александар живаљев

Поводом неких брзоплетих или пак злонамерних коментара у вези читања анатемизама у Недељу Православља, од стране Његове Светости Патријарха Порфирија, оно што је важно истаћи је следеће: 1. Патријарх Порфирије није у Недељу Правослсвља исповедао било какву јерес, нити је анатемисао било које православно учење. 2. Превод на српски језик који је читао Патријарх јесте незграпан и није баш најсрећнији, али онај ко се бар мало удуби у смисао реченог, увидеће да Патријарх није исповедио никакву јерес. 3. Постоје често и злонамерни људи који прате сваку реч Патријарха Порфирија и гледају да је протумаче на свој искривљени начин, као и да своје злоумишљеније рашире преко интернета и узбуне верни народ. Шта је Патријарх у суштини прочитао и како то свако од нас који знамо основне истине православне вере, који лично познајемо Патријарха али и верујемо нашем Патријарху, требамо и једино можемо хришћански разумети. Цитирам Патријарха: а.) "Онима који погрешно уче о Духу Светоме (о томе да Дух Свети од Оца происходи). Анатема!" Не разумем шта овде није јасно? Дакле, није овде Патријарх рекао да је погрешно учење - да Дух Свети происходи од Оца, већ је анатемисао оне који о Духу Светоме и о тој истини - да Дух Свети происходи од Оца, погрешно уче. б.) "Онима који погрешно уче о Цркви Божијој (као Телу Христовом). Анатема." Исти случај је о овде. Патријарх је анатемисао све оне који погрешно уче о Цркви Божијој, јер Црква Божија јесте Тело Христово, и о томе је у свом животу Патријарх говорио на стотине пута. Патријарх дакле није рекао: Онима који погрешно уче о Цркви Божијој, да је Она тобоже Тело Христово. Анатема. Не, Патријарх је исповедио истину да је Црква Божија Тело Христово, и да се предају анатеми сви они који уче погрешно о Цркви Божијој тј. о Телу Христовом. Све је дакле лакоразумљиво а садржај, контекст и смисао свега што је рекао Патријарх је у суштини чисто православан. Акценат код нас православних и добронамерних хришћана, не сме дакле бити, нити је, у сумњи у Патријархову православност, већ у потврди истине Православља, и у поверењу у Његову Светост. Мада, истини за вољу, превод који је кориштен заиста и није баш најсрећнији. Сигурно се може наћи далеко бољи и прецизнији. Текст који ће бити још бољи и који неће баш никога ни на тренутак збунити, нити ће злонамерним људима дати прилику да шире клевете против Патријарха. Не смемо заборавити да живимо у временима где многи злонамерни људи просто имају задатак да клевећу и блате Патријарха. Извод из беседе Архимандрита Петра, Игумана Манастира Пиносава, са верним народом. View full Странице

Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је велики отпор како на нивоу свештенослужитеља, тако и у пастве Бугарске православне цркве (о томе, да је Думенко стигао у саборни храм Светог Александра Невског, многи верујући су сазнали непосредно на служби). Конкретно, један од доказа тога је било и јавно разобличавање поглавара „ПЦУ“ током заупокојене литургије за патријарха Неофита. У тренутку, када је Думенко, који је стајао на солеји покушао да уђе у олтар, у храму су се чули узвици упућени делегацији "ПЦУ": "Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!" Ови гласови су осујетили покушај украјинског „митрополита“ да спроведе свој план током заукопојене литургије за патријарха Неофита. Telegram: Contact @pravblogs T.ME ⚡ Бугарски верници – делегацији „ПЦУ“: „Сергеј Думенко, излази! Расколници и јеретици, напоље!“ Скандалозан долазак у Софију вође украјинских расколника изазвао је...

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава View full Странице

У јутарњим сатима, на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин. Рођен у романтичном барањском Болману, будући професор Бојанин у њему je стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог je живота свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству. При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици, назвали његовим именом. У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас, али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности још увек није нашао довољну рецепцију. Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“ Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје. Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести. Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда – чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић прошао код професора Војина Матића – сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано; с друге стране, није мислио да би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“ (полног) нагона код деце. О духовној проблематици код младих професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади (која је на свој начин била прекретничка, као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актуелност Светог Писма у бирању животног пута. Професор Бојанин се у једном разговору, за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре неколико година, са посветом сину Станоју. Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане. Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре! View full Странице

Алармантно је ћутање међународних институција за људска права о прогону који је покренут против Украјинске православне цркве и њених верника. Ово су изјавили учесници конференције одржане 21. септембра 2023. године у Београду, преноси српска новинска агенција СРНА. На скупу , на којем су учествовали српски научници, покренута су питања заштите права православних верника у Украјини. Такође су разматрани и догађаји у овој области који су се десили након објављивања апела представника српске интелигенције украјинским властима и међународним организацијама. У јуну ове године више од стотину представника академске заједнице, као и културних личности из Републике Србије и земаља у којима живи српско становништво, потписало је позив да се заустави прогон канонске Цркве у Украјини. Међу потписницима је било 5 академика, 49 професора, 25 доктора наука, као и познате личности из културе. Касније се број потписа на апелу повећао за 212, а документ су додатно подржала, посебно, 3 генерала, 9 професора и 5 доктора наука. Почетком августа Апел је достављен Амбасади Украјине у Србији, Канцеларији УН у овој земљи, Делегацији Европске уније у Републици Србији и Мисији ОЕБС-а у Србији. „Украјинске власти прогоне Украјинску православну цркву, а посебно Кијево-печерску лавру, грубо кршећи општепризната права верника и верских организација. Циљ је ликвидација Украјинске православне цркве“, рекао је Слободан Антонић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Истовремено, он је ћутање о томе шта се дешава од стране међународних организација назвао запањујућим. Они који стално говоре о људским правима не обраћају пажњу на документе који гарантују право на слободу вероисповести, попут Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и на став комитета УН за људска права. Слободан Антонић је објаснио да ови документи јасно показују да свако има право на слободу вероисповести и од тога се не може одступити чак ни за време ванредног стања, „Оно што се дешава у Украјини део је глобалних процеса, односно [успостављања] антихришћанског етоса западног света“, каже Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Он је напоменуо да актуелни догађаји указују на то да се ствара антихришћански свет у великим размерама. „Оно што видимо у Украјини је најрадикалнији израз овог света“, нагласио је научник. Протојереј Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету у Фочи (Босна и Херцеговина), рекао је да је борба за светиње у Украјини борба за душе и идентитет људи који тамо живе. „Живимо у ери државног терора над Украјинском православном црквом, која се наставља и не назире му се крај, јер не постоје институције међународне заштите које би биле заинтересоване за основна права верника УПЦ. Ова динамика ће се наставити“, рекао је отац Дарко Ђого. Он је навео да „томос о аутокефалности“, који су расколници у Украјини добили од Константинопољске патријаршије, користе да оправдају агресивно понашање према верницима канонски признате Цркве. „Томос служи новом насиљу и легитимизацији отетог“, напоменуо је говорник. Професор Факултета политичких наука у Београду Зоран Кинђић изјавио је да су се покретачи Апела српске интелигенције у одбрану Украјинске православне цркве руководили потребом да интелектуалци увек указују на истину, без обзира на могуће последице, због чињеница да данас светом доминирају западне институције и западни медији који не одобравају такве активности. „Запад, који је формулисао идеологију људских права и верских права, сада се претвара да је глув и слеп за оно што се дешава са Украјинском православном црквом. Пре десет година би сви на Западу скочили да је неко починио било какво дело против неке мале хришћанске заједнице, али данас, када је већина становништва Украјине припадника Украјинске православне цркве прогоњена, нема реакције." http://www.patriarchia.ru/db/text/6062029.html Видео снимак конференције (тон почиње од 40-те секунде) https://youtu.be/sRP2N8tifsY?si=CXMlBb_xeo-zLDbL View full Странице

У претходном тексту* смо се задржали на неким аспектима актуелне стратегије Константинопољске патријаршије у односу на Руску цркву, коју Фанар спроводи преко украјинских власти, истовремено покушавајући да у њено спровођење укључи епископат УПЦ. Главни задатак је прогласити Руску православну цркву и лично патријарха Кирила за носиоце неке нове „лажне доктрине“ и тако је избацити из породице помесних Православних цркава. Зашто то ради Константинопољска патријаршија? Чињеница је да је РПЦ данас за Фанар једина препрека успостављању апсолутне доминације у систему светског Православља. А уједно и једина сила способна да упути изазов Константинопољу и директно га оптужи за промовисање јеретичких учења. Ово је нешто чега се Фанар, зачудо, озбиљно плаши. Зашто говоримо о јереси? Од монаха Нестора Летописца, писца Повести о давним годинама, знамо да су Грци „лукави“. Ово лукавство је изражено у многим аспектима, али највише од времена старих Хелена, у игри речи и значења. Таква поставка у фанариотском концепту „примата“ у православном свету је термин „монархија“. Правећи паралелу између прожимања међу Лицима Пресвете Тројице и Константинопоља са осталим помесним Црквама, фанариоти ово описују као „монархију“. „Монархија Оца“. Заиста, ако буквално преведемо овај термин са грчког, онда ћемо добити значење „једноначалије“. У том смислу, наравно, тешко је не сложити се да је Отац једини почетак у Светој Тројици: Син се рађа од Њега, а Дух Свети исходи. У том смислу, у односу на Оца, реч „монархија“ користили су Свети Оци епохе Васељенских Сабора. Тако, на пример, свети Григорије Богослов пише: „А ми поштујемо монархију (једноначалије/једноначалност); међутим, не ону монархију која је ограничена једним Лицем <...>, него ону која саставља равночасност природа, једнодушност воље, истоветност покрета и усмерење ка једном Оних који су из Једнога, што је немогуће створеној природи <...> И то су код нас – Отац, и Син, и Свети Дух." Међутим, какве везе са тим има Константинопољска патријаршија и њен „примат“? Ова у сваком погледу погрешна аналогија потребна је фанариотима само за једно – да уведу реч „монархија“ у односу на форму прожимања/односа Константинопољског патријаршијског трона и осталих помесних Цркава. Идеја је једноставна – пре или касније форма ће бити испуњена одговарајућим садржајем, узимајући у обзир чињеницу да реч „монархија“ у свим савременим језицима има сасвим специфично значење и означава облик владавине у оквиру којег постоји владар (монарх) и његови поданици. Штавише, говорећи о улози Константинопољске патријаршије у систему аутокефалних Цркава, идеолози нове еклисиологије не предвиђају за све православне првојерархе „равночасност“ и „једнакост“ међу собом по аналогији са Лицима Свете Тројице. Напротив, проглашава се „први без једнаких“ и „највиша власт“, проглашавају се „посебна овлашћења и привилегије“, којима се константинопољски епископ поставља институционално изнад сваког другог поглавара аутокефалне Цркве. Дакле, ако применимо обрнуту аналогију и упоредимо улогу Константинопољског патријарха у Православној цркви (у облику у коме је проглашавају фанариоти) са улогом Бога Оца у Тројици, закључићемо да Отац, у односу на друга два Лица Пресвете Тројице, делује не само као једини принцип, већ и као „први без једнаких“, „највиша инстанца“ и онај који има нека „посебна овлашћења“, односно као монарх у општеприхваћеном смислу те речи. Доводећи до свог логичног краја паралелу коју намеће Фанар, не добијамо ништа друго до скретање у древну јерес „монархијанизма“, чији су наставак била учења Арија и Македонија, која су осудили Оци Првог и Другог васељенског сабора. Испоставља се да су у тежњи за васељенском влашћу у Цркви и „древним привилегијама“ фанариоти буквално пали у јерес, која потпада под осуде Васељенских Сабора и Светих Отаца. Да ли Фанар разуме ово? Многи, сигуран сам, разумеју. Мада, по свему судећи, постоје и идеолошки јеретици који чине највише руководство Константинопољске патријаршије. Не наилазећи на отпор, сваким даном све гласније изјављују своје ставове. Истовремено, промовишући своју „монархију“, Фанар данас треба да помери фокус са себе и свог јеретичког учења, оптужујући свог главног опонента у православном свету, Московску патријаршију, за неку врсту „лажног учења“. И Константинопољ наступа без устручавања, док се у Руској православној цркви или стиде да директно предоче фанариотима скретање у јерес, или овај корак чувају у крајњем случају као последњи аргумент. Међутим, догађаји се одвијају тако да ускоро може бити касно. При томе, не треба заборавити да нема потребе за сазивањем Васељенског или Свеправославног сабора да би се констатовао пад у јерес која већ подлеже под саборске одлуке. Оци Цркве су таква учења већ оценили пре нас. Упоређујући време Васељенских сабора и садашње доба, остаје за кајање то што и у наше време, као некада Свети Никола, на неком свеправославном скупу неко не устане и не зада добар ударац старом лукавцу и властољубцу за његову већ, заправо, нескривену хулу и дела која Цркву Христову предају у руке неверника и безбожника. #George_D https://t.me/pravblogs/287 https://t.me/pravblogs/288 *) Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду патријарха Кирила за „антихришћанско учење“ Најновије јавне изјаве и обраћања, који су се временски поклопили са ударом ракете у саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање да такав след догађаја није случајан. Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинка па до самих канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да износе исте тезе. Најзанимљивија је чињеница да је најновији талас антипатријарашијске хистерије почео тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са главом Фанара, након чега су најављене „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности. Први од њих је доследно вођена политика Константинопољске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, због којег Константинопољ покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“, у самој Московској патријаршији, који би Москву требало да доведе у стање омамљености. И друго, требало би да блокира узвратни удар Московске патријаршије – директну оптужбу Константинопоља за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона Алфејева на последњем Архијерејској конференцији Руске православне цркве прилично је унервозио фанариоте). Ударац украјинског епископата треба да изведе сам Константинопољ и да га пребаци на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да сакупе потребне тезе и уздигну их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, док се сада користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил. Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке вере, на територији коју контролишу, а која је генетски повезане са јединственом историјском Руси. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Док би се преостали неистомишљеници једноставно ставили ван закона. Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних: 1. Саборна осуда патријарха Кирила и целе Руске православне цркве због неког „лажног учења“. 2. Потпуни прекид веза са Руском православном црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење). 3. Обнова евхаристијског општења са свим помесним Црквама (читај – са Фанаром). 4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „Православном црквом Украјине“ и „Украјинском грко-католичком црквом“ под стриктним руководством ХЕСС-а и ПА-а). Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску православну цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Константинопоља, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично. Неки црквени телеграм канали приговарају па кажу да неће бити сабора који би осудио Руску православну цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. волео бих да је тако. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то моћи. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације. #George_D https://t.me/pravblogs/280

Грчки медији објавили су реакцију поглавара Александријске цркве на одговарајући апел патријарха Порфирија. Нема смисла износити цео текст, јер се његова суштина своди на три главне тачке. 1. Александријски патријарх је „спреман да дејствује“ у одбрану сваког православног „брата, ако поштује законодавство своје земље“. Ово формира једноставну манипулацију – „Давно бих га подржао, али је прекршио законе Украјине“. То значи да су украјинске власти у праву у својим поступцима. Међутим, од онога ко је издао УПЦ, не треба очекивати ништа друго. 2. Патријарх Теодор покушава да „ухвати” Предстојатеља СПЦ по питању „двоструких стандарда”. Као, у писму се толико говори о прогону УПЦ, али „прогон“ Александријске патријаршије од стране Руске Православне Цркве Срби сви време и тврдоглаво „не примећују“. 3. Глава Александријске патријаршије јасно ставља до знања да очекује од Српске цркве да осуди „инвазију“ Руске Православне Цркве на афрички континент. Генерално, суштина одговора је једноставна – УПЦ је крива за своје проблеме, РПЦ је крива за стварање егзархата у Африци, СПЦ је крива за УПЦ, не осуђује РПЦ и не подржава Александријску патријаршију. Једном речју, лукаво. Извор: Telegram: Contact @pravblogs T.ME Александријски патријарх је одговорио на писмо Предстојатеља Српске Православне Цркве са позивом да дигне глас у одбрану намесника Кијево-печерске...

Оно што се сада дешава са Украјинском Православном Црквом Московске Патријаршије не може се назвати никако другачије до државни терор, стоји у апелу који је потписало 109 српских интелектуалаца. На слици: Чудотворна икона Богородице Почајевске (16. век) Ми, представници академске заједнице, као и културни прегаоци Републике Србије и српских земаља, изражавамо дубоку забринутост због грубог кршења основних људских права у Украјини. Пре свега, реч је о застрашујућем кршењу уставних норми и закона који гарантују слободу вероисповести. Оно што се сада дешава са свештеницима и верницима Украјинске Православне Цркве, не може се назвати никако другачије до државни терор. Наиме, према подацима заштитника права грађана Украјине, до данас је преко 75 свештеника УПЦ и стотине чланова њихових парохија изложено различитим облицима репресије. Осим спорадичних случајева паљења верских објекта, само у 2022. години, уз нескривену подршку власти, преотето је 250 храмова канонске Цркве. Ове године не само што је настављен него је и интензивиран тај тренд. Управо сада, они који подржавају тзв. ПЦУ, коју иначе не признаје 11 од 15 помесних православних цркава, отимају храмове у Хмелницкој, Черновицкој, Кијевској и другим областима Украјине. Свештеници и верници УПЦ изложени су најразличитијим видовима прогона. Њих не само што застрашују, него их и туку, муче, повређују, трују сузавцем. Подржаваоци “ПЦУ”, често уз асистенцију државних структура, не либе се да користе физичко насиље чак и против епископа УПЦ. Штавише, неке владике су, на основу невешто конструисаних, измишљених разлога, послати у затвор или су стављени под санкције. Ови и други подаци указују на то да је у току добро испланирано темељно уништавање целих епархија УПЦ. Сабор кијево-печерских Светих са иконом Успења Пресвете Богородице , 17. век (Извор: Православие.ру) Упоредо с тим, широм Украјине регионални и градски савети доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у њиховим регионима. У парламенту Украјине регистровани су предлози закона за забрану Цркве, а 15. маја 2023. године судска одлука је отворила могућност лишавања УПЦ њеног службеног назива и пренос њене имовине на друге конфесије. Украјинска држава не само што није вратила УПЦ имовину, која је бесправно одузета у совјетском периоду, него јој се данас одузима право на коришћење земљишних парцела на којима се налазе њене богомоље. Имајући у виду да живимо у XXI веку, тешко је разумети како су многи у данашњој Украјини, па и у западним земљама, не само равнодушни него и сагласни са нечувеним прогоном верника УПЦ. У исти мах док се у савременом свету пропагирају најразличитија права, многи затварају очи за бол, сузе и крв милиона Украјинаца, који само желе да сачувају веру својих предака. Веру која нема везу са текућим ратом и политичким проблемима између Украјине и Русије. Будући да је наша морална обавеза, као интелектуалаца, да дигнемо глас против неправде, против кршења људских права и нарушавања људског достојанства, позивамо власти Украјине да одмах зауставе прогон православних верника и насилно преузимање храмова УПЦ. Такође молимо официјелни Кијев да обезбеди строго поштовање важећег украјинског законодавства и међународног права у погледу слободе савести и вероисповести. Поред тога, обраћамо се европским институцијама, њеним организацијама за заштиту људских права, као и целокупној светској заједници са позивом да активно ступе у одбрану не само верских него и основних људских права чланова УПЦ. Позивамо их, пре свега, да на критичне тачке, тамо где је прогон већ на делу, пошаљу своје посматраче и помогну у брзом предузимању мера усмерених на прекид прогона и административног притиска на Украјинску Православну Цркву, њене свештенослужитеље и парохијане. На првом месту очувању јурисдикције УПЦ над Свето-Успенском Кијево-Печерском лавром и Свето-Успенском Почајевском лавром, које представљају велике светиње за цео Православни свет. Потписници Апела за одбрану светиња и права верника УПЦ Академик САНУ Данило Баста Академик САНУ Светислав Божић Академик САНУ Јован Делић Академик САНУ Славенко Терзић Академик АНУРС Слободан Реметић Емир Кустурица Др Марјан Алексић Проф. др Слађана Алексић Др Биљана Анђелковић Проф. др Слободан Антонић Проф. др Валентина Арсић Арсенијевић Проф. др Синиша Атлагић Данило Бећковић Проф. др Бошко Бојовић Проф. др Драгиша Бојовић Проф. др Павле Ботић Др Мирчета Вемић Др Жарко Војновић Мр Здравко Вокић Милена Вујовић Проф. др Огњен Вујовић Мр Ђорђе Вукадиновић Маринко Вучинић Др Мирјана Гочанин Проф. др Борислав Гроздић Др Милан Громовић Проф. др Ирина Деретић Споменка Деретић Др Владимир Димитријевић Мр Данијел Дојчиновић Др Душан Достанић Проф. др Татјана Дуроњић Проф. др Јован Б. Душанић Проф. др Александар Б. Ђикић Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого Др Горан Ђорђевић Слободан Ерић Проф. др Наташа Вујисић Живковић Никола Н. Живковић Ивана Жигон Др Мирослав Здравковић Божидар Зечевић Др Душан Илић Др Слободан Јанковић Горан М. Јанићијевић Љубомир Јапунџић Проф. др Јован Јањић Проф. др Зоран Јеротијевић Др Бојан Јовановић Проф. др Радојица Јовићевић Др Радован Калабић Стефан Каргановић Весна Капор Мр Драгана Керкез Проф. др Зоран Кинђић Проф. др Милош Ковић Доц. др Владимир Коларић Др Горан Комар Проф. др Ксенија Кончаревић Проф. др Часлав Копривица Проф. др Душан Крцуновић Мр Владимир Кршљанин Александар Лазић Др Ружица Левушкина Проф. др Александар Липковски Др Маринко Лолић Никола Маловић Љубомир Љуба Манасијевић Проф. др Биљана Марић Проф. др Весна Марковић Бранислав Матић Проф. др Александар Милановић Протојереј-ставрофор мр Бобан Миленковић Никола Милованчев Др Снежана Милојевић Проф. др Дејан Мировић Мирослав Цера Михаиловић Проф. др Радивоје Младеновић Др Софија Мојсић Проф. др Зорица Никитовић Доц. др Маја Павловић Шајтинац Проф. др Здравко Пено Проф. др Драго Перовић Проф. др Валентина Питулић Протојереј-ставрофор Јован Пламенац Проф. др Бранкица Поповић Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић Прокопије Постоловић Проф. др Душан Пророковић Проф. др Митра Рељић Мр Радојка Реметић Проф. др Миливој Сребро Др Милун Стијовић Проф. др Рада Стијовић Др Ивица Тодоровић Мр Мирко Тољић Проф. др Мирко Сајловић Проф. др Слободан Самарџић Др Душан Симић Проф. др Добривоје Станојевић Слободан Стојичевић Др Владан Тријић Проф. др Срђа Трифковић Др Драган Хамовић Др Марија Цупара Проф. др Ђорђе Чантрак Проф. др Арсен Чаркић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Миладин М. Шеварлић View full Странице

Извор: Митрополит Лука обратился к Государственному секретарю США Господину Энтони Блинкену HRAMZP.UA Коментари на вест: Telegram: Contact @pravblog1 T.ME Если смотреть на вопрос в широком контексте В соцсетях развернулись споры относительно письма владыки Луки главе Госдепу США. Основных претензии две - "зачем... Aмеричком државном секретару г. Ентони Блинкену Копија: Амбасада САД у Украјини Поштовани господине Блинкен! У име Запорошке епархије Украјинске православне цркве, пишем Вам као шефу структуре која прати кршења права и слобода у верској сфери. На то нас приморавају и приватни и општи разлози. У априлу ове године Запорошки обласни савет планирао је да усвоји неуставну одлуку о забрани Украјинске православне цркве у Запорожкој области. Међутим, до тога није дошло због писмених примедби двојице званичника (управника послова извршне канцеларије Запорожског обласног савета Володимира Подорозка и шефа одељења за правну подршку Регионалног савета Јегора Мороза), који су приметили да нацрт документа о забрани УПЦ на територији Запорошке области није у складу са украјинским законодавством. После таквог корака били су подвргнути малтретирању, а уследиле су и претње. Конкретно, на друштвеним мрежама и на Интернет ресурсима, велики број агресивно настројених „активиста” обећао је да ће применити „радикалне мере” против оних који поштују Устав. Запорошко регионално веће је 23. маја 2023. Подорожку и Морозу одузело кључна овлашћења и као резултат тога драстично су им смањили плате. Због поштовања принципа и поштовања закона, ускоро би могли бити потпуно отпуштени. Судбина ових људи, које ја лично не познајем, али чији поступци изазивају дубоко поштовање, не може нас оставити равнодушнима. На крају крајева, они су неправедно и неоправдано кажњени због своје жеље да заштите основна права десетина хиљада људи у нашем региону. Локалне власти нашег региона добијају писма са потписом потпредседника Владе са захтевом да се олакша реинтеграција парохија УПЦ у ПЦУ. Али то није само проблем региона Запорожје. Данас је цела наша Украјинска Православна Црква на ивици страшних искушења. Говоримо о покушају да се она ликвидира и насилно укључи у организацију која се зове ПЦУ. У оквиру спровођења овог задатка, Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. Дакле, само 2022. године, уз директну подршку локалних власти, заплењено је 250 цркава УПЦ. Ове године отимање је настављено. Свакодневно се плене цркве у Хмељницком, Черновцима, Кијеву и другим регионима Украјине. Наши верници су сакаћени, тучени, тровани сузавцем, подвргнути свакојаком малтретирању и нападима. Присталице „ПЦУ“ почеле су да примењују физичко насиље над нашим епископима. У ствари, уништавају се читаве епархије наше Цркве. Штавише, у парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који подразумевају забрану или значајно ограничење права Украјинске православне цркве. Истовремено, широм земље, регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања УПЦ у својим регионима. Иницијатори ових противуставних одлука су посланици из партије Европска солидарност, на чијем је челу Петром Порошенком. Ситуацију отежава и пресуда Уставног суда којом је признат легитимитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, чији је циљ био да се УПЦ лиши званичног имена и пренесе њена имовина на ПЦУ. Званичници ће нашој Цркви одузети главне православне светиње Украјине – Почајевску и Кијево-Печерску лавру (неке цркве ове последње су већ незаконито пренете на коришћење присталицама „ПЦУ“). Ударац је задат и административном механизму УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о кућном притвору једних, изрицању санкција другима, лишавању држављанства трећих епископа наше Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију. У светлу овога, искрено смо обесхрабрени ћутањем америчких власти. На крају крајева, платформа Демократске странке, као и садашње америчке владе, јесте одбрана слободе у свим њеним манифестацијама. Поготово када је реч о основном праву – праву на слободу савести. Сећамо се шта сте рекли у свом говору 12. маја 2021. године. Ево његовог фрагмента: „Посвећеност наше земље заштити слободе вероисповести и уверења сеже неколико векова уназад. Верни смо јој данас. Слобода вероисповести, као и свако људско право, је универзална. Сви људи имају право на ово, без обзира где живе, у шта верују или не верују“. Ако је ово став Стејт департмента, зашто онда америчка влада ћути? Зашто ово ћутање заправо издаје вредности демократије? Демократија, на којој је зацементиран међународни ауторитет Сједињених Држава? Али питање не почива само на томе. Иза све већег прогона виде се бол, сузе и крв милиона Украјинаца који једноставно желе да сачувају веру својих предака. Поштовани господине Блинкен! Веома се надамо да ћете, као шеф Стејт департмента, не само обратити пажњу на еклатантне чињенице кршења основних људских права у Украјини, већ и предузети одговарајуће кораке у оквиру своје надлежности (посебно у подршци званичницима који су се противили кршења Устава Украјине и у одбрану православних верника у Запорошкој области). Уосталом, игнорисање овог проблема може довести у сумњу истинску посвећеност власти и Демократске партије САД идеји заштите права и слобода личности или друштвене групе која се злоупотребљавају. Заузврат, спремни смо да Вама и Вашем одељењу пружимо све неопходне доказе о релевантним кршењима. С поштовањем, + Митрополит Лука View full Странице

На празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 21. маја 2023. године, на Светој архијерејској Литургији коју је, у храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, служио Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, извршен је свечани чин канонизације Светог свештеномученика Недељка Раковичког. ТВ Храм Епископу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве и из Руске Православне Цркве, у молитвеном присуству многобројног верног народа. На малом входу, Преосвећени Епископ Петар је прочитао одлуку Светог Архијерејског Сабора наше Цркве о прибрајању Светог свештеномученика Недељка Раковичког лику светих. По прочитаној саборској одлуци, уз појање тропара Светом свештеномученику Недељку Раковичком, Епископ топлички Петар крстолико је уздигао икону Светитеља Недељка благосиљајући присутне. На крају свете Литургије освештани су славски дарови. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР. ТВ ХРАМ View full Странице

ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице

Видим да немате примедби на рад Сабора. Па да приводимо крају тему.

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 20. маја 2023. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започело је светом саборном архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у недељу, 14. маја 2023. године, уз началствовање Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и саслуживање све присутне господе архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања. Сабору су присуствовали и архијереји Православне Охридске Архиепископије, као и сви викарни архијереји. Сутрадан, 15. маја, у светолазаревској крипти Храма Светог Саве на Врачару, Свети Архијерејски Сабор је, под преседништвом Његове Светости и уз учешће све Високопреосвећене и Преосвећене господе епархијских архијереја Српске Православне Цркве започео са својим радним делом заседања. На почетку прве радне седнице, по устаљеној пракси, присутним епископима обратио се поздравним словом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије указујући на суштину служења Цркве кроз делатну проповед Јеванђеља савременом свету и њену мисију сведочења Божје љубави и Божјег присуства у времену великих духовних изазова и искушења. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора посебна пажња је посвећена теми коначног решавања канонског статуса архијерејâ Православне Охридске Архиепископије у светлу прошлогодишње одлуке Светог Архијерејског Сабора о враћању у канонски статус и успостављању литургијског јединства – и последичној одлуци о додели Томоса о аутокефалији – Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. У том циљу Сабор је донео одлуку о додељивању канонског отпуста јерархији ове аутономне Цркве од стране Српске Православне Цркве и њеном интегрисању у Синод Македонске Православне Цркве у складу са свештеним канонима и Уставима наше две помесне Цркве, као и раније постигнутим договором Синодâ све три црквене структуре. У саборским седницама саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и извештаји о раду Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, посебна пажња је посвећена извештајима о архипастирском раду архијерејâ у дијаспори, као и приликама у епархијама Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама и завршетку процеса инкорпорирања тамошњих епархијских и манастирских корпорација. Са посебном пажњом Сабор је анализирао тренутно стање и проблеме црквене просвете, размотривши положај веронауке и увођење државне матуре у образовни систем Србије, којом приликом су саслушани и извештаји о раду свих образовних установа Српске Цркве. Комисији Светог Архијерејског Сабора за унапређење црквене просвете поверено је спровођење у дело закључака ове дискусије. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о активностима на унапређивању наставног процеса и стицању академске акредитације Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД. Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора протекло је у атмосфери опште туге и затечености нашег друштва убиствима деце и младих људи у Београду и Младеновцу. Тим поводом Сабор упућује изразе саучешћа родитељима пострадале деце и њиховим сродницима и пријатељима. Ужаснути ерупцијом зла у простору за који смо сматрали да је најсигурнији, а са друге стране, надахнути примерима мученичког херојства наше деце и њиховог чувара, као и хришћанским достојанством њихових родитеља и наставника, молимо се Богу мира и чистоте да упокоји душе пострадалих, али и да у нашем друштву престане промоција разврата и насиља која душе наше деце претвара у погодно тле за развој сваког зла. Током свог заседања Свети Архијерејски Сабор је детаљно саслушао извештај о стању Цркве на Косову и Метохији, и тим поводом издао посебно саопштење. И овом приликом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве наглашава да је Косово и Метохија заветна српска земља и неотуђиви саставни део Србије и да самопроглашена независност те покрајне нема упориште ни у праву, ни у моралу, ни у историји (а о правди Божјој и људској да и не говоримо). Да није тако, не би из познатих центара моћи био вршен притисак без преседана на Србију да призна илегалну насилну сецесију тог интегралног дела своје територије и да га се тако сама заувек добровољно одрекне. Стога Сабор упућује апел надлежним међународним инстанцама за заштиту светиња, народа и имовине православних Срба на њиховим вековним огњиштима, као и позив косовским Албанцима за саживот у миру и међусобно поштовање, следујући притом јеванђелском позвању Цркве да тражи мир и да га сведочи свима, без обзира на веру и нацију. На саборским седницама су разматране и последице неканонског деловања Румунске Православне Цркве на канонским територијама епархијâ тимочке и браничевске, али и стање наше Цркве у окружењу и свету. Део своје пажње Сабор је поклонио и питању пољуљаних међурелигијских односа унутар босанскохерцеговачког друштва, све учесталијим изјавама верске и националне мржње изношеним како од верских представника тако и од појединаца представника јавног и политичког живота, а у том контексту и о раду Међурелигијског вијећа у Босни и Херцеговини. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема страдања Украјинске Православне Цркве од стране актуелних власти у Кијеву, одузимање њене имовине, храмова и манастира, расељавање монаха, прогон појединих архијереја и лишавање њених припадника основних људских права и слобода гарантованих међународним конвенцијама. Овим поводом Сабор поново подиже свој глас у заштиту обесправљене и прогоњене једноверне браће апелујући на релевантне међународне институције да спрече ову неправду. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, којом приликом је примљен извештај овог тела о свим досадашњим радовима извршеним прилозима побожног народа и уз помоћ државе, као и о преосталим радовима неопходним да се изведу у најскоријој будућности у склопу припремâ за свечано велико освећење Храма. Сабор је учинио две посете током свог заседања: Председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових уважених личности. Са дужном пажњом саборски оци су саслушали излагања својих домаћина о неколико питања важних за наш народ, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору са председником наглашено да је јединство народа, поготову у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса и да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Такође, на позив в.д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, г. Арноа Гујона, уприличен је сусрет, којем је присуствовао и директор Управе са сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, на који су се одазвали господа архијереји епархијâ из дијаспоре ради разговора о могућностима присније сарадње са државним органима, образовниим и културним установама у Србији, а на опште добро нашег народа који живи широм расејања. Свети Архијерејски Сабор се током свог заседања осврнуо и на појаву да се Православна Црква посматра као потцењивачки расположена према жени. Одбацујући ову оптужбу као неосновану и бесмислену Сабор подсећа на равноправност и једнако, од Бога дато, достојанство жене као боголиког бића са мушкарцем као боголиким бићем. Свети Архијерејски Сабор позива познате кругове да женама не намећу комплекс ниже вредности. Жена, било као мајка, било као безбрачна жена у свету, било као монахиња, врши службу од непроцењивог црквеног, духовног, друштвеног и цивилизацијског значаја. Управо ове године прослављамо 120 година постојања Колâ српских сестара, организације која у најлепшем светлу сведочи о таквом служења жене хришћанке. Ревност и пожртвованост чланицâ Колâ српских сестара широко је позната и од нашег народа, нарочито у расејању, препозната као аутентично сведочење православних хришћанских вредности једног друштва у којем је Бог на првом месту. Овом приликом Сабор упућује Колу српских сестара, свим његовим подружницама, огранцима и одборима широм света, као и свим женама, честитке поводом овог значајног јубилеја. За администратора упражњене Епархије загребачко-љубљанске уместо досадашњег администратора, Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, изабран је Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички Г. Кирило, док је досадашњи викарни епископ Његове Светости, Епископ марчански Г. Сава, изабран за викарног епископа Његовог Пресвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема, са досадашњом титулом. У Светом Синоду мандат је престао Његовом Преосвештенству Епископу сремском Г. Василију и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Г. Фотију, чиме ће они постати у наредном једногодишњем периоду чланови заменици овог тела. Као чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату овом приликом изабрани су Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игњатије и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим.