Архимандрит Сава Јањић

Бог вам помогао
Судбина нам није одређена и у нашој православној традицији не постоји такав концепт, као нпр у исламу (кисмет). Ми смо ти који својим одговорним или неодговорним начином живота бирамо између раја и пакла, како овде на земљи, тако и на небу. На Божијем суду Бог ће само или препознати у нама лик свог јединородног Сина, јер њиме се све спасава тј. улази у вечно постојање, или га неће препознати. 
Бог је личност али не треба поистовећивати концепт наше индивидуалне личности са Богом. Бога "нико никада није видео", али га је јединородни Син објавио (уп. Јн 1.18) тј. пуноћа Божијег постојања пројавила се телесно у Исусу Христу, Бог се вечно сјединио са човеком у Христу. Истовремено Бог је својим Духом "свуда присутан и све испуњава" и Духом Светим "свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености." Дакле, Тројичног Бога не можемо појмити нашим умом, већ треба да смиримо ум пред тајном Божијом и допустимо благодати Божијој да га просветли и учини нас причасним Богу, што пре свега бива у Цркви - Телу Христовом. Ако од Бога непросвећеним (непокајаним) умом тражимо разне ствари наше жеље се расипају као прашина, Бог нас не чује и не слуша јер ми не слушамо Бога и немамо свест о Њему. Наше молитве су често разговор са нашим сопственим помислима, и наша вера у Бога, вера у пројекцију сопственог палог ума који себе поистовећује са Богом.
Зато је важно да се молитвом отворимо за тајну Божију и тражимо како нас Христос учи пре свега Царство небеско (тј. присуство Божије), а онда ће нам се све остало придодати колико нам је потребно. Многе наше жеље и потребе заправо су производ нашег погрешног поимања и Бога и света око нас и нас самих и наших потреба. Те потребе су великим делом засноване на нашем егоизму тј. себичном индивидуализму и поимању себе одвојено од ближњих и од Бога. Охристовљењем свет видимо у другој светлости, у Духу Светоме отварају се видици међусобне повезаности свега створеног и коначног циља Божијег да све сједини у Христу. Зато је највиши и најузвишенији смисао молитве пребивање у Божијем присуству, како то велики молитвеници кажу, тиховање ума у срцу. Молитва постаје нови начин живота. Ту нема много речи и много жеља, нема питања, већ само дивљење и слављење Бога који се у свему тако дивно прославио.

Бог вам помогао
Судбина нам није одређена и у нашој православној традицији не постоји такав концепт, као нпр у исламу (кисмет). Ми смо ти који својим одговорним или неодговорним начином живота бирамо између раја и пакла, како овде на земљи, тако и на небу. На Божијем суду Бог ће само или препознати у нама лик свог јединородног Сина, јер њиме се све спасава тј. улази у вечно постојање, или га неће препознати. 
Бог је личност али не треба поистовећивати концепт наше индивидуалне личности са Богом. Бога "нико никада није видео", али га је јединородни Син објавио (уп. Јн 1.18) тј. пуноћа Божијег постојања пројавила се телесно у Исусу Христу, Бог се вечно сјединио са човеком у Христу. Истовремено Бог је својим Духом "свуда присутан и све испуњава" и Духом Светим "свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености." Дакле, Тројичног Бога не можемо појмити нашим умом, већ треба да смиримо ум пред тајном Божијом и допустимо благодати Божијој да га просветли и учини нас причасним Богу, што пре свега бива у Цркви - Телу Христовом. Ако од Бога непросвећеним (непокајаним) умом тражимо разне ствари наше жеље се расипају као прашина, Бог нас не чује и не слуша јер ми не слушамо Бога и немамо свест о Њему. Наше молитве су често разговор са нашим сопственим помислима, и наша вера у Бога, вера у пројекцију сопственог палог ума који себе поистовећује са Богом.
Зато је важно да се молитвом отворимо за тајну Божију и тражимо како нас Христос учи пре свега Царство небеско (тј. присуство Божије), а онда ће нам се све остало придодати колико нам је потребно. Многе наше жеље и потребе заправо су производ нашег погрешног поимања и Бога и света око нас и нас самих и наших потреба. Те потребе су великим делом засноване на нашем егоизму тј. себичном индивидуализму и поимању себе одвојено од ближњих и од Бога. Охристовљењем свет видимо у другој светлости, у Духу Светоме отварају се видици међусобне повезаности свега створеног и коначног циља Божијег да све сједини у Христу. Зато је највиши и најузвишенији смисао молитве пребивање у Божијем присуству, како то велики молитвеници кажу, тиховање ума у срцу. Молитва постаје нови начин живота. Ту нема много речи и много жеља, нема питања, већ само дивљење и слављење Бога који се у свему тако дивно прославио.

Јудаизам у својој данашњој форми није изворна истина коју је Бог преко старозаветних праведника откривао и коначно у пуноћи објавио својим Сином оваплоћеним. Данашњи јудаизам је заправо наставак религиозне идеологије фарисеја, управо оних који нису препознали Христа као Бога и који су од Старог завета направили националну веру јеврејског народа придодајући бројна своја нова правила и предањањ. Зато су православни хришћани истински наследници древног Израиља. Старозаветна предања би била бесмислена без јединог кључа преко кога их можемо разумети, а то је Христос Богочовек. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Бог вам помогао
Судбина нам није одређена и у нашој православној традицији не постоји такав концепт, као нпр у исламу (кисмет). Ми смо ти који својим одговорним или неодговорним начином живота бирамо између раја и пакла, како овде на земљи, тако и на небу. На Божијем суду Бог ће само или препознати у нама лик свог јединородног Сина, јер њиме се све спасава тј. улази у вечно постојање, или га неће препознати. 
Бог је личност али не треба поистовећивати концепт наше индивидуалне личности са Богом. Бога "нико никада није видео", али га је јединородни Син објавио (уп. Јн 1.18) тј. пуноћа Божијег постојања пројавила се телесно у Исусу Христу, Бог се вечно сјединио са човеком у Христу. Истовремено Бог је својим Духом "свуда присутан и све испуњава" и Духом Светим "свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености." Дакле, Тројичног Бога не можемо појмити нашим умом, већ треба да смиримо ум пред тајном Божијом и допустимо благодати Божијој да га просветли и учини нас причасним Богу, што пре свега бива у Цркви - Телу Христовом. Ако од Бога непросвећеним (непокајаним) умом тражимо разне ствари наше жеље се расипају као прашина, Бог нас не чује и не слуша јер ми не слушамо Бога и немамо свест о Њему. Наше молитве су често разговор са нашим сопственим помислима, и наша вера у Бога, вера у пројекцију сопственог палог ума који себе поистовећује са Богом.
Зато је важно да се молитвом отворимо за тајну Божију и тражимо како нас Христос учи пре свега Царство небеско (тј. присуство Божије), а онда ће нам се све остало придодати колико нам је потребно. Многе наше жеље и потребе заправо су производ нашег погрешног поимања и Бога и света око нас и нас самих и наших потреба. Те потребе су великим делом засноване на нашем егоизму тј. себичном индивидуализму и поимању себе одвојено од ближњих и од Бога. Охристовљењем свет видимо у другој светлости, у Духу Светоме отварају се видици међусобне повезаности свега створеног и коначног циља Божијег да све сједини у Христу. Зато је највиши и најузвишенији смисао молитве пребивање у Божијем присуству, како то велики молитвеници кажу, тиховање ума у срцу. Молитва постаје нови начин живота. Ту нема много речи и много жеља, нема питања, већ само дивљење и слављење Бога који се у свему тако дивно прославио.

Јудаизам у својој данашњој форми није изворна истина коју је Бог преко старозаветних праведника откривао и коначно у пуноћи објавио својим Сином оваплоћеним. Данашњи јудаизам је заправо наставак религиозне идеологије фарисеја, управо оних који нису препознали Христа као Бога и који су од Старог завета направили националну веру јеврејског народа придодајући бројна своја нова правила и предањањ. Зато су православни хришћани истински наследници древног Израиља. Старозаветна предања би била бесмислена без јединог кључа преко кога их можемо разумети, а то је Христос Богочовек. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Помаже Бог Оче Саво!
Нисам стигао пре, само сам желио да Вам се захвалим од свег срца што сте нас Ви и Ваша братија манастира Високи Дечани дочекали за Св. Стефана Дечанског. Задњи пут сам био давне 2011 године, ове године сам успео да добијем држављанство Србије пошто сам из Р. Српске. Било је величанствено, и сама бројка да је било преко 1500 људи и да је прошло све без инцидента, сваки коментар би био сувишан. Вама и Вашој братији и нашем народу на Косову и Метохији желим да од свег срца Св. Стефан помаже као и увек у најтежим тренутцима. Поздравите много Оца Илариона Лупуловића игумана манастира Драганац и његову братију, са мном је био ове године у Светој Земљи за Васкрс. Свако добро!
Ако имате андроид телефо и ако сматрате да ће неком користи андроид апп Апостол можете поделити линк на гоогл плај је 
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.hodocasnik.apostol
 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Не могу да се сада сетим адекватног примера. Рецимо, говори се о поукама неког старца и о његовим одговорима на разна животна питања. Старци, па чак и светитељи нису непогрешиви и свака њихова реч не може да се сматра јединим и правим одговором на неко питање. У Цркви немамо ни такав однос према Светим Оцима. На пример св. Григорије Ниски веровао је у васпостављење свега (αποκατάστασης των παντών) http://bit.ly/1edJXoq. Као и неки други Св. Оци и Григорије Ниски је у овом питању био под утицајем Оригена чија су погрешна учења касније саборски осуђена. Међутим, Ниски није наметао то учење као општеобавезно и оно је остало као његово богословско мишљење (теологуменон). Поједини старци нашег времена одговарали су на разна питања која су им постављана и њихова духовна чада објављивали су књиге са тим одоговорима, најчешће препричавајући савете стараца. Врло мали број књига је ауторизован или од старца или од неког духовног ауторитета па се у таквој литератури провуку непрецизне изјаве или савети који су личне природе у тој мери да није корисно да се преносе широј читалачкој публици.
 
Такође некада се савети и поуке потпуно селективно сакупљају и поједине изјаве стараца или светитеља ван контекста стварају утисак да је та духовна личност подржавала ову или ону теорију. Зато је важно да се поуке стараца бирају већином од оних аутора који су написано проверили са онима који добро познају живот те духовне личности.
 
У вези ове теме, треба напоменути да се у наше време појавио већи број духовника који су се промовисали у јавности али чији савети не одражавају саборни ум Цркве. Дају се невероватни савети о најразличитијим питањима који често немају никакве везе са традицијом наше Цркве. Духовништво не сме да постане гуруизам и слепо следовање људима који понекад могу бити у веома болесном духовном стању. Мерило квалитета неке духовне личности не треба да буде то да ли је реч о мирском свештенику или монаху, човеку духовног изгледа или некоме ко својим изгледом не ствара утисак духовности, већ треба да буде засновано на томе колико нечији савети и размишљање стоји у сагласности са саборним умом Цркве. 
 
Озбиљни духовници помажу нам да откријемо природно функционисање наше личности и откријемо слободу која нам је дата у Христу. Квазидуховници поробљују нашу личност и праве од нас слепе следбенике њихове личности. Савети озбиљног духовника изгледају исушвише нормалнои и обично, а лажни духовници опсењују нас причама о заверама, демонским стварима, виђењима и слично. Такви духовни савети не воде духовном изграђивању већ и нас могу да уведу у стање духовне обмане у којој се они налазе. Имао сам велики благослов да упознам три велика старца који су већ од Цркве препознати као свети људи и вероватно ће ускоро и званично бити проглашени светитељима: Јакова са Евије, Порфирија код Атине и старца Пајсија Светогорца. Оно што је карактеристично за сву тројицу који су имали посебне дарове јесте пре свега једноставност и природност, без икакве претенциозности и умишљене мистичности. Код појединих духовника који засењују разним откровењима и који објашњавају и оно што разумеју и оно што не разумеју види се немир, огорченост, гнев који се пред недовољно опитним верницима приказује као ревност за истину. Ту треба бити јако опрезан.

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Размишљајући о оваквим питањима важно је да се подсетимо шта је грех. Да ли је то прекршај одређених законских моралних норми или све оно што нас отуђује од Бога. Грех је посрнуће правилног усмерења човекове воље, последица је помрачења ума и човекове егоцентричности у којој свет види као пројекцију сопствених страсти. У таквом стању човек живи у сталном страху и забринутости и грчевито тражи излаз кроз разне видове зависности и бега од стварности (алкохол, дрога, неморалан живот, видео игре). У оној мери у којој човек разним својим поступцима отуђује себе и од Бога и од своје аутентичне људске природе која нам је откривена преко Богочовека Христа, у тој мери живимо у стању греха, односно промашаја и заблуде. Уколико се не вратимо Богу, не преумимо, тј. покајемо грех постаје наша друга природа и у потпуности регулише наш однос према Богу и другима и човека води у стање дубоке духовне обмане која је ништа друго него духовна смрт. 
Конкретно, ако се човек тетовира да би привукао пажњу на себе или истакао одређену поруку за коју сматра да изражава његову личност запада у слепу улицу. Колико год истетовирали наше тело, нећемо променити оне истинске унутрашње узроке који изазивају дубоко стање незадовољства. Зато је много боље да духовно упишемо име Божије у свој ум и срце и да се украшавамо врлинама. 

Бог вам помогао,
 
Досада и униније као и друге страсти долазе од себичности и индивидуализма. Живот у манастиру је заједница и човек је биће заједнице. Иако реч монах долази од речи μόνος тј. сам, у дубљем смислу сам са Богом, монаси су од најранијих времена живе у заједници јер монах Бога треба да види у сваком човеку, а посебно у свом ближњем са којим живи. Веома ценим отшелничко монаштво, али ми је увек била ближа срцу киновија - тј. заједнички живот. Управо у заједничком животу, а нарочито у манастиру можемо да сагледамо дубоки смисао евхаристијског живота. Као појединци сачињавамо заједницу у телу и крви Христовој и у исти мах смо многи и један.
 
Аутентично православно поимање личности никада није ишло у правцу индивидуализма. Човек постаје потпуна личност само у односу на друге, тачније у односу љубави према другима. А суштина љубави јесте управо у дубоком разумевању да као појединци нисмо целовити и да једино са другима остварујемо себе као слободну и целовиту личност. У свету је много себичности и други се често доживљава као претња и конкуренција. У Цркви треба да владају другачија правила. Отуда нас Христос стално подсећа да је љубав жртва, одвајамо од свога да бисмо дали другоме, али то није осиромашење већ приобретење, постајемо богатији све што више бивамо сиромашни у угађању себи и својим прохтевима. Син Божији је сам показао своју жртвену љубав страдајући на крсту како би нас избавио од вечне смрти. 
 
Хришћани су зато увек део заједнице - Цркве, и хришћанство као нека лична побожност не постоји и претвара се у бег од стварности и фантазију. Бог нас чује и препознаје само у саборном јединству и зато је и молитва Господња која нам је предата речена у множини. Чак су и највећи пустињаци дубоко живели у молитвеном општењу са заједницом. Уосталом сама молитва је дисање заједнице и зато свој најпотпунији смисао има када се саберемо заједно и једним срцем и једном душом упутимо вапај Господу. Наравно, и лична молитва има смисао, посебно када се молимо за друге и тако изражавамо своју бригу и љубав према њима, или када се трудимо да молитвом победимо своје слабости како не бисмо њима повређивали друге. Хришћански морал никада није био циљ самом себи. Ми се боримо против страсти и греха у себи, не да бисмо угодили Богу мучећи себе и одсецајући своју вољу, већ како бисмо били потпунији део Цркве и непосредније живели у евхаристијском начину постојања са другима. Зато се и наша љубав према Богу увек мери у нашем односу према ближњем, али и обрнуто.
 
У заједници која је саздана на љубави, било да је реч о манастирском братству или породици, не може бити досадно и сваки дан је ново искуство и ново узрастање иако посматрачу који не разуме тај начин живота то може изгледати једнолично. Наш свакодневни молитвени живот тј. заједничка богослужења, заједничка трпеза стално нас изнова испуњавају осећањем потпуности и смисла живота. Када у сваком сусрету са другим, било да је реч о сабрату или неком госту, посетиоцу видимо биће које носи лик Христов доживљавамо стално изнова присуство Божије. Монаси с једне стране беже од претеране расејаности и галаме овога света да би победили своју себичност и егоизам, а не да би бежали од другог човека и затварали се у изолацију. Јер како да бежимо од ближњег када једино са ближњима бивамо део Цркве и једино на тај начин  живимо са Христом и у Христу. А Христос је коначно исходиште и нашег смисла живота, наше вере, љубави и наде. Без Христа стално смо у опасности да се наша заједница претвори у обичан интересни скуп људи, а братска или брачна љубав у себичност и користољубље.

 
За хришћане љубав је много више од емоција и представља посебан начин постојања. Погледајмо четири стослова о љубави Св. Максима Исповедника. Ту је садржана цела аскетика наше Цркве јер волети другога значи најпре бити способан победити себе и своју гордост и самовољу. Ово је веома важна тема о којој можда више други пут.

Заиста нисам експерт за дуван. Увек сам се питао какво задовољство људи налазе пушењу. Ипак, не видим то као неко толико велико зло, као што то чине поједини духовници. Пушење није грех, већ порок који као и многе друге ствари које природно нису потребне организму стварају зависност и ограничавају нашу слободу и угрожавају наше здравље. Сваки порок, па и пушење слаби човекову вољу и зато је тако тешко ослободити се зависности. Управо је та раслабљена воља највећи проблем јер човеку отежава борбу са много озбиљнијим духовним проблемима. Ипак, треба се потрудити и с Божијом помоћи сигуран сам да ћете успети. Важно је да се поуздате у Бога.
Што се тиче вашег другог питања, не верујем да иједан грех може бити препрека за монашки живот уколико желимо да се покајемо и посветимо служењу Богу у манастиру. Засигурно, што су страсти и слабости веће у човеку, тежа је и борба јер страсти постају друга природа, слично као дуван, алкохол и наркотици без који организам који је на њих навикао тешко може да функционише. Али, ако човек има истинску жељу да се покаје, тј. промени свој начин живота и размишљања, Бог ће дати снаге и помоћи ће нам. Из црквене историје и житија светих знамо многе примере бивших великих грешника који су досегли високи степен светости. Сетимо се речи Апостола Павла: "Где се умножи грех онде се још већма умножи благодат" (Рим. 5.20). Дакле, има наде за нас грешнике

Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. 
Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору. 
 

Постојале су неке индиције да се напади терориста спремају. КФОР је за сваки случај предузео додатне мере заштите. Косовска полиција је појачала прегледе на граници посебно према Албанији и Македонији. Хвала Богу све је мирно прошло али манастир је под јаком заштитом и константним видео надзором. Нисам желео да дајем изјаве у медијима (које избегавам у последње време колико је год могуће) да се не би ширила непотребна паника. Све ово је саставни део живота Срба на КиМ и већ смо на све ово навикли. Мере заштите данас су стварност живота и на западу, по аеродромима, пред црквама, на улицама....

Постојале су неке индиције да се напади терориста спремају. КФОР је за сваки случај предузео додатне мере заштите. Косовска полиција је појачала прегледе на граници посебно према Албанији и Македонији. Хвала Богу све је мирно прошло али манастир је под јаком заштитом и константним видео надзором. Нисам желео да дајем изјаве у медијима (које избегавам у последње време колико је год могуће) да се не би ширила непотребна паника. Све ово је саставни део живота Срба на КиМ и већ смо на све ово навикли. Мере заштите данас су стварност живота и на западу, по аеродромима, пред црквама, на улицама....

Епископ Рашко-призренски Г. Теодосије дао је интервју за ТВ Храм уочи Божићних празника. Видео снимак доступан је на youtube каналу ТВ Храм. 
Владика је говорио о животу Цркве на Косову и Метохији, о свом епископском пастирском раду, почецима свог монашког живота, обнови светиња и другим темама везаним за живот наше Цркве на овом простору. 
 

Прошле године, био сам позван у Р. Грчку, да одржим предавање поводом 1100 година од упокојења св. Климента охридског. И данас, уочи његовог празника, сажето ћу се осврнути на то што сам говорио у Верији, по питању историјских искривљења, у вези имена ове незаобилазне личности из наше прошлости.
Прво искривљење је аматерски став непризнате МПЦ, да је, као што се сами изражавају, МПЦ била: обновљена светоклиментова Охридска архиепископија и црква! У уџбенику, из којег уче богослови МПЦ, пише: „св. Климент је основоположник данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Поред многих других, наводим само ову референцу, како би јавност могла ближе да се упозна са тенденциозним фалсификовањем историје и конфликтом, који произилази приликом стручне сарадње са јавношћу код нас и у свету, која не подлеже изопачењима.

Епископ стобијски Г. Давид (Нинов)

Но, да видимо шта кажу историјске чињенице! Када кнез Борис Михаил шаље св. Климента да учитељствује у Кутмичевици, разуме се, св. Климент још увек није био епископ. Научна истраживања показују да чак и после инсистирања бугарског цара Симеона, на постављању архијереја словенског порекла, Васељенска патријаршија формира нову епископију, под именом: Величка. Тамо као првог епископа поставља св. Климента, који је за време свога живота једино имао титулу – епископ велички (Αγγελική Δεληκάρη, «Η Αρχιεπισκοπή Αχριδών κατά των μεσαίωνα», стр. 82, University Studio Press, Θεσσαλονίκη 2014). Дакле, сва научна истраживања се слажу, да се св. Климент, епископ велички, упокојио 27. јула 916. године. Исто тако, непобитан научни факт је, да је Охридска архиепископија основана 1018. године, од стране византијског императора Василија Другог Бугароубице, и  да је ова архиепископија имала своју аутономију у оквиру канонске јурисдикције Васељенске патријаршије (Иван Снегаров, „История на Охридската Архиепископия“, Том 1, стр. 52 – 63, Академично издателство Проф. Марин Дринов, София, 1995). Како је могуће да св. Климент буде основоположник МПЦ, када је на основу датума очигледно, да се он упокојио цео један век и две године пре оснивања Охридске архиепископије, чији су архиепископи, узгред речено, у највећем броју, били Грци! Ако није био епископ Охридске архиепископије, онда, које је цркве био епископ? Несумњиво, св. Климент (916. г.), је био епископ Васељенске патријаршије и не може да се сматра оснивачем Охридске архиепископије (1018. г.), а ни у ком случају оснивачем МПЦ (1967. г.). Св. Климент је назван архиепископом охридским од стране састављача црквене химнографије светитеља, дуго после његовог упокојења. 

Друго искривљење историјских чињеница, које је у новије време присутно у нашој отаџбини, јесте, да је св. Климент створио ћириличну азбуку. Сагласно важећем систему образовања, деца већ у трећем разреду уче, како се том истом ћирилицом служе и данас (Весна Настоска, Љубица Севдинска, „Македонски јазик за трето одделение, за деветгодишно образование“, стр. 194, Просветно дело, Скопје, 2015), иако је данашња азбука у нашој отаџбини у највећој мери измењена! Наиме, 1945. године, додато је шест потпуно нових слова, а избачено много старих слова аутентичне ћирилице, чији творац је највероватније био Константин Преславски. Као одговор на поменуто извитоперење историјске истине, предочићу да светски познати византолог Димитри Оболенски, уз научну поткрепу, тврди да се св. Климент служио глагољицом! Управо ради Климентове делатности, Охрид је био главни центар глагољичних скрипторија на Балкану, до 12. векa (Димитри Оболенски, „Шест византиски портрети“, стр. 48, Макавеј, Скопје, 2011). Димитри Оболенски пише да св. Климент, који је подједнако говорио грчки и словенски, поред својих учитеља Методија и Кирила, представља једног од главних архитеката византијске, ромејске културне заједнице. Другим речима, целокупно дело св. Климента, нема уске, једнонационалне, већ икуменске размере, и у себи садржи сву ширину ромејства.

Завршавам следећим исказом: на дну једног пресахлог бунара, налазила се жаба, која је са дна гледала горе, ка небу. Одједном, горе на бунару је слетео галеб, и рекао јој: колико  је прекрасно небо, зар не?! Но, жаба му је недружељубиво и грубо одговорила: каква дрскост, ти ћеш да ми говориш о небу, када га ја одавде где сам и сама много добро видим! Поглед жабе ка небу са дна бунара, је поглед оних који желе да сво небо ставе у њихов ограничен калуп, у њихове тесне националшовинистичке границе. Поглед галеба ка небу, је поглед св. Климента, поглед наднационалног ромејства, тачније, поглед на који је позван сваки човек, који жели да се ослободи од стега националшовинизма и трулежи.
 
Објављено у дневним скопским новинама Слободен Печат, 7. децембра 2017 год.
 Превод са македонског Поуке.орг

View full Странице

Јудаизам у данашњој форми нема континуитет са објавом Бога у Старом Завету. Бог је кроз историју Израиља припремао долазак Свога Сина у историју и много је старозаветних пророчанстава који указују на то. Стари завет је зато припрема за пуно откривење Бога у телу које смо добили једино у Исусу Христу који нам је Бога Оца објавио. Данашњи јудаизам наставак је фарисејске секте која је божанска предања дата преко Торе, пророка и других старозаветних списа погрешно протумачила и оптеретила низом моралистичких правила. У Новом Завету видимо на више места како Господ исправља фарисеје који су увели своја људска предања и претпоставили их божанским. Фарисеји и садукеји су имали погрешну слику о Богу и зато су дали да се Христос, Син Божији, разапне. "У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет Га не позна. Својима дође и своји Га не примише" (Јн 1.10-11) Зато су Хришћани Нови Израиљ и једино хришћанство има пуни континуитет са старозаветним предањем. Јудаизам и ислам (који је настао као својеврсни амалгам неких јеврејских, хришћанских предања и Мухамедових фантазија) нису аутентично предање које нам открива Бога, иако садрже извесне елементе старозаветног предања, које, опет, они тумаче на сасвим другачији начин него ми. Једино Православна Католичанска Црква чува пуноћу апостолског предања, за разлику од других хришћанских конфесија (римокатолика, протестаната, тзв. оријенталних хришћана) које су ово предање оптеретили и искварили мањим или већим бројем погрешних учења или интерпретација, која немају темеља у учењу Цркве првих векова хришћанства, и која стварају мање или више погрешну слику о Христу - оваплоћеном Сину Божијем и његовом домостроју спасења.