Zoran Đurović

Међутим, Јеховини сведоци (ЈС) кажу да се Исусу не треба молити, нити је он сам икада учио да се то треба радити. Молитва је увек упућена Богу. Ако би се неко молио Исусу, то би значило да је он Бог. Током његовог живота, Исусу су се молили. Међутим, после његовог вазнесења, имамо први доказ у Делима молитве упућене Њему. Хајде да видимо шта су ЈС измислили да би негирали ово сведочанство.
 
Дела 7, 59-60: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη.
 
ЈС: Док су га каменовали, Стефан је рекао: „Господе Исусе, прими мој дух.“ Затим је клекнуо и из свег гласа повикао: „Јехова, не узми им ово за грех!“ Кад је то рекао, издахнуо је.
Исправан превод: И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
 
Молитва коју је Стефан формулисао у тренутку смрти је јасан доказ Исусовог божанства, и пошто је Исус Бог, Стефан га моли. Значајно је да је Стефан, када произноси своју молитву Исусу, „пун Духа Светога“ (Дела 7, 55); није у делиријуми због бола.
Тачно је да глагол епикалео (овде ἐπικαλούμενον) такође значи позивати се, апеловати у правничко-законском смислу, како је потврђено и од грчке књижевности (српске јехове веле „рекао“, док америчке пишу: „he made this appeal“, што је „оригинални“ текст за све ЈС у свету, тако да сви преводе са те библије, а не са оригиналних језика! - Дакле, српски ЈС су лоше превели. Италијански ЈС, са којима се ја и расправљам, јер ми дођу често, су превели „добро“: „faceva appello“). Међутим, термини у Новом Завету (НЗ) нису увек коришћени у главном значењу које су имали у класичном грчком. Епикалео се користи у НЗ у законско-правном значењу (апеловати) у Делима 25, 11, 21. У другим случајевима, овај глагол се користи за призивање а не сигурно за апеловање. У том смислу су хришћани призвали Господа (1Кор 1, 2; Дела 9, 21) и у том смислу Стефан призива Исуса, то јест Господа (Κύριε): Господе Исусе, прими дух мој, и Господе, не урачунај им грех овај. Али, за ЈС тек друга прозба је молитва и онда мора да се замени, као и обично произвољно, друго Κύριε са Јехова. Али у НЗ нигде се не среће име Јехова. Ако га јеванђелисти нису користили, ко тебе овлашћује да га убациш по свом нахођењу? Лука је могао рећи Боже или Оче, али није рекао. Срећом, постоје ЈС да исправе Луку! Суочавамо се стога не са једном, већ заправо са две измене у тексту. Лукин текст је у супротности са разумевањем америчког јеховистичког стафа, и тако, да би се заобишао проблем, у Бруклину су лепо смислили да уклоне библијски доказ да је Исус био објект Стефанове молитве.
У НЗ глагол епикалео, када се ради о Богу или о Исусу, значи: а) увек „призивати“, осим у случају у коме има смисо „позвати за сведока“ (Дела 2, 21; 9, 14; 15, 17; Рим 10, 12-13; 1Кор 1, 2; Јак 2, 7, 2; Тим 2, 22; 1Пт 1, 17); б) у с смислу правне жалбе (Дела 25, 11; 21; 2Кор 1, 23); в) у једном случају за надимак (Дела 1, 23), и на крају, г) једноставно „назвати“ (Мт 10, 25; Јевр 11, 16).
 
У Делима, када је у питању Отац и Христос увек има смисао „призивати“. И сами ЈС када се глагол односи на Оца стављају „призивати“, а чак у једном случају и за Сина у 1Кор 1, 2 (овде им побеже).
 

У ноти на овај стих италијански ЈС кажу: “Faceva appello o, invocava, pregava” (апеловао или призивао, молио), чиме сугеришу да је свеједно да се преведе на један или други начин. Међу свим могућим значењима Штаб ЈС, међутим, је изабрао управо најмање вероватно, али које највише одговара њиховој теологији, стављајући у напомени „призивати, молити“, као секундарна значења. Дакле, не само да уклањају у ноти оно што их малтретира у Светом тексту, него тврде да „апеловати“ има исто значење као и „призивати, молити“. Било би исправније унети своје разумевање ствари у фусноти (интересантно да српски ЈС то не чине, јер би могли тиме да побуде неку сумњу код својих следбеника). Свети текст се не сме мењати ни из каквог разлога! Стих 59 задаје многе проблеме јеховистима, јер уништава теорију по којој се Исусу не треба молити, него се моли само Оцу. Пада целокупно учење јеховиста које види у Исусу само човек, одбијајући да му припише божанство; у ствари, с обзиром да се моли само Богу (Јехови), који је једини који се сме обожавати, признати да се и Исусу моли, значи признати његово божанство што имплицира обожавање. Наиме, Исусу би припадало исто оно што и Богу. Свему томе нема места у дому јеховиста. Затим, Стефан не види „Михајла“ који седи поред Оца, него Исуса; руши се њихово научавање да се после смрти, Исус вратио поново да буде Архангел Михаило. Због тога: направимо наше Свето писмо!
 




 
Поново приводим текст Дела да бих показао како Лука прави паралеле са својим Јеванђељем: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
 
Лука 23, 46: καὶ φωνήσας φωνῇ μεγάλῃ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν Πάτερ, εἰς χεῖράς σου παρατίθεμαι τὸ πνεῦμά μου. τοῦτο δὲ εἰπὼν ἐξέπνευσεν. „И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“. Врисак и смрт су заједнички елементи, и нису проблематични. Занимљиво је приметити разлику у предавању духа. Исус не моли, него каже: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. Глагол је παρατίθημι, предати, поверити. Стефан, напротив, моли говорећи: „Господе Исусе, прими дух мој“. Користи аорист императив δέξαι од δέχομαι, прихватити, примити, узети. Глаголски начин наам говори да он моли Исуса да прими његов дух. Императив је употребљен да изрази молбу, а не наређење. Апеловати, као што смо видели је правни термин; нпр., Павле је апеловао на Цезара да избегне шибање пошто је био римски грађанин (Дела 25, 11). У случају Стефана, који је био у трагичној ситуацији, налазио се пред смрћу, једино што му је било преостало је да се моли, а не да апелује! Поред тога што је превод ЈС погрешан, он је исто тако и бесмислен. На кога се позиваш? На Исуса? Да би избегао погубљење!? Наиме, апеловање је прибегавање вишем суду у циљу добијања ревизије пресуде коју је изрекао суд нижег ранга. И, сада, исти људи који су убили Исуса, треба да га послушају? Стварно смешно! Али, ако ЈС желе да разумеју жалбу као захтев за помоћ, поново имамо молитву Исусу!
На крају, треба напоменути да је Бог Отац онај који прихвата Исусов дух, а овде имамо истог Бога Исуса који прихвата Сефанов дух! Само је Бог тај који може да прихвати дух. Можда је неки камен већ био погодио Стефана у главу изазвавши тако његову „погрешну“ визију!?
 
Друга паралела. Лк 23, 34: ὁ δὲ Ἰησοῦς ἔλεγεν Πάτερ, ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασιν τί ποιοῦσιν. Исус говораше: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Опет, Исус се моли Оцу, Стефан се моли Христу. Наравно да се прави забуна ако се промени Господ са Јехова. Али, ми имамо оригинал, где, као што смо видели, није написано Јехова. Ја пак пре верујем Луки него Библији ЈС!
 
Да је реч о молитви, видимо и из начина молења: Лк 22, 41: καὶ θεὶς τὰ γόνατα προσηύχετο. „И клекавши на колена молио се“. Стефан се молио најпре на ногама, а после на коленима. То је интензивнија молитва, у агонији, као она Исусова у Врту, која је тада била упућена Оцу, овде пак Исусу.
Према томе, ЈС су намерно направили две манипулације са Светим текстом: 1) веле како је Стефан апеловао на Исуса, што је, како видесмо најобичнија бесмислица, 2) заменили су Лукино Господе са Јехова, давши тако интерпретацију, а не превод. Штаб ЈС нема намере да преводи Библију него да је тумачи својим адептима. Да наметну њихову Библију. Јер, ако се остави, како је у оригиналу, Господе, то ће свима бити јасно да је тај апелатив, приписан Исусу на безброј места у НЗ, уствари потврда да је он Бог.
 
Зоран Ђуровић
01/28/2016

Међутим, Јеховини сведоци (ЈС) кажу да се Исусу не треба молити, нити је он сам икада учио да се то треба радити. Молитва је увек упућена Богу. Ако би се неко молио Исусу, то би значило да је он Бог. Током његовог живота, Исусу су се молили. Међутим, после његовог вазнесења, имамо први доказ у Делима молитве упућене Њему. Хајде да видимо шта су ЈС измислили да би негирали ово сведочанство.
 
Дела 7, 59-60: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη.
 
ЈС: Док су га каменовали, Стефан је рекао: „Господе Исусе, прими мој дух.“ Затим је клекнуо и из свег гласа повикао: „Јехова, не узми им ово за грех!“ Кад је то рекао, издахнуо је.
Исправан превод: И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
 
Молитва коју је Стефан формулисао у тренутку смрти је јасан доказ Исусовог божанства, и пошто је Исус Бог, Стефан га моли. Значајно је да је Стефан, када произноси своју молитву Исусу, „пун Духа Светога“ (Дела 7, 55); није у делиријуми због бола.
Тачно је да глагол епикалео (овде ἐπικαλούμενον) такође значи позивати се, апеловати у правничко-законском смислу, како је потврђено и од грчке књижевности (српске јехове веле „рекао“, док америчке пишу: „he made this appeal“, што је „оригинални“ текст за све ЈС у свету, тако да сви преводе са те библије, а не са оригиналних језика! - Дакле, српски ЈС су лоше превели. Италијански ЈС, са којима се ја и расправљам, јер ми дођу често, су превели „добро“: „faceva appello“). Међутим, термини у Новом Завету (НЗ) нису увек коришћени у главном значењу које су имали у класичном грчком. Епикалео се користи у НЗ у законско-правном значењу (апеловати) у Делима 25, 11, 21. У другим случајевима, овај глагол се користи за призивање а не сигурно за апеловање. У том смислу су хришћани призвали Господа (1Кор 1, 2; Дела 9, 21) и у том смислу Стефан призива Исуса, то јест Господа (Κύριε): Господе Исусе, прими дух мој, и Господе, не урачунај им грех овај. Али, за ЈС тек друга прозба је молитва и онда мора да се замени, као и обично произвољно, друго Κύριε са Јехова. Али у НЗ нигде се не среће име Јехова. Ако га јеванђелисти нису користили, ко тебе овлашћује да га убациш по свом нахођењу? Лука је могао рећи Боже или Оче, али није рекао. Срећом, постоје ЈС да исправе Луку! Суочавамо се стога не са једном, већ заправо са две измене у тексту. Лукин текст је у супротности са разумевањем америчког јеховистичког стафа, и тако, да би се заобишао проблем, у Бруклину су лепо смислили да уклоне библијски доказ да је Исус био објект Стефанове молитве.
У НЗ глагол епикалео, када се ради о Богу или о Исусу, значи: а) увек „призивати“, осим у случају у коме има смисо „позвати за сведока“ (Дела 2, 21; 9, 14; 15, 17; Рим 10, 12-13; 1Кор 1, 2; Јак 2, 7, 2; Тим 2, 22; 1Пт 1, 17); б) у с смислу правне жалбе (Дела 25, 11; 21; 2Кор 1, 23); в) у једном случају за надимак (Дела 1, 23), и на крају, г) једноставно „назвати“ (Мт 10, 25; Јевр 11, 16).
 
У Делима, када је у питању Отац и Христос увек има смисао „призивати“. И сами ЈС када се глагол односи на Оца стављају „призивати“, а чак у једном случају и за Сина у 1Кор 1, 2 (овде им побеже).
 

У ноти на овај стих италијански ЈС кажу: “Faceva appello o, invocava, pregava” (апеловао или призивао, молио), чиме сугеришу да је свеједно да се преведе на један или други начин. Међу свим могућим значењима Штаб ЈС, међутим, је изабрао управо најмање вероватно, али које највише одговара њиховој теологији, стављајући у напомени „призивати, молити“, као секундарна значења. Дакле, не само да уклањају у ноти оно што их малтретира у Светом тексту, него тврде да „апеловати“ има исто значење као и „призивати, молити“. Било би исправније унети своје разумевање ствари у фусноти (интересантно да српски ЈС то не чине, јер би могли тиме да побуде неку сумњу код својих следбеника). Свети текст се не сме мењати ни из каквог разлога! Стих 59 задаје многе проблеме јеховистима, јер уништава теорију по којој се Исусу не треба молити, него се моли само Оцу. Пада целокупно учење јеховиста које види у Исусу само човек, одбијајући да му припише божанство; у ствари, с обзиром да се моли само Богу (Јехови), који је једини који се сме обожавати, признати да се и Исусу моли, значи признати његово божанство што имплицира обожавање. Наиме, Исусу би припадало исто оно што и Богу. Свему томе нема места у дому јеховиста. Затим, Стефан не види „Михајла“ који седи поред Оца, него Исуса; руши се њихово научавање да се после смрти, Исус вратио поново да буде Архангел Михаило. Због тога: направимо наше Свето писмо!
 




 
Поново приводим текст Дела да бих показао како Лука прави паралеле са својим Јеванђељем: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
 
Лука 23, 46: καὶ φωνήσας φωνῇ μεγάλῃ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν Πάτερ, εἰς χεῖράς σου παρατίθεμαι τὸ πνεῦμά μου. τοῦτο δὲ εἰπὼν ἐξέπνευσεν. „И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“. Врисак и смрт су заједнички елементи, и нису проблематични. Занимљиво је приметити разлику у предавању духа. Исус не моли, него каже: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“. Глагол је παρατίθημι, предати, поверити. Стефан, напротив, моли говорећи: „Господе Исусе, прими дух мој“. Користи аорист императив δέξαι од δέχομαι, прихватити, примити, узети. Глаголски начин наам говори да он моли Исуса да прими његов дух. Императив је употребљен да изрази молбу, а не наређење. Апеловати, као што смо видели је правни термин; нпр., Павле је апеловао на Цезара да избегне шибање пошто је био римски грађанин (Дела 25, 11). У случају Стефана, који је био у трагичној ситуацији, налазио се пред смрћу, једино што му је било преостало је да се моли, а не да апелује! Поред тога што је превод ЈС погрешан, он је исто тако и бесмислен. На кога се позиваш? На Исуса? Да би избегао погубљење!? Наиме, апеловање је прибегавање вишем суду у циљу добијања ревизије пресуде коју је изрекао суд нижег ранга. И, сада, исти људи који су убили Исуса, треба да га послушају? Стварно смешно! Али, ако ЈС желе да разумеју жалбу као захтев за помоћ, поново имамо молитву Исусу!
На крају, треба напоменути да је Бог Отац онај који прихвата Исусов дух, а овде имамо истог Бога Исуса који прихвата Сефанов дух! Само је Бог тај који може да прихвати дух. Можда је неки камен већ био погодио Стефана у главу изазвавши тако његову „погрешну“ визију!?
 
Друга паралела. Лк 23, 34: ὁ δὲ Ἰησοῦς ἔλεγεν Πάτερ, ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασιν τί ποιοῦσιν. Исус говораше: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Опет, Исус се моли Оцу, Стефан се моли Христу. Наравно да се прави забуна ако се промени Господ са Јехова. Али, ми имамо оригинал, где, као што смо видели, није написано Јехова. Ја пак пре верујем Луки него Библији ЈС!
 
Да је реч о молитви, видимо и из начина молења: Лк 22, 41: καὶ θεὶς τὰ γόνατα προσηύχετο. „И клекавши на колена молио се“. Стефан се молио најпре на ногама, а после на коленима. То је интензивнија молитва, у агонији, као она Исусова у Врту, која је тада била упућена Оцу, овде пак Исусу.
Према томе, ЈС су намерно направили две манипулације са Светим текстом: 1) веле како је Стефан апеловао на Исуса, што је, како видесмо најобичнија бесмислица, 2) заменили су Лукино Господе са Јехова, давши тако интерпретацију, а не превод. Штаб ЈС нема намере да преводи Библију него да је тумачи својим адептима. Да наметну њихову Библију. Јер, ако се остави, како је у оригиналу, Господе, то ће свима бити јасно да је тај апелатив, приписан Исусу на безброј места у НЗ, уствари потврда да је он Бог.
 
Зоран Ђуровић
01/28/2016

Живимо на простору крви и меда, формом смо различити-суштином готово исти. "Што људи хоће, то и вријеме трпи", каже Његош, тако да је ово мало меда на кашичицу и крви у потоцима, изродило марионетски менталитет човека који насељава ове просторе. Андрићев опис Босне је опис Балкана: "Дивна земља, земља мржње и страха".
 
Земља је заиста дивна, природом несебично дарована; такви су и људи, таква је и природа-великог потенцијала, али неискоришћеног, необрађеног, запостављеног.
 
Где год влада марионетски менталитет, тај менталитет са нивоа појединца се преноси на ниво читаве државе. Такав менталитет, индивидуалистички, доводи нас у стање да су најчуваније тајне оне тајне за које сви знамо-јавне тајне. Сви све знамо, сви ћутимо, прстом не мрдамо.



 

Зашто?
 
Изгубили смо осећај за заједништво, немамо поверење и ослонац једни у другима, свако сваком о глави ради, па држимо језик за зубима да не би изгубили и ону обећану кашичицу меда, јер ако проговоримо збрисаће нас оно "зло домаће". Страх је најефикасние средство манипулације.
 
Да не трошимо много речи о менталитету народа Балкана-историја нам довољно говори о томе, рећи ћемо пар речи о господину Борису Дежуловићу.
 
Ретки су људи као господин Дежуловић. Нису чести случајеви да се неко отргне "менталитету села", изгради јаку личност, став, мишљење и храброст да јавно говори оно што многима неће пријати.
 
Храбри су људи који говоре о јавним тајнама, а храбри су трн у оку многима, храбри су понајвише јер глупи нису, свесни су ризика и последица.
 
То и јесте разлика између храбрих и одважних. Одважан без учешћа памети улази у ризике, зато је одважност пука глупост, а храброст избор зреле личности.
 
Слободну реч, истиниту, критичку, највише воли "сиротиња раја", али кад дође наплата и порез за коришћење слободе, раја ће остати по страни, говорник сам плаћа свој цех.
 
Са господином Дежуловићем можемо да се слажемо или не слажемо, али људе са таквом структуром личности неизмерно поштујемо, сматрамо да их треба афирмисати, неговати и како рече владика Николај Велимировић: "Да се сложе, `обоже` и умноже!"
 
Верујемо да је г. Дежуловић човек добре намере, добре воље, и то је оно што нам је најважније. Често се слажемо са његовим писањима, некада не, као што је то сада случај са текстом о епикопу Николају Велимировићу.
 
То што се не слажемо не значи да се не волимо, јер каква је вредност љубави у једнакости, у једнаким ставовима, мишљењима, социјалном статусу?
 
Никаква! Љубав се пројављује у различитости, зато толико вреди и зато је ретка.
 
Тежња ка социјалној једнакости има своје темеље у зависти; сиромашни све толеришу, нису претња, а добри су и за лечење комплекса. А све можемо опростити сем туђег успеха.
 
Важно је да су у једној држави сви обезбеђени, а колико ће ко имати нек` буде одређено талентом и вредним радом. Једнаки нису ни анђели на небу, па неће бити ни људи на земљи...
Зато господину Дежуловићу желимо много успеха и да се далеко чује његова слободна реч.
 
Други после светог Саве, епископ Николај Велимировић, једном својом реченицом, несвесно је оградио читаво своје плодотворно делање за овоземаљског живота. Изјавио је: " Најтеже је телесним људима објашњавати духовне ствари".
 
Људи који се не баве духовним делањем и немају искуства, склони су да Христа уклапају у своју логику, и не само Христа. Људи су склони да праве архетипове. Апостоли су ходали са Христом по земљи и нико га није упознао, нико није ушао у његову логику; сви су имали неко своје виђење Христа-свој архетип. На Голготи, испод крста где је Христос био закован, остали су само мајка његова и Јован Богослов. Тек након силаска Светог Духа на Апостоле, док се у срцима не откри Бог, архетипови су били на снази. Као у песми Душка Трифуновића, "Има нека тајна веза".
 
Једини исправан начин је ући у Христову логику.
 
Зато је толико тешко причати о људима који су духовне личности, а чим је нешто тешко, посла се треба прихватити.
 
Не бисмо уврстили г. Дежуловића у оне који "лају о Николају". Као што рекосмо, намера му није лоша. Бирамо да верујемо да ово писање г. Дежуловића није клевета и подметање, него производ површности у тумачењу духовних личности као и недовољног познавања истих.
 
Прочитај Библију и постаћеш атеиста, реченица суштински тачна, али реченица која се односи само на читање, на буквализам и цитатологију. Судбину Библије када их површни читају доживљавају и Свети Оци.Само читањем Библије или Светих Отаца настају искривљене слике, морализам, расколи, јереси, атеизам. Тако су настала тумачења разних интелектуалаца, у периоду када је Николај уврштен у календар светих, како је он био против науке, културе, воза, купања, прогреса и сл. Наново се на делу као истине, показаше речи академика Слободана Јовановића о полуинтелектуалцу.
 
Оно што смо видели као проблем у тексту г. Дежуловића је дух у којем је писан. Писан је у духу "црвене буржоазије". Као да се историја понавља. Повампирују се ти нездрави темељи братства и јединства, те стаклене ноге на којима се урушио читав један систем, држава и народи који су у њему живели.
 
Формула је јасна; Хрвати су имали усташе-Срби су имали четнике. Хрвати Степинца-Срби Николаја. Сви су они исти-`ајде да од Јасеновца направимо пашњак, `ајде да не причамо о свим злочинима и злоделима које су починили сви припадници народа који су међусобно ратовали па се "збратимили". Све ће покрити трава и заборав. Народ који не памти своју историју, осуђен је да му се понови. А коју историју и да памтимо, када је гурнута под тепих зарад прогресивних идеја; сви стављени у исти разред.
 
Ствар је врло јасна. Степинац и Николај су једну заједничку тачку имали у разредном старешини, односно српском краљу. Вољом српског краља и један и други су постали епикоп/бискуп.
Зато те људе и не треба препустити суду оних који једне уздижу "до имбецилности" зато што су њихови, а друге куде и ниподаштавају зато што су туђи.
 
Потребно је оснивати комисије које ће дати или покушати да дају објективан суд о овим личностима из историје, које не могу да се пореде, нити има основа да се пореде.
 
Међу православним људима у Србији, а ту не мислимо на традиционалне вернике, већ вернике који живе животом у Христу, преовладава мишљење да Степинац није био усташа који позива на клање и убијање, сматрамо да је његова историјска улога пренаглашена и да му не припадају хвалоспеви "до имбецилности".
 
Помало смо и изненађени изјавом г. Дежуловића како се "Николај дивио Хитлеру“. Човек који се до имбецилности дивио Адолфу Хитлеру и јавно му одавао поштовање као, цитирам, "светитељу, генију и хероју", зато што је "као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере аномалија’”.
 
Ако узмемо за тачно, а верујемо да јесте, реченицу Оскара Вајлда: ”Површност је највећи порок човечанства”, онда у том контексту можемо разумети грешку која је овде начињена, где се у беседи епископа Николаја 1935. године на Коларцу, Николај заиста “до имбецилности”, како тада, тако до краја свог живота, дивио светом Сави; Сава је тај који је етикетиран као Светитељ, геније, херој!
 
У свом писму од 20. фебруара 1946. године, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: "Све што је речено и написано у 1935. години, речено је у похвалу Светога Саве - Светитеља, генија и хероја. Нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве".
 
Нема говора о хваљењу Хитлера; површни тако протумачише! Такође, Николај је добио орден-кажу људи да га је добио од Хитлера. Углавном, Николај је уредио немачко војно гробље и орден му је дала Немачка држава на челу са Хитлером. Али ето, ни “хваљење Хитлера до имбецилности”, нити ордење не спасише Николаја од притвора, а касније логора.
 
Да ли су Жидови у оно време били реч која је описивала Масоне-проверите сами!?
 
О антисемитизму код Николаја нема говора; постоје тешке речи које су написане у екстремним условима логора Дахау и сам Николај је рекао да те списе не треба штампати.
Како Николај и било који Православни Хришћанин може бити антисемита када је Господ наш био Јеврејин, мајка његова, сви Апостоли и када је наше спасење „од Јудејаца“ (Јн 4,22)
 
За време Другог светског рата, и сам под немачком стражом, ризикујући свој живот и безбедност, Владика Николај спасава трстеничку Јеврејку Елу Нoјхаус и њену мајку. Са оцем Елиним, Јеврејином, Николај је пре рата био ПОБРАТИМ (да ли би се острашћени мрзитељ Јевреја братимио с Јеврејином?). Грађанин Израела, Јерусалимљанин и Јеврејин Самуел Авијатар, у свом огледу "Синови Србије и Синови Израиља", изговореном на скупу посвећеном Светом Николају у Жичи у јануару 2003, осетивши ко је Владика, рекао је: "Нацистички Сатана знао је добро зашто га је утамничио. Утамничио га је јер је човек Божији. Јер је одбио да се одрекне Бога. Он собом символизује Србију, јер је дошао из престоне краљевске Жиче, Жиче Светог Саве, који је подигао српски шатор у табору Израиља."
 
Ако епископа Николаја етикетирамо као антисемиту, онда га не можемо неетикетирати као највећег србомрсца и антисрбина у историји овог народа... Нико није Србе директније сатанизовао до Николаја, јер је ретко ко са таквом слободом, директношћу и храброшћу изобличавао и раскринкавао превелике српске заблуде, промашаје, издаје, грехове...
 
Исто тако се морају тумачити речи владике Николаја о Европи. Плакати по Србији позивају Србе да се прикључе просперитетној слободној Европи, а на централном делу плаката стоји кукасти крст!Николај ту Европу критикује у стилу Дежуловића, без длаке на језику, критикује је “до имбецилности".
 
Речи владике Николаја о Јеврејима, су ништа ново у 2000 година историје Православне Цркве.
 
Немогуће их је тумачити без историјског контекста и духа времена.
 
Али чињенице су чињенице! Српски народ и Јеврејски заједно, деле масовне гробнице, Дунавску гробницу, сличну историјску судбину. Николај их је волео, заједно са њима тамновао и састрадавао, али и критиковао.
 
Све што је Николај волео, Николај је и критиковао.
 
Ни Папа у Риму није боље прошао.
 
Не може дубоки Николај површно да се тумачи и генерализује.
 
Николај је био духовна личност која је Христом мерила и одмеравала свет око себе, све што је речено је духовна реч, ту треба и да остане.
 
Дејан Бићанић,
админстратор сајта Поуке.орг

Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]





Мошти св. Нектарија



РАСУЂИВАЊЕ


Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.
Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.
Зоран Ђуровић
Рим, 13. 11. 2015
[1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil
[2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

Након саветовања, сељаци су се одлучили да напишу писмо владици у коме га моле да им пошаље свештеника да би барем током Страсне недеље и Васкрса имали службе.
Владика је прочитао писмо па је на првом епархијском састанку питао свештенике који би да оде, али се сваки од присутних изговорио зашто није у стању да иде. Писмо је тако пало у заборав због осталих васкршњих припрема које су га затрпале.
Коначно је дошао велики дан Васкрсења, службе обављене, а владика доби ново писмо од сељана у коме му се захваљују што им је за празничне дане послао свештеника са којим су се молили са невиђеним жаром.
На првом епархијском састанку епископ је питао ко је од свештеника отишао у село из којег је стигло писмо. Сви су ћутали, нико се није јављао. Због радозналости по први пут је у ову забит владика дошао са свитом. Народ га је с радошћу дочекао и одвео до мале цркве.
У цркви је био деловодни протокол и владика га је отворио да би видео ко је служио за Страсну седмицу. Писало је: Нектарије, митрополит Пентаполиса! Кад је то видео, владика паде на колена. Тако су и људи пали на колена, ширили руке, певали, плакали и благодарили Богу и Св. Нектарију. Господ није заборавио своје верне овце тако да је послао Нектарија из свог Царства. Целе недеље је Свети Нектарије, који је преминуо 1920., у телу служио овом побожном народу. Икона Св. Нектарија је била у њиховом храму на почасном месту, али га нико од њих није препознао.[1]





Мошти св. Нектарија



РАСУЂИВАЊЕ


Мотив појаве св. Нектарија је јасан. Оно што представља мотив дивљења и чуђења је његова појава у телу. Овде смо већ говорили о јављању светаца и телу.[2] То тело може да буде само лично, васкрсло тело. Нигде Писмо не говори да душе умрлих могу да узимају привремена тела, а овде је јасно да се Нектарије није јавио као утвара или приказа. Утваре не могу да преносе путир, да каде и сл. Овде се срећемо са свиме што знамо на основу Писма о Васкрслом Христу. Телесан је, али га не препознају. То је довело Јеховине сведоке до тога да верују како Исус није телесно васкрсао, него је имао привидно тело зато што је право морао да остави ђаволу као откуп.
Дакле, колико год да се то коси са нашом логиком, овде имамо још један пример који доказује да су свеци већ сада у васкрслим телима.
Зоран Ђуровић
Рим, 13. 11. 2015
[1] http://pravlife.org/content/pashalnoe-chudo-ellady-kak-velikiy-svyatoy-nektariy-v-odnoy-derevne-liturgiyu-sluzhil
[2] http://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

Лисица (ἀλώπηξ, 1 пут, Лк 31-32).
31. У тај дан приступише неки фарисеји говорећи му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. 32. И рече им: Идите и кажите тој лисици (εἴπατε τῇ ἀλώπεκι ταύτῃ): Ево изгоним демоне и вршим исцјељења данас и сутра, а трећи дан завршићу.
ἀλώπηξ. Метафорички назива Ирода Антипу лисицом. Могућа је дупла симболичка алузија: са једне стране пошто је лукав и опасан, са друге перверзан и нечист, пошто, Јевреји израз лисица су користили и за шакала, животињу која је изазивала гађење јер се хранила и лешевима.





З. Ђ.


Лажов (ψεύστης, 1 пут, Јн 8, 54-55)
54. А Исус одговори: Ако ја прослављам самога себе, слава је моја ништа. Отац је мој онај који ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш, 55. И не познајете га, а ја га знам. И ако кажем да га не знам, бићу лажов (ψεύστης) као и ви.
ψεύστης. Лажов, човек коме се не може веровати. Тако назива фарисеје.
Куче (κυνάριον, 1 пут, Mт 15, 22-27)
22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити кучићима (βαλεῖν τοῖς κυναρίοις). 27. А она рече: Да, Господе! али и кучићи једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.
κυνάριον. Деминутив од κύων (пас), псић, домаће куче. Погрешно би било веровати да овде може имати и „позитивни“ смисао, симпатију. Уклопљен је овде у контекст разликовања Јевреја као синова и изабраних и домаћих животиња, осталих народа, гојим. Исус само следи јеврејски обичај, где су странци називани пашчад. Пас је према Левитском закону био нечиста животиња. Чак и данас кад некога хоћемо да увредимо кажемо: „псето“!, али у смислу животиње, док је ово било још горе, јер је за Исуса пас био нечиста животиња.
Разбојник (λῃστής, 1 пут, Мт 21, 12-13)
12. И уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. 13. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку (ποιεῖτε σπήλαιον λῃστῶν).
λῃστής. Разбојник, бандит. Тако назива оне који су развили бизнис у и око Храма. Реч означава неког ко на силу отима и не треба је бркати са лоповом (κλέπτης), који на кварно краде.





З. Ђ.


Пас и свиња (κύων, χοῖρος, 1 пут, Mт 7, 6)
6. Не дајте светиње псима (τοῖς κυσίν); нити бацајте бисера својих пред свиње (τῶν χοίρων), да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
κύων. Пас. Метафорично: странац, човек са нечистим мислима, неразуман, содомит (вероватно у Откр 22, 15).
χοῖρος. Свиња. Тако тешка увреда се нигде није срела у СЗ.
Без мозга (ἀσύνετος, 1 пут, Mт 15, 15-16)
15. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. 16. А Исус рече: Еда ли сте и ви још без мозга (ἀσύνετοί)?
ἀσύνετος. Непаметан, без мозга, без памети, неразуман, будала, глуп. Није проблем што неко може бити само глуп, него у јеврејском миљеу означава и покварену особу која одбија Бога (према јевр. נָבָל, Прем 1, 5; Сирах 15, 7), тако да је ова глупост, којом је Исус „частио“ своје ученике изузетне тежине. Наиме, покварен човек нема слуха за божанске ствари (Рим 1, 31).
Сатана (Σατανᾶς, 1 пут, Mт 16, 21-23)
21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. 22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! 23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано (Σατανᾶ)! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.
Σατανᾶς. Сатана, клеветник, непријатељ. Тако и самом Петру.
Неверник и перверзњак (ἄπιστος, διαστρέφω, 1 пут, Mт 17, 14-17)
14. И када дођоше народу, приступи му човек и паде на колена пред њим говорећи: 15. Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. 16. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. 17. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени (Ὦ γενεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη)! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо.
ἄπιστος. Неверник, непоуздан. За нас, данас, није увреда. У Исусово време је значило да не припадаш свом народу и вери, да си изопштен. Код нас може да има само моралну конотацију. Тако би неко могао рећи: Добро су га трпели...
διαστρέφω, διεστραμμένος. Окренут наопако, покварен, первертиран, корумпиран, ко оставља прави пут, враћа се уназад.
Зао и прељубник (πονηρός, μοιχαλίς, 1 пут, Mт 16, 4)
4. Род зли и прељуботворни (γενεὰ πονηρὰ καὶ μοιχαλὶς) тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.
πονηρός. Зао, лош, покварен, кривац, злотвор, онај ко рањава, причињава зло, за разлику од какос који се односи на суштински карактер, као што се разликује од сапрос, труо изнутра, односно дегенерисан морално).
μοιχαλίς. Прељубнца. Удата жена која чини прељубу, у преносном смислу сношај са боговима (туђим).
Злотвор (πονηρός, 2 пута, Mт 7, 9-11)
9. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? 10. Или ако рибе заиште, да му да змију? 11. Када, дакле, ви, зли будући (πονηροὶ ὄντες), умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? (Видети претходну референцу).
Будала (ἄφρων, 2 пута, Лк 11, 40-41)
40. Будале (ἄφρονες), није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.
ἄφρων. Неразуман, без унутарње просуде понашања, будала, глупак, без разума.
Пород отровница (ἔχιδνα, 2 пута, Mт 12, 33-34)
33. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. 34. Породи отровница (γεννήματα ἐχιδνῶν), како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре.
ἔχιδνα. Змија, отровница, фигуративно онај који хули и онај ко преокреће лаж у истину и обратно.





З. Ђ.


Слепац (τυφλός, 6 пута, Mт 15, 12-14)
12. Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? 13. А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. 14. Оставите их, слепи (τυφλοί εἰσιν) су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.
τυφλός. Слеп, слепац. Духовно слеп. Ендемијска болест на Блиском Истоку. Можда се овде осећа резигнација код Исуса, препуштање слепаца њиховој судбини. Јер они не постоје у Очевој оптици.
Лицемер (ὑποκριτής, и побочни термини, 15 пута, Mт 6, 2-7; 16-18)
2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери (οἱ ὑποκριταὶ) по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, 4. Да би милостиња твоја била у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 5. И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 6. А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 7. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе рјечи своје бити услишени. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. 17. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, 18. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
(Mт 22, 18) 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемери?
(Mт 23, 13-33) 13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима... 15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. 16. Тешко вама, вођи слијепи... 17. Безумници и слепци!... 24. Вођи слепих, који оцеђујете комарца а камилу прождирете... 27. Тешко вама... што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. 28. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња (ἀνομίας). 29. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, 30. И говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. 31. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. 32. Испуните и ви меру отаца ваших. 33. Змије (ὄφεις), породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?




ὑποκριτής. Лицемер, хипокрита, дволичњак, глумац, говори једно а ради друго. Најомраженија ствар за Исуса, ако ћемо ценити по понављању увреде и систематској борби против лицемерја као „пристојног владања“ које нема живота у себи. Човек који се не предаје Богу искрено. Не верује и стога глуми да би се добро уклопио у систем.
ἀνομία. Безакоње. Онај ко живи ван Писма, ван Закона.
ὄφις. Змија. Означава и ђавола и сатану у преносном смислу. Кушала Адама и Еву у рају.
Закључак
Исус јасно и отворено жигоше људске мане и грешке. Не користи „пристојан“ речник. Страдају и његови следбеници. Нема расправе и убеђивања. Каже: лупио си, покварењак си, лицемер си, нема ти спаса. Како ту „терминологију“ користи и за ученике, да се наслутити да је она програмска. Он пророчки малтретира и вређа људе не би ли их освестио. То је за оне за које има наде. За другу, „непоправљиву“ групу, не показује самилост, али им једнако говори да су будале и осуђени на пропаст (подразумева се да су они својевољно пошли тим путем). Дакле, бруталност и вређање има свог смисла, јер неке побуђује на покајање, прене их из самоумишљености, другима пак само потврђује стање, оно у чему су. Не додаје квалитативно ништа ново. Слепац остаје слепац, тако да Исус ладно вели: Нека се узму за руку, ионако ће да упадну у рупу.

Општа разматрања


Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.
Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.
Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.
Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.
У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.
То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...
Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.
Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.
Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]

Св. Симеон Солунски


Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.
Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.
Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.
Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.
Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.
2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.

И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.
[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван.

Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).
Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)
За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим.
У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]

* * *


Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!
Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).
Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.
Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.
Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).
Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.

О јављању светаца у телу


О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.
Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи

Општа разматрања


Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.
Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.
Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.
Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.
У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.
То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...
Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.
Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.
Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]

Св. Симеон Солунски


Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.
Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.
Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.
Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.
Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.
2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.

И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.
[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван.

Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).
Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)
За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим.
У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]

* * *


Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!
Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).
Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.
Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.
Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).
Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.

О јављању светаца у телу


О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.
Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи

Из говора на Скупштини Светског савета Цркава
„Светски савет Цркава (ССЦ) има дугу и богату историју. Основан одмах после окончања Другог светског рата, Савет је удовољио ишчекивању хришћана разних вероисповести који су тежили да упознају једне друге и да сарађују. Током 65 година, колико је прошло од оснивања Светског савета цркава, неколико поколења хришћана који су раније као отуђени припадали другим верским заједницама, открили су веру и живот своје браће и сестара у Христу. Превладане су многе предрасуде које се тичу других хришћанских традиција, но истовремено је постало сасвим јасно и дубоко доживљено да су до тада они били раздељени хришћани. Најглавније достигнуће Савета цркава били су сусрети, добронамерно и међусобно хришћанско општење, чега није била претпоставка компромис у области богословља и морала, што нам је омогућило да сведочимо о својој вери а да при том узрастамо у љубави једних према другим.
Светски савет цркава и данас је јединствени инструмент међухришћанске сарадње, чему нема ничег аналогног у свету. Међутим, сада настаје питање колико је ефикасан тај инструмент. Јер, морамо, нажалост, констатовати да, без обзира на све трудове усмерене зближавању хришћана разних конфесија, у хришћанству поделе не само да не нестају, него настају и нове. Многе хришћанске заједнице и даље се цепају, тако да је број оних који се наново удружују сразмерно мали…
Оснивање Светског савета цркава било је безусловно подстакнуто тражењем одговора на изазове послератног доба. Међутим, свих ових протеклих година свет се силно изменио, и данашњи хришћани у целом свету суочавају се са новим изазовима. Управо од тога колико ћемо успешно одговорити на њих зависи и потреба за нашом организацијом у будућности. Савремено стање у свету захтева од нас хитно дејство, већу пожртвованост и већи динамизам, али потребно је преусмерење основних циљева нашега рада, замена приоритета у разговорима и у раду…
У свом излагању хоћу да скренем пажњу на два кључна изазова са којима се, у овој или оној, мери суочава хришћански свет. Први је ратоборна секуларизација која нараста у тзв. „развијеним земљама“, пре свега, у Европи и Америци. А други је – радикални исламизам који доводи у опасност и само постојање хришћанства у многим регионима света, првенствено на Блиском истоку, али и у неким земљама Азије и Африке.
Ратоборни секуларизам у Европи има дугу историју, почев од Француске револуције. Међутим, једино у 20. веку у земљама тзв. социјалистичког блока атеизам је био уздигнут у ранг државне идеологије. Што се пак тиче тзв. капиталистичких земаља, оне су у значајној мери сачувале хришћанске традиције које су им давале културно-морални идентитет.
Данас су та два света, чини се, изменила улоге. У земљама бившег Совјетског Савеза, посебно у Русији, Украјини, Белорусији, Молдавији, настаје верски препород без преседана по свом обиму. У Руској Православној Цркви је за последњих 25 година изграђено или обновљено из пепела више од 25 хиљада нових храмова. Ово значи да је по хиљаду храмова пропојало годишње, по три на дан. Отворено је више од 50 духовних школских установа, око 800 манастира, а сви су настањени монасима и монахињама.
А у читавом низу западноевропских земаља примећује се стабилан пад броја парохијана, криза свештених призива, манастири и храмови се затварају, и све више се примећује антихришћански настројена реторика многих политичара и државних радника који се залажу за потпуно избацивање религије из друштвеног живота, за негирање темељних моралних норми и суштинских верских традиција.
Битка међу верским и секуларним погледом на свет данас се води не само у академским аудиторијумима и на страницама новина. И тема сукоба отуда не исцрпљује се питањем о веровању или неверовању у Бога. Сада је противтежа отишла сасвим у другу крајност и поништава основне видове свакодневног живота човековог.
Борбени секуларизам се не обрушава само на религиозне светиње и симболе тражећи да се избаце из друштвеног простора. Један од главних смерова његове активности данас је усмерен на рушење традиционалних представа о браку и породици. О томе сведочи и најновија појава да се склапају хомосексуални бракови и тежња да се једнополном пару омогућава усвајање деце. С тачке гледишта библијског учења и традиционалних хришћанских моралних вредности, ово сведочи о дубокој духовној кризи.
Под видом борбе против дискриминације, у једном броју земаља уводе се измене у породичном законодавству. У последњих неколико година једнополни саживот легализован је у неким државама САД-а, у неким земљама Латинске Америке и на Новом Зеланду. Ове године хомосексуални савези стекли су статус законског брака у Француској, Енглеској и Велсу.
Треба одмах казати да законодавно признавање хомосексуалних савеза за један од видова брака, представља озбиљан корак ка деконструкцији самог схватања брака и породице. А ово се збива у ситуацији када у многим историјски хришћанским земљама традиционална породица преживљава најтежу кризу: расте број развода, катастрофалан пад броја рођених, деградирана култура породичног васпитања, а да не говоримо о распрострањености ванбрачних веза, о све већем броју абортуса и све већем броју деце сирочади без живих родитеља…
Сада ћу нешто рећи о другом глобалном изазову за сав хришћански свет – о радикализму на верској основи, а посебно о радикалном исламизму. Употребљавамо овај израз с јасном свешћу о томе да исламизам није исто што и ислам, и у много чему је супротан. Ислам је мирна религија, способна да коегзистира с другим религијским традицијама, што доказује, на пример, нововековно искуство мирног саживота хришћана и муслимана у Русији. А радикални исламизам, назван и вахабизам или салафизам – то је правац унутар исламског света чији циљ је изградња светског исламског калифата, у коме нема места за хришћане.
Сада нећу улазити у разлог појаве и настанка тог феномена. Једино ћу рећи да је последњих година прогон хришћана узео колосалне размере. Према подацима организација за заштиту људских права, сваког петог минута у свету за веру умире један хришћанин, док сваке године више од 100.000 хришћана умире насилном смрћу! Према објављеним подацима, данас је у свету дискриминацији и прогону подвргнуто не мање од 100 милиона хришћана. Обавештења о невољама хришћана долазе из Ирака, Сирије, Египта, Судана, Авганистана, Пакистана и читавог низа других земаља.
Нашу браћу и сестре убијају, изгоне из домова, одвајају од породице и родбине, лишавају права исповедања своје вере и васпитавања деце сходно својим верским убеђењима. Хришћани су очигледно најпрогоњенија религијска заједница на планети…
Као плод сукоба, у Сирији је све већи број убијених хришћана, срушених храмова и светиња. Копти, староседеоци Египта, данас су изложени нападима и погромима, па су многи принуђени да напусте своју земљу. Међународна заједница не предузима мере које би, макар и делимично, поправиле ово стање.
Радикализам на верској основи расте не само у земљама с претежно муслиманским живљем. Неопходно је обратити пажњу и у овом азијском региону где се одржава ова Скупштина. У овом региону постоје хришћанске општине са тристогодишњом традицијом настале залагањем мисионара. Према подацима стручњака, последњих 10 година ступањ дискриминације хришћана у региону увећан је више пута. Посебно лоша ситуација опажа се у Индији, где насиље у односу према хришћанима, углавном од стране хиндуистичких радикала, расте брзим темпом… Подаци о дискриминацији хришћана потичу и из других азијских земаља.
Данас смо потпуно свесни да је један од најважнијих задатака који нам предстоје – заштита прогоњених браће и сестара у разним областима света. Тај задатак треба решавати без одлагања, ради њега треба искористити сва могућа средства и инструменте – дипломатске, хуманитарне, економске и друге. Само заједничким енергичним залагањима можемо помоћи нашој браћи и сестрама у Христу који су у невољи…
Митрополит волоколамски Иларион
Извор: Московска Патријаршија/СПЦ
радиосветигора