Mima Borko Petrovic

...

...

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.

Мишљења сам да није ни у реду да бившег епископа који је још увек у монашком чину зовемо световним именом, Марко.
Колико је он проблем толико су проблем и људи око њега. Колико је он њих завео толико су и они њега.
Били смо скоро на бденију, старац из  једне велике светиње и моја маленкост код пар сестрица које се заиста најискреније подвизавају Богу у свом манастиру, на 1000м надморске висине без струје, вода са извора који је замислите на врху те планине и заиста све је ту свето, честито и миломе Богу приступачно.
Било је на бденију свега неколицина људи,  после службе смо сели да вечерамо мало и да се поздравимо.
Није прошло много времена, прича позната. Намеће је један брат и одмах је све јасно. Какао је СПЦ отишла у јерес и како је једног правог епископа истерала срамно из епархије. Упита старца шта он мисли и шта мисле у његовој светој обитељи о овоме. Старац рече да не мисли ништа већ да се Богу моли да се сви измире. Па рече да жели да исприча и један други случај прогонства из Цркве од стране Цркве.
Наравно, свети Јован Златоусти кога два пута прогонише а који се оба пута склањаше од пастве да и њих не би повукао за собом или они њега за њима. Поцрвени брат наш, не може да верује шта је чуо од монаха из велике наше свете обитељи.
Моја маленкост се надовеза да   свети  Јустин ћелијски није имао позитивно мишљење о пат. Герману али је увег говорио  да је то његов став а децо моја он је патријарх и мора да се поштује.
Заћутао је наш брат и ни реч није проговорио од срџбе и љутње. Када смо се поздрављали ни главу није подигао на наше збогом браћо и господо. То вам је тај менталитет и наравно свима је ово већ познато.
Проблем је што такви иду по манастирима и трују где стигну а где успеју и заведу и хришћане лаике али и монахе.
Нисам стигао али ћу попричати са сестрицама и на ову тему јер није им лако када долазе њима младима и не знам колико заштићеним да их трују толиком мржњом.
 
Написаћу још један коментар кога нема верујем у црквеним аналима.
У монашкој школи на Острогу крајем седамдесетих година прошлог века био је чувени архимандрит Десимир.
Многи данашњи епископи га помиљу на проскомидији и ко саслужује са овим епископима вероватно је чуо за ово несвакидашње име за монаха. Велики духовник монашке школе, на свом монашењу када га је епископ питао за име, има ли жељу - рекао је своје крштено. Епископ му је рекао како да ти дам име Десимир када нема свеог Десимира а Десимир му одговара да ће он да се посвети и да буде први свети Десимир и тако и остаде Десимир и постаде архимандрит. Ако сте у прилици питајте  епископе који су ишли у монашку школу на Острогу за њега.
Елем, Десимир је због свог карактера (или ко зна чега) дошао у сукоб са црквеном влашћу и једне године је декретом смењен са места управника монашке школе. Та одлука је читаву генерацију или две,не знам колико их је тада било изненадила толико да су самоиницијативно бојкотовали његову смену. Патријаршија шаље мислим да је тада био јеромонах а данас је Њеогова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, за новог старешину школе, полазници ни да чују а онда се појављује архим. Десимир и каже децо ово се тиче црквене политике а не вас лично, ви да поштујете Цркву и њене одлуке и тако се прича заврши са архим. Десимиром.
 
 
Поента...
Да је бивши епископ Артемије остао у ман. Шишатовац  да је имао смирења, данас би већ био умољен да се врати. Нажалост нити је имао смирења нити мира јер су га побуњивачи ( и видљиви и невидљиви) побуљивали дан и ноћ да крене путем којиm је кренуо и  овако без смирења ни крв мученичка раскол неће опрати.
 
 
Помолимо се драга браћа и сестро за мир и сједиње наше Цркве, нема потребе за исмевањем брата ма колико да је пао може да устане, ништа није готово.