Zoran Đurović

-Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу-   Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу.     Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве.   Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.   Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј.   Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника.   У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића.   Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић.     Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу.   Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу.     Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Чин призива Светога Духа пред почетак нове школске године служен је у недељу 13. по Педесетници, 2/15. септембра 2019. године, у свим храмовима у Епархији бачкој.   На дан празновања Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији коју је, у Саборном храму у Новом Саду, служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког и Стојан Билић, парох при Светогеоргијевском храму, као и протођакон Горан Ботошки.   Прочитали смо у јектенијама, а прочитаћемо и на крају свете Литургије, одређене молитве на почетку школске године, у којима ћемо се помолити Господу Богу да свој нашој деци Господ Бог подари трезвено размишљање, да отвори њихове умове да могу да на прави начин схвате и вреднују све оно што им се у школама предаје. То што сада накупе у своје паметне главице све ће то њима на добро бити и то знање биће њихова највећа моћ – у овоме свету – коју им нико не може одузети, казао је прота Миливој беседећи по прочитаном јеванђелском одељку.   Молепствије о почетку школског рада служено је у току свете Литургије, а присуствовали су ученици новосадских основних и средњих школа, вероучитељи, катихете и остали просветни радници хришћани, као и родитељи.   После отпуста Литургије, владика Иринеј зажелео је деци и младима благословен и срећан почетак школске године, а посебно благословен и успешан почетак веронаучне школске године.   Нека Дух Свети, Дух Божји – Којега смо призвали како на светој Литургији тако и у овом посебном, додатном малом богослужењу данашњега дана – просвећује и руководи наше младе на путу њихове припреме за живот. Нека Бог благослови све вас, поручио је Епископ бачки.     Извор: Инфо служба Епархије бачке

Епархија тимочка и Град Зајечар су домаћини четвртог Фестивала хришћанске културе 5 –15. септембра 2019. Фестивал се и ове године одржава у организацији Епархије тимочке, уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, Министарства културе и града Зајечара.
Доносимо СВЕ ВЕСТИ са овогодишњег Фестивала:
 
 

Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској).     Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“).   Житије   О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.   Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses  (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.       Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је  у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.   Учење (богословље) Иринеја Лионског   У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.   Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.   Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.   Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.   Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.   Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.     Извор: Инфо служба СПЦ

По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и на његов позив, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј налази се на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Часну пратњу владике Иринеја чине: епископи моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   У суботу, 24. августа 2019. године, уочи празника Свих Валaамских светих, Епископ бачки молитвено је присуствовао бденију у храму Преображењског Валаaмског ставропигијалног манастира. На сâм дан празника, у недељу, 25. августа, владика Иринеј је началствовао светом архијерејском Литургијом у наведеном храму, уз саслужење епископâ: тројицког Панкратија, намесника Валaамског манастира, моравичког Антонија и мохачког Исихија, протопрезвитера Владана Симића, као и братства свете обитељи.     Преображењски Валаaмски ставропигијални манастир основан је почетком 14. века. Статус ставропигијалног (под управом Патријарха) стекао је 1991. године. Намесник манастира је Епископ тројицки г. Панкратије, викар поглавара Руске Православне Цркве. Многи православни подвижници потекли су управо из ове руске светиње: преподобни Александар Свирски, преподобни Саватије Соловецки, свети Герман Аљаски и многи други, а велику љубав према наведеном манастиру имао је и светитељ Игњатије Брјанчанинов.    
    Извор: Епархија бачка

Свети Лав Велики, папа римски
Беседа на Преображење Господње
 
Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство...


Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461)
Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma)
Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му  је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал  крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4).
 
* * *
 
 
- Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава
„Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“.
Лавове текстове превела Сузана Ђуровић.
Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

Свети Лав Велики, папа римски
Беседа на Преображење Господње
 
Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство...


Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461)
Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma)
Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му  је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал  крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4).
 
* * *
 
 
- Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава
„Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“.
Лавове текстове превела Сузана Ђуровић.
Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

Свети Лав Велики, папа римски
Беседа на Преображење Господње
 
Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство...


Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461)
Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma)
Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му  је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал  крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4).
 
* * *
 
 
- Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава
„Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“.
Лавове текстове превела Сузана Ђуровић.
Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је данас (4.8.2019.) Свету Архијерејску Литургију у марковачком храму посвећеном Светом пророку Илији. Он се обратио присутним верницима рекавши да му је данас посебно тешко да говори, јер у овим данима који су страшни за све нас у Далмацији важе речи које се певају у црквеним песмама на Велику Суботу, а које кажу да би требала да ућути свака твар. Тада сви ми треба да пребивамо у молитви и молимо се, како за себе, тако и за све оне који су пострадали од Косовског боја, а нарочито у Олуји и након ње.     „Ова песма се пева на Велику Суботу зато што се тада десио страшан догађај, када је Господ наш Исус Христос након што је био разапет, мучен и након што је пострадао на крсту, лежао у гробу. Толико је био страшан тај догађај, да је заћутала свака твар и нико није могао да проговори, јер сам Бог лежи у гробу зарад нас и нашега Спасења. Након тога је дошло Васкрсење које је основ вере за све нас и треба да буде центар наших живота. На ту прву жртву Господњу угледали су се апостоли који су први пострадали, мученици који су пострадали у првим вековима Цркве, а тако и мученици из нашега српског рода који су пострадали од Косова, па све до данас и сви они који су пострадали пре двадесет и више година на овим нашим просторима. Та вера наших славних предака нас је овде очувала као православне Србе и учинила да се сећамо и живимо онако како нам је Црква прописала“, рекао је Епископ далматински.   Владика је нагласио да му је изузетно драго што је завршен фрескопис у овом дивном храму и што смо се данас у њему окупили окружени ликовима светих, као што ћемо бити и када наследимо Царство небеско.   „Желим да вам свима честитам храмовну славу, драга браћо и сестре. Како се сада већ традиционално овде окупљамо да бисмо прославили Светог пророка Илију, тако треба да наставимо и ми који живимо у овом крају, а и сви ви који долазите из дијаспоре. Самим тим што нас нису заборавили наши ближњи који живе у туђини и што нас и даље посећују, ми знамо да нас ни Бог није заборавио и увек се посебно радујемо тим сусретима“, поручио је Епископ Никодим.     Извор: Епархија далматинска

Воштаница у стиховима бесмртном пријатељу и српском витезу проф. Предрагу Вукићу

Отишо си пријатељу ...
Отишо си пријатељу, са Цетиња ка Острогу,
да се с гњезда духовнога, душом винеш Милом Богу.
Отишо си мили друже, с пером бритким ко истина,
тим двосеклим мачем твојим, да се дружиш са светима.
Отишо си с ходом благим, и молитвом с стиховима,
да се Мајци Божјој јавиш, и свим српским дивовима.
Отишо си чистог срца, и са душом пуном Бога,
да се свецу српског рода, кажеш њему са Острога.
Отишо си кано монах, с светлом ризом међ Анђеле,
а тамо те чека љепша, бели српски калуђере.
Отишо си да се молиш, са Давидом псалме појеш,
да стиховма душе своје, везеш Христу славопоје.
Отишо си дико наша, што кроз облак Небу хиташ,
да загрлиш светог Саву, и с Немањом благо питаш.
Отишо си од Цетиња, ко некада Лот праведни,
твој одлазак знамење је, завичаја врх огледни.
Отишо си да се сретнеш, с породицом Божјом - верно,
Петра светог са Цетиња, да пољубиш руку смерно.
Отишо си драги брате, отишо си, ех да ниси,
ал сећања жива слика, на зидовма срца виси.
Отишо си професоре, историје зналче сјајни,
опрости ми што не дођох, да на гробу теб се јавим.
Отишо си бесмртниче, под острошку свету стену,
прими свећу воштаницу, од стихова исплетену.
Отишо си пријатељу, ал ћеш увек с нама бити,
смрт је тела само пара, васкрсење коњец кити.
Написано теби у спомен, драги пријатељу Пеђа, у рано јутро Славе Манастира Пиносава, св. Архангела Гаврила. У твојој милој мајци Србији и Карађорђевој Шумадији.
 
Твој пријатељ и брат у Васкрслом Господу Христу,
игуман Петар.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане.
 
На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.
Долгоденствуј, Свјатјејшиј Владико!

Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

— Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?
— По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.
— Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?
— Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.
— Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?
— Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.
— Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?
— Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.
— Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?
— Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.
— Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?
— Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

Извор: Православие.ру

Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве.
Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем.
Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“).
Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима.
Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање.
У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије.
Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије.
Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html

Икона

 
Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања.
Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе.
Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања.
Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости.
Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону.
У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета.
*
Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима.
Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса.
С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7).
Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?!
Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о  божанским учинцима и својствима.
Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато  ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати.
И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа.
А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12).
 
 
Монах Давид Перовић
Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу
 
Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима.
У староруској поучној литератури  свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством  Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих  долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само  једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне.
Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали  црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају  и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован  и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања  иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе.
 
 
Братско писмо од речи до речи
 
Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се,  радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати.
Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао.
Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо.
*
Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји.
Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца.
И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој!  А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути?
Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео  свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима.
Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се  представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да  Сатана ништа не налази у мени.
Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони  не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом.
Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа  потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем.
Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања.
А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба.
Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика).
Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност.
Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом.
Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе.
Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут.
Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу.
Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити.
Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну.
Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче.
Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом  и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава  светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом.
**
Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од  есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради  и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16).
 
Децембар 1994.
Београд.
 
(С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53).
Извор: Епархија крушевачка

МАЈ 05, 2019   Представка САСабору 1
Унутрашњи докази
о посвећењу светог Саве за Архиепископа
и о добијању Грамате (синђелије)
о Аутокефалији Архиепископије
 
Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана  од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви!
Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој …
Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа …
Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ  не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо  од својих епископа посвећује …
Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа.
Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му  од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ …
Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199).
*
Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116).
Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве  видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37).
Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230).
Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37).
Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак  једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64).
За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51).     
Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31).
*
Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије).
Политички и канонски разлози
за оспоравање Аутокефалије
 
По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности.
Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12).
*
Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327).
Представка САСабору 2
 
Серијал Млади папа
У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе.
Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један  реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте.
Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати.
Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите.
Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?!
А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?!
Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега.  Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство.
А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов  дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија.
Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?!
Асоцијација на: „Младог“ Источног папу
 
Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?!  Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?!
Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html.
(5) http://bit.ly/2WADvDW
Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар.
Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника:
„Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/).
Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима.
Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?!
Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода  хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка.
Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада,  увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих:
Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!!
О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!!
25/12 април
2019. год.
Еп. крушевачки Давид
https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/

ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ
Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно,  „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити  раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом.
Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве.
Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали  у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”.  
Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало?
У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези,  ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут  одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору.
Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене.
Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре.
Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-
-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа:
1. грчки текст, свих шест пута:

 
2. француски текст, свих шест пута:

 
3. руски текст, три пута:

 
4. руски текст, три пута:

 
5. енглески текст, два пута:

 
6. енглески текст, четири пута:

 
   Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био.
Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”.
 
Извор: Епархија бачка

ТВ ХРАМ: Васкршњи интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, петак, 26. април у 20:05 часова

Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог.
Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини.
У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано".
Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски.
Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен,  и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."
 

У изјави руским медијима, Његово Преосвештенство епископ бачки г. Иринеј критиковао је идеје присутне у Турској да цариградска Света Софија, која је данас музеј, добије статус џамије.
Наглашавајући да износи лични став, јер СПЦ о том питању није одредила званичну позицију, епископ Иринеј је рекао:
"Сматрам да је идеја претварања Свете Софије у Цариграду (Истанбулу) у џамију неконструктивна, и њена реализација би представљала акт особеног духовног и културног насиља. Тај уникални величанствени храм више од хиљаду година је био православна хришћанска црква, а  као џамија је коришћен мање од половине тог времена.
Садашњи статус музеје јесте, по епископу Иринеју "средње или неутрално решење", којим се не вређају ни православни ни муслимани.
Ако би се желело да се храму врати првобитна и основна улога, као места богослужења и молитве, могло би да се размишља на следећи начин: Света Софија остаје музеј, али би се дозволило да се у једном делу храма недељом и праѕником служи литургија, а у другом, петком и током исламских празника муслиманска богослужења.
Такво решење би било прихватљиво и за муслимане и хришћане, сматра владика Иринеј, али и за туристе који нису заинтересовани за молитву већ само желе да виде овај редак културно-уметнички споменик.
Закључујући, епископ бачки Иринеј је рекао: "Данас је нерално да Света Софија постане искључиво хришћански храм, а било би неправедно да постане искључиво џамија. Ако власти Турске не деле размишљања која сам претходно изнео, најбоље је за сада задржати постојеће решење."
Извор: https://spzh.news/ru/news/61235-jep-bachskij-irinej-raskritikoval-ideju-o-smene-statusa-khrama-svyatoj-sofii?fbclid=IwAR1Ff3FmEE3uYaUPWPN7l5rpeCi1LMqi_6E1F9VoQ3J5yfns9_4yoqqiKew 

У писму Васељенском патријарху упућеном 30. априла, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве.
Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања.
Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски".
Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година.

Архиепископ Аустралије Стилианос Харкианакис је умро након дуготрајне болести у Сиднеју 25. марта 2019. године. Рођен је у Ретимну, на острву Крит, у Грчкој 29. децембра 1935. Студирао је теологију на Теолошкој школи у Халкију у близини Истанбула и дипломирао 1958. Рукоположен је за ђакона 1957. и свештеник 1958. године.
Завршио је постдипломске студије из систематске теологије и философије религије на Универзитету у Бону, у Немачкој од 1958. до 1966. године). Предмет његове докторске тезе било је “Непогрешивост Цркве у православној теологији”, анализирајући повезаност непогрешивости и саборности Цркве.
Године 1965. док је још завршавао постдипломске студије, Стилианос Харкианакис је именован за професора теологије на Универзитету у Атини. Године 1966. именован је за игумана Светог патријаршијског манастира Влатодон, у Солуну. Био је оснивач, а касније и потпредсједник и предсједник Патријархалног института за патристичке студије у оквиру манастира. Од 1969. до 1975. предавао је систематску теологију на Универзитету у Солуну.
Године 1970. изабран је за титуларног митрополита Милитуполиса (док је остао у Светом манастиру Влатадон) као егзарх у питањима која се односе на сјеверну Грчку и планину Атос. Године 1975. изабран је за архиепископа Аустралије и егзарха Океаније. Од 1975. предавао је православну теологију и духовност на Универзитету у Сиднеју. Године 1986. постао је декан Православног теолошког колеџа Светог Андрије, где је такође био предавач у систематској теологији.
Архиепископ Стилианос је представљао Васељенску патријаршију на скупштинама Светског савета цркава и у билатералним дијалозима. Био је копредсједавајући Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између католичке и православне Цркве од 1980. до 2003. године. Такође је учествовао у Међународној комисији за англиканско-православни теолошки дијалог.
 
 
Царство му небеско!
 
 
превео за Поуке.орг, Божидар Васиљевић

Ових протеклих месеци сведоци смо веома опасне кризе на релацији Цариград - Москва. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви и тиме стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Као одговор, после вишемесечног покушаја да се угаси овај "пожар", Московска патријаршија прекида општење са Цариградом, Васељенском патријаршијом.
У данашњем Храму разговарамо о прекиду односа Цариградске и Московске патријаршије, узроцима и могућим последицама. Гост емисије је Жељко Познановић, публициста, стручњак за геополитичке односе и добар познавалац прилика у хришћанском свету.
Аутор и водитељ: Душанка Зековић
hram.mp3     извор  

Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом:
 
1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље.
 
2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније.
 
3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље.
 
4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“.
 
5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало.
 
6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна.
 
7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично.
Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.

На данашњем заседању одржаном у Минску по председништвом патријарха Кирила, Свети Синод Руске православне цркве - Московске патријаршије оценио је да је после најновијих дејстава Констанинопољске патријаршије у Украјини немогуће остати с њом у евхаристијском јединству.
У саопштењу се истиче: "Примање у општење расколника и анатемисаних лица у другој помесној цркви, и од њих постављених "епископа" и "клирика", посезање за туђом канонском територијом и труд да се пониште сопствена историјска решења и обавезе - све то води Константинопољски патријархат ван канонског поља, и на нашу велику жалост, чини немогућим евхаристијско општење са његовим јерарсима, духовништвом и мирјанима.
Одсада и убудуће, све до одустајања од антиканонских дела Константинопољске патријаршије, свештеницима РПЦ је немогуће саслуживање са свештеницима Константинопољске цркве, а мирјанима учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима".
ПУН ТЕКСТ САОПШТЕЊА:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html

„Данас, када смо овако дивно сабрани, не могу, браћо и сестре, да не проговорим неколико речи о нашем Косову, о нашој благословеној земљи, о нашем Јерусалиму, који је угрожен више него икада у својој историји, о нашим светињама на Косову и Метохији, почевши од Пећке Патријаршије, Дечана, Грачанице, и многих и многих других светиња, где је некада било и трагова о њима; остало је на 1300 места на Косову и Метохији. Та земља је натопљена крвљу хришћанских мученика и сузама хришћанских подвижника, и зато се морамо Господу помолити, да нам не отргну ту свету земљу. Хиљаду година српски народ живи на Косову и Метохији. Тамо је подизао светиње. Украсио је, a данас моћници овога света желе да нам је отму, узму, као што је окупирали. Не можемо никада дозволити да Косово буде нечија друга земља, а поготово народа који је годинама и вековима уништавао светиње наше на Косову и Метохији. И они данас треба да буду чувари њихови. Наш народ то каже лепо: То је исто као поставити козу да чува купус. Помолимо се Господу да Господ учини код оних који одлучују, који кроје капу народима и људима да Косово остане српско као што је то вазда било. Не смемо никада дозволити да га некоме предамо. Сила, каже народ, узме и земље и градове, ако хоће да узме нека га окупирају, узму, али ми не смемо никако дати своју свету земљу јер народ каже: Оно што се силом узме, на неки начин се и врати, а то имамо доказа код народа јеврејског који је 2000 година чекао да се врати у Јерусалим и вратио се.
Има много мудрих људи који говоре и мисле да се још увек дешавају велика превирања у овоме свету и да то питање не смемо никада тако брзо да решимо, него да се боримо да га сачувамо, па ако га, не дај Боже изгубимо, да се боримо да га вратимо. Зато се молимо Господу; потребна је молитва свих нас да сачувамо светињу косовску и метохијску и тамошње наше славне и дивне цркве. Ја верујем у Господа, верујем и у свете мошти на Косову и Метохији, Св. Краља Стевана Дечанског, свете Патријархе и Епископе у Пећкој Патријаршији и Св. Јоаникија Девичког и многе друге који су нас сачували од многих искушења и патњи и страдања у прошлости. Даће Господ, молитвама светих и нас свих да се и сада сачува наше свето Косово.
Нека вас Господ благослови браћу и сестре, нека вам Господ улије веру, ону веру коју су свети апостоли имали, ону веру коју су наши оци и праоци имали, та ће нас вера сачувати од свих зала и опасности овог света. Јер Бог је моћнија од свих непријатеља наших.“
Цео видео о празнику са беседом Његове Светости: