Zoran Đurović

Друже, ја радим (јуче дежурао) па емој да скачеш као парип да не могу нешто да одговорим па ћутим. - Из изнетог чланка се видело колико си пропливао, па си лекције почео да делиш и покојном Сави... Сада ти можеш да се довијаш до миле воље. Али то није размишљање, него причање прича које су ти срцу драге. Других ради говорим о нужном разликовању књижевних родова. Овде је било типично житијско истицање фигуре хероја, а све на основу гласина и речи путописца. Штавише, Јустин и не помиње која је клевета на Свеца, а то је, како преноси Ровински да је Василије имао дечка (не љубавницу - не читаш пажљиво, иако си писмен; фројдијански блок), што је свакако због тешко саблажњиве клевете која би могла да дубоко онеспокоји неког читаоца тог житија. - Уз то се показује колико је бесмислено твоје позивање на химнографију. Што не узмеш да исто читаш и циклус о Марку Краљевићу? Но, тражити доследност од тебе је депласирано. Пошто јеова епизода настала на оралној традицији, ја је одбијам, а нигде нисам тврдио и да ју је децидно Сава одбацио. Такође, сигурно је да је Василије био против унијаћења, као што је сигурно да бих и ја у том миљеу исто поступао као и он. Иако је био ревнитељ, није био талибан као и ви што се види из давања католицима спорне цркве. На то се ниси ни у 1 реченици осврнуо, јер је сигурно дати не би поступио као Василије него би грактао као ови манијаци око потапања Грачанице. Писмо је аутентично. Зашто шмерцујеш? Теби страсти муте ум па се погубиш. Ђоко Слијепчевић је ово питање оставио отвореним. Мени и Радонићу је затворено.

Свети ВАСИЛИЈЕ(Јовановић) митрополит херцеговачки 1639-1671. Митрополит Василије (у свету Стојан Јовановић) рођен је у селу Мркоњићу, недалеко од Љубомира, око 1610. године од родитеља Петра и Ане. Књигу је изучио код јеромонаха Серафима, настојатеља манастира Завале, чије се братство одликовало преписивањем књига. У циљу даљег школовања игуман Серафим је упутио свога искушеника Стојана у манастир Тврдош. Ту је Стојан замонашен, добивши име Василије, и рукоположен у чин ђакона и презвитера. Претпоставља се да је јеромонах Василије извесно време био придворни монах на Цетињу, али о томе нема никаквих 57 писаних докумената. Будући да је у манастиру Тврдошу, где је Василије био архимандрит, дошло до неких несугласица међу братством, напустио је свој постриг са намером да оде у Свету Гору. За одлазак у Свету Гору добио је благослов, али не за стални боравак. Након једногодишњег боравка на Атону архимандрит Василије вратио се у свој Тврдош. Први запис о Василију као архијереју имамо из 1639. године. Наиме, на књизи коју је Стеван Владиславић поклонио манастиру Тврдошу, владика Василије се потписао: „аз смерени митрополїт захуме Вьсїлїе". 26 Те године митрополит Василије осветио је нови иконостас манастира Пиве. Зато се ова година узима као година његове хиротоније. Резидирао је у манастиру Тврдошу и Оногошту, односно у манастиру Острогу. Патријарх пећки Гаврило 27. новембра 1651. године дао је митрополиту Василију Источнохерцеговачку епархију (Никшић, Плану, Колашиновић и Морачу) тако да је Василије постао митрополит целе Херцеговине. У години свога представљења митрополит Василије обновио је својим средствима пирг светога Георгија у манастиру Хиландару. 27 Митрополит Василије упокојио се 29. априла 1671. у Острогу. Његов култ настао је спонтано, с тим што га је прихватила цела Српска православна црква која светог Василија поштује и слави као једнога од својих највећих светитеља. 26 Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, 1321. 27 Исто, IV, 6985.

Обрнућу сутра у Петки епитрахиљ наопако па ћу ти прочитати молитву на њеним моштима!

Друже, Сава помиње да нема докумената и то је то. Милаш се не позива на документа. Помиње само Павла Ровинског који није имао никаквих докумената него вели да је Мардарије оптужио Василија да има љубавника, а сам га је имао. Не постоји ниједан док. о Василијевом боравку на Цетињу. Па нормално је да ће се у Синаксару тако помињати. Исто ће бити и у мом случају. Католици штују Николу и над његовим моштима мисе. Њему то прија. Ја мислим даби ти пре пристао да те силују него да над твојим прахом мисе... Или нисам у праву?

Успевам да од тебе начиним духовитог момка!

Да мало дочарам ствари ради других, јер просветлити Рођеног је немогућа мисија: - Наравно да сам знао за Шимракову тезу о унијаћењу Василијевом, али је као и Радонић и Милаш одбацујем. Не пије воду. Имали бисмо документа и историјске записе о томе. Али ја немам времена да све потанко пишем (само што изађох од короне, између осталог). И ако нешто не поменеш, ови који су навикли бавити се манипулацијама одмах ти је учитају. Наравно да се са разбором читају текстови других аутора, па били они и свеци, и онда се прихвата добро речено кроз расуђивање (које ови демагози немају), а одбацује што не стоји (колика је трагедија што ови не капирају када им Хаџија каже да су заробљеници западњачке метафизике). Вероватно нико Саву Вуковића не сумњичи да је био екумениста. Он исправно каже: "Претпоставља се да је јеромонах Василије извесно време био придворни монах на Цетињу, али о томе нема никаквих писаних докумената. Будући да је у манастиру Тврдошу, где је Василије био архимандрит, дошло до неких несугласица међу братством, напустио је свој постриг са намером да оде у Свету Гору". Ту, уствари, критикује и тезу коју је прихватио Ава Јустин: "Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди... Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош". - Дакле, од овога нема ништа - лепо измишљена житијска епизода. Јустин пак неће поменути - а што је историјски факат - да је Василије наредио православцима да предају католицима једну Богородичину цркву коју су православни присвајали! Био је жесток спор, а Светац стаје на страну католика! Но, то мора да се прећути (не знам да ли је Јустин и знао уопште за овај догађај). Лако је написати, као што Јустин ради: "Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност", али видимо да преко 90% иноверних над којима су се десила чуда не прелазе у православље. Ови перверзњаци (мислим на Роћка и екипу) ће рећи даће ови завршити у паклу јер нису препознали светлост православља. То су будалаштине. Василије је екуменски светитељ, као и св. Никола над чијим се моштима свакодневно миси. И њему то не смета. Јер да му смета спржио би католике. Замислите да се - недај боже - Рођени посвети а одакатолицима падну у руке његове реликвије и врше "перверзну" мису над њиме! Па Рођени би спустио огањ са неба који би их спалио! Али Никола није јак светац! На крају: Милаш тврди да је католичко крштење валидно, и то ови демагози одбацују, а прихватају његово тумачење да су писма фалсификована, док мене присиљавају па прихватим све од Шимрака или Јустина! Мало доследости не би вам било згоре, дјечарци...

Е, а сваком случају сам клеветник, како ме Рођени апострофира! И кад га питаш која је клевета, не може да гукне. Да није било нас, сада би овај тројац већ био са својим епархијама под омофором истамбулског епископа (сада ће Рођени да ме нападне како омаложавам Васељенског, па да се предложим за неку анатемицу или барем рашчињење).

Тебе интелигенција никад није красила. Заборавио си и све оно што сам вам изнео из Милаша и то у бојицама, јер вама мора да се црта...

Aleluja! Напокон да потврдиш да сам ја столп и утвержденије истини! Нисам само вечерао него има ту много другога, али није за јавност. Радован је супер лик, мада у својој релацији, коју сам сада одслушао, ништа убедљиво није рекао. Да ниси демагог, не би помињао Јустинову светост, ни да је Шимрак унијата ни да је Радонић комуњара. За тебе не важе аргументи научне природе, него идеолошке. Погледај мало биографију и библиографију Радонића па ће ти можда доћи из дупета у главу. Не одговори ми да ли сматраш исправним став Милаша да је католичко крштење валидно и сакраментално. Гукни голубе!

Са Пилипом сам био на вечери за св. Стефана... О мојим односима са овим историчарима не знаш ништа.

Мени је давно јасно да ти не знаш ништа о научном методу него си најобичнији демагог. Ниси стекао употребу разума. Јустин може да понови Милаша, али понавља мишљење које не стоји, па макар био и светац 100 пута већи од себе. Или ти уводиш догму незаблудивости у Православље, као Барт догму о Источном папи?. А ти, Боксит, Сава Јанић, Иван Инквизитор Марковић и још неки нисте прихватили Милаша када каже да су Грци донели орос о непризнавању католичког крштења из чисте мржње према њима. Он експлицитно признаје католичко крштење као валидно, тј. светотајинско. Да ли и ти то сада прихваташ?

Ovde pisem o Savi: Потискивање сећања на кат WWW.ACADEMIA.EDU Потискивање сећања на католике: случај св. Стефана Првовенчаног САЖЕТАК. Текст се бави темом, нимало једноставном, добијања прве краљевске круне у српској...

Рекао сам ти, али истина уме да буде непријатна, као што је и научна методологија неумољива. Ја сам читао и Милаша и Радоњића, суд другога стоји. То не значи да Милаш није био научник (уредно сте одбацивали његове текстове о крштењу, чисто да вас подсетим), али га је зилотски дух овде одвукао на стрампутицу.

Наравно, зато се и молио "за Папу и сву римску господу".

Мени све чудно. Рукоположен сам у Савини; истоварао сам прво издање Николајевих сабраних дела које је Лаврентије (који ме је тамо рукоположио за ђакона) штампао у Немачкој и довезао до Патријаршије. Рођен сам на св. Немањиће (Милутин, Драгутин и Јелена). Урадио за Савину икону Успења (слава Немањића), а у Италији осликао неколико тих икона где сам урадио велике послове. Сада од тебе чујем даје Лаврентије био у Ружици као и ја. Да не помињем моје везе са св. Петком. Била је крвава моја сестрична Симонида, имала 5-6 година, и у Савини, када смо сели да се по рукоположењу послужимо, каже Лаврентију: Владико, пошто вас толико нога боли, идити ви под Острог да вам је свети Василије оздрави! Да не помињем и другествари, рећи ће Рођени да се трипујем .

Да предупредим оне који не знају ништа о овој теми а после ће да копају: "Епископ Никодим Милаш издао је 1913 у Дубровнику читаву књигу о св. Василију Острошком. Као ватрен православац, еп. Милаш није могао да подвргне споменута писма мирној и објективној анализи. Да је то учинио, не би могао та писма, без икаква стварна доказа, прогласити за подменута и лажна. Проф. Ј. Шимрак у студији о Василију Јовановићу-Острошком (ГЈоуа Кеу1ја X, 181—185) доказао је несумњиво да су Милашеве тврдње произвољне и неосноване". СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА, ПОСЕБНА ИЗДАЊА, КЊИГА XV, ОДЕЉЕЊЕ ДРУШТВЕНИХ НАУКА, БЕОГРАД 1950; НОВА СЕРИЈА КЊИГА 3 ЈОВАН РАДОНИЋ, РИМСКА КУРИЈА И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ ОД XVI ДО XIX ВЕКА

Дана 3. јануара 1671. писао је Василије и игуман Атанасије "из манастира светије госпе" папи Клименту X, који је "крстјанска круна и дика и похвала" за велике "туге и невоље, које от проклетих Турака трпимо на ове стране за ове рати". Биједа је њихова велика: "не уздамо се", веле, "у другога него у господина бога и у тебе, свети оче." Гоњени су, пате, трпе и готово очајавају; моле се у манастиру пред крстом, што им га је послао папа Александар. Шаљу два брата Филипа и Симеона, да се поклоне папи и искажу свој јад. Из тога писма дознајемо, да је папа слао манастиру и новчане помоћи, које се за задњих девет година ради рата нијесу могле подизати. Писмо херцеговачког митрополита Василија папи Клименту X, којим писмом моли заједно са Атанасијом игуманом требињског манастира и манастирским браством од папе милостињу. Требиње, 3. јануара 1671. Иже вишњаго Бога промишленијем всепреосвјашченому и Богом избраному и Апостолом равнопрестолному пастиру и научитељу опћеному светије вјере карстјанске, светога Петра намјеснику, и васељенскому учитељу, наставников наставнику, оцем оцу, надахнутому Светаго Духа, избраному господину и господару нашему Клименту десетому и свој осталој римској господи от нас Василија митрополита Херцеговини и Захлмији, и от нас игумана Атанасија а све остале братије наше свете Госпе у Требињу ниско поклоненије, твојего пријестола подножију цјелованије. А по том свети Оче, карстјанска круно и дико и похвало! разумљела је Ваша Светиња наше туге и невоље, које от проклетијех Турака трпимо на ове стране за ове рати, што смо поднијели ми и наши људи; у којој муци и невољи неуздамо се у другога него у Господина Бога и у Тебе, свети Оче, и право утјешеније! и да ће нас свете Твоје молитве помошчи и благослов, који примимо грјешни, да бисмо вјеру сачували, свети Оче! Тукли смо се, по горах крили и по спилах, који убоден, који објешен, који на колац набијен, имајушчи пред очи, шчо учини свети Атанасије и остали свети мученици и исповједници от непријазника прогоњени. И тако от Господина Бога доѐе нам помоћ; тере неколији остадосмо и к манастиру се прикуписмо, и у њему пред карстом, који нам је послао свети Отац, који је био Александар, намисник Светиње Твоје, непрестано Бога молимо, да Вам славу умножи многа љета и да стаду својему Пастира добраго удржи, посвитилишча чинити племенитом чашом, коју нам такоѐе, како обиљежје Ваше љубави, посласте. И хотели смо отдавна послати нашу браћу, да би света мјеста походили, и Светињи се Твојој поклонили, и туге наше показали; али свети Оче! нијесмо смели от Турака; јере је била рат. А сада неки, сам знаш, светло сунце! посласмо два наша иста брата: попа јермонаха Филипа и попа јермонаха Симеона, да се у Светиње Твоје благослове ва мјесто васех нас. И доброта је Ваша отрједила, да нам буде дати милостини, када бисмо послали наше калуѐере. Сада их шљемо иста наша два калуѐера и шљемо нашу исту књигу, која нам је отреѐена от престола Вашего; и у књиги одписата племената милостиња, коју нијесмо примили. Има 9 година да бојећи се Турака нијесмо смели доходити и Светињи се Твојој поклонити. Најпреосвјашчена главо, Светитељу Божји! прими братију нашу, и помози нам, јелико Те Дух Свети научи, јере нам се на велики церкви труло увинуло, и око церкве парасури поукидали от трјешње, која је била на ове стране, и у Турској области много харча требује, а ми не имамо својијех много башчин, него шчо просимо по земљи, те се тијем помажемо. А свето писмо каже, своју церкву не оставити, која је била чувена по много земље. Да Ти смо препоручени свети Оче, а ми смо дужни, Твојега Светитељства слуге, Господа Бога молити, како је предато по уставу светих апостол, за Светињу Твоју и осталу Римску Господу, који Тебе ноги цјелују, умилено поклањајесмо. И да сут прочеје Ваше светитељске молитви, да нас могут помоћи. Писано у монастиру Блажене Госпоже у Требињу мјесјаца Јенуара 3. дан. Theiner, II, 201-202.

Па и ја сам Василијев миљеник. Васа био екумениста:)))

Јако сам уморан да објашњавам несмаштанима. Не бих могао ни овде да се оглашавам да сам под блоком. А то што паламудиш о маштањима, ни најмање не може да се односи на мене, јер имам зилион "јеретичких" објављених текстова. Ускоро ће бити и књиге са нихил обстат. Јер никоме се не исплати да се качи са мном. Штавише, радим на формирању тела које ће преко Патријаршије давати имприматур. Да се мало уведе ред и да се зна шта је шта.

Но фркс. Буди ми добар. Бог није мачка или лего играчка.

Ова реченица показује колико си наиван. У СПЦ се све зна. Дођи ми на св. Саву да ти прочитам молитву у Петки; до тада ћу се избавити од короне.

Само задњи дебил може да мисли да ако сам клеветао неког владику могао бих и даље да будем у чину. Тебе управо качи канон да онај ко оптужи без доказа некога за нешто подвргава се казни која је предвиђена за то злодело.

Наравно да сам друговао са многим владикама. Ако би се клеро-фашистички умовало у Роћковом кључу, онда се не би смеле преводити књиге туђих клирика, а да не помињемо изјаве нашег саборакоји је дао јаснуподршку Русима и Онуфрију, што би се протумачило као мешање у послове друге цркве. Свеједно дали то говори појединац или сабор. А говорили су и поједици, као нпр. Митрополит Амфилохије. Узети у разматрање и да је Максим Исповедник осуђен за велеиздају, јер је из Рима критиковао Константинопољ. Мене су пак нашијенци шпијали да критикујем Вартоломејеву политику у Украјини и зато су тражили моје рашчињење, а не ове будалаштине које наводи Рођени. Друге кривице нисам имао. А Рођени би скакао до звезда дамеје Барт рашчинио, па ма каквом основу. ::)))

Тим речима ниси, али је смисао био тај. Јер си реаговао на мој текст зашто би требало обријати владику Максима. Стално си приговарао зашто се мешам у посла СПЦ, као да сам ја Марсовац. Прижељкивао си моје рашчињење као и моје владике "доброжелатељи" ми. Сада ствари почињу да иду по ходу који сам прижељкивао и трасирао. На крају ти остаје да кажеш као Северијан Габелски за Златоуста: Да све оптужбе против њега не стоје, треба га рашчинити због хвалисавости!