Данче*

Бројанице
 
Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.
КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА
Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.
Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.
Најчешћа молитва којом се молимо ?на бројанице? је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:
ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!
или у краћем облику:
ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!
ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.
Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!
СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!
Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!
Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:
ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ...(имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!
Када смо сами добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва ?на бројанице? може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.
Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви ?на бројанице?. Апостол Павле нас учи да се ?молимо непрестано?. Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим ?чудноватим? понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем, бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у ?тајној одаји срца свога?.
Приликом молитве ?на бројанице? Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.
Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат СВЕТОГА ДУХА, и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз МОЛИТВУ и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божје, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА - ЦАРИЦА ВРЛИНА које нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим.
Светосавље.орг
09 / 12 / 2015

Љубав, кључ за молитву
Телесни пост је један од основних предуслова молитве. Свети оци кажу да када човек пости, да се чак и његова крв на неки начин очишћава, што умногоме помаже молитви. Од тога је узвишенији једино духовни пост – смирен ум. Треба да престанемо да скупљамо смеће у наш ум. Више је него очигледно да, уколико човек прима само свакодневне утиске из окружења, уколико његов ум непрестано нешто ново сазнаје, примајући кроз то мноштво слика и фантазија, бави се нечим што није његов посао, онда све ово смеће постаје препрека у тренутку молитве.

Телесни пост подразумева да човек једе онолико колико му је потребно да нормално живи и ради, али да одсеца свако прекомерно узимање хране. Слично се дешава и у случају суздржавања чула: све што је сувишно треба одсећи, а оставити само основне потребе. Сигурно имамо разне обавезе, будући да живимо међу људима. На пример, потребно је да одем негде ради посла, породице, деце, супруга, итд, али све то треба да буде са мером. Без обзира на све обавезе, треба да имам унутрашњу пажњу, да ми је ум усмерен на молитву. Када чиним оно што је неопходно, онда у томе не постоји никаква препрека мојој молитви. Стварне препреке настају када се човек уплете у беспотребне ствари, које нису неопходне, посебно уколико оне нарушавају Божије заповести.
Очигледно је да не можемо да се молимо уколико свесно нарушавамо заповести Божије. Чим станемо на молитву, наша савест се буни, устаје против нас и попут високог зида не дозвољава благодати Божијој да сиђе на нас.
Сећам се како ми је један старац (сада блаженопочивши) рекао како га је неко упитао за његовог духовног оца, који је имао прилично тежак карактер: «Како је старац? Је ли добро?», а он је помало невољно, одговорио: «А, биће добро без обзира на све. Ммммм… Добро је.» Благодат га је напустила само због овог тона негодовања, којим је он осудио старца у мислима. Месецима није могао да се моли. Морао је много да се помучи како би достигао претходно стање.
Бог се не јавља тамо где се преступају Његове заповести, а посебно ако се оглушимо на потребе ближњих. Као резултат тога, одмах губимо молитву. Немогуће је да творимо молитву, уколико смо окренули главу од ближњег.
Сећам се да је у Новом Скиту живео старац Елпидије. Свети човек. Имао је дар молитве. Када сам дошао у Нови Скит, живели смо у великом сиромаштву, а често ни хране нисмо имали. Овај старац је сваког месеца примао малу пензију, од које је живео он и цело братство. Често су нам долазили просијаци (њих има много на Светој Гори). Старац је увек свима давао милостињу. Наравно, већина просијака није била толико сиромашна, већ им је то једноставно био посао. Један такав је дошао и рекао: «Старче, дај ми хиљаду драхми!» Сви смо знали да је овај човек преварант, па сам рекао старцу: «Немојте му дати хиљаду драхми. Он има новаца. Његово занимање је да буде просијак. А овде живимо у великом сиромаштву! Дајте му мање новаца – петсто драхми!» «Добро, нека буде петсто», одговорио је старац. Отац Елпидије је дао петсто драхми лажном просијаку и он је отишао. После вечерњег смо видели да је старац веома узнемирен. Никако није могао да се смири. Рекао ми је да осећа да га је данас Бог напустио, а затим је објаснио и разлог: неки просијак је данас дошао и тражио хиљаду драхми, које му нисмо дали.» «Како то мислите, старче? Дали смо му! Дали смо му петсто драхми!», одговорио сам. «Не», рекао је старац, «иди и пронађи га. Дај му осталих петсто, јер не могу да се молим. Изгубио сам молитву. Немам је.» Тако смо узели још петсто драхми, ишли од манастира до манастира и пронашли тог монаха и дали му тражени новац.
Размислите о овоме, али искрено. Немогуће је да се молимо Богу ако нарушимо заповест о љубави! Остали греси могу много мање да ометају нашу молитву. Чак и у случају телесног греха, ако се човек покаје пред Богом и стане тако рањен пред Њега, његова молитва ће се чути. Међутим, када нарушимо заповест о љубави, ову препреку је немогуће превазићи. У том смислу, Бог не допушта компромисна решења, јер је и Сам рекао: «Ако принесеш дар свој жртвенику и сетиш се да твој брат има нешто против тебе, остави дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па се онда врати.» Христос није рекао: ако принесеш дар, тј. молитву, након почињеног телесног или каквог другог греха, иди и изглади га, па се онда врати… Не, Он говори о љубави. Он никада не помаже ономе који се моли, уколико та особа има нешто против ближњег. Још прецизније речено, Господ нам неће помоћи у молитви, уколико ближњи има нешто против нас. О томе говори ово место из Јеванђеља. У њему се не каже: «Ако имаш нешто против брата, изглади то са њим», већ: «Ако се сетиш да твој брат има нешто против тебе», а то значи ако је наш брат узнемирен због нас или смо га увредили, онда не можемо да се молимо.
То је веома значајан моменат, али ми на њега, на жалост, не обраћамо никакву пажњу. Мислимо да је довољно ако можемо да кажемо: нисам посвађан ни са ким. Када то кажемо, онда можемо нечији живот да претворимо у пакао. На пример, разгневиш се и истог тренутка заборавиш на то, а твој ближњи сноси духовне последице и губи духовни мир. Тада осећаш препреку у молитви. Ако је човек разуман, одмах ће схватити ову препреку – твој брат има нешто против тебе.

Нажалост, без обзира на наше понашање, и ми и свет око нас живи са својим тешкоћама и проблемима. Сви смо ми, без изузетка, окружени људима који нас не воле и којима је тешко само да нас погледају. У том случају сносимо кривицу уколико не чинимо ништа да умиримо те људе. Уколико је то немогуће, онда нам остаје да се молимо за њих. Грешимо уколико се свим срцем и душом не молимо за њих.
Дакле, љубав је неопходан услов молитве и она се односи на све аспекте нашег живота. У брачној заједници, на пример, не можемо да се молимо уколико смо у нашем дому створили непријатељску и хладну атмосферу. Насупрот томе, када се човек смири, када увек себе сматра кривим за све, када се са љубављу обраћа ближњем, онда га благодат неће заобићи. Љубав је кључ који нам стоји на располагању и омогућава нам да уђемо у молитву.
Следећа ствар која наноси велику штету молитви је осуђивање. Када осуђујемо, не можемо да се молимо. Важи и супротно: ако желимо да се молимо, морамо научити да мислимо и говоримо добро о људима и са људима. Нажалост, већина људи, па и ми хришћани углавном смо бедни. Као да је потребно да најпре нешто добијемо да бисмо упутили некоме лепу реч! Као да ће нам неко нешто одузети ако кажемо нешто добро о ближњем! Кажемо једну једину реч и то је све! Као да стиснемо зубе и не можемо више ништа да исцедимо из себе! Видите ли сада зашто се бракови распадају? Зато што ниједан од супружника не упућује другоме лепу реч. А, колико је то све једноставно! Живимо духовно, називамо се хришћанима, али у нашим домовима муж неће да упути лепу реч својој жени, нити жена своме мужу – реч која ће другоме дати крила, реч изговорену из дубине срца које воли!
Веома је важно да онај ко жели да се моли, живи у миру са ближњима. Сећам се људи који су се са великом пажњом односили према ближњима, трудећи се да их ниучему не узнемире. На пример, сећам се једног старца из Новог Скита који је имао неколико чокота винове лозе. У Скит су повремено долазили рибари (световни људи), који би обрали и појели грожђе са старчеве лозе, тако да је старац ретко имао прилику да проба своје грожђе. Једном приликом је дошао и видео их како беру грожђе. Старац је још издалека схватио шта се догађа, па је трудећи се да их не повреди, почео благо да се накашљава: «Кхе-кхе-кхе!» и певуши, како би га чули и могли да учине нешто пре његовог доласка. Старац је учинио све како се рибари не би непријатно осећали због брања грожђа.
Да смо се којим случајем ми задесили на старчевом месту, почели бисмо да вичемо и још бисмо мислили да чинимо велику ствар што смо лопове ухватили на делу. Али не и старци! Они су пазили на себе и своје понашање. Без обзира на то да ли неко краде или не (то је већ њихов лични проблем), старци су пазили како се односе према таквим људима.
Други важан услов за молитву подразумева да пред Богом стојимо са смиреним мислима и скрушеним срцем. Срце скрушено привлачи Бога. Пребивајући у молитви, Свети оци су себе сматрали најгрешнијим људима. Само са таквим ставом можемо да стојимо пред Богом. Само са таквим ставом можемо да приступимо Светом причешћу – као човек који је спреман да умре, као осуђеник који је свестан да је све изгубљено, осим једног – његовог односа са Богом. Само тако можемо да се спасемо. Стојмо пред Богом и завапимо му: Гле, ничега немам што бих ти могао дати. Ако ћеш на грехе моје гледати, нећу стајати пред Тобом. Преостало ми је само једно. Шта је то? То си Ти. Ти си мој Отац, који ми је даровао своје пречасно Тело и Крв. То је једино што могу да ти принесем, како би Ти погледао на мене. Исто као што би светитељи рекли: Господе, због Твоје пречасне Крви коју си пролио на Крсту, помилуј ме.
Господ нас је спасио својим Часним Крстом. Ништа друго. Ниједан наш подвиг, нити било шта друго. У молитви је такође важно да човек никада не прихвата помисао да треба да престане да се моли. Ако ти помисао каже: «Зашто се молиш, кад и после тога опет падаш у сагрешења? Поново се гневиш, чиниш друга грозна дела. Нећеш моћи да се молиш! Немој да се молиш!» Никада не прихватајмо такве помисли.

Ма шта чинили и ма какве грехе учинили, имамо право да се молимо. Нико ми не може одузети то право. Имамо право да завапимо Богу, Лекару, нашем Оцу како би нас Он помиловао. Оци кажу да треба да се молимо чак и у тренутку када чинимо неки грех: «Боже мој, погледај шта чиним. Грешим. Није важно какав грех чиним, онај најгрознији, најодвратнији грех. Боже, пао сам у грех. Погледај на мене и помилуј ме! Буди милостив мени грешноме, чак када падам у грех.»
Другим речима, не треба да губимо нашу смелост пред Богом. Завапимо му, чак иако смо оптерећени и погружени у грех. Треба смирено да завапимо Богу, да Га преклињемо. Молимо му се, јер смо грешни. Када наш ум за време молитве лута тамо-овамо, када почнемо да се молимо и почнемо да сагледавамо сопствену нечистоту, када у себи осетимо дух противљења, када не верујемо, када уместо молитве похулимо – чак и у тим тренуцима не треба да губимо своју смелост пред Богом. Све је то једно велико ништа! Треба да наставимо да се молимо. Да останемо у молитви. Бог ће на крају победити. Не губимо мир, не тугујмо, већ пребивајмо у молитви. Шта год да се догоди, шта год да осећамо или не осећамо, без обзира да ли је ум сабран или није, без обзира на мноштво сагрешења – пребивајмо у молитви. То подразумева снагу онога ко жели да се моли. Шта год да се деси, са великим трпљењем се помолимо Богу. Бог ће нас тада посетити и осетићемо непроцењиве плодове молитве.
Митрополит Атанасије Лемески
Преузето са: duhovnaterapija.wordpress.com
http://www.prijateljboziji.com/_Ljubav,-kljuc-za-molitvu/40021.html

Natalija Bjelajac, narednik vojske i bolničarka: Ranjena i odlikovana 12 puta!
Učestvovala je u oslobađanju Kosova, a na Kajmakčalanu zarobila čak 30 bugarskih vojnika. Gestapo je uhapsio čim je okupirao Beograd, jedva je preživela strahote u logoru na Banjici

RANjENA je 12 puta i 12 puta odlikovana za hrabrost. A to koliko je hrabra, dokazala je i pre nego što je uzela pušku u ruke, predstavivši se kao Natalija Bjelajac. Od tog trenutka više nije bila Slovenka Antonija Javornik, već žena koja se pod novim imenom i prezimenom bori za slobodu srpskog naroda.
Rođena je 1893. godine u Mariboru, gradu u kojem je završila osmogodišnje školovanje i koji je napustila uoči Balkanskih ratova. Bila je zadivljena pričama strica Martina, oficira i poručnika u austro-ugarskoj vojsci, koji je prkosno zbacio ovu uniformu i obukao srpsku. Antonija je zapamtila kako je njenom ocu ljutito govorio da bi voleo da živi u Srbiji, pošto u nju svi porobljeni gledaju kao u ideal, jer tamo jedino vlada sloboda. Želja mu se ispunila. Svaki put kada bi dolazio kod bratanice, donosio bi joj knjige srpskih junačkih pesama, zbog kojih je naučila ćirilicu. Petnaestogodišnja devojčica je poželela da sledi stričev primer, ali je tek iz trećeg pokušaja uspela da stigne u Srbiju, jer su je pre toga roditelji vraćali kući. Kada su shvatili da je to ono što istinski želi, pomirili su se sa njenom odlukom i pomogli joj da bezbedno stigne kod strica. U početku je brinula o njemu, kuvala mu, družila se sa vršnjacima...
Rat se osećao u vazduhu. U knjizi Antonija Đurića "Žene Solunci govore" zabeležena je njena ispovest i sećanje na te dane. Antonija je govorila kako je želela pušku, ali je pukovnik Božidar Terzić odbio njenu molbu.
"Pušku vam ne možemo dati. Nije puška za vas. Možete, ako hoćete, da nam pomognete u vojnoj bolnici", rekao joj je pukovnik, a ona prenela Đuriću.
Pristala je. I to je bilo nešto, razmišljala je. Počela je da pohađa tečaj za bolničare, a onda je, deset dana kasnije, izbio Prvi balkanski rat. Prisećala se tih momenata:
"Bolnice idu za vojskom. Bolničari su značajni isto toliko koliko i strelci u prvoj borbenoj liniji. Ali, ja nisam više Antonija Javornik, sada sam Natalija Bjelajac. Promenila sam ime i prezime. Zbog mojih u Mariboru. Da ih poštedim ako se sazna gde sam".
Bila je u istom puku kao i stric Martin, ali ga nije viđala. Sve vreme je bila sa vojskom, negovala ranjenike, podizala im moral, hrabrila ih. I kada je oslobođeno Kosovo, Natalija je bila tu. Radovala se, jer je znala koliko je to bilo važno Srbiji.
"Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine, s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna - u radosti i žalosti se govorilo o Kosovu i evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo. Ispunili zavet mnogih generacija".
U Drugom balkanskom ratu Natalija više nije bolničarka, već vojnik. Bila je uporna da joj dozvole da ode na front. Borila se u prvim redovima, na korak od neprijatelja. Zbog uspešnog zarobljavanja čitave baterije bugarskih topova, dobila je svoje prvo odlikovanje - Zlatnog Miloša Obrenovića za hrabrost.
"Odlikovanje mi na grudi prikači pukovnik Božidar Terzić. Kad mi je čestitao, osmehujući se očinski, učinilo mi se da sam u njegovom pogledu uhvatila i ono što nije mogao da mi kaže: "Vidi ti, molim te, kako se ovo devojče iz Slovenije tuče za srpsku zemlju i slovenstvo".
Kada je počeo Prvi svetski rat, Natalija je već bila prekaljeni borac, pa je rame uz rame sa vojnicima vojevala na Ceru, tamo gde je njen stric poginuo. Ona je nastavila da se bori na Drini i Kolubari, a na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, zbog čega su joj ponovo stavili orden na grudi. Proboj Solunskog fronta je dočekala teško ranjena. U bolnici u Nišu su joj zacelili ranu na grudima, ali metak u nozi joj je ostao zauvek. Karađorđeva zvezda kojom je odlikovana, stigla je kao uteha i nagrada. Kada se rat završio, Natalija je otišla u Maribor da vidi porodicu, koja ju je jedva prepoznala.
"Pred njima više nije bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik srpske vojske, sa 12 odlikovanja na grudima", prisećala se ratnica.
Beograd ju je vukao nazad i odmah mu se vratila. Nastavila je da živi u njemu, mirno i povučeno, odbijajući bilo kakvu materijalnu benefit od države. Ali, brzo je počeo još jedan rat. Odmah na početku, Nataliju je Gestapo sproveo u logor na Banjici, koji je jedva preživela. Posle toga joj se gotovo gubi trag. Antonije Đurić je zapisao da se na svečanosti povodom 60. godišnjice proboja Solunskog fronta, Natalija pojavila bez odlikovanja i da skoro niko nije znao ko je ona. Umrla je 16. avgusta 1974. godine, baš na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke, u kojoj je stradao njen voljeni stric.
ŽAL ZA DECOM - JA sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode - da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi. Kada sam skinula uniformu, nisam više ni odlikovanja stavljala na grudi. Čemu? Bilo, pa prošlo. Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno. Jedino mi je žao što nisam imala dece - zabeležena je njena izjava u "Žene Solunci govore".
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:600083-Natalija-Bjelajac-narednik-vojske-i-bolnicarka-Ranjena-i-odlikovana-12-puta
 

Bosa Ranković, bolničarka u Balkanskim i Prvom svetskom ratu
Za nesebičnu pomoć i humanost dodeljena joj je medalja "Florens Najtinegl". Bila je udata za pisca Svetolika Rankovića, koji je rano preminuo od tuberkuloze

Kolo srpskih sestara u Derventi
 
Toliko žena je zadužilo Srbiju, ali ih je istorija sakrila ili ih je vremenom prekrio "debeo" sloj prašine. O nekima nismo saznali više od imena i prezimena, iako zaslužuju da im se klanjamo. Među heroinama kojima bismo morali da se divimo, ali ne možemo koliko bi trebalo, jer nema dovoljno podataka, nalazi se i Bosa Ranković. Ostali smo uskraćeni čak i za njenu individualnu fotografiju, tako da možemo samo da zamislimo kako je izgledala. Nepoznati su nam čak i datum i godina njene smrti.
 
Šta onda znamo o njoj? Da je rođena 1872. godine i da je u vreme kada žene mahom nisu išle u školu, ona "iskočila" iz tog šablona. Inteligencija i marljivost su tom "skoku" doprinele. Četiri godine je sedela u klupi Više ženske škole, a potom je otišla na dvogodišnje usavršavanje. Sa diplomom i statusom obrazovane i fine devojke, mogla je da parira uglednim i bogatim gospođicama. Udala se za profesora veronauke i pisca Svetolika Rankovića, kojem su u Garašima, u roditeljskom domu hajduci napali porodicu i ubili oca Pavla, a majku mučili. On je uspeo da pobegne i dovede pomoć. Bosa i Svetolik su dobili troje dece, ali njihova sreća nije potrajala, jer im je od tuberkuloze umro najmlađi naslednik. Ubrzo je, 1899, preminuo i on, a Bosa je ostala mlada i siromašna udovica. Moralo je da prođe nekoliko godina da bi dobila muževljevu penziju, pa je sve vreme jedva sastavljala kraj sa krajem.
Bila je na glasu lepe žene koja snažnom harizmom na svakog ostavlja utisak, ali od rane mladosti je plenila i svojom humanom crtom. Odlučila je da, 1908, upiše kurs za bolničarke u okviru Crvenog krsta, jer je želela da pomaže drugima. Tako je već godinu kasnije počela da radi u Vojnoj bolnici u Beogradu, gde je lečila pacijente. Kada se dogodio Balkanski rat, prvi, pa drugi, Bosa je dane i noći provodila na infektivnom odeljenju Beogradske bolnice. A onda je, sredinom 1914, sa bolesnicima evakuisana u Niš. Dok je trajao Prvi svetski rat, sve vreme je bila među ranjenicima. Ništa joj, tako hrabroj i humanoj, nije bilo teško niti strano. Situacija je bila takva da je morala da bude glavni asistent hirurzima prilikom važnih operacija, ali i da menja lekare i ostale bolničarke, da se snalazi i spasava živote kako zna i ume. Pomagala je i u Leskovcu, Kragujevcu, Aranđelovcu. Zarobljena snegom i ledom, u šatoru je lečila vojnike, a zbog povlačenja srpske vojske, ostala je sa 52 srpska i osam neprijateljskih ranjenika u Prizrenu. Bugari su im 1916. godine dozvolili da odu odatle.
 
Kada se Veliki rat završio, Bosa je mogla da skine bolničarsku uniformu i počne da vodi miran život. Bila je obrazovana i sposobna, ali ona se samo prebacila u Glavnu vojnu bolnicu. I glasno je zahtevala da se osposobi za rad. Već su je cenili i lekari i bolničari, jer su iza nje bila konkretna dela, a među onima koji su ležali u bolničkoj postelji je bila omiljena.
- Vredno je videti kako je slušaju svi bolesnici u njenom odeljenju i kako se bez pogovora potčinjavaju njenim naredbama. Izgleda da joj je sudbina, pored lepote i inteligencije, podarila i veliko milosrđe, jer ona nikada ne oseća teškoće kada bolesnima i nevoljnima pruža pomoć - ostao je zapis profesorke Poleskije Dimitrijević Stošić.
Bosa je sve vreme bila aktivna u radu Crvenog krsta i uglednog društva "Kneginja Ljubica", a među prvima je pristupila Ženskoj stranci. Borila se za ravnopravnost žena, uvek na delu, nikada samo na rečima.
Iako su sve informacije o njoj šture, zna se da je 1931. godine nagrađena medaljom "Florens Najtingel" i da joj je prestižno priznanje, ustanovljeno kao sećanje na jednu od najvećih humanitarki ikada, uručio general dr Žarko Ruvidić. On je bio šef Unutrašnjeg odeljenja Vojne bolnice, ustanove u kojoj je Bosa Ranković nesebično spasavala mnoge živote. Tako je svetsko odličje otišlo tamo gde je trebalo - u ruke heroine Balkanskih i Prvog svetskog rata.

POŽRTVOVANA ČLANICA KOLA SRPSKIH SESTARA
Iscrpljujući rad u bolnici, nije je lišavao želje da bude prisutna i u Kolu srpskih sestara, ženskom, patriotskom, humanitarnom i prosvetnom društvu, osnovanom 1903. godine. U okviru tog rada Bosa je mogla da pokaže koliko je mudra, sposobna, humana i posvećena. Sa ostalim članicama se borila za svoj narod, za prava pripadnica nežnijeg pola, pomagala je vojnike i ranjenike, siromašne i sve one kojima je pomoć bila potrebna.
 
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:559554-Bosa-Rankovic-bolnicarka-u-Balkanskim-i-Prvom-svetskom-ratu

Čučuk Stana - mala zavodnica, a velika ratnica
  Čučuk Stana je zarobila srce Hajduk Veljka i neustrašivo branila Srbiju od Turaka. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke
        Neukrotivi i neustrašivi hajduk Veljko Petrović ostao je bez daha kada je 1809. u njegov logor u Poreču ugalopirala devojka na konju, od umora oblivenim znojem i penom. Skliznula je vešto sa sedla i prišla sofri, za kojom je sedeo ustanički vođa Negotinske Krajine, okružen surovim ratnicima.
  - Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti - odsečno je upitala zajapurena lepotica u muškom odelu, sitnog rasta, blistavih očiju i vatrenocrvenih usana. Sevajući očima ispričala je da su njegovi hajduci, pod izgovorom da skupljaju pomoć za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole, na Deli Jovanu i uzeli čak i devojačku spremu njoj, Stani, i njenim sestrama Stojni i Stameni!
Niko nije tako razgovarao s Veljkom, od čije plahovite naravi su zazirali i njegovi najbliži saborci. Harambaša je mrgodno slušao, a onda prsnuo u smeh. Naredio je svojim momcima da vrate pokradeno toj čučuk (maloj) Stani, a zatim je istresao gomilu dukata iz kese i darivao hrabru devojku uz reči:
- Sada sam te darivao, moja si.
Međutim, ponosita Stana, kojoj ostade nadimak Čučuk, nije bila kao Turkinje iz njegovog harema u Poreču. Hitro se vinula na konja i odajahala u svoje selo na Deli Jovanu, u kome su živeli Plještići i Nerići poreklom iz Hercegovine.
  PISMENOST U SIKOLU Stanin deda je tokom seobe iz Hercegovine kratko vreme s porodicom živeo u Banatu, a zatim prešao u Srbiju, u selo Sikole, gde je ostao njegov sin Radovan. Letopisci su zabeležili da su Sikoljani bili "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Sikole je bilo izuzetak i po pismenosti, ni u jednom selu nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikoljani ni pod Turcima bez škole nisu bili". Stana je rođena oko 1895. godine i takođe je bila pismena, a tokom života je naučila ruski, poljski, rumunski i grčki jezik. Veruje se da je prva slova savladala u svom selu, jer su Sikole još 1807. imale školu.  
Hajduk Veljko je izgubio glavu za njom, a mnoga mesta od Poreča, današnjeg Donjeg Milanovca, do Sokobanje, spominju se kao mesta gde su se sastajali ljuti ratnik i lepa "amazonka" s Deli Jovana. Njen sestrić Mihailo Spasojević zabeležio je da je počela da se oblači u muško odelo dok se školovala u Beloj Crkvi, u Banatu:
- Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Belu Crkvu, kod tamošnjeg popa, da uče ženski rad. Po želji oca, nosile su tamo muške nemačke haljine, pa su tako nastavile i u zavičaju. Plještić nije do tada imao muškog potomka, najmlađe dete Mihailo, rodilo se mnogo docnije i još je sisalo kada je 1813. godine izbila katastrofa.
U vreme kada se ustanička Srbija rušila, Stana je već tri godine bila Hajduk Veljkova žena. Razlikovala se od njegovih drugih ljubavi, jer je utegnuta u muško odelo, s kuburom i jataganom, jahala uz Veljka u njegove ludo hrabre pohode među Turke. Pošto je Rusija 1813. potpisala mirovni ugovor s Otomanskim carstvom, kojim su Turcima vraćeni gradovi u Srbiji, došlo je do sloma ustaničke države. Većina vojvoda se spremala za bekstvo, ali ne i Veljko koji je ostao veran svom obećanju: "Glavu dajem - Krajinu ne dajem".
Negotinsku nejač je poslao u Poreč, a Stana je ostala s njim i 3.000 branilaca, na bedemu šanca. Negotin je opsedalo 15.000 turskih vojnika pod komandom zloglasnog Rušid paše. Svake noći Veljko i Stana bili su na čelu konjanika, koji su pravili upade među Turke, nanoseći im gubitke, ali ovi su brzo popunjavali redove, a branioci su ostajali bez municije.
- Najposlije mu nestane džebane, osobito taneta i topovskih i puščanih, zato pokupi sva kalajna kandila i kašike i tanjire, te rastopi na puščana taneta. A u topove je, kad su negdje Turci činili juriš, metao najposle i talijere - opisao je Vuk Karadžić poslednju odbranu Negotina.
Prilikom obilaska šančeva 10. avgusta 1813, Hajduk Veljka je usmrtilo topovsko đule. Branioci su još nekoliko dana pružali otpor, a narodna pesma je zabeležila i hrabrost Čučuk Stane: "Žena mu se šest dni bi s Turci v Negotin sos njegovi trista vitezi". Pošto je četiri puta ranjena, Veljkov brat Milutin naterao ju je da se povuče u Poreč, a zatim preko Dunava.
  RUŽ OD PAPRIČICE U Srbiji se s kolena na koleno prenosio recept za ruž, koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka. Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrijte laticama ruže i ostavi da odstoji. Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.  
Usledilo je potucanje po izbegličkim karantinima u Banatu, gde je srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara Georgakisa Nikolaua Olimpiosa - među Srbima bio je poznat kao kapetan Jorgać. Osvojio je njeno srce, venčali su se i ratnica iz Negotina postala je majka troje dece, sinova Milana, Aleksandra i ćerke Jevrosime. Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turka u Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i kao Sinđelić i njegovi junaci, digli u vazduh barutanu izginuvši zajedno s Turcima.
 
Čučuk Stana je imala samo 26 godina kad je opet postala udovica i to sa troje dece. Stariji sin Milan je umro mlad, a Aleksandar se vratio u Srbiju da se bori protiv Turaka. Po jednoj verziji, oženio se u Leskovcu i dobio potomstvo, ali je tragično stradao 1844, godinu dana posle oslobođenja Grčke. Čučuk Stana je umrla u Atini 1849. godine, u bedi, a mnogo kasnije su beogradske novine upoznale srpsku javnost o njenom junaštvu:
- Zna se za grobove njenih sinova, jer su obeleženi krstovima i pločama. Dok joj je kćerka bila živa, znalo se i za Stanin grob, jer je obnavljala grobove braće i majke. Posle njene smrti, zarastao je grob Čučuk Stane i pao u zaborav, jer daleko od Srbije nije imala nikoga od roda, a o njenom patriotizmu i požrtvovanju malo se vodilo računa dok je bila živa.
 
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:500742-Cucuk-Stana---mala-zavodnica-a-velika-ratnica
 

Искушења везана за Причешће

Причешћивање. Фото: А.Горјаинов / Expo.Pravoslavie.Ru
 
Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.
На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује.
У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова.
Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку?
Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир.
 
Фото: Ю.Костигов / Expo.Pravoslavie.Ru     
У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу.
Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи.
Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа.
Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости.
У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра.
У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима.
Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом.
У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста.
На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње.
Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа.
Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru.

Помен страдалим сребреничким Србима
У сребреничком селу Ратковићи обиљежавају се 23 године од погибије 24-оро Срба из тог села, углавном цивила, које су на свиреп начин убиле муслиманске снаге из околних села и Сребренице 21. јуна 1992. године.
 
Фото: ФОНЕТ    Парастос убијеним Србима из Ратковића биће служен код споменика који су подигли преживјели мјештани и гдје се једном годишње окупљају да одају пошту, положе цвијеће и прислуже свијеће за покој душа убијених сродника и комшија.
Јаке муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у зору 21. јуна 1992. године у Ратковиће и убијале незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли у, углавном, старачким домаћинствима. Ни за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу још нико није правоснажно осуђен.
РТРС
21 / 06 / 2015

Свако људско биће у одређеном тренутку свога живота се запита: "Шта ја тражим на овој земљи?", или, "У чему је смисао живота?", или, "Има ли овај живот уопште смисла?" Алберт Ками једном рече, "да човек не може да живи без смисла живота".
Човек је створен са сврхом и капацитетом да живи у заједништву са Богом, у нашем животу нешто ће увек недостајати, све дотле док не дођемо у ово нам намењено заједништво.Тако, ако нема заједништва са Богом, у нама онда постоји празнина. Ову празнину многи осећају или описују речима, попут: Стално ми нешто фали...Неки део као да у мени недостаје...Нема мира, као да стално за нечим трагам...Осећам да ми недостаје парче душе...Неки вакум је у мени...Дубоко у мени је празнина...Људи настоје да на разне начине попуне ову празнину. Неки покушавају да празнину затворе новцем - али их то не задовољава. Аристотел Оназис, један од најбогатијих људи на свету, рече на крају свог живота да "милиони не доносе увек оно шта човек тражи од живота." Други покушавају да проблем реше дрогом, алкохолом, или сексуалним слободама. Али све те ствари пружају неко тренутно задовољење, али се после тога се човек осећа још празније - шупље. А неки опет покушавају многим пословима, музиком, спортом, или буду захваћени тежњом за великим успехом. Не мора бити у свему овом ништа лоше, али ништа од тога не задовољава глад која је дубоко у сваком људском бићу. Чак и најприсније, најромантичније људске везе, ма како биле лепе, саме по себи на попуњавају ову празнину. Њу ништа не може попунити, осим заједништво са Богом, јер човек је створен од Бога и за Бога.
 
Пс. Негде давно прочитах ово на неки сајт, и била сам преузела и ставила у моје белешке, као подсетник..

Јеромонах Серафим Роуз: Писмо читаоцу Рене Генона

Уводне напомене
Пред крај свог живота oтац Серафим је написао писмо следеће садржине, упућено младом човеку са ким се никада није срео, али за кога је чуо да је заинтересован за дела француског метафизичара Ренеа Генона. Као што је раније поменуто, Генон је био први аутор преко кога је отац Серафим схватио неопходност правоверја и традиције. Овакво схватање је довело до тога да вреднује кинеску духовну традицију са својим јаким осећајем за правоверје - и упозна Џи Минг Шиена као аутентичног представника те традиције - што га је на крају довело до тога да прихвати традиционални израз Христовог открoвења у Православљу. У необичном преокрету идеја, отац Серафим показује у овом писму како му је његов пут до традиције и правоверја омогућио да пронађе Истину која je коначна, а не само уопштени облик традиције. Он признаје свој западњачки идентитет и афирмише хришћанске корене Запада, а затим објашњава да Христов пут није специфично ограничен западњачком културом. Делови овог писма, можда најважнијег од свих писама оца Серафима која су сачувана, укључени су у књизи Not of This World: The Life and Teaching of Fr. Seraphim Rose. Ради се о биографији оца Серафима Роуза коју је написао јеромонах Дамаскин Кристенсен, српски превод може наћи под насловом Отац Серафим Роуз: Живот и дело, у три књиге, издавач је Света Гора : Света српска Царска Лавра манастир Хиландар (прим. прев.).
У овом писму ће се видети колико је далеко отац Серафим био далеко и од „фундаментализма“ и од синкретизма. Верски фундаментализам (верујући да ништа ван сопствене традиције не може бити истина) представља интелектуалну сатисфакцију за уске интелектуалне погледе на свет, док верски синкретизам (верујући да су свe традиције једнакe) задовољава само људе са површним погледима на свет. У избегавању обеју крајности, отац Серафим следи пут који за њега уопште није био интелектуално задовољавајући, јер je пут Истине такав сам по себи. Као што је и сам написао - „Када сам постао хришћанин ја сам добровољно разапео мој ум, a сви крстови које носим били су само извор радости за мене. Hисам изгубио ништа, a добио сам све. “
Садржај писма Oца Серафима Роуза
Драги Кен,
Соломонија (Ронда) је са мном поделила твоје скорашње писмо које си јој послао и током читања осетио сам у теби сродну душу којој би моје речи можда могле бити од користи.
...Десило се да се мој поглед на свет уобличио углавном под утицајем Ренеа Генона (при чему сада не говорим о улози Православља). Ревносно сам читао и проучавао све његове књиге које сам могао да пронађем; захваљујући његовом утицају сам студирао старокинески језик и постао решен да урадим за кинеску традицију оно што је Генон учинио за хиндуистичку; чак сам био и у могућности да се састајем и учим од истинског представника кинеске традиције (Џи Минг Шиена), тако да сам добро разумео на шта је он (Генон) мислио када је говорио о разлици између таквих аутентичних учитеља и универзитетских професора. Захваљујући Генону научио сам да тражим и волим Истину, стављајући је изнад свега и да се не задовољавам ничим другим до саме Истине; управо ме je то на крају довело до Православне Цркве. Можда ће ти моје искуство бити од помоћи. Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам „изнад свих традицијa“, а истовремено, на неки начин веран свима њима; дубље сам ушао само у кинеску традицију јер je нико до тада на Западу није представио са потпуно традиционалног становишта. Када сам посетио Православну цркву, то је било само како бих упознао још једну од „традиција“ – знајући да су Генон и један од његових ученика (или један од његових ученика2) описали Православље као најаутентичнију хришћанску традицију.
Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг Православне цркве (руске цркве у Сан Франциску), па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у ниједном будистичком или другом храму; срце ми је дошапнуло да је ово мој дом и да сам коначно нашао оно што сам тражио… Ја нисам разумео значење свега овога, (мисли се на Фритјофа Шуона, прим. прев.). јер ми је начин службе био непознат, а и служба је држана на мени непознатом језику. Почео сам да присуствујем православним службама све чешће, постепено учивши језик и обичаје, али сам задржао моје основне геноновске идеје о свим аутентичним духовним традицијама.
Када сам почео да упознајем Православље и православце, нова мисао је почела да обузима мој ум - да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага и која се спознаје умом већ да је нешто лично, чак и Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем.
И тако сам срео Христа. Захвалан сам што ми је за приступање Православљу било потребно неколико година и нисам имао никакво емотивно узбуђење због тога опет је било због Геноновог утицаја, и то ми је помогло да одем дубље у Православље без успона и падова са којима се неки преобраћеници сусрећу када нису довољно спремни за нешто дубоко као што је Православље. Моје приступање Православној цркви је дошло у самом тренутку кад сам напустио академски свет и одустао од покушаја да пренесем кинеску традицију у западни свет. Мој кинески учитељ је такође напустио Сан Франциско непосредно пре овога, тако да је мој једини стварни контакт са кинеском традицијом, у Геноновом стилу нестао без трага, не оставивши ни нову адресу. Са љубављу га се сећам, али након што сам постао Православац видео сам колико је ограничено његово учење: он је говорио да ће кинеско духовно учење потпуно нестати из света ако комунизам истраје на власти у Кини. То показује слабост кинеске традиције, но, Православље које сам пронашао преживеће све и истрајаће до краја света, зато што у случају Православља није било само речи о преношењу учења из генерације у генерацију, као што је то код свих других традиција; већ је оно човеку било предато од Бога.
Када погледам уназад са радошћу се сећам Ренеа Генона као мог првог правог учитеља у Истини, а ја само се молим да узмеш оно што је добро од њега и да не дозволиш да те његова ограничења свежу. Чак и психолошки, „источњачка мудрост“ није за нас западњаке од крви и меса; Православље је јасно традиција која нам је дата, а може се јасно пронаћи у западној Европи у првих десет векова, пре него што се десило отпадање Рима од Православља. Међутим, Православље није само једна у низу „традиција“, „преношење“ духовне мудрости из прошлости; већ је то Божја истина овде и сада – она нам даје непосредан контакт са Богом као што ниједна друга традиција не може да уради. Постоје многе истине у другим традицијама, како оних пренесених из прошлости када су људи били ближи Богу, тако и оних које су открили надарени људи из дубина својих умова; али је потпуна Истина само у Хришћанству, Божјем откривењу њега самог човечанству. Узећу само један пример: постоје учења о духовним обманама у другим традицијама, али не тако темељно пречишћена као она која су проповедали православни Свети Оци; и што је још важније, ове обмане које потичу од стране сила зла и наше пале природе су толико свеприсутне и тако темељне да нико није могао да им побегне осим ако је Бог љубави кога је открило Хришћанство био надохват руке да их избави од њих. Слично: хиндуистичка традиција учи многим истинама о крају Кали Југе; али онај ко само зна ове истине биће беспомоћан да се одупре искушењима тих времена, а многи који препознају Антихриста (супротност хиндуистичком Чакравартију) ће га, ипак, обожавати кад дође – само моћ Христа може дати срцу снаге да му се одупре.
Молим се за тебе да ти Бог отворити срце, а ти ћеш учинити све што можеш да Га упознаш. Тамо ћеш наћи срећу о којој раније ниси могао ни да сањаш; твоје срце ће се ујединити са твојим умом у препознавању правог Бога, и свака неистина за коју си икад чуо ће се изгубити. Молим се да ти Бог то подари! Слободно напиши све што ти је на памети или на срцу.
С љубављу, отац Серафим
Извор: Hieromonk Damascene - Christ the Eternal Tao, Appendix Two
Превод: Никола Димитријевић
Извор: Катехон

Ако немаш кога да питаш, а незнаш шта да радиш, ти питај мало дете и оно ће ти дати одговор. Господ ће рећи кроз њега шта треба да радиш.
 
Отац Сава Рукумијски
 

Udvaras se tako vesto
haos mi u glavi pravis
ima samo jedan uslov
reci koju slavu slavis

Ref.
Ako klanjas uzalud me sanjas
katoliku ne dajem ni sliku
meni treba ona treca strana
za Srbina rodila me nana

Romantican jesi, zbilja
zavodnickog imas dara
al' jos samo da te pitam
dje si sedmog januara

Ref.

Dala bih ti tako rado
da uberes ovaj cvetak
ima samo jedan uslov
da li postis svaki petak
 
Vesna Rivas
Za Srbina rodila me nana
 

Onaj koji te voli ne kaže: "Budi moja." Onaj koji voli kaže: "Budi svoja. Budeš li tada htela da budeš i moja, ja neću dobiti samo ženu, dobiću mnogo više." Istina je to. On zna da će tako dobiti radost svakodnevnog života, mir, prijatelja, oslonac... Onaj koji voli daruje slobodu. Ko slobodu uskraćuje ništa zapravo ne daje, ma šta nudio.
Brankica Damjanović    

Сећања на старца Тадеја
За српски народ старац Тадеј је био прави Божји благослов. Многи су у његовим речима и поукама нашли подршку и утеху. Данас вам нудимо сећања на старца Тадеја протосинђела Драгана Митровића, старешине храма у част Васкрсења Христовог у Подгорици, у Црној Гори. Отац Драган је дуго година био духовно чедо оца Тадеја.
Можете ли да нам кажете како сте упозали оца Тадеја? Како је то било?

Негдје 73. године, радио сам на украшавању једне цркве. Радио сам рељефе и уопште друге умјетничке радове на тој цркви и тада је један познати Драги Живановић, у вријеме јаког комунизма, који је био цивил, али дубоко побожан, уз градњу цркве, којој је био потпуно предан и посвећен, организовао и предавања, позивања духовника. Тако да први излазак старца Тадеја је био ту, при тој цркви, у том парохијском дому, гдје је он одржао своје прво предавање. Не може се рећи да је то било класично предавање. Значи, прије тога су читали акатисте, помолили се Богу, послије тога је било кратко уводно предавање и људи су слободно постављали питања на која је он давао одговоре. И на крају је била та агапија, заједничко послужење, сви ти мјештани, парохијани, вјерници, донесу понешто што имају и сви се заједнички послужимо. Тада сам ја први пут срео и упознао старца Тадеја и на мене је оставио огроман утисак, видјело се да је то једна благодатна, света душа. И од тада сам редовно, годинама ишао код њега у манастир да се исповједам и да тражим духовне савјете.
Старац Тадеј је као дијете био много осјетљив, болијешљив, и сви су доктори сматрали да је кратког живота, били су га отписали доктори и сами родитељи. Међутим, Бог га упути на познатог молитвеника и духовника Амвросија у Миљкову, Руса. И уз тог старца он је примио ту благодат. Он га је првенствено усмјерио у тој умно-срдачној молитви и не само у умно-срдачној молитви него у љубави, којом је посебно био тај старац Амвросије испуњен и то је пренио на старца Тадеја. Послије тога старац Тадеј је био потпуно скривен у своме манастиру, за њега се уопште није знало и рекох вам, први тај његов излазак у свијет је био по благослову његовог тадашњег епископа. Брат Драги о којем сам малоприје говорио је тражио од епископа благослов и он је по благослову изашао из манастира и то је била прва његова бесједа и контакт са народом. Од тада он почиње да исповиједа и духовно руководи. Међу њима сам био и ја.
То је трајало, рекох вам, годинама, и ја сам у том периоду био некако потпуно се без резерве одлучио за монашки живот. Значи, до краја сам налазио пуни смисао живота у монашком животу и са једним својим братом у Христу, у Црној Гори, оцем Јоилом, који је познати сад код нас духовник у Црној Гори, имали смо нека слична стремљења, мјесец дана смо се молили Богу и Пресветој Богородици да нам одреди манастир — у који манастир да идемо и духовника. И послије тога пођемо код старца Тадеја. И старац Тадеј кратко је стао, вјероватно се помолио и дао је овакав одговор: каже оцу Јоилу, овоме другоме који је био са мном, каже: «Ти сачекај мало, мајка ти је болијесна (јер је била дубоко побожна), да је не ожалостиш, сачекај и ти ћеш касније поћи у манастир». А мени каже, и то без размишљања: «Ти да се жениш». И, морам бити искрен, значи било ми је много тешко, али то сам примио као вољу Божију. У току ноћи сам се молио Богу и просто тражио, значи: «Господе, Ти знаш моју жељу и моју вољу, али опет, нека буде Твоја воља. Ако је већ таква Твоја света воља, онда, ја не могу да тражим жену, јер сам потпуно изашао из свега тога, нађи ми је Ти» И већ сјутра ујутру старац Тадеј је служио Литургију и послије Литургије даје ми цедуљу на којој је било име, презиме, адреса моје будуће супруге.
Послије сам се вратио у Црну Гору и пошто сам иначе завршио Ликовну академију, трудио сам се да првенствено радим на украшавању цркава. Послије једног периода старац је тражио да се рукоположим. И то сам опет прихватио из послушања, прихватио сам свештенички позив. Било је, сад, много тога има, била би преопширна прича, али мислим да је било занимљиво кад сам ишао с њим код старца Клеопе, тај сусрет старца Тадеја и старца Клеопе. Значи, различита пројава благодатних дарова Духа Светог. Значи, једном рјечју, сви смо од Бога саткани јединствени, непоновљиви и самим тим се благодат Божија различито пројављује. То се видно пројавило у сусрету старца Тадеја и старца Клеопе. Имате ту, значи, старца Тадеја који је био једна њежна, фина, танана душица, срдачна, пуна љубави, пуна смирења, као оно њежно дијете док је старац Клеопа био онако горостасан, просто из њега онако вулкански избија та сила, енергија и који просто не може да је контролише, него иде по келији и рукама показује ту силу. И тада, задржао нас је мало дуже старац Клеопа, бар неких два и по сата и посебно говорио о умно-срдачној молитви.            

Е, сад не знам, то би можда најбоље било да ви нешто питате ако вас занима, али много тога има, старац је био истински света душа. Он је био потпуно, до дна, сав усмјерен у Господу, дубље погружен, преко умно-срдачне молитве имао је тај најдубљи сусрет са Богом. То се видно пројављивало у сваком сусрету са њим. Његова Литургија је била таква да ви видите некога ко више није ту, осјећате да је потпуно сав горе. Тако да, многи су долазили ту и тражили утјеху и помоћ. Многи су ђавоимани, бјесомучни, били растерећени, одагнани демони. Имао је моћ, не само то да изгони демоне, него да свеже демоне и да их присиљава да говоре што он тражи од њих. И много, много тога је везано за старца Тадеја.
Истинска једна, Богу предана душа, али Бог, Који хоће да уђемо у радост Господа, а поготово за такве велике угоднике Божије, хоће да му да већу славу, и онда, при крају живота, допушта искушења, а то је — пошто је био болијешљив, једна породица, знаш већ ове, вјерници једни, који су долазили ту у манастир, траже од њега да га поведу у неку клинику у свом граду, пошто је имао проблема са срцем, да га лијече. И он пође са њима, а пошто је био беспоговорно послушан, он се потпуно преко њих предао вољи Божијој. А они су доста били овако сирови и много тога је, да не улазим сад у детаље, ту било, али ту се пројавило невјероватно колико је дубоко био смирен и колико је то, да кажем, колико ја то видим, задње искушење било да се истински, до дна смири.
Његова сахрана, ту је био и архимандрит Лука, који је заједно са нама, он је био на тој сахрани, заиста је била посебна. Била је посебна, баш огромна благодат, то није била сахрана, то је био Васкрс. Ја морам само да кажем да просто сам морао да прикривам ту огромну благодат у души и радост коју сам осјећао. Баш сам скривао то да не уоче други, јер види се истински да је он директно изашао пред лице Божије. Е, тако, много и много тога има да сад не ширим.
 Да ли можете да поменете неке његове поуке? Оно чиме живите, његове главне поуке. Чега можете да се сетите?
 Па, он је осим те умно-срдачне молитве посебно наглашавао то послушање родитељима и у манастиру свом духовнику, епископу. А уз све то је посебно тражио да се ради на смирењу. Коријен и основ сваког гријеха је гордост. И из тог разлога је посебно тражио на томе да се поради да човјек истински, непрекидно ради на самоукоријевању, на смирењу. А онда како човјек покуша и труди се у томе, онда Бог ономе ко истински жели да се смири, допушта разноразна животна искушења, чак и болијести, која припомажу дубљем сагледавању своје немоћи, људске немоћи, с једне стране, а с друге да кроз то дубље упозна себе изнутра какав јесте, са својим слабостима и недостацима и да то мало по мало га дубље утемељује, утврђује у смирењу. Тако да, ако се сјећам свега тога што је говорио: ако истински хоћемо да се ослободимо страсти, значи, морамо да се смиримо.

Морамо да тај коријен, нешто што то храни и страсти и све пороке, морамо да сажежемо тај коријен, ту срж свега тога. А то једино може смирењем, боље рећи, кроз смирење се враћамо у једно здраво и нормално стање какве нас је Бог саткао и створио. Јер, да изађемо, ослободимо се просто тог болијесног стања, болесног нашег ја. А кроз то, свакако кроз смирење, он је посебно инсистирао на томе и то је било присутно код њега — љубав према ближњем, саосјећање, састрадавање са ближњим и да свако искушење које наиђе преко ближњега, да увијек кажемо: «Стани мало — откуд знаш што је све присутно унутар тебе? И Бог Који те неизмјерно воли, Он брине о теби и покушава да учини нешто од тебе на духовном плану, покушава да те преобрази, очисти изнутра и допушта преко брата или преко сестре, да имаш та искушења. Значи, тај твој брат или сестра су ти истински пријатељи, које Бог шаље. Они се муче због тебе». Значи, не да их осуђујемо, него напротив, да их жалимо, јер Бог допушта преко њих да имамо искушења која су нам на духовну корист.            
Говорили сте да је он имао умно-срдачну молитву. А шта је говорио о овој молитви? Како ју је стекао?
Па он је, како за кога... Значи, кад је видио да је неко пријемчив за умно-срдачну молитву, он је постепено, не директно, али постепено ту особу припремао за такав вид умно-срдачне молитве. То првенствено значи, не знам да ли то опширно да говорим, то значи, прво су биле фазе. Прво иде читање из молитвеника, богослужења и слично. Мора бити постепено та фаза да човјек, који је, поготово ако је из свијета, постепено се уподоби тој молитви која је вјековима уграђена, уткана унутар цркве, оцрковљена. Да се он оцркови у молитви, а онда постепено почиње умна молитва. Значи, и он је говорио, није само умна молитва «Господе Исусе Христе, помилуј ме», или «Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме», краћа или дужа, не смета, није у томе ствар, него свака молитва, искрена, од срца, значи, оно што нам лежи на срцу, оно у чему у том тренутку комплетно своје биће износимо молитвено пред Богом, и то свакако може бити умна молитва.
 Ово што рекох, значи, неко ко је био пријемчив, он га је припремао постепено, значи на усрдно сабирање ума у молитви, а постепено, кад прође ту фазу, она постепено се тражи то мјесто у срцу, постепено силази у срце. Е, сад, могу да кажем за себе, пошто сам био стално у свијету и као свештеник, плашио сам се да се бавим умно-срдачном молитвом. Јер, у свијету сам, а старац је далеко, неких 400 километара, не могу ја за сваку ситницу ићи до њега, рекох, не знам, да се негдје ту не закачи демонска сила преко неког лажног, умилног, благодатног стања и слично, да ме одвуче у прелест. Зато сам се ја бар, бавио молитвом Исусовом свакако, са пажњом и покушавао колико је до мене да буде искрено срце. И рачунао сам временом да то некако само, спонтано, кад Бог то хоће, споји ум и срце.
Али много, много има духовних чада старца. Значи то је био период, можемо рећи, жестоког, јаког комунизма. Рецимо, Црна Гора у том периоду — ви нисте имали духовника. То је била једна духовна пустиња и зато смо били окренути према Србији, гдје је био старац Тадеј.
Можда, још последњу ствар да вас питам, да ли је омладини говорио нешто конкретно о монаштву? Како је усмеравао људе на овај пут?
Па, он је инсистирао на томе да се узме благослов родитеља. До тога му је некако било посебно стало. Е, сад, не знам да ли смијем да се усудим да дам неко своје мишљење, али смо у томе времену кад, није то вријеме кад су комплетне породице, а самим тим и родитељи, били црквени људи, вјерујући људи. Нажалост, ми смо у времену атеизма, обезбожени, а самим тим и наши родитељи. Тако да, Бог да прости што морам своје мишљење да кажем, нисмо у времену кад можемо од људи који су противни Цркви, који су безбожни, говорим о родитељима, да ту смо обавезни да тражимо. Било би лијепо да то иде са њиховим благословом, како да не? Али ако буду упорни у томе, а ми имамо благослов свог духовника, мислим да можемо поћи у манастир.
А како је говорио о монаштву? Шта можете да кажете као надахнуће за наше сестре? Да ли је говорио о томе шта је монаштво?

Па, морам да признам да нисам говорио с њим толико о монаштву. Рекох вам, првенствено је тражио благослов родитеља, друго, тражио је беспоговорну послушност, љубав према брату или сестри, у зависности од тога да ли је женски или мушки манастир, љубав и састрадавања и увијек да држиш себе нижим од брата или сестре. И да, оно што сам мало прије рекао, свако искушење које наиђе кроз брата или сестру, да прихватиш као нешто од Бога на нашу дубљу духовну корист. Значи, ако истински желимо да се много тога што је присутно у нама сажеже, истријеби из нашег бића, мора бити тај огањ разноразних искушења.
Да ли сад одлазите на очев гроб?
Да. Па добро, за живота старца Тадеја по његовим молитвама су се дешавала многа чудеса. Он је, можемо рећи, тај стари ков монаха који нажалост, ишчезава. По духу је много био сличан нашем почившем патријарху Павлу, чак и по лику. Он је био као они древни оци из житија. Значи, он је истински, дубље, сав био погружен. Јер је имао невјероватно, он је и сам говорио, као дијете, рецимо, у том манастиру Миљкову, и тај игуман Амвросије имао је изузетну љубав. И сад, послушање старца Тадеја било је да чува краве.
И ако се молио, ако је читао нешто, краве пођу у комшијски купус и поједу купус. И он се вратио, и старац игуман Амвросије ништа му није рекао, али он је негдје по лицу регистровао да није добро и толико је то примио к срцу да је ишао послије у шуму да свира хармонику и да се просто тако јада Господу, да тражи утјеху од Господа. Кроз то хоћу да кажем да је био једна невјероватно танана, осјетљива душа, која је била до краја живота имала дјетињи однос са Господом, непосредни, дубљи однос са Богом.
    Разговарала Јована (Панкова)
    Превод са руског: Марина Тодић
    obitel-minsk.by

Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну

Мало подсећање...
 

Христос је близу!
Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.
У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!
Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.
Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.
Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!
Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"
Зар је далеко Онај Који тако говори!? 
 
Свети Симеон Нови Богослов
http://www.prijateljboziji.com/_Hristos-je-blizu/46342.html

Bratanci i tetka. 

Ово искрено и мени највише смета и боде очи од свега. Ко да је ударио метеор и збрисао цивилизацију и сад морамо све од почетка, живот којим смо живели до сада више не постоји.

Помените у молитви, моју покојну мајку Ротка. 

Bratanci i tetka.