима“, истиче он. А недавно је градски савет Бровара, Кијевске губерније, одлучио да одузме комплекс зграда у селу Књажичи од њиховог законитог власника, Преображенског манастира канонске Цркве, и да их изда расколничкој Цркви. Зграде су, штавише, обнављали локални монаси и верни народ о свом трошку, напомиње митрополит Антоније. Исти савет је такође донео одлуку о престанку права трајног коришћења земљишне парцеле Светопреображенском храму Бориспољске епархије канонске Цркве. Такве одлуке крше и устав Украјине и јединство народа и распирују верску мржњу, пише он. Украјински закон прописује одвојеност Цркве од државе, а локални световни савети немају овлашћења да решавају питања која спадају у надлежност верских организација, напомиње управник послова УПЦ. „Ова ситуација захтева Вашу хитну интервенцију како би се очували мир и стабилност у држави“, моли архијереј Председника. „Мора се све учинити да се заустави ово безакоње.“ „Молимо Вас, поштовани Владимире Александровичу, да одмах интервенишете и заштитите права грађана Украјине — верника Бориспољске епархије Украјинске православне цркве — и да предузмете све могуће мере да зауставите верску мржњу и нарушавање јединства украјинског народа“, закључује митрополит Антоније. За наш портал превод са енглеског приредила: проф. Сања Симић де Граф, сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"

Парламент Летоније прогласио аутокефалност Летонске православне цркве Рига (EPA-EFE/VALDA KALNINA) Летонски парламент је по хитном поступку усвојио измене закона које је унео председник земље Егилс Левитс, према којима се Летонска православна црква проглашава аутокефалном, саопштила је прес служба парламента. „Сејм (парламент) хитно је усвојио амандмане на закон о Летонској православној цркви, којима се успоставља пуна независност Летонске православне цркве са свим њеним епархијама, парохијама и институцијама од власти било које цркве ван Летоније (аутокефална црква)”, наводи се у саопштењу. Летонски председник поднео је у понедељак парламенту амандмане о одвајању Летонске православне цркве од Московске патријаршије. Према речима председника, „одрицање од било какве везе са московским патријархом је важно питање за наше православне вернике, цело летонско друштво и националну безбедност”, преноси Спутњик. У Министарству спољних послова Русије саопштили су да увођење нацрта амандмана на закон о Летонској православној цркви неће проћи без последица. Како је изјавио специјални амбасадор Министарства Генадиј Аскаљдович, Русија категорички одбија такву политику и неће проћи без последица. Izvor: Парламент Летоније прогласио аутокефалност Летонске православне цркве WWW.POLITIKA.RS Летонски парламент је по хитном поступку усвојио измене закона које је унео председник земље Егилс Левитс, према којима се Летонска православна црква проглашава аутокефалном, саопштила је прес...

Парохија Св. Николаја у аустријском Медлингу, која је припадала епархији Цариградске цркве у Бечу, са својим парохом Слађаном Васићем прешла је у јурисдикцију Руске заграничне цркве (немачког архиепископа г. Марка). Разлози за ово које истиче надлежни свештеник су фанарска дејства према канонској Украјинској ПЦ, признавање архијерејства непокајаним клирицима и сл. Сада се и сам свештеник Васић нашао под притиском бечког фанарског митрополита Арсенија, који му је одузео дозволу за катихетски рад у државним школама и прети му стављањем пред суд који би га рашчинио. Васић је заиста без канонског отпуста напусти Цариграђане, али поставља питање: да ли је канононски отпуст сада уопште могућ између цркава које су прекинуле општење. Са свој стране он је вратио антимис митрополиту Арсенију, и на Преображење примио антимис од архиепископа Марка... Оваквих ситуација ће при садашњем стању раскола, вероватно бити све више. Извор: Община Константинопольского патриархата перешла в РПЦЗ из-за нежелания служить с раскольниками из ПЦУ - СПЖ - Союз православных журналистов SPZH.NEWS Настоятель общины заявил, что ему объявили войну греческий митрополит Арсений

АКТУЕЛНО: УЗГАЈАЊЕ ЛЕКОВИТОГ БИЉА Зарада у недрима планине Само на Старој планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, али за њихову плантажну производњу, како овде, тако и у другим деловима Србије, нема великог интересовања (Pixabay) Чим се помене Стара планина одмах су на уму нетакнута природа, непрегледна шумска пространства, ливаде на којима пасу овце или јуре коњи, реке и потоци, мир као мелем за уморну душу. Зими је, пак, погодна за снежне чаролије, а у неким деловима и за скијање. Без обзира на то што посетилац све то лепо упакује у своја размишљања, често заборави оно најважније – овде расте многобројно лековито и ароматично биље. Толико га има, посебно на пиротској страни, да се планина слободно може надметати са чувеним Кавказом. Тек кад се то спозна, јасно је с каквим благом се дичи ово подручје. Наравно, не само оно, јер и остале планине и национални паркови имају разноврсне лековите траве. Међу њима и Мироч, у Националном парку „Ђердап” на којем су биље брали Краљевић Марко и његова посестрима вила Равијојла. Бајке су бајке, предање је само по себи занимљиво, али је Стара планина у овој области богати сиромах. Елем, према истраживањима стручњака Института за шумарство у Београду, на планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, од којих су неке и законом заштићене. Др Марија Марковић (Фото лична архива) – Пиротски крај је богомдан за узгајање лековитог биља, али за онај плански, плантажни. На основу досадашњих сазнања, у њему је близу 350 врста лековитог, самониклог и ароматичног биља – открива за „Магазин” др Марија Марковић с Департмана за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Нишу. – Ако нам је циљ да лековито биље не само беремо, већ и да га заштитимо, онда нема бољег решења него да напоре усмеримо ка плантажној производњи. Корист је двострука: планина чува своју околину, истовремено нудећи добру зараду. Да остане и за поколења Све до седамдесетих година прошлог века у Србији се лековито биље сакупљало из природе, из самоникле флоре. Узимано је оно што је та иста природа углавном издашно давала, тако да су берачи без проблема посезали за кантарионом, ртањским чајем и другим лековитим травкама. Кад су се, опет седамдесетих, околности промениле, почело је интензивније гајење нане, матичњака, камилице, кима, морача. Произвођачима ово није тешко падало, јер наша земља и данас, а камоли тада, има све предуслове да на еколошки очуваним брдско-планинским подручјима, према стандардима органске производње, гаји и прерађује лековито биље. – Пространства Старе планине и даље, срећом, нису нарушена, биља има довољно, али треба водити рачуна да се оно не уништи, већ да остане и нашим поколењима. Такве напоре свакодневно чини и Истраживачко друштво „Бабин нос” из села Темске, код Пирота – наводи наша саговорница. – Кад боље сагледате, све је важно: избор, брање и прерада како би се добила све траженија етарска уља. Пиротски крај има повољне климатско-еколошке услове за узгајање лековитог биља. Додамо ли томе и регион југоисточне Србије, као водећег произвођача, слика је комплетна. У њему се сада узгаја жалфија, лаванда, матичњак, мирођија, нана, невен, смиље. Регион је уједно стекао и лидерство у производњи лаванде, матичњака и смиља. Иако је плантажна производња најисплативија, а свакако би се тако и највише зарадило, многи становници и даље беру оно што је самоникло. Очигледно да сем што потроше време за брање, других трошкова немају. Биолози, истраживачи и други стручњаци сачинили су пројекат за очување овог природног блага. Опсежна студија, после „Првог саветовања о лековитим и самониклом јестивом биљу” (скуп здушно помогао град Пирот), усмерава заинтересоване како да се биље узгаја плантажно, колико то кошта, а колико се исплати, које земљиште и ђубриво треба искористити, како и од чега засејано ваља заштитити. – За предлог плантажног гајења изабрали смо десетак ароматичних врста биљака које могу да се искористе за добијање етарских уља. Циљ пројекта био је и да се испита како компоненте могу да утичу на здравље људи – преноси др Марковић утиске с научног скупа. (Pixabay) Пожељно удруживање Као и у другим областима, наука је узнапредовала и у узгајању и преради лековитог биља. Зато је штета што се мештани многих села и даље ослањају на мајку природу, уместо да примењују нове технологије и знања, јер ова производња изискује мала улагања, а добру зараду. Нажалост, оранице у пиротском округу и даље се највише користе за жита и сточно крмно биље, а најмање за плантажну производњу лековитог биља. Циљ научника, а посебно оних који откупљују лековито биље, јесте да се пољопривредници мотивишу не би ли се масовније бавили овим уносним послом. – Неке биљке и даље нису довољно истражене, а неке су, попут беле хајдучке траве, заштићене – указује овај стручњак. – Наши људи греше што се не баве овом производњом, јер такав начин обезбеђује стабилан квалитет, планирано и сигурно снабдевање сировинама, а посебно очување ретких ендемичних, угрожених врста, оних чије је сакупљање забрањено или строго ограничено. Брање директно из природе има прегршт недостатака, а кад се пољопривредници определе за плантаже, онда важе строга правила: парцеле морају да буду удаљене од саобраћајница, жање се по сувом времену, није дозвољено коришћење ГМО, а тешки метали у земљишту морају да буду у границама дозвољених. За брање веће количине биљака могу се користити специјализоване косилице, мада то зависи и од терена. У брдско-планинским пределима се, због специфичних орографских услова, берба обавља ручно, срповима или специјализованим чешљевима за брање цвета. Етарско уље се највише производи из двадесетак гајених ароматичних биљака: камилица, лаванда, нана, мајчина душица, валеријана, жалфија, ангелика, неки зачини, или из спонтане флоре: хајдучка трава, ловор, клека, рузмарин, гранчице бора, јеле и смрче и њихове шишарке. Они који су се опробали у производњи лековитог, зачинског и ароматичног биља и који имају замашна искуства тврде да улагања нису велика, а зарада може да буде сасвим пристојна. Све то доноси лакши, бржи и сигурнији профит од других сегмената у пољопривреди. Оно што сигурно пуни џепове су мирођија, першун, бели слез, жалфија, валеријана, камилица, нана, тимијан, босиљак, оригано... Готово нико од таквих произвођача не брине за пласман робе, јер сталне купце имају не само у нашој земљи, већ и у Чешкој, Русији, Немачкој. (Pixabay) Свима који одлуче да се баве овим послом стручњаци саветују да стекну и одређена предзнања, јер није довољно само нешто засадити или засејати, заливати и чекати да никне. Свака биљка има своје карактеристике и захтеве. Иначе, у Србији се најмање 5.000 људи бави производњом и сакупљањем лековитог биља, а откупом 30–40 предузећа. Откупљује се готово све, а најчешће зова, клека, липа, кантарион, хајдучка трава, мајчина душица, бели слез. Какве су рачунице за неке од ових травки? Процене су, на пример, за бели слез, да је по једном хектару неопходно уложити око 1.200 евра, а зарада може да достигне и до 9.000 евра. Уз својски рад, наравно. Ако се, пак, неко определи за производњу невена, као једногодишње биљке, улагања по хектару су око 800 евра, а приход достиже и 5.000 евра. Добре су зараде и код осталих лековитих ароматичних биљака. Стручњаци зато саветују да се произвођачи удруже како би лакше купили машине за сушење, а треба размишљати и о производњи етарских уља. За овако уносан посао није погодан само пиротски крај, иако има најповољније услове, већ и многи делови Мачве, западне Србије, Шумадије, источне Србије и Војводине, долина Пека. ИЗВОЗИМО, АЛИ И УВОЗИМО Да лековитог биља има довољно за домаће потребе, али и за извоз потврђују и подаци Републичког завода за статистику из 2020. године. Тада је вредност спољнотрговинске размене ове врсте биља, на нивоу земље, износила 19,4 милиона евра (4.954 тоне). Од тога је извоз био 11,5 милиона евра (2.597 тона), а увоз 7,9 милиона евра (2.357 тона). Највећи део размене је са земљама Европске уније. БАВАНИШТЕ ЗА ПРИМЕР Место с највећим бројем узгајивача лековитог биља је Баваниште код Ковина у коме се скоро свако домаћинство бави овим послом. На имању Зорана Томића биље се, плантажно, узгаја деценијама, још од кад је његов ујак Стеван Брдарски први пут донео и посадио нану и камилицу. Зоран је данас један од највећих произвођача белог слеза. У свету нагло расте интересовање за лековитим биљем и етарским уљима, тако да лагано расте и број узгајивача. Аутор: Мирослав Стефановић Извор: Зарада у недрима планине WWW.POLITIKA.RS Чим се помене Стара планина одмах су на уму нетакнута природа, непрегледна шумска пространства, ливаде на којима пасу овце или јуре коњи, реке и потоци, мир као мелем за уморну душу. Зими је, пак...

ВЛАДИКАМА ДАЈУ ЧАСТ, АЛИ НЕ И ВЛАСТ: Синод Македонске цркве решава статус архијереја који су били лојални Српској патријаршији М. СТАНЧИЋ 25. 08. 2022. у 08:45 МАКЕДОНСКА православна црква - Охридска архиепископија (МПЦ-ОА) требало би до краја месеца да одржи седницу Светог архијерејског синода посвећену техничким питањима уједињења са Православном Охридском архиепископијом (ПОА), која је предвођена владиком Јованом (Вранишковским), донедавно деловала као аутономна у оквиру Српске патријаршије. Најављено заседање могло би да донесе одговоре на више отворених питања будућег деловања цркве у Северној Македонији. То се пре свега односи на статус великодостојника, свештеника и монаха, као и богослужбених објеката верске организације која је деловала под патронатом СПЦ. Ове теме припадају такозваним "техничким питањима", за која је приликом проглашења аутокефалности у Београду најављено да ће бити решени у будућем дијалогу. Drugi pišu Да је у склопу припрема за синодску седницу већ направљен концепт уједињења у пракси увелико се говори у македонској јавности. Наводно је и захтев патријарха српског Порфирија да се ово питање што пре и споразумно реши. Да ће ова тема бити пред члановима македонског Синода, који ће се у Скопљу окупити већ за који дан, потврдио је епископ преспанско-пелагонијски Петар, који је признао да "се касни са решењима" техничких питања црквеног уједињења. Он, међутим, није желео да прејудицира на којим ће се позицијама наћи архијереји некадашње ПОА. Док објективно "на терену" нема нарочитих промена у богослужбеном погледу, после издавања томоса Српске патријаршије о аутокефалности МПЦ-ОА, део скопских медија спекулише о могућим решењима озваничења црквене јурисдикције у Северној Македонији. Портал "Плус инфо", без позивања на званичне изворе, већ на информације из "високих црквених извора", објавио је да ће архиепископу Јовану Вранишковском бити понуђена - пензија. Као умировљени архијереј он би требало да преузме вођење Канцеларије за образовање МПЦ-ОА. Незванично, епископу брегалничком и мјестобљуститељу битољском Марку (Кимеву) биће понуђена титула "хорепископа" и место у Делчевском манастиру посвећеном Светој Богородици Балаклији. Овај манастир у надлежности је актуелног епископа брегалничког Илариона из МПЦ-ОА, што би у пракси означило да се и овај великодостојник повлачи из активне архијерејске службе. архива Епископу полошко-кумановском и мјестобљуститељу дебарско-кичевском Јоакиму (Јовчевском), који је до доласка у ПОА, био професор Цетињске богословије СПЦ, пак, наводно се спрема понуда да такође као хорепископ прихвати повлачење у Поречки манастир Рођења Пресвете Богородице, изнад Манастиреца. Он би тиме дошао у епархију којом као надлежни владика управља епископ дебарско-кичевски Тимотеј из МПЦ-ОА. Познаваоци црквене праксе кажу да и сама титула хорепископа, упркос части коју она носи, указује на својеврсно развлашћивање архијереја. Јер владика овог звања нема право на рукополагање, премештање свештеника, освештавања храмова, без изричитог одобрења надлежног владике. У Канцеларији ПОА "Новостима" је потврђено да још увек није достављен никакав званичан акт МПЦ-ОА о могућим решењима уједињења две цркве у Северној Македонији. Без коментарисања спекулација на ту тему, очекује се, како је речено, да се на обострано задовољство реши то питање за добробит верног народа. СПЦ ДОБИЈА ПОДВОРЈЕ У СКОПЉУ У СПЕКУЛАЦИЈАМА техничких питања уједињења МПЦ-ОА и ПОА, бар што се тиче епископа, не спомиње се име викарног владике стобијског и мјестобљуститеља струмичког Давида (Нинова). Овај агилни владика, који је претходних година био један од стубова аутономне цркве у Македонији, виђен је да по благослову патријарха српског Порфирија преузме новоформирано подворје СПЦ у Скопљу. ВЛАДИКАМА ДАЈУ ЧАСТ, АЛИ НЕ И ВЛАСТ: Синод Македонске цркве решава статус архијереја који су били лојални Српској патријаршији WWW.NOVOSTI.RS МАКЕДОНСКА православна црква - Охридска архиепископија (МПЦ-ОА) требало би до краја месеца да одржи седницу Светог архијерејског синода посвећену техничким питањима...

J. P. Danas 14:11 Foto: Subotička biskupija Zbor savetnika Subotičke biskupije održao je vanrednu sednicu u Domu biskupije na poziv mons. Ferenca Fazekaša, generalnog vikara, kako bi razmotrili situaciju u kojoj se Biskupija našla zbog narušenog zdravlja biskupa mons. Slavka Večerina. Nakon što je u bolnici posetio biskupa Večerina, mons. Stanislav Hočevar, nadbiskup beogradski i metropolit, pridružio se sednici Zbora savetnika, dok je dr Bojan Bagi, načelnik Odeljenja za anesteziju i reanimaciju subotičke bolnice i koordinator tima lekara koji se staraju o oporavku biskupa, učestvovao u delu sednice u svojstvu stručnjaka. Na temelju lekarskog izveštaja koji je predstavio dr Bagi, Zbor savetnika je konstatovao da je zdravstveno stanje biskupa Večerina ozbiljno narušeno, te da će za njegov oporavak biti potreban duži vremenski period. “Potvrđeno je takođe odlučno nastojanje Subotičke biskupije da obolelom biskupu pruži svu neophodnu podršku, kako bi njegov oporavak bio što brži i efikasniji. U tom smislu, medicinsko osoblje i zdravstvene ustanove učiniće sve što je u njihovoj moći, a pomesna Crkva će nastaviti da molitvom podržava svog biskupa”, saopšteno je iz Subotičke biskupije. Vlč. dr Ivica Ivanković Radak upoznao je prisutne sa kanonsko – pravnim aspektima sličnih vanrednih situacija. Članovi Zbora savetnika su potom u otvorenom razgovoru i razmeni mišljenja sa nadbiskupom Hočevarom zaključili da zbog novonastale situacije za sada neće preduzimati nikakve vanredne radnje, već će se za uputstva obratiti Svetoj Stolici preko Apostolske nuncijature u Beogradu.

Од џемпераша до барона пљачкаша: Како је Ђукановић „зарадио“ милион евра преко своје породичне банке „Кредит „Pireus“ банке добио сам као грађанин…јер тада нијесам био премијер, по регулама које важе у том правном систему у којем послује банка која ми је дала кредит. Тај кредит сам вратио, направио профит и платио порез…Нема никаквог депозита од милион и по…Постоји у пословном свијету нешто што се тиче пословног морала, озбиљности и угледа.“ Од ИН4С - 24/08/2022 06:46 Фото: Србија данас „Лажову не вјерују чак и онда кад даје часну ријеч да лаже.“ (Михаил Михајлович Зошченко, 1894-1958, руски писац и сатиричар) „Лажи и крађа су сусједи.“ (Арапска пословица) Главни специјални државни тужилац Владимир Нововић поново је отворио извиђај поводом кривичне пријаве коју је Мрежа за афирмацију невладиног сектора (МАНС) поднијела том тужилаштву 4. фебруара 2009. године против предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, предсједника Атлас групе Душка Кнежевића, Душка Бана, Жељка Михаиловића и бившег директора Управе за спречавање прања новца Предрага Митровића, због сумње да су починили кривично дјело прање новца на организован начин, потврдио је Либертасу портпарол Специјалног тужилаштва, тужилац Вукас Радоњић. Кривичну пријаву МАНС-а одбацио је Нововићев претходник, Миливоје Катнић, који је ту невладину организацију обавијестио 19. јула 2021. године да ни један од људи које је МАНС сумњичио није починио ни једно кривично дјело које се гони по службеној дужности. Пише: Милан Гајовић Мило Ђукановић је, 2007.године, добио кредит вриједан 1,5 милиона евра од лондонске филијале грчке „Pireus“ банке, захваљујући Душку Кнежевићу који је гарантовао за тај кредит. Тада су представници Ђукановићеве компаније „Capital Invest DOO“ јавно саопштили да је Кнежевић само „административно и технички“ био гарант за кредит, те да је Ђукановић новац за банкарску гаранцију (кеш колатерал) позајмио од неименованих „двојице пријатеља“. Они су новац пренијели на рачун Кнежевића који је имао пословни однос са „Pireus“ банком. „„Capital Invest DOO“ је, након добијања кредита, купила акције „Прве банке“, (чији је номинални власник Ђукановићев рођени брат – М.Г.) које су даље (накнадно?! – М.Г.) биле заложене као колатерал код „Pireus“ банке, када је положени депозит ослобођен…“, наведено је у јавном саопштењу те компаније. Душко Кнежевић је казао да су Ђукановићу пријатељи из послова транзита цигарета помогли да објезбиједи средства за колатерал. А Ђукановић је, 2013.годне, у Скупштини Црне Горе, казао: „Кредит „Pireus“ банке добио сам као грађанин…јер тада нијесам био премијер, по регулама које важе у том правном систему у којем послује банка која ми је дала кредит. Тај кредит сам вратио, направио профит и платио порез…Нема никаквог депозита од милион и по…Постоји у пословном свијету нешто што се тиче пословног морала, озбиљности и угледа.“ Преко тог кредита Ђукановић је легализовао свој први милион. И он и представници црногорских институција су крили да је гаранција за тај кредит добијена уз помоћ Кнежевића. Како су јављали медији, Ђукановић је, 11.јула 2007.године, на име своје фирме „Capital Invest DOO“,добио кредит од 1,5 милиона евра од лондонске филијале грчке „Pireus“ банке. Давање кредита је омогућила Кнежевићева компанија „Comsel Limited“ са Кипра, која је положила кеш депозит (колатерал) у висини кредита. Тог дана су потписана два уговора. Први уговор, о кредитној гаранцији, потписан је између филијале „Pireus“ банке у Лондону, као даваоца кредита и фирме „Comsel Limited“, као даваоца гаранције. Значи, Ђукановић је добио кредит само зато што је Кнежевићева фирма са Кипра у „Pireus“ банци положила готовински депозит од милион и по евра. Истог дана, потписан је и други уговор о кредиту од 1,5 милиона евра, између филијале „Pireus“ банке у Лондону, као кредитора, и фирме „Capital Invest DOO“, из Подгорице, као корисника кредита, и Мила Ђукановића, као гарантора – власника фирме. Ђукановић је уговор потписао и испред своје фирме и у своје име и није желио да открије јавности који „пријатељи“ су за њега заложили депозит у висини добијеног кредита. На питање одакле му имовина којом је гарантовао за кредит, Ђукановић је одговорио: „Током државних послова остварио сам бројна познанства и није ми представљало проблем да добијем кредит респектабилних иностраних банака“?! Овај кредит Ђукановић је искористио да, у поступку докапитализације „Прве банке“, чији је далеко највећи акционар био његов рођени брат, купи акције те банке. Ђукановићев брат је, својевремено, купио малу, локалну „Никшићку банку“, која је захваљујући привилегованом положају на финансијском тржишту и великим депозитима државе и јавног сектора, прерасла у велику банку. Медији су дуги низ година износили озбиљне оптужбе да се и преко те банке пере новац, прије свега, од шверца цигарета. Мило Ђукановић је, преко „Capital Invest“-a, 3.августа 2007.године, по цијени од 127 евра, купио акције Прве банке. За куповину 11.657 акција плаћено је 1.480.439 евра. Чим је Ђукановић постао акционар, цијена акција „Прве банке“ почела је вртоглаво да расте. Већ након двадесетак дана, вриједност једне акције те банке била је 334 евра! Према прописима, „Прва банка“ је била котирана на А листи „Монтенегро берзе“ и цијена њених акција није могла имати дневни раст већи од 10 одсто. Међутим, раст вриједности акција је, готово сваког дана, достизао ту горњу границу, а често се дневно трговало само по једном акцијом, очито да би се „надувавалa“ вриједност акција. Цијене акција „Прве банке“ које је Ђукановић купио за око милион и по евра вртоглаво су расле, па је, већ у октобру 2007.године, њихова укупна вриједност била 6,9 милиона евра?! Годину дана након што је подигао кредит, Ђукановић враћа дуг „Pireus“ банци. И то тако што продаје 2.540 акција „Прве банке“, по фантастичној цијени од 610 евра по акцији, за укупно нешто мање од 1,55 милиона евра. Неколико дана након што је Ђукановић продао дио акција „Прве банке“ раст њихове вриједности на берзи престаје. У априлу 2013.године, он продаје преостале акције, по појединачној цијени од 102 евра. И тако „зарађује“ први милион. Само четири дана раније, цијена једне акције „Прве банке“ била је само 76 евра. Ђукановићева фирма је добијени износ од продаје акција орочила код „Прве банке“ са годишњом каматом од око 50 хиљада евра. То је био једини приход те фирме. Наведено изазива основану сумњу да је Мило Ђукановић користио привилеговани положај у породичној банци и на берзи хартија од вриједности, те да је постојала организована група са задатком да „надувава“ вриједност акција Прве банке, тако да је акције своје фирме продао, у оптималном тренутку, по готово петоструко већој цијени од оне по којој их је купио?! По тада важећем Закону о хартијама од вриједности, Комисија за хартије од вриједности је била надлежна и за „предузимање мјера вршења контроле…ради спречавања злоупотреба на тржишту хартија од вриједности“. Овим Законом је било прописано да ниједно лице које послује са хартијама од вриједности…не може у пословању хартијама од вриједности користити сазнања о „необјављеним информацијама које могу дати предност у односу на друге учеснике у трговини хартијама од вриједности“ и „информацијама које могу, уколико се објаве, утицати на цијену хартија од вриједности (повлашћене информације)“. Овакве злоупотребе представљале су и данас представљају прекршај правила трговања хартијама од вриједности, односно финансијским инструментима, који повлачи високу новчану казну. Из „Capital Invest DOO“ су, 2019.године, саопштили да су „кредибилност и углед“ Мила Ђукановића били пресудни за добијање кредита…код „Pireus“ банке и „да је постојало повјерење „Pireus“ банке у кредибилитет клијента, јер му, је након давања кредита, остављен рок од 45 дана за гаранције…Након 17 дана од добијања кредита, 2.августа 2007.године, купљене су акције Прве банке које су у наредном периоду (значи, тек накнадно?!) послужиле као гаранција за кредит…Кредибилитет и углед оснивача фирме „Capital Invest“ (био је) пресудан за добијање овако повлашћених услова у овом кредитном аранжману…“ Међутим, у јавности су изношени подаци да су компаније Ђукановићева „два пријатеља“ и Душка Кнежевића са Кипра закључиле привидни – симуловани правни посао, односно лажни уговор о инвестирању, те да је добијени новац, од посла са цигаретама, Кнежевићева компанија искористила за другу намјену, као кеш колатерал Ђукановићу за добијање кредита од лондонске филијале „Pireus“ банке. Медији су саопштавали и да је новац од шверца цигарета депонован у оф-шор банке на Кипру, те да се „прање новца од тог шверца обављало преко рачуна у Швајцарској са којих је новац упућиван у Црну гору, затим се коферима односио на Кипар, а затим прослеђиван у Лихтенштајн…“ Новац је на Кипру полаган на рачуне особа блиских црногорском режиму. И већина „инвестиција“ је у Црну Гору долазила са Кипра и из других оф-шор дестинација. Главни специјални државни тужилац је, 2019.године, неосновано одбацио чињенично и правно утемељену кривичну пријаву МАНС-а против Мила Ђукановића и других за кривично дјело прања новца на организован начин. У члану 268 (Прање новца), тада важећег Кривичног законика („Службени лист РЦГ, број 70/2003 и 47/2006),било је прописано: „(1) Ко путем банкарског, финансијског или другог привредног пословања прикрије начин прибављања новца или друге имовине за које зна да су прибављени кривичним дјелом, казниће се затвором од шест мјесеци до пет година… (3) Ако износ новца или вриједност имовине из ст.1…овог члана прелазе четрдесет хиљада евра, учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година. (4) Ако је дјело из ст.1…овог члана извршило више лица која су се удружила за вршење таквих дјела, казниће се затвором од три до дванаест година… (6) Новац и имовина из ст.1…овог члана одузеће се.“ Истовјетне казне за ово кривично дјело прописане су и сада важећим Кривичним закоником. Зашто у вези поријекла новца који је послужио као гаранција за кредит код филијале „Pireus“ банке у Лондону, треба вјеровати Душку Кнежевићу, а не Милу Ђукановићу и саопштењима његове компаније? 1)Кнежевић је дуги низ година био приватни банкар Ђукановића и ДПС-а и непосредно је, лично или преко својих фирми у иностранству, учествовао у свим „осјетљивим“ банкарским операцијама за њихов рачун. Такође, Кнежевић је, 2005. и 2006.године, био потпредсједник филијале „Pireus“ банке у Београду. 2) У Великој Британији и Лондону ,као свјетској финансијској престоници, у којој важе строги британски прописи, а тада су важили и прописи ЕУ, који се односе на пословање банака, једноставно није могуће да неко добије кредит на „кредибилитет и углед“ без чврстих гаранција осигурања на дан потписивања уговора, да ће кредит бити враћен. Велика Британија је држава са вишевјековном банкарском традицијом, а и „Pireus“ банка постоји још од 1916.године. Ђукановићев примјер показује да, када имате своју банку, те утицај или контролу над Централном банком, Комисијом за хартије од вриједности односно за тржиште капитала, ревизорским институцијама (агенцијама), тужилаштвом и судством можете стећи милионско богатство готово преко ноћи! Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста

BLIC ZABAVA Čujem ljude kako govore: "Ne mogu da verujem da me služi Ceca Kitić": Ispovest najbolje rukometašice koja sada radi u pekari na Novom Beogradu Svetlana Ceca Kitić (62), nekadašnja rukometašica, otvorila je pekaru na Novom Beogradu u kojoj radi zajedno sa ćerkom Marom, a već nakon mesec dana proširile su posao ponudom kuvanih jela. Piše: I.M. 24.08.2022. 06:30 - Krenula sam u ovaj posao jer mi je bilo dosadno. Iz sporta sam izašla prezasićena, u rukometu sam bila 45 godina i pauze sam pravila samo kad sam rađala decu. Loptu više nisam mogla da pogledam. A i htela sam da se odmorim. I odmarala sam se, a korona je produžila odmor. Nakon sportske karijere, želela sam da radim nešto. Moj kum Radivoje Korać rekao mi je da otvara pekaru sa još dvojicom saradnika i pozvao me da budem četvrti partner. Prihvatila sam. Radila sam, prodavala peciva i kruna s glave mi nije pala, jer ipak sam ja krunisana kraljica. Svidelo mi se. Ništa mi tu nije bilo strano. Radilo se dosta, ali bila sam u kontaktu s ljudima, što mi je prijalo jer sam oduvek timski igrač. Kada se ta naša četvorka razišla, uz pomoć drugog prijatelja, Gagija, iznajmila sam prostor i otvorila svoju pekaru. Samo kvalitet je važan. Nikada ne bih davala proizvode od juče. Nisam ni skupa. Burek se sviđa mušterijama. Imam stalnu klijentelu. Ne planiram da se obogatim od pekare, niti to mogu. FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Svetlana Ceca Kitić U početku je radila sama, ujutru od pet do kasnih poslepodnevnih sati. Savladala je sve, rad na kompjuteru, nabavke, mešenje, pečenje peciva... - Sada imam i kuvaricu Cacu i u pekari nudimo i gotova jela. Čujem ljude kako govore: “Ne mogu da verujem da me služi Ceca Kitić". Ja ne služim već prodajem pecivo i kažem: “Izvolite.” A šta i ako služim? Bila sam najbolja na terenu, ali nikad nisam živela niti živim za prošlost. Decu sam vaspitavala da se ne živi od stare slave. Idem danas misleći na sutra i ne obazirem se na juče. I uživam u svom poslu. Deca su joj danas velika: sin Nikola (40) zaposlen je na aerodromu, ćerka Sandra (24) je na kruzeru u Nemačkoj, a sa starijom Marom (34) radi u pekari. - Mara mi pomaže u pekari, a Saška od 18 ne živi sa nama već je odlučila da bude samostalna. To je bio naš dogovor u kući. Ko želi, može da se osamostali kad napuni 18 i da živi svoj život, ne na račun mame. Mama je tu da pomogne. A ako odlaziš, moraš da se snađeš. Ukoliko ostaješ sa mamom, onda pravila moraju da se poštuju jer kod mame živiš na “all inclusiveu”. I Nikola je rano otišao od kuće, dok je Mara najviše vezana za mene. Često joj kažem: “Ajde, Maro, udaj se, daj mi malo prazan stan, da mama živi malo.” Ona za mene kaže da sam Alisa u zemlji čuda, da sam retro, da previše verujem ljudima i da neko, ona, mora da me čuva. Kada ona radi u pekari posle podne, a ja sutradan ujutru, ostavi mi poruku: “Mama, volim te” ili “Želim ti divan dan” - ispričala je za Gloriju.

BLIC VESTI SVET "NEMA VIŠE ULAGANJA PREKO STRANIH BANAKA" Papa Franja doneo uredbu kako bi eliminisao prostor za otezanje vatikanskih službi Papa Franja je doneo danas uredbu kako bi eliminisao prostor za vrdanje ili otezanje vatikanskih službi s uvođenjem strože finansijske kontrole, postavljajući im rok za zatvaranje njihovih investicionih portfelja u stranim bankama, uključujući i one u Italiji. Piše: Tanjug 24.08.2022. Papa je izdao dokument nazvan "reskriptum", ili prerađeni tekst, stavljajući jasno do znanja da će sva ulaganja svih odeljenja morati da idu preko Vatikanske banke prema novim pravilima koja stupaju na snagu 1. septembra, izveštava Rojters. Veća uloga Vatikanske banke je ključna tačka u politici finansijske centralizacije objavljenoj prošlog meseca, koja svim vatikanskim odeljenjima oduzima mogućnost da nezavisno i samostalno investiraju svoja sredstva. Upravo takva praksa omogućila je Državnom sekretarijatu da direktno investira u jednu zgradu u Londonu koja je sada u središtu sudskog procesa zbog korupcije. Ovaj loš posao je koštao Vatikan gubitka od 140 miliona evra (139,17 miliona dolara). Svi optuženi su negirali da su počinili krivično delo. Današnji papski dokument decidno naglašava da nema izuzetaka od pravila u vezi sa centralnom ulogom Vatikanske banke, čiji je zvaničan naziv Institut za verske poslove (IOR), što je predviđeno jednim članom novog vatikanskog ustava objavljenog 19. marta. Vatikan je u julu doneo novu sveobuhvatnu politiku o investicijama kako bi osigurao da one budu etičke, zelene, niskorizične, i da bi se izbegle industrije oružja ili zdravstveni sektori koji uključuju abortus, kontracepciju ili embrionalne matične ćelije. Ta politika nalaže vatikanskim odeljenjima da zatvore investicione račune ili držanje akcija u stranim bankama, uključujući i račune i deonice u bankama u Italiji, i da ih prenesu na Vatikansku banku kako bi transakcije kontrolisalo odeljenje pod nazivom Administracija Patrimonija Svete Stolice (APSA). Papa je u današnjoj uredbi odredio rok do 1. oktobra za završetak transfera, napominjući da neka odeljenja odugovlače da zatvore portfelje u stranim bankama. Finansijska ulaganja Vatikana, isključujući nekretnine, procenjena su na nešto manje od 2,0 milijarde evra.

Крстивоје Илић – ЈЕСЕЊА ТЕУРГИЈА Моћ којом разумеш гласове дрвећа, и молитве кише, коју земља прима, не стиже из твојих измишљених рима, него се у свему скрива – много већа, мисао, изашла из нестварних сила: из магије, што је само небу знана; још земаљска песма није ни спевана, равна стварном чуду, корења и жила! Крстивоје Илић – ЗБОГОМ, ДУШЕ СВЕТЕ Ноћас – испод звезда пролећу лабуди: плове крици; као мутни говор на дну разливених вода – где ће и да падну њихова већ уморна тела: о разбуди речи – сваком слогу кажи: ено лете небом птице смрти, глава извијених, у простор дубоки, налик младој жени, која плеше; реци: збогом, душе свете! Крстивоје Илић – ХИЛАНДАРСКА ЕЛЕГИЈА Све нам се изнова рушило, и постајало Скадар, Само си ти стасао – нашег порекла владар! Узалуд све богатство, и силе царског трона, да нису са висина спуштена твоја звона! Од исте божанске меди, којом се жезла творе, Потиче њихова јека – изнад светачке Горе! И то су сви наши пути, од тебе, до небеса, и натраг, низ поноре: крви, смрти и беса! Ако још једном будемо, из себе, протерани, ти ћеш нам блажити бол, као мелем на рани! Мада те нисмо достојни, у овом горком часу, смемо ли се надати – помирењу, и спасу! Искажи светим словом, сатвори сваку клетву, одузми нам из руку, и молитву, и жетву! Али нас прими себи, и стишај наше свађе, да опет будемо народ, који је тобом нађен! 15. јул 1998.

Крстивоје Илић – ПЕВАЊЕ О БОГУ Још једино умем да певам о Богу, тихо и нежно, као ноћ што твори, свој тамни облик по пољу и гори, и као плашт га баца – испред ногу, оних који њеним путањама кроче, одвојени од свог тела и од слуха: изнад њих је моја испружена рука, да тебе додирне, о, бескрајни Оче!

Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца. Основну школу завршио је у оближњем Драгињу а прве песме објављене су му још у седмом разреду у популарном дечјем листу Пионир. По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, где је и дипломирао, а касније је студије књижевности наставио на Филолошком факултету у Београду. Тих година, упознао је Славку Ђаковић, професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стваралачку инспирацију. Крстивоје је веома плодан писац и скоро све његове књиге су доживеле неколико издања. Објавио је Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006), Церски епитафи 2014... Препевао је са немачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског. Често је превођен и награђиван. Добитник је Круне Деспота Стефана за животно дело, „Раде Драинац“, „Филип Вишњић“, а с поносом је истицао награду за културу „Жика Поповић“ у Шапцу и награду за личност године „Јеврем Обреновић“ за допринос угледу града. Рафинирани лиричар у чијим песмама доминира меланхолична нит као израз људске драме и неспокојства, заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и српске дечје поезије,у дечијим читанкама и лектири, превођен је на стране језике. Његова драма Мишар постављена је и на позоришну сцену, одиграна у част годишње чувеног боја. Био је дугогодишљи члан Удружења књижевника Србије. Стваралац бриљантног песничког језика поезије дубоке мисаоности, кога су поредили са Дучићем, живео је сам. Преминуо је после краће болести, пронађен у стану јуче. Сахрана је у 14 часова на Новом гробљу на Летњиковцу у Шапцу. Извор: Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије WWW.RTS.RS У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска...

СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.

View full Странице

МЦП: Ђукановић одговорност за сопствена непочинства преноси на друге јул 15, 2022 Саопштење предсједника државе у коме поново полемише са Црквом одише непримјереном нервозом и неодговорношћу изрицања јавне ријечи. Одговарамо му онако како би и њему и свима који прате ову полемику било од највеће користи. Истином. Националистички пир почетком деведесетих у Југославији заиграли су политичари, међу којима се свакако истиче Мило Ђукановић. А све то злоупотребом родољубивих осјећаја и вјековних колективних емоција југословенских народа, а на првом мјесту српског народа као најбројнијег и најраспрострањенијег на простору бивше државе. О томе постоји обиље доказа и ријеч је о процесу ратне политике који је трајао годинама. Нема међу зрелим и пунољетним људима никога који вјерује да је Црква (или ма која друга вјерска заједница) имала битног утицаја на ратна збивања и на ратнохушкачке одлуке и команде, у односу на политичке групације чији је истакнути члан био Ђукановић. Он свакако нити је једини нити најодговорнији за ратна зла, али је ваљда једини који се без трунке савјести пред свима нама ретроактивно премеће у Гандија а да одговорност за сопствена непочинства преноси на друге. Колико нас сјећање служи, Ђукановић се у име Црне Горе понекоме и извињавао за почињена ратна непочинства – што нас недвосмислено утврђује у увјерењу да је он био актер свих тих зала. Али читајући његово посљедње обраћање јавности у коме зла за која се лично извињавао приписује Цркви, и у ком даје алузије на расељавање и прогнање Срба са њихових вјековних огњишта, питамо се: има ли као судионик растурања СФРЈ потребу да извињење упути српском народу коме је ДПС и његов политички врх најприје слао војнике и оружије, потом гориво и друге сировине, а онда га оставио на цједилу да сам води рат који су му они започели. Црква свој народ није напуштала ни прије ни током ни послије тога рата. Ни у Хрватској, ни у Босни ни на Косову. Али је ван сваког укуса слушати да нам лекције о одговорности за народно страдање држи онај који је саучесник започињања сва три рата, и доказани бјегунац са сва три ратишта, остављајући тамошњи народ и тамошњу Цркву на цједилу. И просто што је побјегао, него је мучно слушати га како сада моралише на те теме. Када јавно опоменемо Ђукановића како би било паметно да се држи својих уставних овлашћења, ми тада нити дјелујемо бесправно нити вансистемски него се придружујемо оним друштвеним снагама који су у предсједниковом посљедњем интервјуу РТЦГ препознали вишеструка прекорачења компетенција: мијешања у унутрашње ствари Цркве, притисак на тужилаштво, распиривање вјерске и међуетничке нетрпељивости… итд. Неко ко претендује да буде предсједник свих грађана и чувар демократског поретка не може себи допустити прекорачење ингеренција. Јер, такав одговара свима (па и вјерујућим грађанима), а цркве и вјерске институције само Богу и својим вјерницима. Осим наравно ако неко не чини нешто противзаконито. А за такву противзаконитост коју Цркви приписује у својим јавним оглашавањима, г. Ђукановић би морао да потражи лијек пред судовима и пред институцијама државе, којом управља деценијама, ако за то има доказе. Међутим, он нити може да докаже своје неистине, нити је, као дугогодишњи властодржац једнопартијске власти навикао да се обраћа институцијама. Он их држи испод ауторитета сопственог култа личности. Е то је унижавање државног и националног идентитета државе Црне Горе. Лет хеликоптера који је изнио цркву на Румију није могао одобрити војни врх без сагласности политичког руководства Црне Горе. Нити је црквица могла бити допремљена до хеликоптерске писте без знања и подршке ондашњег МУП-а Црне Горе. Нијесмо сагласни са оцјеном о негативном карактеру тог поступка. И сад мислимо да је то било благословено дјело. Али смо сагласни да је предсједник државе дволичан када сада овако говори о том догађају. Када је у питању хеликоптер који је омогућио устоличење Митрополита Јоаникија, он је свакако израз много већег цивилизацијског ступња развоја и свијести од запаљених гума на магистрали којима се Ђукановић игра као са угарком који је могао запалити сву Црну Гору. Божијом вољом и на сву срећу – није успио у тој замисли, и то је оно што је сачувало и образ и напредак и Цетиња и Црне Горе. Када су у питању теме из црквене историје, збиља је свештеницима и теолозима испод части и интелектуалног нивоа распредати о тим тема са персоном која показује елементарно непознавање основних ствари. Он на тако редукован и површан однос према сопственој историји има право као Мило Ђукановић, али нема као предсједник Црне Горе. Државе која би била незамислива без Цетињске митрополије “једине преостале светосавске епископске столице која је без прекида сачувана” и која је као таква “насљедница Пећке патријаршије” како су то говорили црногорски премијери, књажеви и митрополити кроз црногорску историју.

14.07.2022 • 17:5118:07 Извор: Tanjug ЊУЈОРК: Документарни филм "Moonage Daydream" о Дејвиду Боувију, једном од најбитнијих и наутицајнијих британских рок музичара икада, стиже у биоскопе широм света 16. септембра, пренели су британски медији. Фото: Tanjug Филм је описан као "кинематографска одисеја" која ће приказати живот музичке легенде и бацити светло на различите уметничке форме које је Боуви у свом музичком стваралаштву истраживао, као што су плес, сликарство, скулптура, писање сценарија и живо позориште. Кроз овај докуменарни филм представљено је чак 48 Боувијевих нумера. "Moonage Daydream" је режирао, написао, монтирао и продуцирао Брет Морген. Музичка каријера Дејвида Боувија трајала је више од пет деценија. Његов најзначајнији албум је "The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars", из 1972. године. Дејвид Боуви је умро 10. јануара 2016. године, два дана после свог 69. рођендана, када је и објављен његов последњи албум "Blackstar".

пише: Снежана Ковачевић На постамент су залепљене и познате фотографије из рације (Фото С. Ковачевић) Нови Сад – Новосађани се буне, и на Лиману је њих око две стотине одржало протест због подизања споменика које локалне власти желе да посвете свим невиним жртвама 1944-1945. године. Побуњени сматрају да се ради о покушају историјског ревизионизма и указују на то да се на списку наводно невиних жртава из тог периода непосредно после рата налазе и осуђени ратни злочинци. Списак је раније доспео у градску скупштину, заједно са иницијативом за дизање споменика, коју је поднео градски одбор СВМ-а из редова власти. На протестном скупу грађана, на ливади поред постамента, који су надлежни ту недавно подигли, прочитано је 14 спорних имена, а преко постамента је по завршетку окупљања остављен транспарент са поруком „Неће проћи”. „Желела бих само да подсетим да је одлука о подизању споменика донета на основу списка жртава ’Тајне гробнице’ Министарства правде, за град Нови Сад. Међу њима на списку се налазе и људи који су осуђени ратни злочинци”, казала је активисткиња Антифашистичког фронта „23. октобар” Биљана Маричић. Навела је да су на том списку: Миклош Нађ, градоначелник Новог Сада током окупације града, Ђула Крамер као члан Горњег дома мађарског парламента, и један од чланова легитимационог Одбора за време Рације у Новом Саду 1942. године, Ђула Зомбори као управник окупационе полицијске капетаније у Новом Саду и учесник Рације, Милан Поповић као колаборациониста и представник бачких Срба у мађарском парламенту за време окупације, Геза Батори као потпуковник жандармерије, командант жандармеријског одреда у Рацији... Уочи протеста, новосадски радикали су још једном изнели став да је тај споменик скандал и ругање жртвама и слободарској традицији Новог Сада. Како наводе, одлуком се „на крајње перфидан начин врши ревизија историјских чињеница”, а „од џелата и крвника се праве жртве”. Издвојили су са списка име Јаноша Тота, наводе и да је он са још тројицом мађарских хонведа брутално ликвидирао петорицу браће Јовандић, пред очима њихове мајке Јелене, те да је страдање ове браће један од симбола страдања у Рацији. Заустављање изградње споменика затражиле су и новосадске демократе, док су Двери предложилe да се измести у централу СНС-а. Градске власти раније су истицале да на споменику невиним жртвама 44-45. неће писати никаква имена те да евентуално ревидирање списка треба препустити историчарима. Вајање споменика припало је вајару Ласлу Силађију који је аутор споменика тамбураша Јанике Балажа код кеја и балерине Марине Олењинове испред Српског народног позоришта. Нови споменик треба да буде висине 120 центиметара, док су дужина и ширина по 80, а на њему ће кратки текст бити на српском, мађарском и немачком језику. Локација је на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића, близу некадашње Морнарице, објеката Војске Србије. Извор: Протест на Лиману због подизања споменика WWW.POLITIKA.RS Нови Сад – Новосађани се буне, и на Лиману је њих око две стотине одржало протест због подизања споменика које локалне власти желе да посвете свим невиним жртвама 1944-1945. године. Побуњени...