Zoran Đurović

Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично.     У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској?   Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту...  Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим,  у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима!   Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије.   Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације.   Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори.   У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље!   Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је  дестабилизује и „врати под   окриље Србије?   Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера!   Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати  утицаја  на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог?   Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази.  Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати  озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања,  за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет.   Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа.   Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник  Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди!   Јелена Косановић   Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг:

    Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести.   "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј.   Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора.   "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он.   Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он.   "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве.   Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве.   Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве.   Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња?   Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он.   Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода.   Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог   "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају.   Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић.   Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа.
    Извор: Инфо-служба СПЦ 

На дан усвајања срамног закона о слободи вероисповести у Скупштини Црне Горе, 27. децембра 2019. – у години прославе осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, написао је песму под насловом „Братска честитка”.   Каква је то честитка Кад брат на брата клетву баца Где реч је јача и од метка А поглед гори од ударца?   С’ обе стране крв је иста С’ једне дојке млеко пили Једна Црква,света, чиста Осам векова јој служили.   Свети Сава гледа, плаче, Српска Спарта завађена Над Црном Гором гавран граче: Где сте браћо разбраћена?   Злослутница птица ја сам Са Kосова што долете Да подсетим народ српски на Kосовске завете.   Kо послуша глас Лазара И не изда Светог Саву И братство српско не разара Стече Вечност и Божју славу.   Оног који камен баци На Kолевку, Цркву, Бога Нек’ не греју сунца зраци Вавек самов’о без иког свога.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сведоци смо скоро свакодневног медијског прозивања Патријарха и Светог Архијерејског Синода. У последње време то прозивање се одвија под окриљем „захтева“ групе од неколико архијереја о сазивању ванредног Сабора СПЦ. Почела је и лицитација бројевима потписника тога захтева. Иако је потписника око десетак, медији јављају о чак 20 потписника! Знајући кредибилитет оних који ове податке износе, можемо готово са сигурношћу да их одбацимо као неистините.     Сабор и саборовање у Православној Цркви је добро. Сабори се у СПЦ сазивају једном годишње (редовно заседање), а понекад два пута годишње (са ванредним јесењим заседањем). У периоду између два Сабора, Свети Архијерејски Синод управља црквеним пословима и доноси релевантне одлуке из оквира својих надлежности и извршава одлуке Сабора. Сам пак Синод изабран је и постављен управо од стране Светог Архијерејског Сабора те је стога његово тело. Преко Сабора и Синода наша помесна Црква, слично као и друге помесне Цркве, руководи се у својој свакодневној мисији. Међутим, читајући у последње време медијске написе на ове теме, можемо стећи утисак да је Синод нека група одметника и узурпатора црквене власти, а то не може бити даље од истине. И Сабор и Синод израз су догматско-канонског јединства Цркве и уједно његови чувари, а потом и они који брину о административном устројству и уопште о добром поретку који треба да произилази из тога догматско-канонског јединства. Сам Синод, дакле, продужена је рука Сабора и плод је саборне одлуке свих архијереја. Зато су тврдње о узурпацији власти од стране Синода non sequitur.   Синод као извршни орган Сабора на челу са Патријархом по Уставу је једино тело које одлучује о редовном и евентуално ванредном сазивању Сабора. Устав не предвиђа никакве петиције ни захтеве, нарочито не од само неколицине епископа без ваљане аргументације по питању потребе сазивања таквог ванредног заседања СА Сабора. Ванредни Сабор који се сада тражи био би својеврстан преседан из више разлога, а за његово сазивање морали би да буду понуђени веома чврсти аргументи да би уопште био размотрен као могућност.   Након што се поменути „захтев“ појавио у јавним гласилима видели смо потписе отприлике десетак архијереја. Документ је у медије доспео вероватно преко некога од потписника. Ту је било и потписа архијереја који немају право гласа у Сабору (викара), и једног архијереја који због болести није пристуствовао низу претходних редовних и ванредних заседања, нити је почетком месеца био у Жичи на прослави 800-годишњице аутокефалије. Тај архијереј НИЈЕ потписао „захтев“, а његов потипс се тамо ипак волшебно нашао! Такође, знамо да овај „захтев“ није предочен свим архијерејима, нити им је понуђен на разматрање и евентуално потписивање, него је тајно кружио међу једном групом архијереја, што одаје устисак да вероватно никада није ни био замишљен као покушај да архијереје обједини у жељи за разматрањем неког конкретног проблема, него вероватно да наметне Синоду нечију вољу о сазивању ванредног Сабора. За време прославе у Жичи, вршен је континуирани притисак на Патријарха, да тај писмени „захтев“ прими што су забележиле и камере, на нашу заједничку свеопшту срамоту.   Већ два пута сам писао о проблемима са јавним пребројавањима Епископа. У текстовима под називом „Саопштење на саопштење – паки и паки“ и „Чаробни бројеви“ говорио сам о измишљеном броју потписника претходног захтева који се тицао жеље за изменом званичног саопштења СА Сабора из маја ове године. Чак и након објављивања самог захтева који је показо да је било само 8 потписника који су после Сабора желели другачије Саопштење (међу њима и један који не учествује у раду Сабора), тврдило се упорно и у континуитету да је било чак 22 потписника (од стране управо тога Епископа који и не учествује у раду Сабора), насупрот свима очигледним чињеницама које говоре супротно.  Сада опет, након доказаних десетак потписа појављују се гласине о бројки од двадесетак Епископа који наводно иступају против свих могућих и немогућих одлука Синода и траже хитно сазивање ванредног Сабора.   Познато је да су у протеклих неколико месеци цурили разни црквени документи, потписи, па чак и писма архијереја. Упркос томе, некако сам дубоко уверен да ова последња допуњена верзија „захтева“ све са „преко 20 потписа“, како кажу у медијима, ипак неће да процури, јер неке ствари просто нису могуће. Верујем у чуда, али понешто ипак сматрам и немогућим.   У чему се састоје примедбе потписника захтева? Које су то неодложне црквене потребе и ургентна питања која, по њиховом мишљењу, треба да се размотре? И који су то чврсти аргументи понуђени за сазивање хитног и ванредног заседања Сабора?   Приговори ове групе архијереја, потписника захтева, тичу се, према наводима таблоида, који увек нешто „незванично сазнају“, неколико тема. Међу овим темама једно од кључних места заузима питање црквене просвете. Сви архијереји већ су имали ванредно заседање Сабора на ту тему у јесен прошле године. Између оне и ове јесени је био редовни мајски Сабор на коме су исто расправили питање црквене просвете. Да је питање црквене просвете потребовало хитну детаљнију расправу, мајски Сабор би се ваљда продужио, или би се одмах заказало ванредно заседање ексклузивно на ту тему. Међутим, нити се Сабор продужио нити је донета било каква одлука Сабора о ванредном заседању, иако круже и нетачне тврдње да постоји таква одлука. Просто ми дође да се запитам, ако постоји одлука, како већ није процурила у јавност? Не верујем ни да ће та „одлука“ да процури баш као ни „преко 20 потписа“.   Друго питање које се наводи као аргумент за ванредно заседање Сабора је централна прослава јубилеја аутокефалије СПЦ која је већ прошла (!), а којом су, како се наводи, незадовољни поједини архијереји. Није ми јасно шта ванредно заседање Сабора може учинити поводом незадовољства око догађаја који је већ прошао? Нико није тражио ванредно заседање на ову тему пре прославе, што би имало више смисла. Шта прецизно је овде од неодложне важности?   Група архијереја незадовољна је и спорим наставком дијалога са јерархијом у расколу у Северној Македонији, иако је тек прошло неколико месеци од одлуке о наставку дијалога. Подсећања ради, у протеклих 20 година је било преко 20 заседања Сабора са учешћем свих архијереја (у том смислу и оних незадовољних садашњим спорим наставком дијалога) па наставак односно недостатак истог није био ни спор ни споран, нити су постојали захтеви са петицијама и потписима да се тај дијалог хитно настави. На који начин би ванредно заседање Сабора убрзало процес обнове дијалога?   Тражи се заседање Сабора и због стања на Косову и Метохији које изискује „ново оглашавање Сабора СПЦ“. СПЦ сваке године износи јасан став по питању Косова и Метохије, а последњи пут је то било само пре неколико месеци. Шта се то у задњих неколико месеци променило по питању Косова и Метохије па је потребно хитно и ванредно заседање Сабора на ту тему? И, уопште, шта ново Сабор може да уради по томе питању? Одговор на оба питања ми изгледа врло једноставан. Ништа!   Наводи се да Саборску расправу „захтевају и неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци“, иако по истим таблоидима круже и тврдње да је све „ок“ са Уставом, да је Сабор већ одлучио прошле и претходних година (???). О чему има да се расправља ако је све у реду? Ако није у реду, онда сигурно кључно питање неће бити „територијално ограничење Устава“ које је најмање спороно питање у низу питања везаних за доношење тог новог Устава (иако неки тврде да он није нови). Овим питањем се успешно бави Синод, што, по одлуци Сабора, и јесте исправна процедура. Када буде сазвано редовно заседање Сабора тада ће се овим питањем бавити и Сабор. У чему би Сабор помогао у овом тренутку? Осим ако не влада мишљење да је Сабор погрешио када је наложио да се Устав најпре да на одобрење Синоду, па Сабору, па тек онда да се озваничи у САД-у? Саборска расправа би сада имала смила једино ако неко мисли да је требало обрнутом процедуром да се иде, на пример, да се најпре Устав региструје у САД-у па онда да се већ озваничени Устав понуди Сабору да само „аминује“. Ово питање јесте хитно, али није јасно како би Сабор разрешио тај проблем када је Синод тај који треба да достави Сабору у процедуру и разматрање предлог Устава, којег уопште није ни добио, што смо такође имали прилику да сазнамо?   У аргументацији за сазивање Сабора наводи се и противљење додели ордена председнику Републике Србије и председавајућем председништва Босне и Херцеговине. Ово се такође већ догодило! Неће се ништа ново овим поводом десити до маја следеће године, када је редовно заседање. Ордење се не умножава митозом, не постоји опасност од уручења ордења председницима и других република на канонском простору СПЦ, те је нејасно зашто је то питање нешто око чега треба да заседа ванредни Сабор? И уопште узевши, непознато ми је да је додељивање ордења нешто чиме се Сабор директно бави.   Наводи се и позив на прославу „хиротоније Светог Саве“ (а не аутокефалије) у Истанбулу, и наводно „сакривање“ тога позива од стране Синода (Патријарха или Епископа бачког, зависно које новине читате), иако су за тај позив ипак сви знали, па није могао да се сакрије све и да је постојала жеља. Други се жале на процедуру јер архијереји нису добили позив. Видели смо да га ни СПЦ није добила по процедури, а такође смо видели да се у позиву налази и неисправна титулација нашег Свјатјејшег Патријарха. Као и то да смо позвани на непостојећи јубилеј, јер ми не славимо годишњицу хиротоније нашег првојерарха него „рођендан“ наше помесне Цркве. Међутим, позив је упућен СПЦ у целини, а не појединачним архијерејима, па према томе о учешћу СПЦ на тој прослави одлучује ваљда Синод (као извршни орган Сабора), а не архијереји појединачно. Поред тога, очигледно је да је ово још један догађај који је већ прошлост, па није јасно шта би то ванредни Сабор имао хитно да расправља по овом питању?   Дакле, имајући у виду све наведено, није понуђен ни један ваљани аргумент за сазив ванредног Сабора, јер су у питању или догађаји који су већ прошлост, или питања око којих нема ништа ново да се каже, или питања која нису хитна, или питања која су потпуно ирелевантна за Сабор.   Међутим, постоји још једно питање које јесте ново, јесте некоме можда хитно, али притом ипак није питање које је prima facie релевантно за Сабор, зато што је потпуно у оквиру синодских надлежности. Реч је о одлуци Светог Архијерејског Синода да повуче благослов двојици предавача на Православном Богословском Факултету у Београду за даљи ангажман на том факултету. Обојица имају пуни ангажман другде у нашој Цркви, тако да нису егзистенцијално угрожени, а још и живе у другим удаљеним државама тако да нису ни у могућности да проводе радно време на факултету у Београду, и да раде за плату коју тамо примају.   Због чега се онда уопште тражи овај Сабор?   Заједничка одлика свих ових захтева јесте то што сваки појединачни захтев представља или јавну критику, или противљење одлукама Синода и Патријарха, или чак напад на Синод као Саборско тело. Скоро да ни једна одлука новог састава Синода није прошла без медијског линча заснованог на „незваничним информацијама из високих црквених кругова“. Будући да знамо да је Синод изабран од стране Сабора, сви ови напади су индиректно напади и на сам Сабор. Све је започело одмах након мајског Сабора када се појавило алтернативно „Саопштење Сабора“ на сајту Митрополије црногорско-приморске, а затим и медијска хајка на Синод. Ово алтернативно саопштење у себи је  садржавало махом небитне измене званичног Саопштења, али је ипак било понуђено као алтернатива званичном саопштењу (!), и попраћено захтевима и потписима неколико архијереја (већином истих као и потписници овога новога „захтева“). Од тада до данас Патријарх и Синод се суочавају са непрестаним нападим на њихов рад, и томе се не назире крај.   Дакле у овом тренутку не постоје ваљани разлози за сазивање ванредног Сабора. Осим можда само један, а тај разлог нико до сада није помињао. Једини аргумент који иде у прилог сазивању ванредног Сабора јесте чињеница да сви сведочимо једном систематском и небивалом нападу на црквено устројство, на Патријарха, Свети Архијерејски Сабор и Синод, то јест на само јединство и чуваре тога јединства у нашој Цркви. Ако би се утврдило да те нападе врши неко изнутра, из Цркве, то би представљало најозбиљнији канонски преступ и разлог за озбиљне санкције. У овоме тренутку, дакле, управо то можда и јесте једини валидан разлог за сазивање ванредног Сабора.   У Цркви бисмо сви били много мирнији и спокојнији када би евентуални легитимни захтеви (у случају да такви постоје) за ванредни Сабор, били упућивани на протоколаран начин, без протеста и бунта, без театралности,  и без медијске халабуке и линча. Али кадa би то било могуће!   Чтец Ведран Гагић   Извор: Созерцање

Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници.     Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три.   Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона.   Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима.   Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”.   Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“.   Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може.   Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји.     Из Митрополије црногорско-приморске     Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу, 22. децембра 2019. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије началствоваао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту је саслуживало братство Саборног храма.   Звучни запис беседе   Бесједећи о прочитаном одломку из Јеванђеља по Луки, у коме се говори о исцјељењу болесне жене у суботу, Митрополит Порфирије је истакао да је човјек већи од закона. „Није човјек створен ради закона и правила, и није смисао човјековог живота да се циљ одређује правилима, него су правила створена и постоје у нашим животима ради нас. Правила постоје ради човјека и она постоје као помоћна средства, као педагози, као упутства кроз која ми развијамо у себи радост, мир, љубав и градимо међусобне односе. Она постоје да бисмо у једном тренутку утврдили себе у добру и да би нам врлина и добро постали спонтани покрети и природан начин нашега живота“.   По завршетку Литургије вјерници су се окупили у просторијама Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, гдје су полазници вјеронауке извели пригодан програм, који су, предвођени вјероучитељицама Ранком Бркић и Иваном Лукић и диригентицом дјечијег хора Оленом Циглењак, припремили поводом празника Дјетињци.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике.     Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори?   Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила  – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница.   Редакција Видовдана:  Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку?   Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском  подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа.   Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори?   Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки.   Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате?     Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба.     Извор: Видовдан.орг

Дана 5/18. децембра 2019. године, навршава се седам година од упокојења блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића).     Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.   Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.   Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле.   Као епископ жички, блаженопочивши  владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску  службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).     У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.   О лику и делу блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића) у оквиру емисије Светотајинско богословље, на таласима Радио-Беседе, говорио је катихета Бранислав Илић. У првом делу емисије било је речи о животопису блажене успомене епископа жичког Хризостома, а други део емисије био је посвећен његовом прегалаштву и неизмерном доприносу у области литургијског богословља. Наведену емисију можете послушати ОВДЕ     Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Хризостоме!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Избор новог декана Православног богословског факултета окончан је крајем прошле недеље па је тако ђакон проф. др Зоран Ранковић, професор црквенословенског језика, одлуком савета ове високошколске установе преузео обавезе које му именовање доноси.      Подсећања ради, професор Ранковић је изабран са 22 гласа од 29 присутних чланова пошто је претходни декан владика браничевски Игнатије поднео оставку на ту функцију јер му је Свети архијерејски синод ускратио благослов за обављање те дужности, наводно због тога није спровео раније одлуке овог црквеног тела.   Зато новог декана питамо да ли ће спровести одлуку Светог архијерејског синода, који је повукао благослов епископу западноамеричком Максиму и доценту Марку Вилотићу. Процедура спровођења те одлуке започета је онда када је упућена претходном декану, а одлуке Синода су обавезујуће, не само за унраву факултета, него за све клирике, а самим тим и за лица на која се односе. Исти принцип се, примера ради, примењује и на одредбе статута нашег факултета, Закона о високом образовању или Статута Универзитета у Београду.   -Какав је ваш став о мишљењу Одбора за статутарна питања Универзитета у Београду од 8. новембра 2019. „да је утицај Светог архијерејског Синода СПЦ, као тела које није у оквиру Универзитета у Београду, на статус запослених на Православном богословском факултету у супротности са Законом о високом образовању и Статутом Универзитета”?   Статутом Православног богословског факултета је прописано да је факултет под пуним духовним и канонским окриљем Српске православне цркве, те да је врховни покровитељ овог факултета, екс официо, патријарх српски. Статутом је прописано да се ради о научној и највишој образовној установи у области православног богословља на Београдском универзитету и у Српској православној цркви, која своје учење заснива на Светом писму и Светом предању православне цркве. Такође, прописана је и конкретна надлежност Синода СПЦ при избору наставника, а то је да даје или не даје, односно ускраћује одговарајуће одобрење за службу учења. По овим статутарним принципима, прихваћеним од стране универзитета, факултет ради од 2004. године, када је одлуком владе др Зорана 'ђинђића враћен у састав универзитета. Од тада до данас је по овом статутарном принципу прошао низ процеса акредитација. На основу оваквог решења које је у складу с европском праксом и стандардима, на идентичан или веома сличан начин у оквирима многих европских и светских универзитета функционишу богословски факултети оних цркава и верских заједница који на њима постоје.   -Да ли је угрожена аутономија Православног богословског факултета, било од стране оних који се критички односе према одлукама Синода, било од стране црквених органа како то види део академске јавности, али и запослених на факултету?   Уверен сам да претежни део академске јавности, укључујући и запослене на овом факултету, који на аутономију Православног богословског факултета гледају кроз призму онога што је прописано статутом овог факултета, као и другим прописима, не доживљава улогу Синода СПЦ као „удар” на аутономију овог факултета. Од академске јавности се очекује да своје ставове увек преиспитују чињеницама и потребом да се поштују прописи. У том смислу, Свети архијерејски Синод СПЦ својим одлукама никако не утрожава аутономију Православног богословског факултета. Када се питање аутономије факултета посматра таквом визуром, проблем лежи, сложићете се, на другој страни.   -Део професора ваш избор сматра нелегитимним јер је изборе за новог декана спровео Савет факултета чији чланови, како наводе, нису изабрани на легитиман начин, односно апсолутном већином гласова. О овоме је дописе факултету упутила и ректорка Универзитета у Београду, проф. др Иванка Поповић. Како гледате на ове наводе?   Надлежности Ректора БУ су изричито прописане законом и одредбама Статута БУ. У тим општим акгима нигде није прописана надлежност ректора БУ да оспорава одлуке надлежних органа Православног богословског факултета о избору органа тог факултета. По другој страни, ректор БУ нема положај надзорног органа, нити положај другостепеног органа у поступку избора органа Православног богословског факултета. Одредбама Закона о високом образовању изричито је прописано да рекгор универзитета упозорава декана и савет факултета само на оне одлуке које су супротне том закону или статуту универзите- та. У конкретном случају, избор органа Православног богословског факултета, рачунајући и савет овог факултета, искључиво је прописан одредбама статута овог факултета, а не одредбама Закона о високом образовању и Стагута БУ. Уколико Ректор БУ полази од онога што је прописано по том питању, не би требало да постоји простор за оптужбе на рачун овог факултета од стране тог органа БУ. Међутим, ректорка БУ је изнела оптужбе, да Савет Православног богословског факултета наводно није изабран у складу с прописима и да због тога не може да остварује своје надлежности. Када се узме у обзир оно пгго је прописано, постаје јасно да се намеће сумња, да је рекгорка БУ прекорачила своја овлашћења када је такву критику изнела. Посебно је неприхватљиво да се оптужбе такве садржине износе без претходног утврђивања чињеница из одговарајућих доказа, те да се рекгорка БУ обраћа само писмима, у већини случајева, упућених само тадашњем в. д. декана, а не и савету овог факултета. Аутономија Православног богословског факултета очито је угрожена противправним поступањем које сам описао, при чему се јавност непотребно узнемирава и пажња преусмерава на иначе легитимно поступање Светог архијерејског Синода СПЦ. Јавност ће, уверен сам, правилно разумети да је у питању нелегални посег у сферу одлучивања о саставу органа Православног богословског факултета, да би се створио простор да ти органи не буду састављени по избору органа овог факултета, како је то прописано одредбама статута ове високошколске установе.    -Који су први задаци који вас чекају као декана, односно шта ћете ви поставити као своје приоритете?   Потребно је да све започете послове и пројекте завршимо и ову календарску, а потом и академску годину успешно приведемо крају. Упоредо с тим трудом правимо планове за прославу стогодишњице рада Православног богословског факултета, једног од утемељивача Београдског универзитета, припремамо се за нови циклус акредитације, планирамо разговоре о сарадњи с другим научним и образовним институцијама. И, наравно, у духу обележавања осмовековног јубилеја аутокефалије, с радошћу ишчекујемо и припремамо литургијску и академску прославу спомена највећег српског просветитеља Светога Саве - патрона нашег факултета. Али, пре тога, да сви наши студенти, садашњи и свршени, са својим наставницима садашњим, бившим и умировљеним с радошћу дочекамо и прославимо предстојећи празник рођења Исуса Христа.     Разговарала: Јелена Чалија "Политика"

С обзиром на дешавања која су током претходних месеци обележила рад Православног богословског факултета Универзитета у Београду, о којима је јавност само делимично сазнавала информишући се путем једностраних интерпретација у одређеним дневним новинама, недељницима и електронским медијима сличне идеолошке и политичке оријентације, сматрамо за сходно да у овом тренутку изнесемо наше виђење и тумачење наведених збивања које би могло да допринесе окончању медијских спекулација о њима.     Као академска институција, Православни богословски факултет има правно легитиман статус члана Универзитета у Београду, остварујући, као такав, пуно учешће у његовом раду. Истовремено, Православни богословски факултет Универзитета у Београду органски је део Српске Православне Цркве и представља израз њеног вековног прегалаштва на стварању и унапређивању теолошког образовања свих лица на првом месту заинтересованих за стицање потребних знања и вештина за обављање свештеничке и катихетске службе као и академски утемељено истраживање историјског, културног и богословског наслеђа свеколиког хришћанског света, превасходно његовог православног огранка. У тим оквирима обликована су правна акта Православног богословског факултета. Са свим специфичностима које их карактеришу, она су, као таква, призната односно препозната као легална и легитимна и уведена у институционални организам Универзитета у Београду, у систем академског образовања које је прихваћено и подржано од стране Републике Србије.   Имајући у виду наведене чињенице, одлуке које је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве донео у вези са радом двојице бивших наставника Православног богословског факултета, др Максима Васиљевића и др Марка Вилотића, као и у вези са радом претходног декана факултета, др Игнатија Мидића, прихваћене су, у колективу факултета, апсолутном већином. О томе и посредно и непосредно говори чињеница да је за новог декана факултета апсолутном већином изабран професор др Зоран Ранковић, а нарочито факат да је предлог Наставног и научног већа о овом избору у Савету факултета једногласно потврђен тајним гласањем. Свака тврдња о нелегалности рада управних тела Православног богословског факултета није заснована на чињеницама, него представља злонамерну спекулацију. У разлоге ових спекулација које, користећи се, надамо се недовољно обавештеним а не злонамерним структурама универзитетских тела и јаким медијским притисцима, генерише неколицина појединаца у колективу факултета, Управа факултета на овом месту неће улазити, али ће на сваки могући и правно легитиман начин настојати да од њиховог штетног деловања сачува будући рад факултета. Посебно тужан и мучан утисак представља чињеница да наведене колеге покушавају да у остварење својих циљева увуку не само чланове наставног и ненаставног особља, него и студенте.   Пред Православним богословским факултетом се налазе високи, захтевни и одговорни циљеви формирања таквих нараштаја будућих теолога - свештенослужитеља Цркве, наставника верске наставе и свих других лица који ће својим богословским образовањем потпомоћи сведочење и тумачење православног хришћанства у савременом друштву. То се може остварити само под претпоставком да ова институција посвећено и мирно обавља своју делатност – онако како то задају очекивања проистекла из исправног разумевања његовог теолошког и академског идентитета.   У нади да ће такво разумевање постићи пуни учинак у дане Божићног поста, и затим увек и са правом мером надаље, Управа факултета са посебном пажњом подстиче своје запослене, студенте и све (православне) хришћане као и друге људе добре воље да у духу исконског мира Божијег дочекају рождество Онога који јесте љубав, радост и спасење, Витлејемског Богомладенца Исуса Христа.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало.
Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима.     
ЛИНК 
 
Извор: Поуке.орг

Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.   Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе     О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске.   У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Можда би као увод у ову тему о скором (и коначном!) изласку нових уџбеника Православног катихизиса могла послужити једна анегдота (или виц, шта ли је већ) коју сам чуо од Марије Бећковића на једном скупу на Православним богословском факултету у Београду. Иде отприлике овако: неки човек (рече наш Матија и националност, али ја је нећу помињати да некоме не би зазвучало као погрешна поента анегдоте) решио да мења веру. И сад размишља да ли да постане будиста, католик, православац или протестант. И на крају одлучи – постаће православни хришћанин! И ови његови га питаше – добро, реци нам који ја разлог да баш православце одабереш? А он им одговори – знате како, од свих набројаних они су најгоре организовани, ту се често не зна ни ко пије, ни ко плаћа, највише се свађају, једном речју чини се да су најгори од свих – тако да Бог мора имати неки дебео разлог зашто их држи! И ето, зато је изабрао Православље.
Духовита анегдота о нашој Цркви. Заиста, није далеко од истине оно што је у њој речено. Ја бих рекао да је и наш Бог духовит – уме да буде парадоксалан и да нас у тој парадоксалности радосно насмеје. А како и неће бити духовит Отац који исходи Духа Светога! Ето, та Божја, Очева духовитост пројавила се, а где би друго и био Дух до у Телу Његовог Сина, у току, могу слобдоно рећи, великог подвига израде нових уџбеника Православног катихизиса за наше основне и средње школе. На том пројекту су, под руководством митрополита Амфилохија (који је испред Сабора одређен) радили наши наставници и наставнице верске наставе, теолози који су непосредно ангажовани у нашим школама. Временом, многи су и одустали. Остала је једна група најупорнијих, можда оних који нису толико голицљиви на Божје голицање и духовиту парадоксалност. Заиста, током ове године ствари су кренуле да се озбиљно померају. Уџбеници су већином написани. Добијене су и прве рецензије, као и благослов Светог архијерејског синода СПЦ да се три уџбеника могу штампати. Наиме, најављено је да ће најпре, као својеврсни брод ледоломац, изаћи уџбеници за први и пети разред основне и за први разред средње школе, а за њима потом, полако и остали уџбеници. Током лета су аутори уџбеника за средњу школу (колегинца Милица Петровић из Епархије бачке и моја маленкост из Архиепископије београдско-карловачке), заједно са вредним ђаконом Радомирем Маринковићем, референтом за црквену просвету у при Светом синоду и лекорком Завода за уџбенике и наставна средства у Београду вредно радили на лектурисању уџбеника. Текст је сређен, обезбеђене су илустрације и уџбеник је требало да се појави почетком ове школске године. Авај! Није – из разлога због којих је онај брат с почетка овог текста одлучио да постане православац, то јест због Божје духовитости. Но, ако сте мислили да је ту крај Божје духовитости – није. Сада тек долази оно најважније.
Уџбеници (први и пети основне и први разред средње школе) излазе почетком другог полугодишта! Полако, полако – Бог је, како рекох, духовит. Да, излазе нови Православни катихизиси – али у Републици Хрватској. Ову предивну вест и велики подвиг Митрополије загребачко-љубљанске, али треба рећи – и званичне Републике Хрватске (издавач је Просвјета Загреб), верујемо убрзо ће следити надлежни у Цркви и у Заводу за уџбенике, овде код нас у Србији.
Овим поводом (част ми је и велика радост да о томе обавестим нашу црквену јавност), желим да укратко опишем шта се догодило у Загребу дана 08. децембра 2019. и да изразим велику захвалност труду и љубави нашим домаћинима.
Наиме, на позив господина Мирка Марковића, испред издавачке куће Prosvjeta из Загреба, дана 07. децембра за Загреб су се упутили аутори уџбрника: Љиљана Перишић-Бурсаћ, Милица Петровић и моја маленкост – др Александар Милојков. У просторијама Српске православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, дочекао нас је отац Богољуб, секретар митрополита Порфирија. Сместили смо се у самом центру Загреба, у просторијама Митрополије. Оно што ми је одмах запало за око била је живост те зграде. Из једне просторије допирало је певање дечјег хора. Мало даље, у другој просторији, чуо сам глас митрополита Порфирија – водио је духовне разговоре са верним народом (духовна предавања током поста). Жива Црква у Загребу, Богу хвала. А Загреб сав у светлу и пун људи. У току је католички адвент – свечарска манифестација у сусрет Божићу. Мислио сам да ови наши у Београду претерују са новогодишњим кићењем, али су ме Загрепчани демантовали. Моји су утисци да је атмосфера била лепа и позитивна. Људи су весели и веома љубазни. Такви су били у ресторану где нас је отац Богољуб одвео на вечеру (ах, какве дивне пржене лигње смо јели!), али и на улици – љубазно су одговарали и на Миличину новосадску, а и на моју београдску екавицу. Много се прича о рђавим односима између Срба и Хрвата. Не знам, ја сам можда нереалан и тврдоглав, али некако не желим да верујем у те приче. Кад у себи носиш добру вољу и поштовање према другом човеку, тешко да ћеш са друге стране добити нешто друго до осмех и љубазност. Милица и ја смо се тако и осећали међу свим тим људима на Тргу Бана Јелачића и заиста ништа лоше и непријатно нисмо понели из Загреба. (Ако изузмемо да је Милици бука трамваја ометала сан. Али, шта да јој радим. Ја сам са београдског асфалта и мени трамваји не сметају, спавао сам ко јагње. А она је навикла на питому бачку, тителску идилу, па јој загребачки трамваји нису пријали.)
Мене је поготово обрадовао статус верске наставе у Републици Хрватској, о чему ми је причао колега који тамо и ради. Оно што важи за већинску, католичку веронауку важи и за православну – сви наставници су у сталном радном односу, имају по два часа недељно. Ето, још једног, али овог пута не духовитог парадокса – православни ваероучитељи имају бољи статус у Републици Хрватској од нас, православних (и свих других) вероучитеља у Републици Србији. Ми у Србији заиста треба да се запитамо – шта се то са нама догађа? Да подсетим, Република Србија има закон који јасно дискриминише наставнике верске наставе – јер само они, у просветном систему, сходно законским одредбама, не могу зансовати радни однос на неодрежено време. И то је тако већ скоро 20 година.
 Радовао сам се што сам чуо да су односи и сарадња са Католичком Црквом јако добри. Захвљујући Католичкој Цркви и њеној борби и ауторитету у Хрватској, много тога доброг остварено је и за нашу Православну Цркву на тим просторима. О томе сам слушао од својих колега. Слава Богу, тако и треба да буде.
У недељу, 08. децембра присуствовали смо Светој Литургији, којом је началствовао Високопреосвећени митрополит Порфирије. Радовао је призор прилично испуњене Цркве. Много је младих, деце. Причешћују се и ми се са њима причестисмо. Након Свете Литургије – агапе. Та догађања након Свете Литургије мени највише показују колико је Црква жива – људи остају, пију кафу заједно, комуницирају, заједница живи.
Око поднева је почео састанак са представницима издавачке куће, којем је присуствовао и митрополит Порфирије. Поред њега ту су, између осталих, били и рецензенти наших уџбеника: отац Вукашин Цветојевић, отац Срђан Лукић и теолог Мирослав Мишановић. Уговори су потписани и уџбеници ће се, ако Бог да, појавити у хрватским школама почетком другог полугодишта. Такође, договорена је и динамика достављања наредних уџбеника, за остале разреде основних и средњих школа.
Након овог, пословног дела, уследили су лепи и занимљиви разговори са митрополитом Порфиријем и, наравно, дивна трпеза.
Желим од срца да се захвалим митрополиту Порфирију и нашим дивним домаћинима из Митрополије загребачко-љубљанске што су нас аврамовски дочекали. Такође, желим да им се захвалим што су управо они били та почетна, ледоломачка сила којом ће лед коначно пући а нашем броду – новим уџбеницима Православног катихизиса – омогућити да даље заплови. Хвала дивном оцу Богољубу на бризи око нашег смештаја и на заиста царској трпези. Посебну захвалност морам да изразим и драгом ђакону Драгану Радићу. Њему, као и другом ђакону – Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету при Светом синоду (није што је мој Миријевац, али је стварно сила од ђакона). Наиме, они су у свом овом послу били та ђаконска-анђелска служба. Били су прави посредници, јер су својим трудом омогућили да праве информације допру тамо где треба, те да и плодотворна радња крене правим током. И ево, хвала Богу, та радња долази до свог коначног циља.
Слава и хвала Богу, наши нови уџбеници ће коначно угледати стварност. Крећу да живе из Републике Хрватске – да буду узор и подстрек и за појављивање и Републици Србији. Коначно, и Републици Хрватској се треба захвалити – јер се овај пројекат финансира из њеног буџета. Да, заиста је мало парадоксално. Бог је духовит. Али, научисмо и ми да будемо Његови Израиљци – да се рвемо и не поклекнемо.
 
За Поуке.орг
др Александар Милојков
 

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у години јубилеја, 800-тој од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве у Никеји и 630-тој од Косовског Боја, 24/11. новембра лета Господњег 2019. на дан Светога Стефана Дечанског и светог великомученика Мине, освештао и положио камен темељац и Повељу новог Саборног храма Епархије крушевачке на Багдали, посвећеног Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу и осталим небеским бестелесним силама, уз присуство и молитвено учешће свештенства, монаштва и мноштва благоверног народа са челницима градсих власти.       Најближи сарадници Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида у својству чланова Грађевинског Одбора, на путу остварења ове давнашње молитвене жеље, потекле из срца благочестивих житеља Града Крушевца, да се са Багдале ка небу уздигне велелепни храм, а чија се имена налазе у Повељи су: Директор Безбедносно-информативне агенције господин Братислав Гашић, Градоначелник Крушевца госпођа Јасмина Палуровић, Генерални директор "Трајал" корпорације господин Милош Ненезић, привредници крушевачки господин Јанко Милетић, господин Зоран Његовановић и господин Бобан Гашић, архитекта Иван Анђелић, протојереј-ставрофор Драги Вешковац и јеромонах Сергије (Радивојевић).   Молитвену подршку, охрабрење и аманет за изградњу заветног храма на Багдали, Сионској гори Града Крушевца, су још пре скоро три деценије дали оци Хиландарци, међу којима блаженопочивши старци Никанор, Пајсије, Митрофан и Кирило, а Благослов за ово Богоугодно дело дао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј 1993. године на Видовдан као тадашњи Епископ нишки чијој Епархији је Град Крушевац у то време припадао.   Храм је пројектовао архитекта Иван Анђелић, по угледу на реконструкцију порушене задужбине Цара Душана, цркве манастира Светих Архангела призренских професора Слободана Ненадовића. Грађевинске радове на подизању храма изводи реномирана крушевачка грађевинска фирма "Техноградња".     Извор: Епархија крушевачка

Три године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у недељу, 24. новембра 2019. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине.     Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник  Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја.   Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.   У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих,  9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска).   У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик.   На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона.   Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!     Поводом треће годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај:    Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход и Херувимска песма   Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео)   Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег       Извор текста и линкова: Епархија бачка

На данашњи дан 1946. године рођен је Патријарх московски г. Кирил, а, ове године, обележава се 50 година монашког подвига и свештеномонашке службе Свјатејшег.     Животопис Његове Светости Патријархa московског и све Русије г. Кирила     Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил началствовао је у среду, 20. новембра 2019. године, на светој архијерејској Литургији у храму Христа Спаситеља у Москви, уз саслужење неколико десетина архијереја Руске Православне Цркве и других помесних Цркава. У овом литургијском сабрању учешће су узели епископи бачки Иринеј и моравички Антоније.   Током малог входа, указом Његове Светости Патријарха московског г. Кирила, а на основу акта Санкт-Петербуршке духовне академије од 30. августа 2019. године, о додели звања почасног доктора, Епископ бачки Иринеј добио је одликовање Руске Православне Цркве – право ношења докторског напрсног крста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Patriarchia.ru

Јасеница, у којој се налази Манастир Светог Архангела Гаврила у Пиносави, предодређена је за легендарне приче. Разлог лежи у чињеници да су у њој у средњовековном дворцу Некудиму боравили деспоти, Стефан и Ђурађ, на њеној територији смрт је задесила старијег сина Светог кнеза Лазара Хребељановића, и деспотицу Јерину, супругу сина Вука Бранковића. 
 
На јасеничком подручју налази се знатан број селишта, манастиришта и црквишта. У њој се родио вожд Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе. У њој је у једној мрачној завери и страдао у Радовањском лугу. У јасеничкој области отпочела је новија српска ратничка историја, која је извела српски народ из вишевековног турског ропства, али се догодила и Ђакова буна, једна од првих у ослобођеној Србији кнеза Милоша. У предговору књиге „Ржан“ Драгутина Паунића, Радојко Николић је о становништву Јасенице записао: „Становници горње, планинске, Јасенице махом су пореклом динарци, а доње, равничарске – Косовци и Јужноморавци, што је учинило да се у њој остварило сусретно прожимање две различите досељеничке струје: епско-ратничке и лирско-радишне.“ Игуман манастира у Пиносави, јеромонах Петар, у наставку приче говорио нам је о свом доласку у Шумадију, завршетку изградње Зимске капеле и потреби духовне обнове народа.
 
Извор: Телевизија Храм
 

Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима).     Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире.   Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде.   Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда.   На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела.   Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године.   Пресуда Апелационог суда у Београду   Пресуда Вишег суда у Београду     Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас је министарство правде Републике Литваније регистровало "Литванску аутономну православну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије".
У Литванији у којој има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, постоји одавно самоуправна Литванска православна црква која улази у састав Московске патријаршије. Литванска православна црква је недавно објавила да је од 1992. године број својих црквених општина повећала за више од трећине (од 93 на садашњих 135 црквених општина).
Све време је постојала, током обновљене независности Литваније деведесетих година прошлог века, и групица која се представљала као "Литванска аутономна православна црква" која је претендовала на целокупну имовину Православне цркве у овој земљи.
Та група није била призната ни од једне помесне цркве, али јој је Цариградска патријаршија од 2017. дозволила да на литургији помиње васељенског патријарха.
С друге стране, литвански закон дозвољава регистрацију само једне цркве из неке конфесије. До недавно статус службено признате цркве једино је имала Литванска православна црква Московске патријаршије.
Данас се то променило. У Литванској православној цркви страхује се да би регистрација "аутономаша" могла да доведе до ситуације сличне украјинској.
Није познато, нити званично објављено, да ли је Васељенска патријаршија признала новорегистровану црквену структуру у Литванији.
Коментатори истичу да све ово води даљем продубљивању јаза између Фанара и Москве. У сваком случају, на делу су опасне националистичке злоупотребе православља.
По материјалима Савеза православних журналиста, за Поуке.орг приредио: А.Ж.
 

ТВ Храм

Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ добила је награду на 64. међународном саму књига у Београду за изабрана дела Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија у 36 томова. Награду је у име издавача примио монах др Павле (Кондић), сарадник на издању.       Извор: Инфо-служба СПЦ

Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, представљена је у четвртак, 24. октобра 2019. године, на Међународном сајму књига у Београду.     Звучни запис представљања
  Свечаност у дворани Иво Андрић (Хала 1А) отворио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, а добродошлицу присутнима пожелео је др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије.   Поздравивши присутне, Епископ крушевачки г. Давид је рекао да постоје многи аспекти ове књиге, која је одраз речи богословске и Отаца кроз векове. Доживљавамо је као поруку Отаца која се не да заробити временом, не да се заробити маниром, не да се ухватити одређеним временом, јер је свевремена. Нашем аутору је пошло за руком не само да наведе сва важна и најважнија дела, него да их методолошки истражи, а то ће рећи не да описује постојеће списе и студије, и да их тумачи, него да изнутра – преко рашчитавања рукописних књига и списа светога Марка, познатога као Атлант Православља – ухвати нит и корак са чудесним ликом светога Марка, који не престаје да привлачи нашу пажњу, истакао је владика Давид.   Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије истакао је да докторска дисертација владике Иринеја показује важност Предања Цркве. Показује да изван Предања нема истинске вере, а изван тог Предања истинске вере нема ни аутентичног и правог живота. Ова књига је канон и параметар како се може користити научни апарат у свој својој разноврсности, али како се мора у исто време – када говоримо богословски – остати веран вери Отаца, веран вери Предања Цркве. Ова књига је продужено Јеванђеље Христово, а владика Иринеј је, нека опрости, у правом смислу те речи – богослов, нагласио је митрополит Порфирије.   Високопреосвећени митрополит Амфилохије казао је да је докторска дисертација владике Иринеја једно изузетно дело о светоме Марку Ефеском. Од свих књига и дела која су написана о светоме Марку Ефеском Евгенику – а писана су и код Јелинâ и код Русâ, и на Западу – сматрам да је ово најбоље дело које је написано о светоме Марку Ефеском и о суштини његовог богословског учења, поручио је митрополит Амфилохије.   Епископ бачки г. Иринеј изразио је радост што су се учесници у представљању дела бавили суштином, садржајем књиге, и што то није био само разговор са упућивањем незаслужених атрибута, епитета и суперлатива. Ако у томе делу има неке вредности – она не потиче од мене, него од садржаја. Творци тог садржаја су свети Оци Цркве, Учитељи наши. Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве, и бива само благодаћу Духа Светога, а не као плод нашег умовања, казао је владика Иринеј. Преосвећени је заблагодарио свима који су допринели настанку књиге под насловом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, а особито Патријаршијској библиотеци – инспиратору и организатору сабрања, Матици српској – саиздавачу, г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, и многим другима.   Свечаности у дворани Иво Андрић присуствовали су Преосвећена господа епископи: нишки Арсеније, далматински Никодим, као и умировљени епископ канадски Георгије, многобројни поштоваоци лика и дела уваженог Епископа бачког г. Иринеја. Организатор представљања докторске дисертације Преосвећеног владике Иринеја била је Телевизијска продукција Епархије бачке, а саорганизатор Патријаршијска библиотека.   Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светом Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска.   Међународни сајам књига у Београду ће трајати до 27. октобра. Издања Српске Православне Цркве доступна су на штандовима у Хали 1 и у Хали 4. Ове године, Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организовала је представљање црквене издавачке делатности на Сајму књига.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Како смо најавили, данас Вам представљамо свештену обитељ манастира Ћелија Пиперска.

Манастир је 17 километара удаљен од Подгорице. Постоји мишљење да овај Манастир потиче још из XII вијека, које се оправдава чињеницом да је Манастир окружен са двије значајне ископине: једна од њих је Градина, из IX вијека, за коју се претпоставља да је била седиште Eпископије, а друга је Дјевич град, за који се мисли да је био женски манастир. Ту се сада налази ископина цркве, претпоставља се из VI вијека, која је била посвећена Архангелу Михајлу. Други извори везују вријеме настанка данашњег Манастира за половину XVII вијека, када се на ово мјесто доселио Св. Стефан Пиперски, тачније око 1660. године. Тачна година рођења Св. Стефана није позната, али се зна да је родом из  Жупе Никшићке, из породице Крулановић. Замонашио се у Mанастиру Морача, у коме га је касније поставио за Игумана Владика Пећки Никодим. Бежећи од Турака крио се седам година у Ровачкој пећини, у Трмању. Одатле  је отишао у „Скендеријске предјеле“, у село Горњи Црнци у Пиперима. 

Мјесто на коме је подигао Манастир звало се Зборна главица и, по предању, то имање му је лично поклонио Кнез и Поп Ананија Лалић. Ту је прво направио себи једну кућицу, и по томе је Манастир добио назив Ћелија. Како сазнајемо из народног предања, Свети Стефан је дошао  у Горње Црнце и  саградио је малу цркву  око 1660. године. Подвизавао се овдје око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. године извађене су му нетљене мошти из земље и пренијете у Цркву. Посјетивши Манастир 1749. г. Партеније Павловић, викарни епископ Сремско-карловачке епископије, написао је тропар и кондак Св. Стефану. О значају овог Светитеља свједочи и чињеница да је једна од четири иконе које је 1925. г. сликао Урош Предић за Капелу на Ловћену, била и икона Светог Стефана Пиперског. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата. Основни корпус здања је веома издужен и узан. Црква је дугачка 15,5 м, а широка 7 м. На пресјеку главног брода и трансепта налази се купола, округлог тамбура, са четири мала прозора. Попречни брод, гдје су смјештени пијевнички простори, изразито је низак и има исту висину као и апсида. Западна фасада се завршава високим звоником на преслицу са два отвора за звона. Градиво цркве Рођења Пресвете Богородице је притесани камен, сложен без реда, чиме је обликован рустични изглед храма. У овај утисак уклапа се и обрада главне фасаде. Равни надвратник је декорисан рељефом грубе израде са мотивом крста и розета. Лучна, неправилна ниша се надовезује на надвратник. У њој је тешко читљив натпис о обнови цркве. На средини фасаде је мала розета са мотивом перфорираног крста. У цркву се улази преко три степеника, тако да је под висок чиме се појачава утисак мале висине ентеријера.”

Игуман Михаило Петровић изградио је припрату уз цркву 1815. године, о чему говори натпис изнад улазних врата. Из натписа се даље види да је звоник и кубе, као и десну зграду конака, подигао Алексије Вукотић, 1823. године. Манастир је обнављан још 1889. године. Из архиве цетињске библиотеке сазнајемо да је са краја XIX вијека до 1906. године игуман Ћелије Пиперске био Доситеј Кнежевић, који је 1902. године наручио да се уради иконостас. У то вријеме је обновљена и Његошева школа, здање са лијеве стране цркве, која је била једна од три школе које је Његош основао у Црној Гори. Послије Доситеја, до 1936. године, игуман је био Лаврентије Љумовић. Затим је игуман био Боривоје Томовић, који је са два рођена брата страдао на Зиданом мосту 1945. године. Према сведочењу очевидаца њега су на комаде исјекли партизани. Он је прибројан светима. Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори. Нажалост, библиотека је спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Највећу штету Манастир је доживео у послератном прогону Цркве, када су скоро сва здања препуштена забораву и пропадању. Треба рећи да је у тим тешким временима, вјерни чувар ове светиње био Прота Новак Глигоровић. Један кратак период (1966−1968) игуман овог Манастира био је Кирило Раичевић. Он у једном писму Митрополиту Данилу пише:  ”У манастирским зградама немогућ је опстанак јер се може сваког часа очекивати њихово рушење, зато сам приморан да станујем у селу…” Године 1977. долази за игумана Евдоким Тихвицки.  Игуман Евдоким је 1986. године нађен мртав у једном јарку поред Манастира. Ни данас није познат узрок његове смрти.

Средином осамдесетих, а доласком у Ћелију Светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег Игумана острошког, почиње нови период како духовног обнављања светиње, тако и обнављања њених грађевина. Отац Лазар је 1987. године дошао у веома запуштен Манастир, где је успио да за кратко вријеме обнови манастирске зграде и да среди манастиско имање, тако да се Игуман Лазар с правом може сматрати другим Ктитором Ћелије Пиперске. Око оца Лазара, овог духовног светионика, окупио се велики број младих људи који су завољели монашки живот. Пошто је међу њима било много више дјевојака, по благослову Митрополита Амфилохија, овај Манастир по први пут у својој историји постаје женски. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је Манастиру дозидао кулу са звоником и велику капију. Након упокојења о. Лазара, 6. децембра 2000. године, духовник Манастира постаје Високопреосвећени Архиепископ Цетињски, г. господин Амфилохије. Оно по чему је данас овај манастир врло познат, то је манастирски мелем Стефалаз, који сестре праве већ двадесетак година. Сестре имају издавачку делатност, иконописачку радионицу, баве се и израдом бројаница, крстића, керамичких иконица и пловке за кандила. На свом имању имају рибњак и обрађују башту.

МАНАСТИРСКО ИЗДАВАШТВО
 
Издавачка дјелатност у нашем манастиру почиње убрзо након доласка о. Лазара 1989. године. Како је 1989. г. била јубиларна, 600 година од косовске битке, он је припремио са сарадницима књигу ”Косово земља живих”. У то вријеме то је била једна од ријетких књига на овим просторима, поводом тог јубилеја. Како је о. Лазар почео да окупља велики број младих, међу којима су многи знали више страних језика, родила се идеја да се почну преводити духовне књиге, јер у то вријеме било је јако мало духовних књига које су штампане на српском језику. До 1992. године изашло је још пет мањих књига које су за младог човјека у то вријеме биле јако корисне. О. Лазар је вршио избор од предложених књига за превођење. Мора се нагласити да је тада манастир био јако сиромашан и једва се скупљао новац за штампање тих мањих књига. Касније је издавачка кућа ”Светигора”, на нивоу Митрополије, добила благослов да преводи и штампа духовне књиге у Црној Гори. Ово су књиге које су изашле у издању манастира:














 
МАНАСТИРСКЕ РУКОДЕЉЕ
 
Рецепт за Мелем је стари народни и наследили смо га од нашег оца, блаженог спомена Архмандрита Лазара, игумана Острошког. Мелем се кува у изворској води са око 20-ак трава, са воском, маслиновим уљем и тамјаном. Дуго година прављен је само за своје потребе, а 2005-е добија назив СТЕФАЛАЗ, и од тад се налази у слободној продаји. Као масна фаза чаја садржи липосолубилне активне компоненте, и одличан је за ране, посебно за гнојне ране које дуго не зарастају, а показао се одличан и код следећих обољења: синузитиса, артритиса, декубитиса, коњуктивитиса, херпес зостера, псоријазе, проширених вена, бронхитиса, акни… Водена фаза чаја од којег је направљен Мелем је одговарајућим фармацеутским поступоком желирана и добијен је Гел који у себи садржи хидросолубилне активне компоненте чаја, тако да у комбинацији са Мелемом имамо комплетно дејство свих биљака које улазе у састав чаја. То је козметички препарат који је одличан за дубинско чишћење и исхрану лица, проблематичне коже склоне акнама и инфекцијама, као и здраве коже. Одличан је као облога отеченим и уморним ногама. Хидросолубилна је и фаза у саставу Лосиона, који се користи за чишћење коже лица а помаже и отклања свраб и перут из косе и браде. Хидратантна крема је посебан еколошки производ, првокласног састава, без додатних конзерванаса, без боје и мириса. Намењена је свакодневној нези коже лица, врата и руку. Кантарионово уље, свима добро познато по својој љековитости за кожу, нарочито опечену, посебно је по томе што се производи у стакленим боцама и конзервирано је са гранчицама рузмарина. Биље је контролисаног порекла, а препарати се израђују под стручним надзором. Сви Стефалаз препарати израђују се ручно. Велики нам ослонац и сигурност у производњи ових биљних препарата је dr sci Драгица Бојовић mr ph/spec. љековитог биља. Она врши стручну контролу биља и свега осталог што улази у састав препарата, као и контролу готових производа. Приказала је наш Мелем на Првом конгресу фармацеута (2011.г.) Црне Горе у Бечићима, као стерилан препарат а који се не производи у стерилним условима. Дала је такође и име Мелему па тако и колекцији- СТЕФАЛАЗ- по имену светитеља, Св. Стефана Пиперског, чије се мошти налазе у нашој манастирској цркви и по о. Лазару, чије је она такође духовно чедо. Г-ђа Бојовић руководи манастирском продавницом биља и биљних препарата која се зове „Манастирско биље и мелеми Св. Василије Острошки“ у Подгорици. Контролу наших производа врши и Градски завод за заштиту здравља града Подгорице. Детаљније информације можете добити преко мејла [email protected], [email protected].

Са доласком оца Лазара и формирањем монашке заједнице, активиност Иконописачке Радионице у Пиперима се појавила као последица обнове Манастира, како у материјалном тако и на духовном плану. Особито важан пример је нови иконостас који се налази у храму Рођење Пресвете Богородице у Манастиру Ћелија Пиперска као и у црквама и капелама у Скиту Јован До идр, рад наших Сестара. Велика нам је част рад и делатност Тамаре Цветковне (иконе) и Схи-Јеромонаха Давида Мишељић (оков) у нашој Иконописачкој Радионици. 
Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово шеснаесту у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска. За недељу дана, у понедељак 28. октобра, представићемо Вам свештену обитељ манастира  Рустово.

 
Прилог приредио: 
уредник насловне странице Портала Поуке.орг

У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос).     Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву  Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве.   Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ  Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још.   Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати.   Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог  епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази.   Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву.   Епископ бачки Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

  Извор: Манастир Михољска Превлака