Никола Поповић

Драги пријатељи, браћо и сестре, 
 
Често размишљам о овој теми и размишљам колико се српски народ (јасно и сви други народи) заправо бави собом и ради на себи?
 
Понекад ме поразе резултати, међутим, неки светли примери ме још више затекну и дају невероватан ветар у леђа да и ја пожелим да радим више и јаче! 
 
Да ли ви радите на себи?
Колико радите на себи?
Шта подразумевате под тим? 
 
На пример, ја се рецимо, баш трудим да радим на себи и што више залазим, то више видим потребу да сложим све оно несложено, али често ме поколеба ова чињеница да има толико тога несложеног, јер морам с времена на време да уложим већи напор... 
 
Рад на себи је дефитивно процес који почиње са нама и завршава се са нама. Можемо да игноришемо истинску потребу да себе упознамо и тиме занемаримо призив душе, а можемо повремено да застанемо и поразговарамо са собом о одређеним стварима. Међутим, данашњем човеку контакт са душом је толико ометен спољним утицајима да је потребан невероватни напор да поново успоставимо везу...
Желим да верујем да свако има потребу да застане и мало промисли о себи и ситуацијама у којима се налази, али чињеница је да многи упорно беже.. од себе. Не бих се овде пуно бавио тиме зашто је то тако, осим да је реч заправо о огромном страху. 
У разговору са психологом, када сам поставио питање зашто упорно бежимо да се сусретнемо са собом, одговорила ми је да се људи заправо боје тог ,,чудовишта" које би могло да изађе на површину... Мало ме је то и затекло... - Да ли то значи да ми не верујемо да смо у бити добри?
 
Лец ток пипл! Лец ток! 
 
 
п.с. Одавно сам престао да цитирам познате мислиоце и додајем чланке паметних људи. Мени то више не значи пуно. Значе ми искуства, лична мишљења, богатство различитости и индивидуалности, па бих волео да одговори буду чисто искуствени. 

vecita trka, ko je gori u ovom veku ili nesnadjeniji - muskarci ili zene. Nemam pojma, samo znam da svi pucaju na visoko. 

... ма и спот и музика и речи, стварно ме некако затекне ова Флоренс, баш, баш је талентована!

изгибох тражећи га. Е ово је био фрајер! Бора Станковић 
 

 
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Ја мислим да ово питање није никако глупо и на оваквом једном питању наше православно мисионарство упорно не даје своје плодове. 
 
Иако нико из Цркве никада није саставио списак жанрова или врсте музике који се просто косе православном духу, никако не значи да списак не би требало да постоји. 
Ако је човек побожан, иде на литургију, причешћује се онда ја дефинитивно тог истог човека не видим увече са ортацима како млати главом уз ритмове корна или тако неке групе које чак и саме за себе тврде да се поклањају самом сатани. Написано је да не можеш два господара служити... На крају, ако се мало више удубимо - какву емоцију шаље хеви метал, или онај најтврђи панк итд?! Позива на мир, на љубав и братољубље можда?! 
 
Ја имам проблем да поверујем да неко може да мисли о Богу и да га воли свим својим бићем, а да притом се бацака у брзим ритмовима који искључују мозак у најмању руку. 
 
Ово питање је итекако важно! 

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

i da ćuti u bioskopu

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

Немам ни краве, ни козе.   Немам ни карфиол. Је л' може броколијем кад буде стигао? 

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

Za coveka, a pogotovu mladog, je od vitalnog znacaja da nesto radi. Bilo sta. Nista bolje ne oblikuje licnost od rada. Tako da... bilo sta da se krene, ali jasno, sa idejom da se napreduje. Svako iskustvo je dobro kada je u pitanju posao i svako (iskustvo) te necemu nauci. 
 

Молитва за пријатеље  
   
Предобри Боже , молим Те , искажи своју доброту свима, који ме због Тебе љубе , који се за мене жртвују и
због мене трпе телесне и душевне боли.
Удели снаге свима којима је потребна Твоја помоћ ,
услиши жеље оних којима сам обећао да ћу се за њих молити
или за које сам дужан молити.
Ја их све љубим небески Оче , јер их Ти љубиш.
Ти си ми их дао као браћу и сестре у Христу и хоћеш
да их љубим као што их Ти љубиш.
Пошаљи нам свима свога Светога Духа љубави,
да бисмо у слози испунили Твоју свету вољу.
 
Амин. 

Pa znaš kako...ako mu treba novac za život radiće šta god dok ne nađe posao. Dok sačeka posao u struci mogu proći godine. I istekne vreme za ženidbu i sve ostalo, što bi odlagao čekajući posao. Svaki pošten posao je dobar posao dok treba nahraniti porodicu. Ne znam da li sa pravom može naći posao u inostranstvu, da li su isti zakoni? Verovatno nisu.
ALi meni se čini da bi mogao biti npr. notar. .. ili ne znam kako ide to sa advokaturom... tako da sam sebe zaposli i da ne mora da čeka na državni posao.
 
Ali ne reče, da li mu se sviđa predlog.

Лежање у песку, овај јечму.

Позз од Панарета 
 

Игноришимо једни друге да бисмо многодушно исповедали…
 
Напомена: Аутор овог текста, ја, је горд, сујетан, често примети оно што не треба и нањуши на километар материјал за осуђивање. У појединим тренуцима, препушта се Богу и лепоти, а у многим другим свом, не тако зрелом, мозгу и размишљањима.
 
Света Литургија је у току. Бог ће знати како ми је тешко да се некад усредсредим. Мисли лутају, идеје, планови… као да је ово савршено време и место да се баш тада о томе планира и мисли. Наравно, када ухватим себе да сам „негде тамо“, себе тако и вратим да будем овде и сада. И тако у круг. Већ годинама, ево прође и мало више од деценије. Но, Бог има много више љубави за мене него ја сам за себе, али и за друге.
Постоји један посебан моменат у Литургији. Баш пре него што сви у глас кренемо са Символом вере. Мени је тај моменат можда до пре пар година био непрепознатљив, све до једног тренутка када ме те речи нису онако запљуснуле, као вода, својом јачином – „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали…“ и онда се ми као певница раскокодачемо – „Оца и Сина и Свајтаго Духа, Тројицу јединосушнују и нераздељнују“ , онако свако на своју страну мислећи у себи „ох, да сам сâм, како бих ја ово отпевао…“. Они који су се бар мало интересовали знају да је ово моменат када се клир црквени љуби и поздравља (сви који се налазе у олтару и који служе), а људи, мирјани, би такође требало, ако не да се пољубе између себе (јасно је, замислимо сада слику, 300 људских душа крене да се ту љубака по Цркви, мислим ко зна, можда би то чак било и добро за наш наталитет), онда да бар једни другима кажу „Христос посреди нас“ уз одговор „И јесте и биће“.
 
Иако ове горе речи, које најчешће размењујемо приликом сечења славског колача, разменимо са свештеником, онако и не размишљајући много шта тачно говоримо, сматрам и заиста мислим да је неопходно да мало застанемо над њима. „Христос по среди нас…“ Да ли ми уопште разумемо ове речи? Да ли разумемо речи када свештеник каже „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали“? Да ли увиђамо колико је онај који стоји поред нас на тој Литургији заправо битан? Да је и сам Господ рекао, тамо где су сабрани двоје или троје у Моје име, ту сам и ја?
 
Е па… нисам сигуран. У тренутку када сам изговорио „Христос по среди нас“, много пута нисам видео да ми је ико одговорио. Да ли сам ја сада горд и бесан што нисам испоштован? Сигурно је да има доста моје пале људскости у овоме, међутим у једно сам сигуран – они који би заиста требали да светле, не да не светле, него чак не удостоје ближњег свог једне речи, која ипак захтева, топло срце. Да ли је заиста толико тешко да се у том једном тренутку окренемо људима око себе и изговоримо ове речи и одговоримо ономе који их је нама изговорио?!
 
Да се разумемо, при цркви сам већ дуго, знам добро да јадне придошлице ово и не знају, да су чак и они који су већма ту мало збуњени шта би требало и како, али да људи који су заиста ту годинама, јако често и теолошки врло образовани се над овим речима понесу као „хм, чини ми се да сам чуо нешто? Ма не, прави се паметан и ћути.“ ми је заиста за плакање. ЗА ПЛАКАЊЕ.
Не разумем. Да ли то значи да смо сви, ми мало искуснији, отишли у вертикалу, да људе око себе не примећујемо осим Бога?! Јер људи нису битни. Или зато што људи нису Бог. А ја ЗНАМ и ТВРДИМ да БОГА нема без наших ближњих, па нека ме побија ко како хоће.
 
У реду. Разумем и потребу да се неко осами, увуче у себе, у то молитвено стање созерцања... али људи моји, да ли је заиста тешко осмехнути се брату, сестри који је поред тебе?! Заједно ћете можда стати пред Господа на Страшном суду исто тако како стојите у цркви! Е то не разумем. И нећу да разумем. И борићу се да никад не прихватим. И коси ми се са идејом Цркве. Па шта ће нама црква у том случају, чему? Иди и моли се и созерцавај у тишини и миру. Чему заједница? Чему то, „сестро“ и „брате“? Када не можемо ни заједно да поделимо свету Литургију и заједно узнесемо молитву – да хоризонтално узнесемо у вертикално.
 
Нисам паметан. Пролазе ми мисли да напишем како можда нисам ни у праву – али јесам! Која је наша суштина ако не можемо, бар у цркви да свог ближњег поздравимо или отпоздравимо са „Христос по среди нас – и јесте и биће“?! Па ово је призивање Христа, побогу!
 
Љут сам и бесан сада. Да, то значи да немам мира, немам молитве, а вероватно ни љубави за све. Да је моја молитва слаба и да је моја жеља да паметујем већа. Све прихватам, али не прихватам да је у реду да игноришемо оног другог у цркви, јер онај други сам најчешће ја сам. Зато је и наслов такав какав јесте.
 
Браћо и сестре, Христос по среди нас! И јесте и биће!
 
 
 

Напомена: Ово су заиста само моја размишљања на тему. Сасвим је могуће да негде грешим или сам нешто протумачио на свој начин. Као и увек, отворен сам да разговарам о томе. Разговор је битан.
 
 
Без покушаја да водим есхатолошке разговоре, будући да им нисам ни дорастао, него размишљам данас, док стојим на Литургији, колико заправо они који нису ту пропуштају. Често чујем следеће: знаш, ја сам заиста побожан/на, идем у Цркву, али не идем толико често на Литургије, зато што сматрам да је Бог свуда и да је битно оно што носиш унутра. И заиста, ако мало боље размислимо, шта је боље или веће осим да оно што носимо унутра буде свето и чисто. Међутим, ово је можда и најбоља превара века - ја ћу бити у себи, тј сматрати сам исправан/на, бити поштен/на итд. али Богу у сусрет нећу изаћи... 
 
Богу у сусрет нећу изаћи... А коме ћу? Да, овде би неко могао да дода: па, другом човеку, али шта је нама циљ, шта је уопште циљ једног хришћанина? Задобити Царство Небеско. То је циљ. А онда не могу да се не питам, ако нисмо спремни да изађемо у сусрет Богу у маломе, како ћемо онда бити спремни онда на Страшном суду, када све буде било велико?..
 
Литургија је за мене сусрет. Сусрет душе, ума и духа. А потом и њихов заједнички сусрет са Њим. И разговор. Он је добар слушач. Ћути и пушта ме да говорим. Да покажем све своје слабости и мане и своју лепоту, у оним ретким тренуцима када се она појави. Литургија је "место" сретања. 
 
Литургија је за мене чак и више од сусрета са Богом, пре свега, сусрет са самим собом. Током Литургије, уколико само мало снимим себе и своје мисли, могу толико тога да видим о себи врло објективно. И видим. Видим лењост, некад умор, неспокој, неспремност на промене, жељу да се докажем, да привучем пажњу, да се посвађам, да докажем, да објасним, да себе уздигнем, да себе унизим, да се правим паметан, да баш у тим моментима размишљам да је медијапан бољи материјал за кухињу иако је скупљи од мало боље иверице... све се то дешава ту. Када стојим пред Њим. Видим завист, љубомору, видим љутњу, некад и бес, а некад осетим и како се срце згрчи од лепоте. Понекад видим оно што иначе нисам у стању да видим, јер нисам ту, иако физички јесам. Видим лепоту. Смисао. Постојање и некада у току Херувимке у првом гласу ми крену сузе. Као да осетим шта значи бити ту. Бити ОВДЕ и САДА и дозивати њих и Њега са њима да се спусте и благосиљају. Кнедла у грлу. А некад ништа, некад само размишљам коме ћу да покажем како ја нешто боље умем од њега. Ту своју сујету. 
 
Литургије је откровење. Катарза, морално прочишћење, а некада и тежина јер до катарзе није дошло. Спремност да пустим оно што није у мојој моћи да држим. Да се препустим Њему док изговарам "... отложим попеченије..." 
 
И због свега овога, жао ми је што многа браћа и сестре избегавају овај сусрет. Што себе убеде у неке максиме и фразе и онда их се онако држе и не пуштају. Жао ми је јер мислим да се често не сусрећу ни са собом, а ни са Богом. А сусрет је битан. Много битан. 
 
А ви? Како ви доживљавате свој сусрет, Литургију? 

Напомена: Ово су заиста само моја размишљања на тему. Сасвим је могуће да негде грешим или сам нешто протумачио на свој начин. Као и увек, отворен сам да разговарам о томе. Разговор је битан.
 
 
Без покушаја да водим есхатолошке разговоре, будући да им нисам ни дорастао, него размишљам данас, док стојим на Литургији, колико заправо они који нису ту пропуштају. Често чујем следеће: знаш, ја сам заиста побожан/на, идем у Цркву, али не идем толико често на Литургије, зато што сматрам да је Бог свуда и да је битно оно што носиш унутра. И заиста, ако мало боље размислимо, шта је боље или веће осим да оно што носимо унутра буде свето и чисто. Међутим, ово је можда и најбоља превара века - ја ћу бити у себи, тј сматрати сам исправан/на, бити поштен/на итд. али Богу у сусрет нећу изаћи... 
 
Богу у сусрет нећу изаћи... А коме ћу? Да, овде би неко могао да дода: па, другом човеку, али шта је нама циљ, шта је уопште циљ једног хришћанина? Задобити Царство Небеско. То је циљ. А онда не могу да се не питам, ако нисмо спремни да изађемо у сусрет Богу у маломе, како ћемо онда бити спремни онда на Страшном суду, када све буде било велико?..
 
Литургија је за мене сусрет. Сусрет душе, ума и духа. А потом и њихов заједнички сусрет са Њим. И разговор. Он је добар слушач. Ћути и пушта ме да говорим. Да покажем све своје слабости и мане и своју лепоту, у оним ретким тренуцима када се она појави. Литургија је "место" сретања. 
 
Литургија је за мене чак и више од сусрета са Богом, пре свега, сусрет са самим собом. Током Литургије, уколико само мало снимим себе и своје мисли, могу толико тога да видим о себи врло објективно. И видим. Видим лењост, некад умор, неспокој, неспремност на промене, жељу да се докажем, да привучем пажњу, да се посвађам, да докажем, да објасним, да себе уздигнем, да себе унизим, да се правим паметан, да баш у тим моментима размишљам да је медијапан бољи материјал за кухињу иако је скупљи од мало боље иверице... све се то дешава ту. Када стојим пред Њим. Видим завист, љубомору, видим љутњу, некад и бес, а некад осетим и како се срце згрчи од лепоте. Понекад видим оно што иначе нисам у стању да видим, јер нисам ту, иако физички јесам. Видим лепоту. Смисао. Постојање и некада у току Херувимке у првом гласу ми крену сузе. Као да осетим шта значи бити ту. Бити ОВДЕ и САДА и дозивати њих и Њега са њима да се спусте и благосиљају. Кнедла у грлу. А некад ништа, некад само размишљам коме ћу да покажем како ја нешто боље умем од њега. Ту своју сујету. 
 
Литургије је откровење. Катарза, морално прочишћење, а некада и тежина јер до катарзе није дошло. Спремност да пустим оно што није у мојој моћи да држим. Да се препустим Њему док изговарам "... отложим попеченије..." 
 
И због свега овога, жао ми је што многа браћа и сестре избегавају овај сусрет. Што себе убеде у неке максиме и фразе и онда их се онако држе и не пуштају. Жао ми је јер мислим да се често не сусрећу ни са собом, а ни са Богом. А сусрет је битан. Много битан. 
 
А ви? Како ви доживљавате свој сусрет, Литургију? 

Неко је данас поставио статус "Часни пост је интензивни курс самоспознаје". Просто ме је навело да се сетим ове теме и рада на себи. Има ли бољег рада од поста и молитве? 
Можда бих раније посумњао у себи (иако то не бих то изговорио наглас) да ово претходно написано није истинито, данас сам себи сведок да када човек реши да се помоли БОГУ и крене у дијалог са Њим, он више није исти. Ово нису само речи које ишчитавамо са мислима које лутају негде изван нас. Ово нису ни наша уверења да је нешто било добро или лоше што нам се догодило, или што се догађа. Ово је опипљив осећај промене човековог бића онда када реши да се обрати Богу, али срцем. Тешко јесте, али су зато плодови тог рада неизмериви!