Jump to content

Zoran Đurović

Свештеник
  • Број садржаја

    14515
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    168

Репутација активности

  1. Волим
    Zoran Đurović got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Свети Јован Златоусти: Васкрсли смо са Христом и на небу седимо са Њиме   
    Кушачу проклети!
    Ко је спашен спашен је; као из Јеванђеља: што писах, писах. Бог крунише своја добра дела у којима ми учествујемо. Јер и вера и добро су од њега. То и Зл тамо вели. Ниједно тело се неће хвалити пред Богом, али он не ради са нама као са камењем (Августин). Дакле, наша дела су надахнута од Бога и реално јесу наша. Али да се разумеју у Лукином кључу: И кад све испуните, говорите да сте залудне слуге Господње. Јер сам наш проблем који смо направили око Павла и Јакова, говори о томе како очајнички желимо да се утемељимо на самима себи. На НАШИМ делима. Али ми нисмо своји. То је фундаментална грешка. Зато имамо ово отварање код Зл и Аг. Само та диспропорција омогућава нама достојанство. Не одузима нам заслуге, али даје да се види да је Бог тај који делује кроз нас.
    Павле је ствари поставио из своје перспективе, али су многи узели да га погрешно тумаче, па зато "Јаковљева" реакција. Јер се он директно осврће на неке Павлове примере. Али то није критика Павла јер маши у старту. Као сада ови који мисле да ја велим: Спашени смо, све 4 увис! - Ништа даље од мог става. Ми не знамо ко је спашен, јер је Бог тако уредио ствари, и зато остаје да живимо овај живот као подвижници.       
  2. Свиђа ми се
    Zoran Đurović got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    Да, то је добро питање. Али исти проблем о коме  сам говорио у Преображењу. Тада је дошло ЦБ, оно што каже Јустин, обожила се људска природа. И како Хр може да причести апостоле? И зашто иде да страда ако их је већ причестио на прави начин? Сигурно им није био дао "предокус" причешћа. Има смисла зато што и морамо да живимо наше историје. Твоје питање има призвук онога: Бог зна шта мени треба, зашто онда да му се молим? - Или: Бог зна ко ће бити спашен или не, зашто да се трудим? Зато што то он види као актуелно и на основу тога ти суди. Питање је и да ли би се ми кретали када бисмо били створени као већ остварени. Овако, кроз зебњу идемо напред. Одржава нас нагон за животом. Откривамо ствар по ствар. Бог је видео када сам први пут пољубио  ђевојку, али ја нисам. Сада да је пољубим, не би ми било интересантно. Још бих испао и педофил, јер је имала око 14.
    Реалије нашег света су одређене историјом, али он је држан у постојању од Надисторијског. На људски ум није дошло то што ће бити и што нам је Бог припремио. Нашом логиком не можемо да укапирамо каква су та нова искуства и кретање жеље. Може да изгледа и смртно досадно. Али није тако, јер верујемо Писму.
    Шта би ми било интересантно? Мени, пошто сам телесан, да изљубакам Монику Белучи. Но, она би се жалила Богу и рекла: Шта сам ја толико згрешила па да ме овај љуби? И Бог би се замислио па би рекао: Јесте вала, није Моника ратни злочинац...
    Али све што могу да видим у мени је љубав која ме вуче ка Богу. Па велим: Ако је у мени грешном ова љубав, онда, када дођем тамо, биће је још више и има да горим. - Само да ми Петар не каже: Иди, Аво, да гориш на она врата, не овуда!
    Него, весели ава се нада да је успео да освоји Духа Светог својим глупостима, да га је више пута насмејао, па да ће и он, као и попови из Смедерева, где је ава био парох, па их оставио сиротима, рећи: Ђуро, убисмо се од досаде без тебе!     
  3. Хахаха
    Zoran Đurović got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    То је одлично мишљење. Мало да вас насмејем, јер сам сасвим исцрпљен а Миланче ми не верује. Међутим, ти си ме подсетио на једно моје искуство.
    Елем, Ава дође у Перуђу да учи у 3 месеца италијански (на крају је било 2 и 10 дана), где је био смештен у једној салезијанској гимназији, а тамо је само дивни цио Манди (стриц, а поп, Мандија) знао енглески. На факсу је учење ит било само на ит. и весели ава је морао да пропева на ит за две седмице. И како се пројави у латинској земљи авина необична интелигенција, декан му даде одмах у задатак да пријављује Кинезе и Кореанце у Квестуру (као код нас у полицију за пасоше) и да се брине о њима. А цио Манди му даде у задатак да залива биљке на тараси од 50так метара у 2 реда. Ава све то радио у смирености анђелској, и трпео једног кинеза који је причао као навијен, а другог хватао за руку да не убацује 5 комада пилића у тањир јер није било после за црнце који су имали различит распоред, па су могли да једу само кромпириће и зелену салату. Ава је овога назвао Кокодрило, тј. крокодил, јер је тај могао и бивола да поједе за ручак. И тако је ава спасио јадне црнце3 који су лењији од лењиваца, јер лукави Латини када су видели способности авине, они му дадоше у задатак и да црнце обучи да чисте по згради и да заливају биљке, али је то била немогућа мисија.
    Би ту и неки кинески поп, а ава је био задужен за тумача. И за време једног ручка зби се да овај пожеле да наздрави овим калуђерима салезијанцима, па поче: Ви сте особе много импотентне... Кад скочише стари калуђери: Шта кажеш, гаде кинески, ми импотентни!? Ава улете у гужву: Станте људи, он је мислио да каже особе важне, импортантне, а не ово! Тек тада се смирише духови. 
    Видите како је и калуђерима битно да су потентни? Иако су матори, иако не практикују никакве сексуалне активности.
    Ето, то је наук да треба да нам је драг наш другар, а не да га се тек тако одричемо. Не мора да се користи, али да је ту. Од вишка глава не боли.
    Толико о овоме. А било је сјајних епизода. Пита ава Кинеза смора над сморовима, за време ручка: Да ли је истина да ви једете кучиће? - Наравно, мој брат има месеру која је специјализована за то месо. - Мало ме је подишла језа...
    Би и једно чудо. Јер где је ава... Кад је ава имао послушање за заливање биљака у саксијама, заливао је и једну на сметлишту. Суву, која је била бачена да се спали. После 2 месеца, долази дон Мандија и каже: Мираколо! Како је могуће да је ова биљка процветала!? Ко ти је уопште рекао да заливаш суво дрво? - Ава му одговори: Нико, али ја сам пробао... Мандија је тада пророковао да ћемо ја и моја госпа велике ствари урадити. Али, он је католик, то је сигурно лажно пророштво...              
  4. Волим
    Zoran Đurović got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    Дугујем захвалност о. Сави за овај дужи текст који интегрално овде преносим, мада је он дао линк: 
    Размишљајући ових дана о есхатолошким темама, а поводом теме коју је започео о. Зоран, дошао сам на идеју да покушам да упоредим разна размишљања на ову тему и подвучем оно што сам и у претходним текстовима желео да кажем. Наиме, моје дубоко уверење јесте да је у размишљању савреених хришћана о томе где су упокојени, да ли душе свесно и слободно делују без тела, одакле се јављају светитељи и слично, упадљиво преовлађује приступ који на известан начин ставља у други план Христологију и Евхаристију.   (Нео)платонизам који се несрећно уплео у историју хришћанског богословља још од првих векова, у сусрету Цркве са интелектуалном елитом Римског царства, полазио је од душе као потпуно аутономног и самосталног елемента и, нажалост, многи хришћани још увек на томе темеље своју веру у бесмртност. Васкрсење је за њих само васкрсење тела, а душа, будући по таквим размишљањима бесмртна сама по себи, заправо сасвим нормално функционише и без тела. Отуда је смисао Васкрсења и целог домостроја спасења стављен у други план. Есхатологија се у таквим платонистичко-хришћанским круговима већином кретала у сфери прича о „загробном животу“ и како он функционише антрополошки, психолошки и сл. С друге стране од најранијих времена они који су видели опасност у (нео)платонизму излаз су тражили у спавању душе (посебно у сиријској традицији) или чак у тнитопсихизму (да душа потпуно умире са телом). У оба случаја опет се човекова личност не сагледава као целина, већ се стално враћамо на однос душе и тела, што неизбежно води ка једној или другој крајности. Свођење живота на биологију и (само)свест, односно схватање себе као потпуно аутономне индивидуе заправо је страна животу у Христу. Постојање у Христу је управо надилажење оваквог живота који сви ми људи тако грчевито данас покушавамо да сачувамо и продужимо, подсвесно верујући да смо биолошки бесмртни. Истина је у томе да нисмо и да никада нисмо ни били јер смо створени ни из чега. Ми смо позвани на бесмртност, али не биолошку, и у томе је сва лепота, али и суштина свих неспоразума са којима се данас сами хришћани суочавају размишљајући о смислу своје вере и живота у Христу.   У наредним пасусима покушаћу да направим преглед како је ово питање развијано посебно у римокатоличким и протестантским круговима и да укажем на елементе за које мислим да представљају врло важне основе ранохришћанског разумевања овог питања. Дакле, есхатологија се аутентично може разумети само у контексту Христологије и Евхаристије. Ван тог окружења крећемо се неизбежно у зачараном кругу. А хришћанска антропологија суштински се темељи на Христологији и Евхаристији јер се тек у том контексту разуме човек као целина. Притом се увек морамо сетити о. Флоровског који је заиста тако јасно рекао да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. Човекова личност своју целину једино има и налази у Христу и васкрсење и вечни живот у Есхатону је живот у Христу, а не пуко преживљавање душе, којој се придодаје и тело, а све уз тешке наслаге морализма и јуридичког тумачења да Божија слобода и љубав могу да  се ограниче појмовима наше ограничене правде.   Хришћани су, дакле, од почетка веровали да они који умиру телесно и даље живе у Христу и да ће праведници васкрснути у живот вечни. Господ каже у Јн. 5, 25-29: "Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот… да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће…. Јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“. Овде се не говори о душама без тела или васкрсењу обездушених тела, већ о човеку као целини, који заиста умире, и даље живи у Христу и васкрсава у реалност пуноће будућег живота након Парусије.   Од најранијих времена за покојне чланове Цркве узношене су молитве. На Литургији Св. Златоуста свештеник се моли испред сабране Цркве „и помени све преминуле у нади на васкрсење и живот вечни и упокоји их Боже наш , где сија светлост Лица Твога“. Међу хришћанима се врло рано развило веровање да упокојени одмах пролазе привремени суд, где чекају Судњи дан у миру и спокоју или у ужасу и страху. Ово веровање се пре свега заснива на неколико еванђелских пасуса. У Лк 16, 19-31 у причи о  убогом Лазару и богаташу види се да обојица након смрти живе у реалности која је последица њиховог ранијег живота на земљи. Наравно, неки хришћански оци су ово тумачили више као символичну и поучну причу, коју не треба схватати дословно. Такође на крсту Господ је рекао покајаном разбојнику „Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у Рају“ Лк 23.43. И у овом случају расправе су се водиле шта је заправо Христос желео да каже. У првим преписима Еванђеља није било интерпункције, па ово може да значи „кажем ти данас, са мном ћеш бити у рају“ или „кажем ти, данас ћеш са мном бити у рају“. Разлика је битна јер друга интерпретација подразумева да праведници после телесне смрти одмах одлазе у рај.   Апостол Павле смрт најчешће назива уснућем (κοίμησης) у коме се чека васкрсење прослављеног тела (нпр. 1 Сол 4, 13-18 или 2 Кор 5). Пишући Солуњанима Апостол посебно у стиховима 15-17 каже да ми који будемо живи о доласку Господњем нећемо претећи оне који су уснули и даље „Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.“ У апостолским временима било је веома јако и живо осећање близине Христовог поновног доласка и готово да нема неког посебног размишљања о тзв. привременом стању уснулих до доласка Господњег. У Старом завету, нпр. у Књизи проповедника 9.5 указује се да су они који су умрли у несвесном стању и да ништа не знају. У том правцу говори и Псалам 115.17 " Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо гдје се мучи.“ То парафразира и пророк Исаија у 38.18. За древне Јевреје шеол је било место у коме није било свести. Идеја постојања бесмртних душа у јелинском смислу за Јевреје је била потпуно страна. Душа је више схватана као оживотворавајућа сила која са телом чини нераскидиву целину. Телесна смрт је била заиста стварна смрт. Иако су они који су умрли у вери ипак одлазили са надом у обећање што помиње Апостол у Јев 11.13 „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања“. За Јелине смрт је била заправо само промена стања, није било осећања пуне трагике смрти, а самим тим ни значаја Христовог васкрсења и победе над смрћу.   Код раних хришћански отаца Јустина, Иринеја и Климента Александријског углавном преовлађује уверење да они који су живели у Христу неће ући у рај до Судњег дана и да у периоду између смрти и васкрсења обитавају са радошћу у месту мира и спокоја, чекајући коначно прослављење. Постепено се појављује веровање да први мученици и светитељи већ учествују у пуној небеској радости, развија се њихов култ и молитве светитељима, на њиховим гробовима граде се прве цркве. И ми православни верујемо да након смрти умрли доживљавају предукус блажене радости вечног живота или вечног мучења, које их чека након васкрсења, али не и пуноћу радости или патње. Ипак код свих отаца се посебно наглашава значај васкрсења, које је управо прослављење у обновљеним и преображеним телима. То је она пуна реалност заједнице у Христу коју су хришћани живо осећали, за разлику од (нео)платоничара који су ослобађање од тела видели као скидање бремена и узлазак у виши начин постојања.   Западна римокатоличка идеја чистилишта (purgatorium) увела је ову тему у потпуности у простор јуридичко-рационалног резоновања. Папа Бенедикт XII је 1336. својом декларацијом Benedictus Deus одлучно одбацио учење да мртви спавају чекајући васкрсење Христово (што значи да је било оних који су у то тада веровали) и нагласио да свако бива суђен одмах после смрти привременим судом. Притом је посебно истакнуто да је живот на земљи процес сталног очишћења и да се он наставља и са душама након смрти. Отуда за оне који се нису довољно очистили у овом животу мора да постоји „чистилиште“ као место казне и очишћења. Како то бива код Латина, све је јасно класификовано. Постоје две казне у чистилшту poena damni и poena sensus. Прва је само одуство блаженог гледања лица Божијег (visio beatifica) коју је Тома Аквински назвао највишим степеном заједнице Бога и човека, а  друга подразумева и искупљујућу патњу у огњу за грехе који нису покајани за живота. Ватра вечне љубави Божије чисти грехове које душу одвајају од Бога, јер само чисти срцем ће видети Бога (Мт 5.8). У то време се развија пракса служења литургија (миса) за упокојене као најефикасније средство помоћи упокојенима. У западним црквама и дан данас можемо видети велики број бочних олтара у црквама где су често истовремено служене тзв. тихе мисе за покојнике (у Римокатоличкој цркви још постоји пракса служења миса које служи само свештеник, евентуално са још једним чтецом, при чему се губи смисао литургије као заједничког догађаја и литургија се претвара у лични обред).    Уметнички је учење о Чистилишту посебно занимљиво обрадио Данте у својој „Божанској комедији“ 1319. године. Код Дантеа се душа у свом очишћењу пење уз планину пролазећи седам кругова. За Дантеа је пакао место где нема никакве наде, а чистилиште је место наде јер води ка светолости. Данте је у својој визији тамо видео и своју вољену Беатрису и нашао утеху на своју велику радост.   Чистилиште можда у овој форми не би ни био неки проблем за источне хришћане, да на Западу није превладало јуридичко учење задовољења правде Божије које је посебно развио Анселмо Кентерберијски у 11. веку (о чему сам раније писао). И на Истоку се говорило о искупљењу, јер Господ је дао себе за откуп многих Мт. 20.28. За нас православне Христово откупљење је израз жртве љубави, а не јуридичка категорија и својеврсна „финансијска трансакција" како ју је мање-више описао Анселмо у свом Cur Deus Homo. Да не дужим, ова идеја задовољења Божије правде, коју ни Августин у овој форми није заступао, неповратно је контаминирала западну теологију до данашњих времена. Овим приступом привремено стање душа и њихово обитавање у Чистилишту уз потребу очишћења душа и задовољења Бога у други план је ставило очекивање Христовог васкрсења и Његову жртву којом је узео грехе света и победио смрт. Заправо, загробни живот је добио више на интересовању од вечног живота, односно вечни живот је протумачен као својеврсни наставак загробног живота, па и данас многи под утицајем западне теологије често говоре о вечном животу као о загробном животу.    Такође, основе за учење о чистилишлту у Св. Писму нису баш много убедљиве. У другој књизи Макавејској 12. 40-46 Јуда Макавеј, парафразирам,  закључује да је добро молити се за оне који су уснули у добру јер да се није надао да ће поново устати било би сувишно молити се за њих. Макавејски период је време када су јелинистичке идеје већ полако почеле да налазе место у јеврејском размишљању и постоје ставови да је реч о могућој интерполацији. Други цитат је из 1. Кор 3.11-15 где Апостол говори да ће „свачије дело изићи на видело јер ће се огњем открити и свачије дело ће се огњем испитати какво је“. Овај пасус раније није био тумачен у контексту јуридичког очишћења, већ у смислу да ће оно проповедање еванђеља које је тачно остати, док ће погрешно учење бити уништено или на друге начине.   Заправо, испада да је цела теологија Чистилишта, које је Православна Црква одлучно одбацила, не због идеје о привременом суду, већ пре свега због јуридичког тумачења и учења о физичком огњу, заправо настала на Западу као последица оправдавања и објашњавања већ раније постојеће праксе. Пре Августина нема ни код источних ни код западних отаца помена о задовољењу (satisfactio) Божије правде или увређеног Божијег достојанства које се постиже или патњом или покајним трудом живих сродника како би се помогло покојнима. У православној традицији постоји дубоко веровање потврђено вишевековном праксом да молитве и милосрђе за покојне јачају заједницу покојних са Богом, доносе им духовну утеху, али дефинитивно не кроз задовољење Божије правде. Зато у Православној Цркви служење заупокојених литургија нема онај смисао као на Западу, већ је израз дубоке вере да литургијско помињање наших покојника и нас и њих сједињује са Господом у заједници свих светих. У томе се и види дубока свест да је истинско постојање заправо у односу, у сећању (памјати), било да је реч о памјати Божијој или нашем молитвеном сећању наших ближњих. Живот као аутономни биолошки и психолошки феномен је суштински стран православном хришћанству.   За протестанте, с друге стране, највећи проблем у овом питању било је римокатоличко наглашавање оправдавања делима и гледање целог овог питања у контексту моралних вредности, које се постижу настављањем покајања после смрти и моралном савршеношћу, која је по римокатоличким учењима неопходна за блажено виђење. Први носиоци реформације су полазили од тога да нико својим делима не може бити праведан пред Богом и да опроштај од грехова добијамо Божијом благодаћу и вером. То је стара и вечна тема расправе протестаната и римокатолика. За православне ово никада није био проблем јер и ми верујемо да вечни живот задобијамо благодаћу Божијом као дар, али су за то потребан труд и подвиг како бисмо отворили пут благодати да делује у нама и слободно прихватили спасење у Христу. Дакле важна је и вера, али вера без дела је мртва. Лутер и његови следбеници су бесно урлали против Чистилишта, говорећи да је Крв Христова једино искупљење и очишћење. Зато је било потребно направити нову теорију шта се дешава са умрлима.   Кључни проблем са чистилиштем и моралистичко-јуридичким приступом спасења јесте у томе што се се суштински удаљује од Христологије и спасење се своди на антропологију, на морално усавршавање, а то је заправо само средство да Божија благодат може слободно да делује у нама. Такође Чистилиште подразумева да се након телесне смрти наставља живот у виду бестелесне душе која има пуну слободу, вољу и свест. На тај начин се опет враћамо у простор (нео)платонизма јер за хришћане од давнина душевни елемент одвојен од тела није доживљаван као целовита личност. О наставку личности након телесне смрти се може говорити, као што сам већ рекао, само са богоцентричног становишта, јер смо сви вечно присутни пред вечним Богом и зато се молимо да останемо у његовој вечној памјати. Ово је веома важан аспект који се често превиђа у зачараном кругу који је изграђен на темељима прикривеног платонизма, морализма и јуридичког схватања спасења.   Ипак протестанти су отишли у другу крајност и окренули се учењу о „спавању душе“. Иако постоје разне нијансе у појединим учењима учитеља Реформације, Лутер је на пример замишљао да мртви бораве у дубоком, „сну без снова“, ван простора и времена, без свести и осећања. По његовом схватању, када их Христос васкрсне у дан Васкрсења, они неће чак ни знати где су били и колико дуго су били мртви. Посебно је наглашавао да ће Бог у дан Васкрсења васкрснути целу личност, а не тело без душе које ће се потом сјединити са душом (што је библијски утемељено). Овде имамо један занимљив елемент. Наиме Лутер је говорио да чим уснемо, хиљаду година биће као да смо спавали пола сата, као да смо тек уснули и већ ћемо бити преображени и васкрснути. Овде смо опет суочени са субјективним доживљајем времена. Лутер је сматрао да је то због тога зато што се пред Божијим лицем време не рачуна као код нас и хиљаду година пред њим су као један дан. Сама чињеница да је смрт заправо „сан“ има за Лутера дубоки значај, пре свега зато што је на тај начин смрт изгубила своју силу над људима, а затим и због тога што смрт није коначни крај свега. Оба разлога претпостављају Христово васкрсење из мртвих као коначни крај и почетак новог живота. За њега је смрт и васкрсење заправо рађање. У том спавању нема снова иако нису баш сви били уверени у то, чак и у елизабетанском времену у коме је преовладавао протестантизам (Сетимо се оног Хамлетовог питања: For in that sleep of death, what dreams may come? (Јер у том смртном сну какви снови могу доћи. Хамлет је самоубиством мислио да прекрати муке али није био уверен да ли у смртном сну има снова и да ли га чека још већа мука и кошмар). За Лутера и његове следбенике смрт је заправо „дуга ноћ“ у којој не вреде појмови времена и простора, који на известан начин и те како постоје у римокатоличком учењу о чистилишту (што је више греха чишћење је дуже и жртве, молитве и мисе заупокојенице могу да скрате тај период по већ јасно разрађеној математици и ценовнику за индулгенције). Све ће бити у трену ока, каже Апостол у 1 Кор 15.52 и Лутер то примењује на своју теорију. Као и увек када неко тражи нешто у Светом Писму увек нађе. Ипак ово је било озбиљно одступање од традиције, што је главни проблем протестантизма.    Морамо признати да су ово врло занимљива размишљања која су се појављивала у овом или оном облику у току наше досадашње дискусије, без позивања на Лутера. За њега упокојени живе у вечној садашњости Божијој, а не у нашем историјском времену и зато је време између њиховог упокојења и Васкрсења заправо само трен ока. Кључни закључак Лутеров на питање где су онда сада упокојени? Па већ у новом свету васкрсења и Божијег вечног живота. Зато је по њему и Христос рекао покајаном разбојнику „Данас ћеш бити са мном у рају“. Данас, каже Лутер, а не за три дана (Лк 23.43), а то данас је "вечно данас Божије". Лутерово учење је по много чему занимљиво, осим што постоји чињеница да од давних времена у Цркви имамо обичај молитве за покојнике, што су протестанти одбацили (пре свега због јуридичког приступа Римске Цркве) и молитава светитељима, чије су кипове разбијали оним истим жаром као византијски иконоборци иконе. За ревносног следбеника sola scriptura овај обичај Цркве није био никакав аргумент.   Наравно, остаје занимљиво питање за данашње богослове, како је молитва за покојнике еволуирала од апостолских времена до Чистилишта или наших митарстава, који мање више почивају на истој логици. Да ли су рани хришћани молећи се за своје покојнике заправо доживљавали да у тој молитви они заједно учествују у том сталном Божијем „данас“ кроз Литургију и заједно проживљавају наду будућег живота. Мени се ово чини много реалнијим објашњењем. Рани хришћани су чврсто доживљавали заједницу живих и упокојених у Христу као извору живота и једних и других. И наравно, кључно питање и почетак наше дискусије – одакле се јављају Светитељи. Да ли заиста из Есхатона у већ васкрслим и прослављеним телима или из Христове заједнице светих, коју је о. Шмеман назвао тако лепо „путиром вечности“.    Елем, новији римокатолички теолози који покушавају да се дистанцирају од средњовековне јуридичко-моралистичке теологије и сами су покушали да помире своја учења, која су још остали догма Римокатоличке цркве, са извесним Лутеровим размишљањима. Међу њима треба поменути Rahnerа (посебно у свом тексту о Чистилишту 1984. и чланку о Привременом стању 1981.), Pohierа, Greshakeа, Lohfinkа) и друге. Њихово полазиште је у томе да ће Господ помирити, искупити и преобразити човека као целину, као тело и душу са свим чулима. Овде се они  одвајају од веровања о душама, којима ће се Васкрсењем бити придодати васкрсла тела и показују да је човек целина душе и тела, чиме се додатно одступа од хришћанског платонизма. У том контексту спасење није више томистичко блажено виђење Бога, него васкрсење човека као целине и не само човека ,већ и васцеле твари која ће васкрснути и бити обновљена. Овде једна индивидуална есхатологија, до тада тако карактеристична за Запад, постаје универзална и козмичка. Ово је јако важно јер их приближује православним богословима. Код нас православних, спасење није само спасење човека као индивидуе, већ васцеле твари (макрокозмоса) и то кроз човека који је микрокозмос - пре свега Христа Богочовека који је васпоставио палу људску природу у ипостасној заједници са божанском природом. И твар ће бити обожена кроз Христа Богочовека, а не само преображена. Чистилиште и антропоцентричне сличне теорије потпуно занемарују овај аспект, иако су Св. Оци, нарочито Св. Максим посебно овоме придавали пажњу. У тумачењима римокатоличких богослова васкрсење тела није васрксење оних истих телесних елемената, већ заправо васкрсење нових бића. Ово стоји и биолошки. Наша тела се мењају по хемијском саставу у одређеном броју година. Старост биолошки није старост ћелија, већ по најновијим теоријама њихова раслабљеност услед вишеструког копирања и сталног обнављања организма. У вези релативно новијих размишљања римокатоличких теолога на ову тему у „Новој књизи веровања - Das Neue Glaubensbuch” из 1973 каже се да „појединачно васкрсење из мртвих бива у тренутку смрти“. По тој теорији Последњи дан није само хронолошки последњи дан календара светске историје, већ есхатолошки Дан Божији и Дан свих Дана, дан када ће мртви васкрснути и њега ће сви покојиници доживети у истом тренутку без обзира када су умрли. Пошто за Бога не вреде земаљска правила времена, када год неко умре Бога ће срести у истом тренутку, у Божијом присуству вечности. Овим савремени западни богослови превазилазе проблем између „бесмртности душе“ и васкрсења из мртвих и цела прича о бестелесним душама у чистилишту постаје излишна. Lohfink  је чак отишао у правцу хилијастичких тумачења говорећи да ће васкрснути само верни, док ће остали остати у смрти, опасно се приближивши протестантским учењима. Наравно, Римокатоличлка Црква ова прилично слободна богословска размишљања није прихватила као званично учење, па је Конгрегација за доктрину вере својим писмом 1979. године одбацила идеју „васкрсења одмах након смрти“. Карл Ранер ипак мисли да није јерес веровати да се оцелотворење душе и тела дешава одмах након смрти и да васкрсење тела и општи суд бивају „паралелно“ са текућом историјом света. Ранер је озбиљан мислилац и теолог, али очигледно његове идеје отишле су предалеко за званично учење Римске Цркве (не само у овом питању, додуше).   Једна од замерки традиционалнијих римокатоличких, али и других богослова овој теорији "васкрсења одмах након смрти" јесте што у његовом поистовећивању личне смрти са есхатолошким васкрсењем из мртвих (иако људска бића након срмти више нису подложна катеогријама нашег времена и простора) долазимо до закључка да лично усавршавање и усавршавање света не коинцидирају (тј. не бивају у исто време) Ако већ васкрснемо одмах након наше смрти, по овој теорији, бићемо искупљени од „још неискупљеног света“. Другим речима повезаност нашег тела са овом земљом биће поремећена. Традиционални римокатолички теолози су наглашавали да без „нове земље“ нема ни васкрсења тела, јер само нова земља даје могућности за преображај људских бића. Ако би се индивидуално васкрсење из мртвих сматрало историјском антиципацијом општег васкрсења из мртвих, онда сама разлика која је имала за циљ да превазиђе овај проблем опет долази на дневни ред. Очигледно, покушај да се нађе неки компромис са неким протестантским идејама и избегне лавиринт јуридичког морализма није донела решење. И даље постоје слободна богословска мишљења, али званична Римокатоличка црква није одбацила Чистилиште (а нажалост и много других средњовековних наслага које наводно налазе свој корен у Августину, иако су заправо ништа друго него средњовековне конструкције, стране аутентичној патристичкој мисли и Истока и Запада).   ЗАКЉУЧАК   Након овог прегледа можемо да закључимо да проблем са свим овим идејама о животу после смрти јесте да оне полазе из перспективе човековог ега, а не од божанске перспективе вечног живота. Христологија је стављена у други план. Као што сам већ раније говорио, центар хришћанске есхатологије треба тражити у Христу. Он је једини „пут, истина и живот“. Ово подразујмева да хришћанска есхатологија подразумева као веома важну чињеницу да је Христос победио силу смрти, али крај владавине смрти тек треба да дође. Другим речима, људска природа је нашла своје изгубљено достојанство у Христу и отворен јој је пут ка вечности, али ми још живимо и умиремо биолошки у свету који још није преображен, живимо заједно са светом који још уздише и чека вечну славу.   Апостол Павле посебно наглашава ово жарко очекивање Царства које долази. У Рим 8.18-19 каже да „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити, Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији..“ Ап. Петар нам говори о „новим небесима и новој земљи“ 2.Пет 3.13 „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава.“ Тамо ћемо га видети као што јесте, каже Јован (1 Јн 1.2). Апостол Павле наглашава како ће се тада и сама твар ослободити робовања пропадљивост на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (уп. Рим 8, 21-22).   Привремени период између физичке смрти и васкрсења засигурно постоји о чему хришћанско предање јасно говори, али можда би могли да га сагледавамо радије као време између Христовог васкрсења и свеопштег васкрсења из мртвих, а не из перспективе самих умрлих, дакле из христолошке, а не антрополошке, тачније психолошке перспективе. У том привременом периоду царује Христос и над мртвима и живима благодаћу Духа Светога. Христова владавина почиње Његовом крсном смрћу и Васкрсењем и биће употпуњена када потпуно уништи нашу смрт и васкрсне мртве и коначно Царство преда Оцу Небеском. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28). Другим речима, свако ко усне у заједници са Христом, умире са Оним који нам као прворођени из мртвих припрема пут за вечно Царство, које тек треба да дође у својој пуноћи. Апостол Павле у Кол 3, 3-4 каже „Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (ἡ ζωὴ ὑμῶν κέκρυπται σὺν τῷ Χριστῷ ἐν τῷ θεῷ), а када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ Ово је један од кључних цитата који указује да умирући у Христу остајемо живи, јер је наш живот сакривен (сачуван) са Христом у Богу. Уснули настављају да живе, не као индивидуалне (платонистичке) душе без телеса, већ као личности „скривене са Христом у Богу“. Дакле, уснули још нису у новом свету, али живе у Христу са надом и очекивањем новог света. Христос је умро на крсту да би владао не само у вечности, у есхатолошком Царству након Парусије већ: „Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14.9). Он је дакле „прворођени из мртвих πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“(Кол 1.8). Мртви су заправо живи у Христу, али тек након свеопштег васкрсења заживеће пуноћом новога живота. Ово обитавање у Христу јесте заправо стање у коме постоје упокојени до Парусије, они су физички мртви, али нису одвојени од Бога и не спавају и доживљавају на свој начин (нама несхватљив) предукус свог будућег удела, али још нису васкрсли. Светитељи се јављају из заједнице у Христу, а не као аутономна натприродна бића и зато клањајући се светитељима, њиховим иконама и моштима, клањамо се пре свега Богу који је „диван у светим својим“ и који делује кроз њих у свези љубави коју у њему имамо са светитељима. Што више живимо Христом, више смо ближи и светитељима и њихове молитве непосредније делују и на нас и они нас, као наша браћа, непосредније „познају“ у Христу. У том контексту поштовање светитеља, које протестанти тако жестоко одбацују, није увођење нових посредника у наше спасење, већ израз нашег живог учешћа у заједници светих, Цркви коју чине и живи и уснули и анђели, што се тако лепо доживљујеу Литургији.   Већ смо доста говорили о томе како се време у коме ми живимо, време у коме обитавају умрли и вечност разликују. Време је заправо директно произилази из перспективе из кога га доживљавамо и посматрамо. Они који су се упокојили у Христу тј. обитавају у њему чекајући васкрсење и даље су у границама времена, јер време још није преображено и читава повест спасења је још у току (а време је везано за кретање). У Првој Петровој 4.6. говори се о томе како је је "и мртвима проповиједано јеванђеље“ јер је Христос сишао у ад да „проповиједа духовима у тамници." 1 Пет 3.19 Овде се, наравно, мисли на ад као обиталиште мртвих, а не пакао, који још не постоји у пуноћи, као што још не постоји ни вечно блаженство раја (Веома је важна разлика између ада и геене). Проповедање Еванђеља онима који су умрли очигледно подразумева постојање свести и слободе и њихово препознавање и прихватање Христа као Сина Божијег. Старозаветни праведници се ретроактивно, по свом очекивању и нади уводе у заједницу у Христу, иако су временски живели давно пре доласка Месије. Пре Христа они су пребивали у аду, као у неком сну, али доласком Христа који је завладао и живима и мртвима, сви који су се упокојили са надом у спасење који је Месија требало да донесе, ушли су у реалност Христовог присуства, а Христос је овде изнад времена.   Иако је јако опасно улазити у тумачења Књиге Откровења, могло би се можда рећи да „прво васкрсење“ о коме се говори у Отк. 20, 4-6 и царевање са Христом док се не наврши хиљаду година може управо да представља символично тај период од Васкрсења Христовог до Свеопштег Васкрсења, тј. својеврсно духовно васкрсење, у коме Христос царује над живима и мртвима који су се са вером и надом упокојили (уп. Отк 20.4… Душе посјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију, који се не поклонише звијери и лику њезином, и не примише жига на челима својим и на руци својој; и оживјеше и цароваше са Христом хиљаду година“. Ту се можда мисли на старозаветне праведнике који су Христовим васкрсењем „оживљени“ из сна шеола након очекивања обећаног Спаситеља, али такођпе и на новозаветне мученике, светитеље, праведнике. Остали су једноставно мртви или можда тачније већ доживљавају привремену реалност вечне духовне смрти до свеопштег Васкрсења. Нисам нашао неку експлицитну потврду за ово тумачење, па је ово све крајње условно речено. Суштина је у томе да је Царство Христово већ почело као Земља Живих „Η χώρα των ζώντων“  и да у његовој реалности већ живе и живи и умрли, и старозаветни и новозаветни праведници, али да пуноћа Царства тек долази након Парусије. Сетимо се предивне фреске Васкрсења из храма у Хори, у Цариграду. Васкрсење Христово је приказано као догађај не само Његовог Васкрсења и победе над смрћу, већ он подиже и Адама и Еву и старозаветне пророке. На овој фресци и другим рађеним на ту тему не видимо васкрсење свих и крај овог света и века, већ Васкрсење Христово као нови почетак који се наставља и траје и доћи ће до врхунца када сва твар буде сједињена у Христу након свеопштег Васкрсења.   Такође, како за упокојене постоји одређена временска димензија, у Христу постоји и својеврсна просторна димензија, али сасвим другачија од ове у којој ми живимо. Иако су живи и мртви биолошки одвојени, евхаристијски су сви који верују или су се упокојили у вери заједно у Христу. Света Евхаристија заправо је реалност живог општења нашега не само са Христом, већ и са свим нашим упокојеним и живима, без озбира на време и простор. Ово је посебно наглашено у православној Проскомидији. Када се после освећени дарови и све честице нађу заједно у путиру, све је Тело Христово (и поред неких јуридичких тумачења) јер евхаристијско Тело Христово није питање анатомије, већ заједнице живих и уснулих у Христу, Цркви. Причешћујући се ми и учествујемо и потврђујемо ту заједницу актуелизујући наше покојнике као живи део Цркве. Ми се у загрљају Христовом у Евхаристији сусрећемо са свима нашим сродницима и радујемо се што са Христом и Христу идемо ка пуноћи Царства, која је истовремено на чудасан начин и ту међу нама и долази, јер Литургија надилази вишеструко време и простор. У Христу нас повезује иста вера, нада и љубав. Као што ћемо у Христу видети Бога као што јесте (1 Јн 3.2) видећемо и препознати једне друге у свеобухватној заједници Божијој, не више као индивидуе са којима смо биолошки или етнички у сродству, већ као вечну сабраћу и богове по благодати. "Један и многи" није контрадикција у Царству небеском већ тајна будућег века. Бићемо сви Христос, али нећемо нестати као личности. Отуда телесна смрт, колико год трагична, заправо представља наставак заједнице оних који су за живота крстећи се у Христа и живећи по Христу у њему изградили заједницу која ће вечно трајати. У том „путиру вечности“ сви смо заједно како би рекао блаженопочивши о. Шмеман. Они који о свеопштем Васкрсењу радост и светлост Христову доживе као бол и патњу, заувек ће остати у реалности пакла, не као различитог места где их Бог шаље на мучење, већ као различитог стања у коме љубав Божију којом их он као и све остало грли стално доживљавају као вечно мучење.   Зато у традицији Цркве стално сећање на покојне није емотивни акт сећања на своје најмилије (што су имали и пагани) већ потврда свести о заједници која се не раскида и која се евхаристијски наставља у Христу. То нема никакве везе са теологијом Чистилишта, које заправо релативизује ову заједницу и све своди на јуридичко-моралистички ниво, а Евхаристију само на жртву којом треба да наводно умилостивимо Бога за своје покојнике. Евхаристија јесте Жртва, али жртва љубави Бога, пре свега, коју он дели са нама и чини нас њеним причасницима. „Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш“ говори презвитер у молитви Херувимске песме, јер шта ми можемо Богу жртвовати, осим свога срца (као најдубљег израза нашег бића) и спремности да примимо Његову заједницу као дар љубави. Пренаглашавање елемента жртве, као задовољења Бога, у Литургији највероватније је реликт паганске прошлости, који се некако зачаурио и у погрешним схватањима неких хришћана. Зато је аспект благодарности (εὐχαριστία) увек био важнији од жртве, јер Евхаристија је благодарност за жртву Христову, једну једину која нас преводи из вечне смрти у вечни живот.
  5. Свиђа ми се
    Zoran Đurović got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    Ово о чему смо говорили. Наше "рукотворено" тело, кућа је ово које имамо преко родитеља. То вечно, предназначено је то које је Бог за нас одредио, ово наше, у последњи дан преображено, али небеско јер је у Божијем Логосу. То је мистика о којој говори и Максим Исповедник. Тај наш вечити логос у коме смо испуњени. А Логос је синоним за Небо. Ми нећемо добити нека нова, туђа тела, него ова наша, а она постоје у тој ванвременској зони. И апостолов језик је условљен. Не заборавимо да су се на основу њега јавиле многе јереси. Јер нису разумели. То се каже и у посланици псеудо Петра (сада ти је јасно да ја иако знам да тај аутор није Петар то прихватам као новозаветни аутентични спис), када он упозорава на оне који на своју погибао искривљавају Павлове речи које су многима тешке за разумевање.
    Васкрсла тела задржавају мање више идентитет, форму са овим нашим. Нова и нерукотворена означава да ће бити и без недостатака. Ако сам изгубио руку, нећу васкрснути сакат. Нећу бити грбав.
    Ради се о континуитету. Да ли о ономе о коме сам ја говорио да свако васкрсава после своје смрти у тој надвременој сфери и прима бесмртно тело, или пак да душе чекају да се обуку у њега у један, тај последњи историјски дан. У ономе што ја предлажем, нема дисконитуитета. Ова друга теза предлаже паузу, један период у коме душа свесно или несвесно живи до тог дана. Међутим, како си и на другом месту приметио за Павла, и то разумео као већина, он би одмах да умре и да се сједини са Богом. То каже и овде у 6. стиху: док боравимо у телу, удаљени смо од Господа. Сл. сам поменуо и за Игњатија Богоносца. Сл. имамо и код Максима, јер за њега је улазак у Царство небеско одмах после смрти, и то ствара утисак да је за њега спасење само спасење душе. Но, то је у колизији са многим његовим другим текстовима у којима експлицитно говори да је човек нужно од душе и тела и да су ови душа човекова и тело човеково (од одређене личности) и да ће у њима благовати. Због тога ми морамо да будемо крајње предострожни кад тумачимо Писма и оце. Чезнемо за тим новим телом (4), али оптерећени јер се грчевито држимо за ово садашње, нећемо да се скинемо, да бисмо могли то ново да обучемо и да видимо да ће живот стварно да прогута ово смртно што је у нама. Плашимо се, једном речју. 2-3 вели да заиста желимо да имамо то небеско тело, али се плашимо да када уђемо у ново, када се обучемо, да нам Господ не каже: Не познајем вас! Чак се и апостол плаши и упозорава. Сви ћемо васкрснути, неки на живот вечни, неки на осуду. Због тога док смо овде у телима, гледајмо да Господу само стремимо. Јер, ван њега, нема живота.            
  6. Волим
    Zoran Đurović је реаговао/ла на александар живаљев у Raskol se zahuktava   
    Парохија Св. Николаја у аустријском Медлингу, која је припадала епархији Цариградске цркве у Бечу, са својим парохом Слађаном Васићем прешла је у јурисдикцију Руске заграничне цркве (немачког архиепископа г. Марка).
    Разлози за ово које истиче надлежни свештеник су фанарска дејства према канонској Украјинској ПЦ, признавање архијерејства непокајаним клирицима и сл.
    Сада се и сам свештеник Васић нашао под притиском бечког фанарског митрополита Арсенија, који му је одузео дозволу за катихетски рад у државним школама и прети му стављањем пред суд који би га рашчинио.
    Васић је заиста без канонског отпуста напусти Цариграђане, али поставља питање: да ли је канононски отпуст сада уопште могућ између цркава које су прекинуле општење. Са свој стране он је вратио антимис митрополиту Арсенију, и на Преображење примио антимис од архиепископа Марка... Оваквих ситуација ће при садашњем стању раскола, вероватно бити све више.
    Извор:
    Община Константинопольского патриархата перешла в РПЦЗ из-за нежелания служить с раскольниками из ПЦУ - СПЖ - Союз православных журналистов
    SPZH.NEWS Настоятель общины заявил, что ему объявили войну греческий митрополит Арсений  

  7. Оплаках :))
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Milan Nikolic у Raskol se zahuktava   
    Украјински расколници траже да Цариградска патријаршија одузме престо руском патријарху
    Расколничка Православна црква Украјине (ПЦУ) затражила је од цариградског патријарха Вартоломеја да лиши титуле патријарха московског и целе Русије Кирила.
    „Свети синод је подржао предлог писма које је Синодална богословско-литургијска комисија предала Васељенском патријарху Вартоломеју и предстојницима помесних православних цркава, у коме се тражи позивање руског патријарха Кирила на канонску одговорност, као и његово лишавање титуле патријарха“, наводи се у саопштењу по завршетку седнице синода ПЦУ на њеном сајту.
    ПЦУ је у саопштењу, такође, позвала да се као јеретичка прогласи „доктрина руског света“ која постоји у РПЦ.
    https://rs.sputniknews.com/20220728/ukrajinski-raskolnici-traze-da-vaseljenske-patrijarsije-da-ruskom-patrijarhu-oduzme-titula-1140439464.html
  8. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Вилер Текс у Raskol se zahuktava   
    Видиш ја сматрам и да десна скретања јесу дело сатане на овај или онај начин. Мислим да и ту имају прсте западњаци којима је Православље, самим тим и СПЦ, непријатељ број један.
  9. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Milan Nikolic у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Уопште није битно да ли ће Македонац бити Македонац или Бугарин, Србин, било ко. Поента је у нечем што се зове достојанство, у вредности одређеног принципа који просто чини човека. Срби желе да Македонци буду само достојанствени људи.
    Међутим, постоје такве зле силе овога света да човек мора њима да се супротстави, макар да се не поистовети њима.
    Сведоци смо такозване кенсел културе, стварању антиидентитета, што заиста води антихристу. Верујем да Бог једино цени константну борбу против тога.
  10. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Вукашин у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Страшно је докле човек може да падне...оне који због неке своје муке потону разумем и саосећам, али ови који лудују због разних идеологија (биле световне, или "црквене") су ми нејасни.
    Није ту само новац у питању, да се ради ово само због пара и туђег интереса, тежа је ствар у питању.
  11. Свиђа ми се
  12. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Вилер Текс у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Па разлика је очигледна. МПЦ заиста има лаос, народ Божији. Тај народ је тражио аутокефалију, иако је та Црква створена наопако. Овај процес је започет 2002 у Нишу. У ЦГ и на КиМ нема народа који тражи аутокефалију, само политичке фикс идеје појединаца и Запада. 
    Није исто никако.
  13. Волим
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Вилер Текс у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Ако сад нису схватили да треба да се ослоне на Србе у свему неће схватити никада. Нек им је Бог у помоћи
  14. Радостан
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Вилер Текс у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Видим шестоколонашки приручници се бифлају. Прекини да се трујеш и да трујеш друге овим.глупостима.
    Или си зликовац који ову причу продаје наивнима или си наиван и повео си се тим лудим причама.
    Прошле године је нека жена на Спасовдан у порти Вазнесењске цркве викала како је литија издаја јер је предвече и да идемо у мрак. Тако нешто је причала. И ти си на истом правцу, па размисли колико то има везе са здравим разумом. Ја кажем да су такве приче далеко од здравог разума.
  15. Хахаха
    Zoran Đurović got a reaction from александар живаљев in Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Сада је јасно оно што Ава сибилински уме да најави: https://www.facebook.com/zoran.djurovic.921/posts/5395569083820848
  16. Хахаха
    Zoran Đurović got a reaction from Hadzi Vladimir Petrovic in Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Сада је јасно оно што Ава сибилински уме да најави: https://www.facebook.com/zoran.djurovic.921/posts/5395569083820848
  17. Волим
    Zoran Đurović got a reaction from Вилер Текс in Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Сада је јасно оно што Ава сибилински уме да најави: https://www.facebook.com/zoran.djurovic.921/posts/5395569083820848
  18. Волим
  19. Хахаха
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Gdje mu zamjerah to botino?
    Da imas malo mozga ili da si citao sta pisem, ali izgleda da si malo placen pa te mrzi da se udubljujes u tekst.
  20. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Onufrije у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Od 15 autokefalnih crkava, sve su dobile tomos od Vaseljenske patrijaršije.
    Е свакакве глупости се пишу
  21. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Родољуб Лазић у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Ово је лаж. То су измислили отккад су решили пре неколико деценија да буду источне папе. Раније то нигде није помињано, нити је била пракса. И наравно, све што се дешава сада, дешава се зато што имају Великог брата који их штити и за кога, између осталог, одрађују одређене послове. А преко тог истог Великог брата иду уцене и притисци порема осталим Помесним Црквама да прихвате ту нову улогу Истанбулског патријарха. Наравно, има и оних који из свог чисто грчког етнофилетизма добровољно прихватају ову лаж.
    Али не треба заборавити да је деценијама и на нашем ПБФ-у студентима пуњена глава о томе да је Цариград Васељенска Патријаршија, и да све аутокефалне Цркве  (осим оних потврђених на Васељенским саборима) имају УСЛОВНУ аутокефалност, коју такозвана Васељенска патријаршија увек може да повуче. Хоћу рећи, тек од случаја додељивања тзв. аутокефалије украјинским расколницима имамо заокрет и у СПЦ у односу са Фанар.
  22. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Hadzi Vladimir Petrovic у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Vartolomej ima svoju nomelklaturu, mi gs kuliramo sto nas zove Crva Srbije, i Makedonce nek zove kako hoce, a oni nek se zovu kako oni hoce.
    Vazno je sto se po ovom piranju na odredjen nacin kako tako slozilo svo pravoslavlje.
  23. Свиђа ми се
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Justin Waters у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Шта су следећи кораци аво? Ко ће издати томос, СПЦ или или ови тамо који сједе на Босфору? 
  24. Волим
    Zoran Đurović је реаговао/ла на Orthophill у Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Огромна благодарност до Вас! Знам, дека ова е и Ваше дело! Поклон до земја!
  25. Волим
    Zoran Đurović got a reaction from Просечан србенда in Епископ Фотије: Обновљени нишки разговори СПЦ и МПЦ, могуће васпостављање канонског јединства већ на мајском Сабору   
    Ти си овде од скоро, инсталиран. Све што вам Ава Римски може рећи је: Ни Нато ни Фанар неће моћи да опструира добијање аутокефалије МПЦ од СПЦ. Све су твоји ментори покушали не би ли заобишли СПЦ, и на крају нису успели. Није свет униполаран, како сте замишљали. Моја је радост бесконачна што ће МПЦ постати сестринска Црква у оквиру свих Православних Цркава. 
    Пошто ћете ви, који радите против јединства букати по трговима: Цариград је једини који може да да Томос, упозорио бих вас на следеће: Цариград не постоји; постоји Истамбул и Фанар са 4 мачке; Андреј није основао Фанар, а и да јесте, опет је иза Петра; првобитне цркве нису знале за моноепископат, тако да теза да је нека умишљена Петру дата власт прешла на папе је историјски фалсификат - о монократском епископу Рима можемо говорити (у научном кругу, а не у блејачком скупу на тргу) само од папе Виктора, јер до тада је постојао синодални, тј. синагогални начин управљања Црквом; идеја да је апелационо право папе Јулија прешло на Константинопољ је фантазија непотврђена ниједним каноном; такође не постоји ниједан канон који вели: Фанару или бласфемично званом "Васељенском патријарху", јер то тако сматра св. Папа Григорије Велики или Двојеслов, па је тај Папа себе назвао "Слугом слугу Божијих", никада није дато право издавање томоса аутокефалија. Да не помињем јеретичку идеју да се монархија божанства пресликава на црквену реалност, па да на универзалном нивоу треба да имамо Једну Главу, Папу или Источног Папу. 
    Не знам колико ћеш схватити, пошто си ти "прашинар", тј. пешадинац, али ће схватити ови твоји као и народ у Македонији. Нећете моћи да их обмањујете. Видим да је медијска блокада јака, јер су државне власти сатрапи Натоа, па зато настоје да неканонски умешају Фанар, али ако у овом гесту и намери СПЦ препознате несебичну љубав, онда ћемо сви бити на добитку. 
    Довољно је разумној особи видети који су плодови кад Фанар узме да прави јединство раскољених страна. Рекао сам годину дана Атинагори пре давања Томоса Украјинцима да ће тиме изазвати течење људске крви у рекама! И то сада гледамо! "Аутокефалија" која је дата Укрима је карикатура, узели су им дијаспору, Филарет се опет расколио са њима, а та расколничка црква није у општењу са већином православног света. 
    Лудачка је Нато патка да све православне Цркве треба да прихвате аутокефалију МПЦ, а сама Православна Црква је у расколима! МПЦ са тим називом, а не понижавајућим, који су вам и за државу наметнули Нато "партнери" Северне Македоније, имате од СПЦ. Фанар вам забрањује чак и име "Северна Македонија", и било који дериват који има везе са именом Македонија; да не помињем дијаспору, у којој живи гро Македонаца и без које бисте били мртви. Како финансијски, тако и национално. Робски статус славити као победу, је јадно и бедно. Од СПЦ сте признати као браћа, као равноправни, као и самовласни над вашом паством у дијаспори. И то је СПЦ урадила не из геополитичких или лукративних разлога него из љубави према свом народу, својој браћи. Ако поверујете да смо браћа, онда ће овај подвиг имати своју коронацију.          
×
×
  • Креирај ново...