Србендиловић

Моја (наша) прича је јако компликована.
Размишљала сам да ли да је напишем... и одлучила сам да ће можда неком бити на корист.
Ја сам била „дивље“ београдско дете. После гомиле различитих глупости, и да не давим сада с тим делом приче, спасила сам се од свега тога и „смирила“. Богу хвала. А онда упала у другу клопку. У клопку „пожељног“ додворавања свету. Касније сам све то схватила, тада ми то наравно није било јасно. Да бих вероватно показала и доказала да сам постала добра, уклопљена и да сам се стварно „смирила“, ушла сам у везу са особом која је била „добра прилика“ и коју сам „заволела“. „Фин“ младић. И патила не признајући себи да то није то,  него сам још и корила саму себе да измишљам и да је то све сасвим ОК. Та нека „љубав“ која заправо, сада знам, то није била. Све је ишло својим, нацртаним, од света препорученим путем. Завршавали смо факултете и спремали се за брак. Угушена, једину радост сам налазила у свом најбољем другу, који је такође био у сличној вези. Ноћима смо разговарали, све своје успехе, радости, туге, све смо делили, смејали се када никоме није било смешно, разумели се само погледом. Осетили „на даљину“ када онај други није ОК. Ћутали сатима. Тражили се међу гомилом људи на некаквим прославама, били нераздвојни. Волели се, а да тога нисмо били свесни. Или јесмо, али то није било могуће, нисмо то могли да пустимо, јер свет.... И тако. Тако сам се удала. И истог дана, као да ми је неко опалио шамар а затим ме убио. Направила сам ужасну грешку. Ужасну. Удала сам се за погрешног човека. После десет дана агоније, у четири сата ноћу, спаковала сам своје ствари у једну торбу, позвала такси и отишла. Попела се на други спрат и куцнула на врата. Он је отворио врата и без речи ме је загрлио. Тако смо стајали, не знам, читаву вечност. Није било потребно ништа да се каже. И ето нас. Борба коју смо тада пролазили, одбацивање од света, осуђивање, етикетирање, свашта, све је то било претешко али не и довољно да нас раздвоји.
Ја знам да је то што сам урадила грех. И знам шта сам прошла због тога. Али мој човек је мој дом, и не постоји ствар коју не бих урадила за њега. Неко ће нас осудити, неко нас осуђује и даље. Ја то не могу да променим. Само знам да ми „свет“ није желео добро. Из једне туге угурао ме је у другу, а ја сам из страха да не склизнем заправо из све снаге ускочила у бунар.
И ето нас.  То је та прича.
Из те приче израсла је једна друга, коју сам већ написала овде на форуму али ћу је поновити.
Волела бих да својим младим пријатељицама, овде, на овој нашој благој друштвеној мрежи, нешто кажем. Удајте се из љубави. Верујте ми, ова одлука, да се удате из љубави, носиће ваш живот. Живот који ће бити препун изненађења, различитих тренутака, различитих искушења. Некада већих, некада мањих, а некада готово неиздрживих. Готово, али не и неиздрживих. Љубав према вашем човеку водиће вас, онако како је добро за обоје. Ако будете волелe свог човека, никада нећете бити саме, чак и када будете биле толико усамљене да ће вам се чинити да сте камен у пустињи. Ваша љубав према вашем човеку ће вас мењати, изгубићете пркос, понос, саможивост, себичност, лењост. Тежак дан вас неће ломити, напротив, даваће вам невероватну снагу. Издржаћете све. Постаћете боља особа. Кроз љубав према вашем мужу заволећете још пуно других људи. Ваша љубав ће се ширити даље, и даваће искру неким новим љубавима, неких других људи, вашим пријатељима, фамилији, колегама, познаницима.
Биће искушења малих, лаганих, свакодневних, али биће искушења која ће вас лупити у чело, оборити на под и скакaти по вама, вући ћете се поломљенe, нећете знати шта вас је снашло. Нећете знати где сте. У том тренутку, ваша љубав ће разгорети молитву, чак не ни за вас, иако ћете бити у јадном стању, него молитву за вашег човека, за ваш брак, за ваше заједништво, да траје док вас Бог не растави. То ће бити ваша молитва, да траје док вас Бог не растави. Само ваша љубав ће бити способна да изнедри ту молитву. Нико и ништа друго. Само ваша љубав, као крик ка Богу. И да, Бог ће вас сачувати. Кроз љубав према вашем човеку боље ћете разумети своју децу, више ћете волети своју децу, изградићете срећне људе који остају за вама. Гледајући вас, они ће даље ићи кроз живот љубављу. Све ће им бити много лакше јер ће их грејати љубав родитеља према њима самима, али и љубав коју ће запамтити, између маме и тате. То ће бити утеха, то ће им бити пут, то ће их грејати у леденим данима овог суровог света.
Ако се удате из љубави, ви ћете лепо старити. Волећете сваку промену на свом човеку. Волећете све боре, знаћете их напамет. Волећете седе које се појављују у његовој коси и смирено ћете се осмехнути када будете схватили да ваш човек стари. И некако, у тим тренуцима, волећете га још дубље. А волећете и себе, остарелу. Само љубав према човеку може бити добар пут у брак.  Молим вас, удајте се из љубави.  
Александра

Да би се љубав подгревала, обавезно је потребно да се молимо једно за друго. А ти такозвани ''светски'' људи... Не разумем чиме они живе. У нади ко ће пре да умре и после да деле наследство, јел то?... А њихов породични живот се састоји у томе што су купили ово, купили су оно. То је просто самоубиство.

$1- Завршавајући нашу беседу, хтео бих да се дотакнемо и већ ево 50 година популарног разлога развода „не слажу нам се карактери“. Како се ви односите према овој реченици.

$1- Човек, када на некакво питање одговара, не покушава да анализира ситуацију. Потребно је да му кажете шта од њега очекујете. Тако су нас научили у школи. Ученик испред табле не одговара истину до које је дошао, већ оно што учитељ од њега очекује. А учитељ очекује да он ради према уџбенику. Причај оно што су ти рекли.

То је овакав алгоритам - „не слажу им се карактери“, човек просто користи формуле. Појавили су се нови облици: „нисам спреман“. Са тобом сам проживео 10 година, и нисам спреман да се венчамо у општини. Врло ми је лепо са тобом, али нисам спреман да имам децу. Преузели су то из америчких филмова. „Нисам спреман“ солидно звучи. А у ствари човек потписује код матичара да нема никакве љубави, зато што - о каквој се ту спремности ради? Ти си комплетан човек ако живиш са женом. Просто хоћеш да живиш неодговорно, не предузимаш ништа на себе док год се она мири са таквом ситуацијом. А свака нормална жена хоће породицу, код ње постоји инстинкт оснивања породице, али је потиснут, наравно. Често амбиције преовлађују. Или утичу стереотипи понашања њене маме. Она онда укључује и маму и настаје оно што руши породични живот. А мама долази са својим речима: „Имаш само једну мајку, а мужева ће бити много. Терај га“. То је свуда и свагда.

То је смешно али и страшно. И наравно сличних примера има много. Оче Димитрије, велико вам хвала за овај сусрет.

протојереј Дитрије Смирнов 

        Извор :Православни мисионар    

Искрено, не видим шта би било незгодно! Све сам лепо био објаснио у објавама. Оно што је идеја јесте да може се рећи слободно, проблем, пада породичних вредности тј. брака и све везано за то решавамо у Цркви почевши од неудатих, неожењених. Тај проблем би се могао сликовито поредити са зубобољом коју треба решити на најбезболнији и најбезбеднији начин. Сигуран сам да је Црква у свему нај кад је решавање тог проблема у питању па између осталог најбезбеднија и најпријатнија, чак и спрам наших личних домова да не претерујем. Ако нешто знам живећи у Београду четрдесетак година онда јесте то да овде никоме није ништа незгодно кад су паре у питању и лична корист а да кад требамо себе саме да погледамо како изгледамо под светлом Христове истине онда нам је све незгодно и непријатно и ништа неваља! Постали смо Гадаринци који Христа протерују зарад крда свиња! Нек се нико не нађе увређеним на ове моје речи јер ми то није био циљ и нека ово буде само моје мишљење! 

Реч икона је грчког порекла и значи слика, лик, образ, а можда најбољу и најпрецизнију дефиницију појма иконе је дао један савремени богослов рекавши: „Икона је прозор у Вечност“. Већ из ових речи се да наслутити да циљ православне иконе није да прикаже ствари онаквима какве јесу, већ онаквима какве ће бити, тачније, она приказује једну потпуно другачију стварност, односно слику, образ или лик оне праве и једине стварности која ће се у потпуности открити у Царству Божијем. Према Светом Максиму Исповеднику овај свет је само икона, а Царство Божије је потпуна истина.
Једна од првих представа коју су хришћани користили како би приказали Христа био је цртеж рибе (грч. IHTHUS). Свако слово ове речи имало је значење које је указивало на Христа ( Iisus Hristos Theu Ios Sotir – Исус Христос, Син Божији, Спаситељ). Представе су се умножавале и прве иконе су врло рано настале у катакомбама, у виду живописа на гробовима мученика. Наиме, хришћани су гледали како многи од њих страдају постајући мученици, али сахрањујући њихова тела нису их гледали као беживотне лешеве, већ су их очима вере видели као већ прослављене у Царству Божијем. Свест о Другом доласку Христовом и будућим стварима, односно Царству Божијем, била је од пресудног значаја за формирање хришћанске уметности, нарочито, иконе као њеног најистакнутијег обележја. Временом се тај израз развијао и, коначно, свој најсавршенији облик и богословску подлогу хришћанска уметност је добила у Византијској епохи.
Црква је преживела један веома тежак период за време „Иконоборачке јереси“, када су, нажалост, многе иконе и мошти светих уништене. Камен спотицања је управо била Друга заповест Декалога. Васељенски сабор одржан 787. г. у Цариграду, разрешио је објаснивши да се поштовањем икона не обожава материјал од којег је икона (подразумева се и фреска), већ личност која је ту приказана. Тако, када се клањамо Христовој икони, клањамо се самоме Христу, а не материјалу од којег је она направљена. Исто је са поштовањем икона и моштију светих, јер поштовањем светих, поштујемо Христа и клањамо се првенствено Христу, као Ономе из Кога произилази светост светих. Дакле, у светима се познаје Бог. То је и смисао речи 7. васељенског сабора: „Част указана икони ка прототипу се уздиже“. Коначно, прве недеље Часног поста 843.г. Црква је поразила Иконоборство и успоставила иконопоштовање. Од тада се ова недеља назива Недеља Православља.
Када стојимо испред православне иконе, прво што видимо јесте да ту не постоји сенка и да су сва бића и твар равномерно осветљени, јер у тој стварности Царства Божијег не постоји пролазност, не постоји смрт, а та светлост која обасјава све није нико други до сам Господ Исус Христос. Како ће који лик бити насликан највише зависи од односа какав је та особа имала према Христу, односно, да ли сада на земљи та особа пребива у благодати Божијој или је тера од себе. Због тога су демони увек сликани у тами, јер они својевољно не учествују у светлости Христовој. На икони је личност увек доминантна, тако да су Светитељи виши од планина, али ни природа није запостављена, јер је и она носилац Спасења. Посебно треба нагласити да се смисао православне иконе и уметности уопште, открива тек у њиховом правом контексту, односно само унутар храма и унутар Свете Литургије, дакле, унутар живе Цркве Христа Бога, где се приказују ствари онаквима какве ће бити, а не какве јесу, или какве су биле.
Православна икона, као и православна уметност уопште, представљају плод вере у долазак Царства Божијег, у којем ће све, и човек и природа, на један нов начин живети у заједници са Богом у Христу. Свако и све се гледа кроз призму будућег Царства Божијег.
протонамесник Бранко Чолић
 
http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/nedelja-pravoslavlja-o-ikoni

Војска носила икону Светог Деспота Високог са малим кивотом са честицом у Свето - Вазнесењској Литији кроз Београд. (Снимак направљен у Кнез Михајловој улици.)

Слажем се са тобом. Слава Богу шта год!
Искрено, заинтересовало ме је то питање па ћу гледати да о томе разговарам са Оцем Арсенијем. Наравно, ако прича о томе није нека сметња. [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Слажем се са тобом. Слава Богу шта год!
Искрено, заинтересовало ме је то питање па ћу гледати да о томе разговарам са Оцем Арсенијем. Наравно, ако прича о томе није нека сметња. [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Не би требало брзо изјављивати сем ако се није потпуно сигурно. Можда, кажем можда, је владика одлучио да се та честица моштију узме од једног дела моштију који се налазе у Манасији. Можда дакле и у Манасији се налази само један мањи део моштију Св. Дес. Стефана Лазаревића. У сваком случају би било добро проверити.

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Слажем се са тиме што си рекао. Оно што би овде додао да кажем јесте да овде није битно ко би то организовао да буде све као код Оца Ивана! То неморам бити ја уопште. Да су се сви људи који су се ове јављали, договорили да се негде нађу, разговарају, договоре и сложе, одавно би организовали нешто би Отац Иван благословио и што би било свеобухватно добро!

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Добро, пошто неразумеш, објаснићу ти. Тамо где сам нагласио лепо пиште да Отац Иван у својој Цркви се моли Св. Ксенији Петроградској са својим парохијанима за опште добро а између осталог и за невенчане. Након молитве у Цркви у парохијском дому Отас Иван има опште сабрање људи тј. парохијана али он ту заједно са њима на један примерени Хришћански начин прави атмосферу где између осалог невенчани имају велику духовну утеху. Ничег ту лошег нема. Зашо тако нешто немати у Београду у Вазнесењској Цркви? Читање канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу је ту, парохијски дом је ту а Отац Арсеније би изашао у сусрет ако би се показало интересовање људи! Све лепо објашњено и чак поновљено. Ако и сад неразумеш не знам шта да ти кажем Гоку.

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Увек ме један филм враћа на исту причу а тај филм је "Велико плаветнило" од Лука Бесона. Кад човек скапира о чему се ради у том филму добија сталан подстицај у животу! 

Људи, не би узимао пример оца Ивана и постављао фотографије из његове Цркве да желим нешто другачије у Вазнесењској Цркви. Отац Арсеније би то уредио тако, сигуран сам, само је потребно да се покаже интересовање али уживо а не преко нета. Потребно је дакле неколико људи који би се видели, договарали а затим и са оцем Арсенијем разговарали како у Београду да имамо оно што отац Иван има у Крушевцу!

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app
 

Искрено, не разумем у чему је ту проблем! Отац Иван у Крушевцу чини оно што је неизводљиво у Београду? [emoji106]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Није ми јасно шта би овоме могло да фали? [emoji47]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Све што помињеш већ постоји у Вазнесењској цркви недељом после Литургије у парохијском дому са Оцем Арсенијем. Наравно, то је дружење са свим парохијанима. За ову варијанту о којој сам причао за тих пола сата у парохијском дому, без хране, пиће може безалкохолно. После парохијског дома свакоме воља како се људи договоре. Колико знам и дружења која су била организована преко подфорума, раније, а која су функционисала стварно за похвалу, свако је учествовао колико је ко могао. За ово спонзор не постоји.
Ти се укључи ако си у могућностима слободно! [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Зашто никад, ја баш мислим да би дошао јер би ту срео људе као што је он..она, а и знало би се одмах због чега су ту, тако да би им било лакше... Па и на форуму постоји тако нешто, зар не, и колико знам било је бракова....

Људи, не би узимао пример оца Ивана и постављао фотографије из његове Цркве да желим нешто другачије у Вазнесењској Цркви. Отац Арсеније би то уредио тако, сигуран сам, само је потребно да се покаже интересовање али уживо а не преко нета. Потребно је дакле неколико људи који би се видели, договарали а затим и са оцем Арсенијем разговарали како у Београду да имамо оно што отац Иван има у Крушевцу!

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app
 

Искрено, не разумем у чему је ту проблем! Отац Иван у Крушевцу чини оно што је неизводљиво у Београду? [emoji106]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Није ми јасно шта би овоме могло да фали? [emoji47]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Све што помињеш већ постоји у Вазнесењској цркви недељом после Литургије у парохијском дому са Оцем Арсенијем. Наравно, то је дружење са свим парохијанима. За ову варијанту о којој сам причао за тих пола сата у парохијском дому, без хране, пиће може безалкохолно. После парохијског дома свакоме воља како се људи договоре. Колико знам и дружења која су била организована преко подфорума, раније, а која су функционисала стварно за похвалу, свако је учествовао колико је ко могао. За ово спонзор не постоји.
Ти се укључи ако си у могућностима слободно! [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Оно што се испуњава подједнако са условима који су у Цркви код Оца Ивана у Крушевцу јесте читање канона Св. Деспоту Лазаревићу које је сваког Недељног дана у 17 часова у Вазнесењској Цркви у Београду. Након тога је обезбеђено време боравка у парохијском дому Вазнесењске Цркве у трајању од пола сата. Тих пола сата је за почетак сасвим довољно а касније би и то могло бити промењено на дуже. У сваком случају остаје могућност договора одласка после Цркве на још неко место. И моја маленкост је ту да помогне, колико сам у могућности.
Оно што је недостатак јесте што на пример Отац Иван може у потпуности да буде домаћин у својој Цркви као свештеник а док то ја нисам у могућности. Надам се да не морам детаљније да објашњавам због чега је то тако и да је у Цркви прави домаћин у потпуности Бог а не било ко други.
Из тог разлога, назовимо домаћинство, треба још по неког човека да би било по јеванђелским речима. Где је двоје или троје сабраних у моје име онде сам и ја јак илити са њима. [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app
 

Хвала ти Данијела! Ове твоје речи сматрам великим подстицајем!
Конкретније мислим да је потребно још неко од људи да се активно укључи те да би све што си ти поменула било оствариво. Мислим да сам не би могао то да остварим без да је за то још неко заинтересован.
Као што сам поменуо, идеја је потекла по угледу на Оца Ивана који у својој Цркви у Крушевцу са савојим парохијанима чита акатист Св. Ксенији те након тога остају у парохијском дому на дружењу. Њој се моле између осталог и за безбрачне да ступе у брак. Дружење у парохијско дому им неслужи да би било ко ту проводаџисао илити правио атмосферу било коме непријатну. И сам отац Иван се оградио од тога на духовној трибини коју је имао у Београду. Парохијски дом је ту за Агапе као најприродније окупљање и дружење Хришћана. Самим тим прилика да се млади ту упознају, мислим на безбрачне, и просто имају добре услове да се остваре као људи.
У Београду сматрам да понајвише има места за изласке младих али они, мислим, не пружају такве услове за све оне истинске Православне Хришћане који би да се остваре у Св. тајни Брака тј. да у томе пронађу своју животну срећу и добију благослов Цркве.
Ја нисам још увек свештеник да би могао у потпуности тако нешто да организујем у Вазнесенској цркви али могу да учиним колико сам у могућности. Отац Арсеније (старешина Вазнесењске цркве) је вољан да помогне али је потребно да има заинтересованих људи!
Да напоменем да је Вазнесењска црква у самом центру града Београда те је тако доступна да људи могу да долазе из било ког дела града па чак ако долазе још удаљеније.
Београд јесте већи град од Крушевца по свом обиму али невидим разлог зашто и у њему неби било овако нешто оствариво. Једноставно, већа заинтересованост! [emoji4]

Sent from my SM-G531F using Pouke.org mobile app

Ради још бољег разумевања, написао би још пар речи. Мени лично је дојадило у животу па између осталог и кад су мушко, женски односи у питању да је човек са сваким и са свима а да у ствари није ни са ким и да је потпуно сам, празан, никакав по истом принципу кад је човек свукуда а у ствари је никуда! Није Бог погрешио када је успоставио моногамну Свету тајну брака. Брак је светиња. Знам да ово звучи много тешко и велико, неоствариво као да се целог живота пењемо на неку огромну планинчину или да целог живота гађамо неку мету којој никако да погодимо циљ. Шта нам остаје сем тога да се целог живота трудимо и молимо Христу да нам помогне и да не одустајемо као онај мрав који је кренуо у Јерусалим! 
     

Искрено, не видим шта би било незгодно! Све сам лепо био објаснио у објавама. Оно што је идеја јесте да може се рећи слободно, проблем, пада породичних вредности тј. брака и све везано за то решавамо у Цркви почевши од неудатих, неожењених. Тај проблем би се могао сликовито поредити са зубобољом коју треба решити на најбезболнији и најбезбеднији начин. Сигуран сам да је Црква у свему нај кад је решавање тог проблема у питању па између осталог најбезбеднија и најпријатнија, чак и спрам наших личних домова да не претерујем. Ако нешто знам живећи у Београду четрдесетак година онда јесте то да овде никоме није ништа незгодно кад су паре у питању и лична корист а да кад требамо себе саме да погледамо како изгледамо под светлом Христове истине онда нам је све незгодно и непријатно и ништа неваља! Постали смо Гадаринци који Христа протерују зарад крда свиња! Нек се нико не нађе увређеним на ове моје речи јер ми то није био циљ и нека ово буде само моје мишљење! 

Управо је тако као што си све написала! 
      Нисам деморалисан али сам за себе да изигравам пролеће не иде. Као што рекох требало би још неко да се укључи. 
      Помоћи ћеш ми само у вези објаве на Црква.нет, како да урадим обавештење! Не могу да ставим објаву са датумом који је прошао. Предпостављам да не иде и да их упућујем да овде погледају све информације?