Архимандрит Сава Јањић

Помаже Бог,
Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org
Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org
Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org
Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Помаже Бог,
Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org
Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Све који су заинтересовани позивам да посете нови веб сајт манастира Високи Дечани. Наша презентација манастира доступна је на више језика и пружа разноврсан садржај. Сајт је доступан на www.decani.org
Sve koji su zainteresovani pozivam da posete novi web-site manastira Visoki Dečani. Prezentacija manastira je dostupna na više jezika i pruža raznovrsan sadržaj. Sajt je dostupan na www.decani.org

Без увреде драги брате, али у Православној Цркви све је то много другачије. Споља можете да говорите о разним практичним проблемима организације, "петрификацији" православних Цркава које су се конзервирале у историји и у својим етничким традицијама, међутим унутрашњи духовни живот православља за римокатолике је био и остао енигма јер се не може дефинисати рационално и ствар је унутрашњег духовног искуства. Православни светитељи су онтолошки нешто потпуно другачије од инославних. Несместиви су у њихове категорије праведности и врлине и неуклопиви у пијетистичке критеријуме побожности. Римокатолици могу да служе литургије по православном обреду, да читају православне књиге, користе православне методе молитве, да зидове прекрију православним иконама, али опет ће то бити нешто друго. Та другојачност православља у римокатолицима је увек побуђивала комбинацију поштовања и интелектуалног презира истовремено. То можда понајбоље знају они који су из римокатоличанства нашли пут ка православљу и који су морали да прођу озбиљан дубоки преображај, да се ослободе од страха од логички неизвесног. Управо сам вечерас причао у манастиру са једним човеком, старијим православним Немцем обраћеником и слушао његову причу у контексту свега овога што се пише по овом форуму. Његово лично сведочење је за мене било јако упечатљиво и подстакло ме је да напишем ове речи.
Како сам разумео од више мојих пријатеља римокатолика са којима сам разговарао, они на православним службама могу да доживе  лепоту старог обреда, али опет само као својеврсан одлазак у неки музеј, неки узбудљиви и интелектуално стимулативни духовни експеримент из кога се опет враћају у свој сигурни простор заснован на ригидним дефиницијама које им дају сигурност и извесност. Римокатоличка вера је структура која даје унутрашњу увереност у начин спасења који је јасно и непогрешиво дефинисан и без кога би се осећали несигурно и изгубљено. Она је у сталном кретању између страха од казне Божије и често готово богохулног хумора и цинизма лишеног и најмањег страха Божијег. Испод свега тога стоји сумња коју многи римокатолици чак сматрају и посебним изразом истинске вере. 
Ми православни када се нађемо на римокатоличким службама увек смо конфузни и помало нервозни и све нам то изгледа јако страно и туђе, хладно и без спонтане радости. Православна вера за разлику од римокатоличке нема рационалне логике јер почиње управо тамо где престајемо да логички размишљамо о Богу и смештамо њега и духовне реалности у рационалне категорије.  За православне Црква није друштвена организација коју воде људи, нити је црквени живот начин организовања тог друштва. Истина, Црква постоји у историји, овом времену и простору, али суштина Цркве за православне јесте пројава Царства небеског у светотајинској реалности Литургије, доживљај најдубље заједнице са Богом, загрљај Духа Светога у коме нестаје сваки страх и свака сумња и остају само сузе радоснице сусрета са Оцем. Наши пастири и епископи заправо не воде Цркву као код римокатолика папа и бискупи, већ су више служитељи и чувари тајне Христове. Зато је у православној традицији тако тешко све дефинисати и кроз целу историју Цркве видимо како кроз овај свет и век само пловимо ка Царству небеском које опитно проживљавамо, а не градимо овоземаљску структуру цркве која треба да опредмети Царство небеско на земљи. Догматска учења су за нас само оријентири на пучини, знакови на путу, и нешто сасвим другачије него учења код римокатолика која претендују да рационално изразе сваку тајну, да расцепе цвет на делиће да би анализирали његов хемијски састав уместо да га само помиришу.  Зато је Православље за Запад нешто суштински нелогично, неорганизовано и у дубини страно њиховом схватању шта је Црква и шта треба да буде, али и болан сведок оно што је Запад некада и сам био.
То су потпуно два света, два различита схватања Христа и два различита доживљаја Духа Светога. Плашим се да стотине година дијалога и тражења заједничких формула не могу да превазиђу баријеру јер је она суштинске природе. Неко ће рећи да су то већ два потпуно кристалисана етоса која су тешко рационално помирљива због различитих историјских и културних традиција на Истоку и Западу. Чињеница је да када се вратимо у прошлост Западне цркве да налазимо управо традицију која и данас постоји у Православљу. У Риму, где сам био више пута, највише волим да обилазим старе цркве, Сан Клементе, капелицу папе Зена у Саната Праседе, Санта Сабину у прелепом зеленом спокоју Авентина. Са зидова тих древних цркава просто одише дух древне и мученичке, велике и смирене Римске цркве, који је толико видљиво одсутан у агресивно мегаломанској архитектури ренесансне Ватиканске базилике, величанственим али и толико путено-недуховним сликаријама великог Микеланђела у Сикстинској капели, или бројним барокним грађевинама које убијају немирном драматиком пијетизма, патње, бола. Древни и доскора напуштени храм Santa Maria Antiqua испод Палатина сам имао прилику да посетим (са посебном везом преко мојих пријатеља у италијанској војсци) и пре него што је црква отворена за јавност. Осећао сам као да сам ушао у један други свет, свет у коме нема ни Истока ни Запада. Дубоко сам био дирнут величином и духовном снагом древне Римске цркве која је с правом сијала као најлепши драгуљ Хришћанства вековима. Као што је овај бисер-црква био покривен земљом на коме је направљена нека безначајна барокна црква, тако је у Риму закопана дубоко древна традиција која је дивљењем испуњавала целу васељену.
Читајући на пример Vita Patrum Св. Григорија Турског из петог века улазимо у онај исти свет који смо упознали читајући о Св. Серафиму Саровском, Светогорским или древним египатским оцима. Древна западна духовност је трезвена, непосредна, без оне патетике и извештачености коју налазимо од Средњег века наовамо у западној литератури и уметности. Раскол који дели хришћански Исток од Запада није ипак последица богословско-терминолошких неспоразума, већ резултат једног новог паганског и човеко-центричног духа који је превладао на франачком Западу и који се постепено спустио на Италију и јужну Галију. Тај нови дух оставља само тужан одсјај онога што су древни западни оци, подвижници, обични верници некада веровали на древном хришћанском Западу. Православни Исток је то све више и више осећао док се коначно све дубљи раздор није пројавио на тако бруталан начин почетком 13. века скрнављењем Новог Рима на Босфору и плашим се ставио тачку на један од најплодоноснијих периода живота Цркве. 
Остаје да се надамо и Богу молимо да се нађемо, али не у неким договореним текстовима или формулацијама богослова који се баве математиком речи академским умовањем, већ у оном духу који смо делили хиљаду година и прославимо заједно Бога који је велики у светима својима.
 

Ево једног одговора на другој теми, па да га постирам и овде међу осталим мојим текстовима:
Већ сам раније писао на ову тему. Лично верујем, а не знам да је ико од православних епископа или сабора рекао нешто другачије, да се римокатолици и други неправославни не спашавају (тј. остварују онтолошку заједницу са Богом) преко својих погрешних учења и самим тим преко својих тајни које су засноване на погрешним учењима, јер бисмо у противном релативизовали целокупну православну догматику и традицију наших сабора. Слично као што су и римокатолици дефинисали да у не-католичким заједницама, односно, како они кажу код одвојених хришћана постоје елементи освећења који упућују на јединство католичанске Цркве, и ми можемо да кажемо исто. И код римокатолика и других хетеродоксних хрићана постоје елементи освећења и деловање Духа Светога који васцелу творевину упућује спасењу. Ова чињеница не значи да су неправославне тајне валидне и спасоносне. Неправославни остварују своју заједницу са Богом следујући Светом Писму, својој хришћанској савести и оним учењима која нису искварена новотаријама које немају упоришта у традицији Католичанске цркве. Они који отворено раде на рушењу Православне Цркве, наравно у много су опаснијој ситуацији јер хуле на Духа Светога. Али они који су рођени у традицији која је изгубила пуноћу православне истине не могу бити криви због тога и многи од њих могу да нам послуже као пример, осим, наравно, по погрешним учењима која држе зато што вероватно нису научили ништа друго. 
Мислим да је ово одговаран став али ако неко сматра да су неправославне тајне валидне али само немамо интеркомунио због неких историјских проблема, мислим да је овај став јако тешко ускладити са свим досадашњим православним предањем, тј. до почетка двадесетог века када и ова учења почињу да се јављају али имајући у виду већину верног народа и свештенства немају подршку као аутентично православно наслеђе. 
Појам спасења, нажалост, данас се гледа јако јуридички. Спасење је остварење онтолошке заједнице у Христу, у коме постајемо нова твар и већ и овде и сада започињемо да живимо реалношћу будућег века, што живо окушамо у Св. Литургији и литургијском тј. евхаристијском начину постојања у Цркви. Погрешна учења о првородном греху као кривици, о задовољењу увређене божанске правде, о јуридичком схватању спасења у коме се уводи појам чистилишта, разна платонистичка застрањења итд отежавају изградњу пуне заједнице у Христу и хришћанство своде на јуридичу религију, на верску идеологију. Такав дух је стран аутентичној православној вери и светоотачком наслеђу. Али Божије милосрђе је велико и Бог познаје тајне сваког срца. Зато пред овом тајном треба да имамо страха Божијег и не одређујемо ко ће у рај, а ко у пакао. Само одређивање ко ће ићи у вечну пропаст већ је заправо отуђење од Божије љубави. Неправослване треба саветовати и упућивати да нека од њихових учења нису исправна и да су последица људског размишљања, а не надахнућа Духа Светога.
А што се тиче Цркве, васцела твар је позвана да буде Црква. Црква је за Православље пре свега светотајински догађај, а не societas на челу са римским папом и његовим бискупима. Ово је суштински проблем о коме сам послао неколико порука последњих дана. Када говоримо о томе ко је у Цркви, а ко није пре свега треба да имамо перспективу да је Црква оприсутњење Христа у историји и да у Цркви учествујемо. Православни хришћани који држе апостолску веру учествују најпотпуније и имају благодатно дејство светих тајни у пуноћи. Неправославни и њихове организације које у историјском и техничком смислу можемо условно назвати "црквама" учествују посредно и непотпуно и њихове тајне имају дејства само у педагошком и моралном смислу, јер нису у непосредној евхаристијској заједници са правоверним епископима. Циљ православног икуменизма јесте да сведочи веру, а не да тражи минимум сагласности. Сагледавајући тајну Цркве можемо само да се дивимо чудесном промислу Божијем који све људе и васцелу твар води новом постојању у Христу. Зато је одговорност Православне Цркве велика за сведочење те истине.
Неко ће рећи, како онда већина хришћана на свету нису православни. Али, зар Господ не говори о уском путу и малом броју оних који га налазе. Зар апостолска Црква није била само једна мала група људи у односу на велики број пагана. Ускоро ће број муслимана бити већи од броја свих оних који се зову хрићшанима. Да ли ће то значити да је ислам права вера? Засигурно не. Зато је важно да се држимо своје вере, али да према онима који нису православни, а који имају према нама добру вољу и који траже Бога, показујемо искрену и нелицемерну љубав, што подразумева и то да ако се од нас то тражи кажемо у чему они нису у праву. 

- Da li mislite da vasi komentari na tviteru gde cesto Kosmet nazivate Kosovom,gde politicarku sa Kosmeta nazivate presednicom Kosova... Bune samo kako vi kazete lazne patriote i nacionaliste ili mislite da se to ne desava i sa duboko verujucim ljudima u Srbiji,koji jednostavno cvrsto veruju i cvrsto su saglasni sa onim sto je sabor nase crkve doneo vezano za Kosovo i Metohiju (Kosmet ili Kosovo i Metohija ne Kosovo, gde se ne prica o institucijama koje se vezuju za suverene i priznate drzave premijer,predsednik.
 
Често су они који су најдаље од Косова и Метохије најжешћи бранитељи али и судије онима који овде живе. Не треба све гледати политички јер је политизована свест веома озбиљан проблем за сваког човека, а посебно за хришћанина. Ми овде живимо и морамо да комуницирамо са онима око себе. Наравно да је за мене и за све наше православне вернике ово Косово и Метохија и увек ће то остати јер пре свега живим у Метохији. Међутим у комуникацији са међународним представницима и локалним људима често користимо назив који представља конвенцију и који се налази у резолуцији УН 1244. Уосталом назив КОСОВО се користи и у многим српским историјским и другим изворима и не значи никакво негирање наше традиције. Ово је плашим се највећи проблем за оне који донедавно нису ни знали где се налази Призрен или Пећ па сада се јуначе са сигурне удаљености.
 
Када са неким комуницирате и желите нешто да постигнете није вам циљ да одмах у старту започнете сукоб. Ни Албанци нису срећни што је у међународној верзији назив српски Косово а не албански КосовА. Наша Црква и самим тим сви ми у њој не признајемо Косово као независну државу и сматрамо да је она проглашена нелегално и неправедно, али истовремено ми овде живимо и морамо да опстанемо па зато сво свештенство и монаштво има косовске документе како бисмо лакше остварили своја права пред локалним институцијама. Уосталом, и наше државне власти комуницирају са косовским представницима али то ни за њих не значи признање Косова као државе. Наш приоритет јесте пре свега да очувамо народ и светиње, а границе су се мењале и мењаће се ко зна колико пута.
 
На твитеру користим енглески језик јер ми је превасходни циљ да међународним и локалним саговорницима пренесем одређене поруке. Ових дана посебно истичем опасност нестанка хришћана на Блиском Истоку где се како видимо дешава слично што се догодило и нама. Недавно сам објаснио да косовски модел решавања проблема у Сирији који неки заговарају није добар јер је на КиМ једна репресија режима замењена организованим терором албанских екстремиста и то пред међународним очима.  Већ смо доста успели да урадимо ових година јер је српска духовна и културна баштина призната од међународне заједнице и тај назив је ушао и у косовски устав. Другим речима питање наше баштине је интернационализовано што је веома важно за њено дугорочно очување. Ипак највећа нада нам је у Божију помоћ и зато верујемо да ће нас Бог сачувати са нашим народом.

Хвала вем! Ово се свакако не односи само на мене лично, већ и на све нас који покушавамо да нађемо смисао своје вере у данашњем смутном времену. Највећа опасност за хришћане, али уопште и за сваког мислећег човека јесте да прихвати један шематизовани, црно-бели поглед на свет у коме су сви одговори унапред дати. Лепота Еванђеља јесте управо у томе да у сваком времену и простору налазимо смисао еванђелске истине, опет и опет се враћајући Христу кроз предање Цркве. 
 
Након страдања нашег народа и многих несрећа које су задесиле и друге и нас на овим нашим балканским просторима остало је много горчине и бола. Тешко ми је када видим младе људе који су опијени том горчином и који не могу да без цинизма реагују на било шта што се дешава око њих. Ово је велика опасност за читаву једну генерацију, а ми као хришћани морамо да на то нађемо духовни одговор. Наравно, истински пут је једино покајање, односно преумљење, промена начина сагледавања реалности. Без тода једини избор је да се препустимо таласу масе која тражи одговорност свих осим самих себе. 
 
Увек ме је одушевљавало како у тексту Јеванђеља нема горчине, а говори се о тешким и претешким стварима, страда Син Божији, издан, распет на крсту. Зар може бити већег ужаса, а опет, у речима апостола еванђелиста ни трага горчине, ни трага осуде, ни трага мржње већ радост. Откуда таква радост? Знамо да та духовна радост долази једино из живе свести да страдање Христово није крај већ почетак. Пропадљива и трулежна људска природа узлази о десну страну Бога Оца, небо се сједињује са земљом, пролазно са вечношћу, смрт губи смисао, јер постаје само двер кроз коју пролазимо ка вечној радости која почиње још у овом веку и свету и наставља се бескрајно. Од нас се само очекује да својом вољом и васцелим својим бићем (дакле и телесним подвигом и испуњавањем заповести Господњих) прихватимо тај дар спасења и читав свој живот саобразимо са животом који имамо у Христу у кога смо крштени. 
 
Међутим, када немамо те вере, када видимо сва исходишта једино у овом времену и простору, у земаљском благостању, сили, територијама и др. наравно да ћемо стално бити испуњени горчином и разочарењем, јер све што је пролазно пропада. Рани хришћани су живели као путници-ходочасници и свака земља им је била отаџбина, а у савакој су били странци као што каже посланица Диогнету. На сваком литургијском сабрању постојала је жива свест да је спасење ту већ са нама и да Господ долази - Маран ата! Неки објашњавају да су хришћани очекивали да ће други долазак бити ускоро, па када се то није догодило полако су престали да то очекују на сваком сабрању. Мислим да није тако, долазак Господњи је увек актуелан, на свакој Литургији ми доживљавамо долазак Царства небеског и знамо да је оно ту и већ бива међу нама. Живећи стога у тој литургијској свести сталног присуства Царства небеског које се из Литургије и кроз литургију у евхаристијском начину постојања преноси у наш породични живот, наше заједнице, наш свакодневни рад и живот, сасвим неопходно мењамо и начин гледања на овај свет око нас. Не постајемо неосетљиви, али муке и патње овог времена постају безначајне према вечној радости која је већ ту са нама. Ако нас потерају из једног града идемо у други јер свуда је земља Господња, ако нас прогоне благосиљамо и полако се учимо да вршимо најтежу запосвест која је и највећи израз љубави - да волимо и непријатеље своје јер ако нам и чине неко зло то чине јер не знају шта раде.
 
Косово је за нас православне Србе хришћане пре свега духовни простор, који се не може земаљском силом ни бранити али ни земаљском силом, а псоебно неправдом одузети. Духовне димензије овог простора надилазе територију и зато је за нас Косово увек било и остаће икона оног Царства за које живимо и које проживљавамо у Литургији. Отуда и поред свих страдања и мука, наш народ који живи у тој вери није изгубио радост и нема горчину, нема ни мржњу према другима, већ осећа радост која надјачава све оне људске туге и забринутости. Некоме је то можда тешко разумети али живећи овде и пролазећи све што смо прошли и ми и они око нас упознајемо свет на један други начин. Полако духовно сазревамо у уверењу да је једино право ропство и неслобода када смо овладани мржњом и злом, а једина истинска слобода у Христу и њу нам нико не може одузети осим ми сами својим погрешним избором. 

Највећи проблем у бескрајној расправи између еволуциониста и креациониста јесте у томе што се и једни и други држе искључивих ставова. Упорни еволуционисти који су већином и атеисти виде у теорији еволуције како је они разумеју оправдање за одсуство Бога и еволуцију тумаче пре свега тако да рационално могу да објасне тајне живота и уопште постојања. С друге стране креационисти који иду у крајност већином то чине зато да би оправдали себи и другима своју веру у Бога и једно дословно (буквалистичко) тумачење Светог писма, што њихови противници еволуционисти исмевају. Тај непомирљиви сукоб не може никада да се оконча пре свега зато што све тајне живота и постојања не могу да се докажу научно, али исто тако што ни постојање Божије не може да се докаже методама емпиријске науке. 
Мислим да је за нас православне хришћане веома важно да разумемо да повест о стварању Божијем које је описано у књизи Постања није научни трактат који треба стално поредити са научним теоријама ни у афирмативном ни у негативном смислу. Ми верујемо да је Бог створио све што постоји, све је привео у постојање својом вољом и све је створио да постоји вечно кроз Сина Његовог Јединородног. На известан начин процес стварања још није завршен иако је Бог све створио као добро. Потребно је било да човек као једино словесно биће изрази сагласност са Божијим планом и то је остварено у последња времена кроз Богочовека Исуса Христа у коме и кроз кога сва творевина бива сједињена и на крају времена биће у Христу предата самом Богу Оцу да буду сви једно у Христу (уп. Гал 3.28; 1Кор 15.28 итд). На крају времена, Бог ће (пре)саздати ново небо и земљу, све ће се променити. То је коначни циљ стварања света и пре свега човека кроз кога васцела твар улази у вечно постојање у Богу. 
Проблем са крајностима еволуционизма и креационизма који набрајају аргументе и цитате јесте у томе да се рационално докучи начин како је Бог створио свет. Да ли јеврејски ЈОМ значи дан од 24 часа или неодређено дуг временски период потпуно је ирелевантно питање јер Бог све што хоће може да уради без икаквих временских ограничења. Уосталом он је у самом почетку створио небо и земљу, дакле, васцели невидљиви и видљиви свет. Извештај о стварању само говори о даљем обликовању видљивог света без улажења у детаље како се процес одвијао. За онога који гледа из ширег контекста на Божије стварање света није зато толико важно да ли је једна врста настала из друге или их је Бог одједном створио онакве какве јесу. И једно и друго је могуће, јер је Бог свемогућ. Оно што је суштински важно јесте да смо сви повезани и да се у нашим телима одвијају слични биохемијски процеси који показују да човек није неко надземаљско биће које је спуштено у свет, већ да смо суштински повезани са свим оним што постоји, и штавише да је по својим душевним својствима човек сродан и анђелима. Наравно, за онога који хоће да рационално све објасни и да докаже себи и другима или ригидни еволуционизам или буквалистички креационизам, овакав одговор није довољан. У томе је суштински проблем, јер човек жели по сваку цену да Бога смести у ограничене оквире свог разума, што није ништа друго него да сам овлада Богом, односно да сам постане Бог без Бога, што је суштина човековог пада. Отуда су ове недоумице последица падног стања човековог, јер човек је створен да живи у најнепосреднијој заједници са Богом, а не да га објективизује као неког другог кога треба испитати и протумачити. 
Зато процеси еволуције које је наука донекле испитала и доказала нису суштински супротни нашој вери и учењу о Божијем стварању света јер ипак је на почетку Бог морао да све уведе у постојање. Ми смо сви саздани од оног материјала који је створен у самом почетку када су се формирала сазвежђа и галаксије. Бог није наново стварао оно што је настајало после и видимо врло конзистентну употребу глагола у јеврејском језику који указују на стварање (односно, обликовање) од онога што је већ створено. У том контексту могућност да је све ишло по неком чудесном Божијем софтверу (логосности) не само да није супротна нашој вери, већ штавише, утврђује нас у вери да све бива по Божијем предвечном благовољењу. Размишљајући у овим координатама ни најмање не доводимо у питање да је Бог све створио или улазимо у безбожну идеју да нешто може настати само од себе или механички мимо Божије воље да постане нешто друго. Овакво тумачење еволуције је дубоко погрешно, као што је с друге стране један буквалистички креационизам који негира динамику Божијег стварања и међусобну повезаност свега створеног у крајњем смислу засновано на негирању Божије свемоћи и одсуству вере у Бога, на један или други начин.
Човек је врхунац Божијег стварања јер је човек једино словесно биће у универзуму и зато је сам Син Божији постао човек да би кроз њега све ушло у ипостасну (личну) заједницу са Богом. Зато је човек микрокозмос и биће које повезује видљиви и невидљиви свет. Чињеница да човек рекапитулира  све што је створено и са њим је непосредно повезан суштински је важна за нашу веру и разумевање домостроја спасења (оцелотворења) свега у Христу Исусу. Зато ово веровање треба да буде полазана тачка за свако размишљање не ову тему. Стварање света можемо зато разумети само из перспективе коначног циља и смисла зашто је Бог све створио, а то нам је открио сам оваплоћени Син Божији, Христос Богочовек. 

Већ сам и раније писао о томе та је суштина литургије да се саберемо заједно, узнесемо благодарност Богу заједно са својим епископом или свештеником, принесемо дарове и причестимо се њима. Ми долазимо на литургију не само да се молимо или да "присуствујемо" ритуалу, већ да живо и непосредно опитујемо да смо једно у Христу. На литургију долазимо заправо да једемо, ако бих могао да кажем најједноставније. У раним периодима историје Цркве било је незамисливо да неко долази на литугију и не причести се, као што је незамисливо да некога позовете на вечеру, а он не једе и само гледа како ви једете. Проблем је с временом настао што је дошло до слабљења литургијске свести. Рани хришћани су живели у дубокој свести да су тело Христово, једна заједница, породица и да нису од овога света, да су само путници у овом времену и простору. Данас имамо озбиљан проблем секуларизације. Одласци на литургију су често бег из гужве и галаме свакодневног живота у коме често заборављамо и да смо хришћани и који је смисао нашег начина живота. Међутим, треба да се враћамо литургији као темељу нашег хришћанског живота и да разумемо да наш литургијски живот не престаје завршетком службе у цркви, већ се наставља, у породици, на послу, у сваком тренутку нашег живота. Зато је важан подвиг, да нас подсећа и враћа Христу. 
Због губитка литургијске свести код доброг броја хришћана, напуштања редовних постова, молитава, учешћа у богослужењима у појединим епархијама за оне који не посте редовно и не живе активним хришћанским животом обично се уводи период посебне припреме за причешће. Иако у канонима Цркве нема упутстава за посебне постове, осим редовних постова и литургијског поста (од поноћи до причешћа), епископи и свештеници упућују вернике на посебну припрему за причешће. Најбоље би било уколико бисмо редовно држали све постове, исповедали се и учествовали у редовном литургијском животу (службе барем недељом и празником). У том случају посебна припрема није неопходна осим уколико надлежни Архијереј или парох то тражи. Различите су праксе. У нашем манастиру имамо на недељним и празничним службама вернике (поклонике) који живе ативним хришћанским животом, који редовно држе постове и труде се у борби са грехом и страстима. Они могу да се причесте без посебног додатног поста. Понекад имамо поклонике који чак и не знају шта је причешће и њих упућујемо да морају да се припреме како би учествовали у евхаристији. Евхаристија није магијска радња која сама по себи исправља. Ако човек не зна шта прима и не улаже труд у борби са грехом и страстима учешће у евхаристији нема пуни смисао. Господ нам се у евхаристијским освећеним даровима даје цео али ако не знамо шта једемо и пијемо, причешће није на спасење и вечни живот.
У данашњој пракси имамо две врсте крајности. Једна је да се пред вернике постављају посебни постови и услови за причешће без обзира да ли живе редовним хришћанским и евхаристијским животом или не. Резултат је да се на таквим литургијама ретко ко причешћује. Причешће се по незнању неких свештеника и верника тумачи као награда за врлински живот и људи "из смирења" избегавају да се причесте. Ово је јако погрешна пракса која обесмишљава литургију. С друге стране имамо другу крајност. Причешће се даје свима без обзира да ли знају шта примају или не, да ли се труде у хришћанском животу или не. И ово је погрешно јер се инсистира на форми и људи врло често не мењају свој начин живота, а примају причешће често не знајући ни шта примају. Јако је добро да свештеник у беседи говори редовно о литургији, о смислу учествовања у литургији и о томе шта примамо. Примање Светог Причешћа није награда за добра дела, али с друге стране то је и лек за све нас који се боримо против страсти и греха. Господ се у евхаристији даје грешницима, али грешницима који се КАЈУ. Ово је јако важно јер, они који не живе у покајању не знају шта примају. Зато причећу прилазимо са дубоком свешћу да се сједињујемо са Господом, да прилазимо Лекару наших душа и тела, да добијамо лек бесмртности. Пошто све што нам Бог даје, даје се у слободи, без нашег слободног настројења и отворености срца свете тајне не делују саме по себи. Зато треба да борбом са страстима и грехом отворимо своје срце и Бог ће моћи да уђе и исцели нас. Они који занемарују значај покајања и сматрају да евхаристија делује сама по себе без обзира на наш начин живота дубоко су у криву, али исто тако и они који сматрају да је подвиг суштина хришћанског живота, а да је причешће или награда или средство за бољу борбу. Веома је важно да ово правилно разумемо јер у духовном животу све је у слободној синергији (садејству) Бога и човека.  
Зато је добро да се стално духовно саветујемо са својим свештеницима и редовно исповедамо и да се поуздамо у њихов духовни савет у вези учешћа у евхаристијском животу. Различите праксе треба да поштујемо и прилагођавамо се. Сваки епископ и свештеник носе одговорност за спасење душа које су им поверене и јако је важно да се држимо њиховог расуђивања, не правећи се учитељи другима. Ако смирено следујемо савету духовних пастира, Господ нас никада неће оставити. 

Евентуално пресађивање главе, односно, прикључивање главе на ново тело је још на нивоу научне фантастике, иако није сасвим теоретски немогуће да ће једнога дана и то бити могуће. Пре свега, када говоримо о души није добро да мислимо о аутономном ентитету који постоји независно од тела и који се физички налази на једном конкретном месту. Такође, када говоримо о телу не говоримо о истом телу које имамо сада и оном које смо имали пре 30 или 50 година. Биолошки такво тело не постоји јер се ћелије стално мењају. Заправо, моје тело у овом тренутку када пишем неће бити идентично са оним када пошаљем поруку јер ће одређен број ћелија одумрети, настаће нове јер у створеној природи све је у непрестаној промени. Остаје моја свест о мени као личности и континуитету моје личности од времена када сам био тинејџер у биолошком, али да ли и у духовном, то је већ друго питање?. У 23. години живота примио сам крштење и према нашој вери крштењем улазимо у нови начин постојања. Закони биологије и даље владају нама и осећамо континуитет са оном "старом" личношћу од пре крштења, али то је због тога што континуитет личности сводимо на свест и сећање, запостављајући чињеницу да крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. То није само фраза или моралистичка категорија (кршењем постајемо бољи, духовнији и сл, што увек није случај:) већ питање онтологије која се не може регистровати на нивоу биологије. Дакле, у сваком погледу наши појмови о телу и души су јако ограничени.
Испитивајући где се чува човеково памћење у мозгу научници су наишли на јако необичне феномене. Дуго времена се сматрало да сваки догађај који запамтимо ствара или одређени синапсис у мозгу или одређени молекул који је везан за конкретан догађај. Међутим, низом експеримената дошло се до закључка да памћење није лоцирано на једном месту и да делује на принципу интеракције слично холограму. Да не бих ишао у даљину холограм представља слику добијену интерференцијом два светлосна таласа, као реконструкцију једног од та два таласа користећи други у процесу. Звучи прилично апстрактно и постављамо питање какве то везе има са нама. Холограмска слика на филму ничим не указује на објекат који холограм представља и личи на површину воде где један бачени каменчић ствара своје таласе, а други своје и тако даље и добијамо њихову међусобну интерференцију. Холограм настаје када се ласерски зрак раздвоји на два посебна зрака, први се одбија од предмета који фотографишемо, а други се потом судара са рефлектованом светлошћу првог. На комаду филма овај тзв. интерференцијски узорак личи на концентричне прстенове и разне облике, који тек када се кроз њих пропусти поново ласерски зрак дају слику тродимензионалног објекта око кога можемо да шетамо и посматрамо га као виртуално постојећег. 
Зашто је ово важно за наша питања? У крајњем случају као један од примера за разумевање богословских реалности. Особина холограма није само да чува облик тродимензионалности на дводимензионалној плочи, већ када се комад холографског филма пререже на половину и осветли ласером, свака половина ће садржати читаву тродименизионалну слику. Наравно, што више цепкамо филм слика ће бити мутнија. Дакле једна конкретна слика не постоји на једном месту већ је резултат интерференције. Зато неки научници сада верују да наше памћење функционише на принципу холограма. 
Враћајући се на наше питање, рекао бих да је душа енергија човека која у односу на тело постоји ХОЛОГРАМСКИ тј. није концентрисана на једном месту, ни у мозгу, ни у срцу, ни у руци, ни у нози. Након телесне смрти тела и његовог распадања човек и даље постоји, обично кажемо у памјати Божијој, јер човек није само тело или само душа, али непотпуно и тек након васкрсења "наш холограм" се поново благодатним дејством Божијим манифестује као васкрсло тело. Ово је само једно крајње условно поређење са једним природним феноменом који је везан за шире тајне постојања твари. Квантна механика нам показује да електрони на један начин постоје и делују када их не посматрамо, а на други начин када их посматрамо и инструментима меримо њихово креатање (чувени Томас-Јунгов експеримент са двоструким прорезом). Када их не меримо и не посматрамо понашају се као таласи, а када их посматрамо и меримо понашају се као солидне честице. Ови принципи несталности физичког света су направили праву револуцију у поимању твари. Принцип холограма често користим као пригодну илустрацију у објашњавању и природе Цркве. Као што је сваки део холограма носи целу слику тако и свака Црква Божија јесте истовремено и помесна и цела Католичанска Црква. Универзалистички поглед полази од тога да постоји само Католичанска Црква као целина, а помесне Цркве (са својим епископима) су делови те целине и самостално немају пуноћу реалности Цркве без везе са њеном главом, односно (у римокатоличкој верзији са папом). Идући даље елементи холограма су на известан начин и једно (целина) и многи, а то је призрак највеће тајне нашег постојања у Христу. Тајне Божије су сакривене у створеној природи иако је неизмерно надилазе. 
Теоретски гледано човек чија би глава добила ново тело имао би континуитет личности и душе без обзира на ново тело јер у крајњем случају и код здравог човека тело се више пута промени у току живота. Али ни то тело, ни оно које је имао пре тога неће бити идентично оном телу које ће постојати у будућем веку. Када говоримо о васкрсењу тела не говоримо о васкрсењу пропадљивог тела, већ новог тела које поседује нову телесност по икони Христовој. Зато наша тела у будућем веку неће бити тела мушкараца и жена, нити ће имати антрополошке карактеристике Грка и Јевреја. 
Човек у о овом садашњем биолошком начину постојања живи у јако ограниченим координатама које региструјемо само својим чулима. За нас је стварно само оно што можемо да региструјемо чулима. Оно што не можемо да региструјемо, за већину људи не постоји. То је толико с друге стране нелогично као што би човек који седи у соби где нема телевизију, радио, интернет везу и рекао да ти електронски сигнали не постоје јер их он не види иако је соба у којој седи препуна екелтронских таласа и сигнала. Наравно, када нема апарате којим може да их региструје они за њега на постоје, када их има тв и радио, интернет и те како постају део нашег искуства, и те како утичу на наше поимање реалности. Неки научници теоретски сматрају да уколико би се човеков мозак екстрактовао и омогућио његов живот ван тела, рецимо у некој текућини која би симулирала живот у телу, и потом мозак стимулисао одређеним информацијама, сигналима које ниначе добијамо од чула (пошто мозак ни не види ни не чује већ само се у њему сигнали споља манифестују као звук, слика итд), онда би мозак заправо могао да живи у виртуелној реалности. Мозак би могао да мисли да трчи у природи или шета иако заправо борави ван тела у потпуно другом окружењу. Можемо се сетити овог сајнс фикшна из филма Матрикс, који нимало није безазлен. Мозак заправо нема директног контакта са спољним светом и са њим комуницира искључиво на принципу сигнала који у њега пристижу из чула, обрађују се и стварају одређену реалност. У Христу, Духом Светим ми поимамо свет даље од чула и отварају нам се видици који надилазе биолошка ограничења наше створене природе. Зато је истинско знање управо тајна нашег обожења у Христу. 
Колико је ова виртуелна стварност нашег света и века нешто што је већ и сада део свакодневног живота показују снови. У сновима често врло живописмо доживљвамо да смо на неком другом месту и некој другој стварности, "видимо" слике, "чујемо" звукове, неки чак осете и мирис неке посебне хране, а заправо лежимо у кревету и мозак функционише у одређеном модусу независном од наших чула. Колико заправо функционишемо као исте личности у сновима? Ово је јако занимљиво питање. Све то показује да је биолошки свет и наша искуства која су искључиво утемељена на чулима и биохемијским процесима у мозгу нису пуна реалност. Као хришћани ми овај свет видимо само као сенку будућег вечног Царства Божијег. Живимо у свету али са свешћу да нисмо од овог света, ходимо по земљи, а знамо да је наша отаџбина на небу. Занимљиво је колико савремена истраживања у науци показују "нестварност" света који сводимо искључиво на наша чулна искуства. 

Хвала вам на линковима. Што се тиче читања псалтира имате правило на једном руском сајту (мислим да може да се лако разуме).
http://xn--80aafxiqcbbffb0agpc0d.xn--p1ai/psaltir/ustav/index.html
Иначе псалтир можемо да читамо у свакој потреби. Мени је посебно леп твз. Псалтир Светог Јеронима. Св. Јероним Стридонски био је велики познавалац Светог Писма и посебно Псалтира. Из Псалтира је извукао посебно лепе стихове као свој свакодневни духовни подседник и све молитвено уобличио. Врло га радо читам. Древни оци су често издвајали посебне псалме, као Шестопсалмије, Дванаест псалама у египатској монашкој традицији и многе псалме су знали напамет, а стихове појединих псалама су понављали у току дана као молитву, слично као што сада понаваљамо Исусову молитву. "Псалтир Св. Јеронима" имате у прилогу. Користио сам савремени превод на српски изабраних стихова које сам нашао у латинском тексту његовог пслатира.
Psaltir svetog Jeronima.docx

Житија светих су писана у посебном књижевном маниру, као што се и иконе и фреске у црквама сликају не као реалистични прикази ликова светитеља већ са намером да укаже на духовни карактер њихове личности. Житија зато осликавају духовни лик светитеља и нису њихове биографије. Ако бисмо житија читали као неки CV светитеља то би било исто као да на основу иконографских приказа покушавамо да одредимо карактеристике њиховог лика, висину, боју косе и очију и сл. Такође и иконографија и житија светитеље приказују из перспективе вечности, а не у свим њиховим биолошким или биографским детаљима. Светитељи су као и сви други људи имали својих слабости и управо зато што су их били свесни и кајали се Црква их је препознала као свете. Данашњи моралистички идеал светитељства заснива се на идеји да је светитељ неко надземаљско биће које никада ништа није погрешило. Наши средњовековни владари су били људи од крви и меса и знали су и те како да погреше и учине страшне грехове. Али за разлику од данашњих владара овога света који нису спремни да признају своје грешке, да се промене, владари које Црква поштује као светитеље показивали су и те како покајање и бригу о Цркви и народу и у таквом су памћењу и остали. Један од најбољих показатеља да то нема везе са политиком јесте чињеница да није остао светитељски култ најмоћнијег српског средњовековног владара, цара Душана, који је био изузетна историјска личност, што нико не оспорава. Да се одлучивало по политичком кључу било би засигурно другачије. 
Царство небеско је пуно покајаних грешника, а први међу њима коме је обећан рај је покајани разбојник који је био распет поред Христа на Голготи.  Тајне Божијих судова су надумне и често нисмо у стању да их сместимо у уске оквире данашњег људског морализма. "Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије" Мт 21.31.

Стари Завет је историја припреме изабраног народа који је постепено стасавао у одређеном историјском и културном контексту Блиског истока тога времена. Зато Стари Завет никада не можемо разумети без Новог Завета и коначне Божије објаве. Старозаветни текстови нам показују како је Бог постепено јеврејски народ васпитавао и припремао за коначну објаву и долазак Сина Божијег у телу. Буквално тумачење Старог Завета, посебно ван контекста Новог Завета видимо у фарисејству које је Господ толико изобличавао и које представља основу данашњег јудаизма. 
Јако ценим професора Јеротића али ипак морамо да узмемо да о питањима полигамије и још неким другим стварима он говори из сопственог разумевања тих питања, а не из контекста традиције Цркве. Господ нас узводи у нови начин постојања у који улазимо крштењем и у коме биолошке законе замењујемо новим животом у Христу. Брак је светиња, али не сам по себи јер у Царству Божијем неће бити полова и зато Црква у тајну брака уводи подсећајући младенце на тајну Христа и Цркве. Заправо Апостол нас подсећа да ова тајна новог живота у коју улазимо крштењем већ почиње сада и овде: “Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу” (Гал. 3, 28) Дакле, човек из једног биолошког мода постојања узраста у нови еклисијални начин постојања који ће се у пуноћи пројавити тек након Другог доласка Господњег. Зато хришћанин свој идентитет не би требало да гради на свом полном или етничком идентитету или опредељењу, већ на Христу у коме постајемо нова твар. Ако се наш живот сведе само на биологију, остајемо заувек у сенци смрти. Одређена правила која се тичу моралног живота нас хришћана трају само "докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове“ (Ефес. 4:13) А то је коначни циљ нашег стварања и постојања - да у Христу постанемо "причасници божанске природе" (2Пет 1.4). 

Благодат Божија је неопходна за спасење једноставно зато што ми сами себе не можемо спасити тј. увести у вечно постојање и заједницу са Богом. То је могуће само захваљујући томе што је сам Син Божији постао човек и подарио нам спасење које имамо у Њему, у Телу Христовом јер једино преко Христа имамо заједницу са Богом и једино преко Христа и у Христу постајемо баштиници Духа Светога. 
Међутим, дар спасења се даје слободно, а не по присили. Ми га, дакле, можемо прихватити или одбацити и зато постоји рај и вечни пакао или духовна смрт. Човек својим трудом себе не може спасити без обзира каква добра дела чинио и колико се подвизавао. Подвиг и добра дела без Христа остају у сфери личног моралног усавршавања, али нас не изводе из смрти у истински живот и не чине нас аутоматски баштиницима Царства небеског. Међутим, да бисмо примили дар спасења мора да се покајемо тј. променимо свој начин живота. Није довољно само да се крстимо, већ и да заживимо даром новог живота у Христу. Без синергије Божијег благовољења и нашег труда у држању заповести Господњих не можемо да се спасемо. Када човеком овладају грех и страсти, једноставно, човек не само није у стању да прими дар спасења, већ је у стању да негира и само Божије постојање. Ту је значај подвига. Дакле, трудимо се не да бисмо угодили Богу или по средњовековним римокатоличким бајкама задовољили увређено Божије достојанство и тако ушли у стање благодати, не да бисмо сами постали бића са натприродним способностима као факири, већ да бисмо борбом са страстима и променом нашег живота (преумљењем, покајањем) отворили простор у свом срцу за деловање Божије благодати и постали способни да примимо дар спасења који се даје бесплатно, као дар слободне и безусловне љубави. Дакле, није Бог тај који за дар спасења поставља услове у моралистичком смислу. Он нам самог себе даје као дар вечног живота слободно и безусловно, али од нас зависи да ли ћемо га примити или не. Ако не би зависило од нас, онда дар спасења не би био дар слободне љубави, већ присила и негација наше слободе, која је управо кључни елемент иконе Божије у нама. 
Богу није потребно да ми живимо у сећању на своје грехове, да се кајемо, да читамо молитве, да се уздржавамо од свега онога што нас изводи ван природног постојања и уводи у свет псевдо-потреба. Не, то је потребно нама, јер ако се не помињемо својих грехова и пале природе, односно другим речима речено, уколико не живимо у сећању на нашу пролазност, превртљивост, непостојаност, себичност, гордост итд, прихватићемо такво неприродно стање као наше трајно стање и заувек остати лишени Божије љубави. Молитва нам помаже да наш ра-зум који је отишао у правцу маште, лутања, расејаности, враћамо у срце (ум), што је у аскетској традицији центар човековог бића, уздржање од греха и страсти нас чува да псевдо-потребе које нам се намећу са свих страна не овладају нашом слободом и не учине нас робовима греха. 
Велики проблем у данашњем времену јесте губитак страха Божијег. Страх Божији није страх од Бога тиранина који ће вечно мучити оне који му нису угодили (код нас православних сигурно није, а они који  у то верују у озбиљном су проблему). Страх Божији је дубока свест да ћемо погрешном употребом богомданих енергија и дарова Божијих промашити смисао нашег живота и остати због своје немарности и самољубља заувек лишени заједнице у Богу коју имамо у Христу Господу. Без страха Божијег човек постаје дрзак, циничан, пун ироније према другима и упада у константно стање унинија које је одраз читавог низа духовних аномалија. Човек који живи у страху Божијем живи у пажњи, духовној сабраности (трезвоумљу), посрће али се одмах придиже, ако погреши исправља се, ако кога увреди хита да затражи опроштај, дубоко свестан да уколико се не буде духовно бдио и трудио се, његово срце ће остати затворено за Божију љубав и лепоту која нас окружује. А све што више човек тоне у дубину греха и безнађа, постаје сличан демонима, не види љубав Божију, не види смисао живота, свуда види кривицу другога, па чак и Бога оптужује за све и свет као чудесну Божију творевину види као нешто хаотично, са великим недостацима, које, авај, човек треба да исправи и поправи. Уместо да побеђује зло у себи, он диже револуције и бори се против свих, све критикује и подсмева им се, а својих слабости најчешће није свестан или их на најразличитије начине оправдава и прихвата као део своје богомдане природе и слободе. 
Човек који живи у страху Божијем задобија дар смирења (смиреноумља), стање у коме се опитује свест о бескрајној Божијој савршености и нашој несавршености и пролазности. Смирен човек види слабости других, али их доживљава као своје јер зна да носимо исте ране пале природе. Велики делатници љубави Божије пролазе посебно интензивна искуства, као Св. Силуан који је сагледавајући пад човека и људске природе доживљавао себе у аду, али није очајавао јер Господ је сишао у дубине ада да би све извео у светлост живота. Речи које је чуо од Господа "Држи свој ум у аду и не очајавај" израз су најдубљег доживљаја страха Божијег и смирења. Смирен човек не осуђује већ грли и милује, и поред спознаје свих дубина пале природе у себи и другима, не очајава, нада се и радује јер зна да је Господ победио свет. Посебан израз живота у покајању је плач (πένθος), што неопходно није увек плач у буквалном смислу, већ благодатни огањ љубави који га вуче ка Богу у сталној свести о томе колико смо пропадљиви и пролазни. Аскетски оци говоре о радостотворној тузи (χαρμολύπη), плачу који је израз радости загрљаја са Богом. Супротност овом стању јесте демонски хумор пун ироније и бестидности и стално лакрдијашење пред другима, што показује душу острашћену и неокађену благоуханијем Светог Духа. 
Наравно, ово све за некога може да звучи као празно калуђерско наклапање, али не заборавимо, традиција наше Цркве дубоко почива на овим искуствима. Они који хоће заједницу са Христом без имало борбе са својим слабостима и без покајања, плашим се да Христа никада неће наћи. За њих хришћанство постаје бескрајно оправдавање својих слабости, а све у име неке безмерне љубави и толеранције, а вера један интелектуални систем који нема везе са живим Богом. Ово је трагично стање које човека одводи од Бога и они који се предају таквом стању обично завршавају или у очајању или у потпуном губитку вере у Бога.
Немојмо да мислимо да је спасење само за велике подвижнике, а не за нас обичне смртнике. То је бесмислица. Сетимо се само приче о Св. Антонију и обућару из Александрије коме га је Господ послао да се учи врлини већој од његових подвига. Подвиг није факирство већ смирени живот у љубави и благодарности, саосећању према другима. Не морамо да идемо у пећине и да једемо само кувано поврће да бисмо задобили заједницу са Богом. За почетак је важно да не гриземо једни друге и да имамо више поштовања и трпељивости према онима око нас. Што више човек узраста у љубави Божијој, све више ће имати страха Божијег и све више ће пазити да ничим не повреди љубав Божију и лик Божији у сваком човеку. Следствено томе, што више човек одступа од Бога, све више је дрско слободан, суров према другима и неће ни најмање водити рачуна да ли некога повређује својим речима или поступцима.
Имамо у историји наше Цркве толико дивних примера који показују пут узрастања у љубави Божијој и важно је да чешће читамо о њима и да их по расуђивању и својим моћима и приликама у којима живимо, примењујемо, понајбоље уз савет оних који ће нас правилно упутити у духовном животу. 

Јако зависи од нас како ћемо живети. Човеку је од Бога дата слобода, додуше не апсолутна јер не бирамо да ли ћемо се родити и где и не можемо да нестанемо. Али пуну слободу једино можемо да задобијемо у Христу  у коме узрастамо у добро-битије, а потом у вечно-битије коме нема краја. Често кажемо, како да Бог. Бог ће засигурно помоћи у нашим настојањима која су усмерена ка добру, љубави, заједници са Њим и ближњима јер је вечно Божије благовољење да све у Христу буде једно и вечно постоји. Када се трудимо у врлини отварамо своје срце за деловање Божије благодати и сами око себе ширимо позитивне енергије и делујемо позитивно на људе, на твар, на све око нас. Ако изаберемо пут смрти, пут у коме себе афирмишемо као потпуно аутономно биће коме не треба ни Бог ни ближњи, затварамо срце за деловање Божије благодати и постајемо плод демонских деловања (енергија). Човек се уподобљава палим духовима и његов живот постаје пакао још и у овом свету и веку. Наше спасење тј. удео у вечном животу превасходно зависи од нашег избора. Бог јесте судија, али он ће судити љубављу. Ако изаберемо пут живота и љубави Божије, и отворимо своје срце за Бога, Царство небеско је већ у нама. Ако срце затворимо страстима и греховима, изабирамо пут мрака и вечне смрти. Зато није добро да свесно живимо лоше и чинимо другима зло и да говоримо, ипак Бог је милостив и поштедеће ме. Потребно је да познамо своје слабости и да се боримо против њих колико можемо, да ходимо ка Богу, ако не трчећи, онда ходајући, ако не ходајући, онда пузећи, али не губећи циљ из вида и Бог нас никада неће оставити. 
Када кажемо да је нешто Божија воља не мислимо да је Бог унапред предодредио како треба да буде. Бог не предодређује већ поседује предзнање, тачније свезнање јер је изнад времена и простора. Често желимо нешто да остваримо али не на прави начин и Бог нас упућује на разне начине који нама могу да изгледају као Божије противљење. Зато је важно да пре него што нешто желимо да урадимо увек положимо наду на Бога и останемо отворени да Бог усаврши и доврши то што чинимо онако како је најбоље. Ако упорствујемо у својој вољи наилазимо на разне проблеме. Бог не жели да човек живи као аутомат, већ да буде Његов сарадник на путу спасења васцеле твари. Приче о Јакову који се рвао са анђелом или Аврамом који се "ценкао" са Богом (у виду тројице анђела) колико људи да се поштеди у Содому и Гомори показују на један сликовит начин да са Богом изграђујемо лични однос. Светитељи су често својом "упорношћу" измољавали од Бога да поштеди народ. То не значи да је Бог сурови тиранин који је желео да казни па се предомислио, иако се тако понекад чини из наше људске перспективе. Божија љубав садејствује човековој љубави и обрнуто. Бог често допушта да изразимо своју љубав према ближњима и да по тој љубави будемо још сличнији њему.

Истина, Московска Патријаршија има епископа и свештеника који припадају разним народима и можда је најразноврснија у том погледу. Код нас је Црква историјски срасла са историјом пре српског народа. Мислим да сам о томе раније говорио, код нас српство ипак није етничка категорија. Људи који се данас зову Србима су етнички заправо врло разнолики и ако бисмо радили генетску анализу добар део Срба нема словенског порекла. Након читања разне литературе на ову тему, усудио бих се да кажем да су данашњи Срби понајвећим делом потомци предсловенског становништва Балкана, што се види по бројним карактеристикама и по менталитету и да културно и цивилизацијски припадамо медитеранским и балканским народима. Ипак Српско словенско племе које је, ако ћемо да пратимо сведочанство Профирогенита, заједно са хрватским дошло на ове просторе у 7 веку, донело је са собом свој језик и дошло је до лингвистичке асимилиације домицилног становништва и формирања данашњих народа на нашим просторима. И новији хрватски историчари говоре можда о највише двадесетак хиљада припадника хрватског племена који су дошли на ове просторе са Србима, са којима су и пре доласка на Балкан делили један историјски период. У почетку није било јасних разлика и до већег разилажења дошло је управо због уласка у два различита културно-цивилизацијска круга (франачки и византијски). Порфирогенит пише са дистанце од скоро 3 века након времена Ираклија када су Срби и Хрвати ушли на просторе Римске империје. Етногенеза је иначе врло комплексан процес и не етнички идентитет се не може сводити ни на генетске хаплогрупе, као ни на језик. Уосталом, човек сам себе формира делом одређене групе прихватањем одређених матрица понашања и вредности. Оно што је кључно у нашем народу јесте да је српски идентитет дубоко повезан за наслеђем Немањића и дефинитивним уласком у православни-византијски културно-религиозни круг. Отуда је посебно данас веома необично говорити о Србима муслиманима или Србима римокатолицима јер аутоматски, по неком неписаном правилу оне који су напуштали православље постајући римокатолици или муслимани наш народ је сматрао или Хрватима или Бошњацима, а неки су прихватали албански језик и данас се сматрају Албанцима, а носе српска презимена (Живкај, Стојкај, Попај од Поповића итд). Наравно, постоје увек изузеци, али мање више тако бива у свакодневном животу. Код Албанаца је другачије, било да је човек православан, муслиман, римокатолик или евангелик, Албанац је Албанац и албанство је најјачи елемент. Дакле, потпуно другачија ситуација него на простору српско-хрватског говорног подручја ,где су се формирале различите и врло антагонизоване форме етничког идентитета на верској основи.
Код Руса често чујемо и од црквених великодостојника о тзв. Руском свету. Руски свет је културно-цивилизацијски простор у коме су се нашли различити народи који су повезани најпре првом државом у Кијеву. Оснивачи те државе су били ратничка каста скандинавског (викиншког) порекла која је наметнула власт словенским племенима, а потом се са њима стопила прихвативши језик својих поданика, као што су и Бугари азијати прихватили језик већински словенских поданика. С временом, постепеним обједињавањем кнежевина ствара се Руска империја са својим културно-цивилизацијским кругом. То нису само Руси, већи Белоруси, Украјинци и многи мањи народи и групе од Балтика до Пацифика (не само на Кавказу где је ситуација јако шарена, већ и у Средњој Азији). Садашњи патријарх Кирил има фино-угарско порекло. Претходни, Алексеј Ридигер био је из Естоније са делом германско-балтичког порекла. Руски свет је један цивилизацијско-културни модел који је везан понајвише за православну Цркву, али има и шире импликације. Руски свет је етнички неупоредиво разноврснији од српског света или грчког. Видимо да све верске заједнице у Русији имају веома снажан патриотски став и руска држава инсистира на томе да је руски патриотизам нешто што надилази православни идентитет, иако је он најјачи. У сваком случају, сви у Руској Правсолавној Цркви су дубоко прихватили руску културу и менталитет и то их чини посебно блиским. Владика Марко Арндт из Берлина, чистокрвни Немац, је како многи кажу већи Рус од Руса и од младости је био велики русофил. Ово срастање духовног и културно-цивилизацијских идентитета је тековина историје и видећемо како ће се ствари убудуће развијати. Грчки етнички идентитет данас је реликт некадашњег хеленистичког културног круга који је обухватао бројне народе од наших простора до Индије и Египта и који су прихватили класичну јелинску културу и језик. Данашњи Грци и сами мешавина разних народа често су на еладским просторима генетски много ближи другим балканским народима него нпр. Кипранима који су по својој генетици ближи Сиријцима и блиско-источним народима. Ипак православље и традиција јелинских отаца (као што је некада било са класичном јелинском културом) посебно јако повезује сав грчко-говорни простор.
За нас православне хришћане веома је важно да разумемо да оно што нас повезује нису генетика, јези,, боја коже и зато они који православље своде на етничку идеологију или идеологију пан-славизма или пан-јелинизма озбиљно одступају од онога што је суштина нашег новог идентитета у Христу, а то је да нисмо више од овога света и да смо позвани да будемо и живимо као један у Христу. То је било много лакше у једном глобалистичком друштву римске империје, али са формирањем нових народа православна еклисиологија је пред великим изазовом. До скора то није био толики проблем зато што су помесне православне Цркве деловале углавном на простору где живе одређени народи, делила је њихову историју и дубоко срасла са њиховом судбином. Али данас у време новог глобализма имамо дијаспору где имамо различите црквене јурисдикције и где свака од њих фаворизује свој језик и обичаје што тамошње становништво, обраћенике на православље доводи у ситуацију да морају да бирају по разним афинитетима. Вероватно је пред нама управо период када ће наше Цркве морати да решавају ово питање на озбиљан начин, а у циљу јачања свеправославне мисије у свету. Нажалост, на Криту питање дијаспоре није озбиљније отворено и рад на том питању тек предстоји.
Православна еклисиологија се заснива на томе да Црква обитава на одређеном простору. Апостол Павле говори о Цркви која обитава (странствује, парихуса) у Галатији, у Коринту, Овај глагол "парихуса" значи странствује, обитава као странац - јер Црква није од овога света. Ми јесмо у овом свету, али нисмо од њега. Помесна Црква се само манифестује у одређеном граду, области као заједница крштених у Христа Исуса и "позваних светих". Локални језик, обичаји су постојали и у раним Црквама али они нису били јачи од дубоког схватања да било у Сирији, било у Британији, Северној Африци или Панонији, Црква која се пројављује у евхаристијским скуповима је Црква Христова, Црква у којој су сви народи света позвани да нађу своје јединство након вавилонског расула народа и језика и буду сједињени у Господу.

Управо у овоме што сте питали лежи суштинска разлика Хришћанства као објављене истине и религија и разних религиозно-философских система. За нас хришћане једини начин да остваримо заједницу са Богом јесте у Цркви, као Телу Христовом јер је човеку немогуће да сам оствари заједницу са Богом. Човек је као твар сам себи немоћан да се приближи Богу и зато је сам Син Божији постао човек и обукао се у твар да би нас учинио причансим својој неприступној природи у Христу. Дакле човек се не спасава тј. не улази у вечну заједницу са Богом без других. Духовни живот није наш индивидуални однос са Богом. Они који тако живе своју веру, плашим се, уместо Бога созерцавају свој его. Зато нас Господ учи молитви Оче НАШ, а не Оче МОЈ, зато се спашавамо са другима и кроз друге, зато нема љубави према Богу без љубави према ближњем. Ово није питање само етике, већ пре свега суштинско (онтолошко) питање другачијег начина постојања у Христу. Индивидуалистичко схватање религије нема потребу за другим и на тај начин тражећи Бога човек иде ка самообожењу. Он верује да развијањем својих способности себе остварује као Бога јер смо већ створени као Богови и да само треба да се као такви реализујемо. Ова мисао је суштина човековог пада и суштина свих заблуда које су многе одвеле далеко од Бога у свет окултног и коначно у заједницу са демонима. На овој тези су засновани многи религијски системи који заправо уче човека да схвати да у одређеној фази "духовног сазревања" и вежбе човек постаје Бог.
Наше веровање да је индивидуална заједница човека и Бога немогућа ван Цркве као заједнице Тела Христовог, у којој смо и многи и један истовремено, почива на чињеници да човек није створен као јединка затворена у свом свету индивидуалне свести. Узрастајући у љубави Божијој узрастамо у меру раста висине Христове и постепено престајемо да функционишемо као аутономна јединка и постајемо Христос. Већ крштењем ми улазимо у овај нови начин постојања, али да бисмо активирали дар новога живота потребно је да својим трудом живимо дар крштења у коме умиремо старом човеку рађамо се као нова твар у Христу. Овај нови начин постојања је заснован на љубави, при чему љубав није емоција, већ дубока свест о међусобној онтолошкој зависности у којој нема ни моје ни твоје, већ смо сви једно у Господу. Радости других су наше радости, падови других су наши падови. Мржња је одсуство виђења Бога, повратак у индивидуални пали начин постојања, у лавиринт солипсизма у коме заправо живимо као да само ми постојимо, а да је све друго само пројекција нашег ума. У таквом стању созерцавање Бога је созерцавање сопствене природне енергије ума коју у својој заблуди сматрамо созерцањем Бога. 
Да, али неко ће рећи шта је са хришћанским подвижницима, зар се они не труде да успоставе заједницу са Богом у подвигу. Могу одмах да кажем да аскетизам у Цркви има смисао само уколико нам помаже да узрастемо у меру раста Христовог и остваримо потпунију заједницу у Христу са другима у новом, евхаристијском начину постојања. Борба са страстима, помислима, труд у молитви и телесни подвизи имају за циљ да нас де-индивидуализирају и учине нас способним да заживимо слободно, без тираније греха и у Христу опитно доживимо да смо једно са другима у Цркви. Без ове перспективе аскетизам је обично факирство и води гордости и неспособности да живимо са другима и овде и у вечности. С друге стране, без подвига хришћанство је испразни морализам и религиозна философија у којој човек остаје стран Духу Светоме.
Појам човекове личности у палом стању је дубоко поремећен. Он се своди на самосвет о индивидуалном постојању, одсуство свести о међуповезаности свега и свих и слепилу пред тајном Христа која се осликава у васцелој твари. Свуда око нас је чудесна математика Божије премудрости, а ми живимо у затвореној љуштури индивидуалног постојања и све меримо собом и према себи, те погрешно расуђујемо, гневимо се, живимо у страху, неизвесности. Када говоримо о вечном животу ми мислимо о индивидуалном преживљавању нашег палог човека, о неком будућем свету који је заправо продужетак овога живота у коме живимо собом и по себи. Уплашени смо смрти јер се највише плашимо не истинске вечне смрти (одвојености од Бога) већ од тога да ми као индивидуа нећемо преживети. Када човек узрасте у љубави и премудрости Христовој он у сваком човеку и свакој твари види ову учедсну Божију тајну, коју сада само наслућујемо и коју ћемо ако Бог да у потпуности доживети када све буде сједињено у Христу и смрт коначно побеђена након краја овога света и века и Другог доласка Господњег. Након телесне смрти ми настављамо да живимо у Христу, али не као јединке, нити као сенке тј. платонистичке душе које мање више живе слично као у овоме свету само без тела.
Али и то је само привремен тренутак јер хришћане не интересује "живот после смрти" већ како рече један богослов "живот после живота након смрти" тј. обнова васцеле творевине и вечност у новој телесности у којој ћемо сви живети као Тело Христово, као многи али истовремено као један. Овај начин постојања је толико незамислив нашој палој природи јер тешко можемо да замислимо да неће бити ни мушког ни женског, да нећемо носити оно што сматрамо суштином нашег идентитета из овога света (неће бити ни Грка ни Јеврејина). Оно што засигурно знамо јесте да наше лично постојање у Христу неће бити на начин како сада поимамо личност јер ћемо у Христу ући у нови тројични начин постојања којим ће живети васцела обновљена твар. Разлика између твари и Бога неће, нити може  нестати, али ћемо ми постојати на божански начин. Света Евхаристија је и икона и реалност тог новог начина постојања. У свакој честици хлеба који једемо на Литургији цео је хлеб, Агнец Божији како се каже у литургијској молитви: "Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се њиме причешћују." Пшенична зрна самљевена уткана су у овај хлеб и нису нестала, већ су се само променила. У свакој капљици освештаног вина, Крви Христове су сви гроздови од којих је вино добијено и који и сада у чаши постоје на други начин. Материје које нам је Господ оставио да вршимо тајну Евхаристије икона су тог новог начина постојања у коме ће све бити промењено и неће постојати само за себе, већ све у свему, све у Христу и кроз Христа у заједници са Богом Оцем благодатним дејством Духа Светога који чини да се врши тајна Цркве. Када учествујемо у евхаристији ми на чудесан начин улазимо у ту реалност новог постојања већ сада и овде, и по мери колико смо заживели новим животом у Христу живо опитујемо реалност Царства Божијег, тајну будућег века. За оне који не верују то је само један обичан ритуал или неко укрепљење у моралним животу, утеха или чак неки магични лек. За оне који верују то је нанепосреднији контакт са Богом и истинским животом. Колико истински верујемо, показује се у томе колико након учешћа у евхаристији живимо евхаристијским животом. Нажалост, вера многих од нас је слаба и убрзо заборављамо ову тајну и врћамо се ситним и безначајним бригама овога света, гневимо се на ближње, враћамо се нашим псеудо-потребама (страстима), а пред нама је засијала тајна над тајнама и осенила нас сила Божија у својој пуноћи. Веома је важно да о овоме размишљамо, али не само да размишљамо већ да променом начина живота (што зовемо покајање) себе стално мењамо како бисмо стално узрастали у љубави и познању Божијем.
Мислим да из ове перспективе можемо да разумемо да без заједнице у Телу Христовом, којим се не само причешћујемо, већ у коме живимо као удови Христови (што зовемо евхаристијским начином постојања) нема заједнице човека и Бога. Индивидуални живот у вери може да нам пружи извесну утеху, али не може да нам подари заједницу у Христу и самим тим ни вечни живот.

Бог вам помогао,
Цинизам је одлика гордих људи и најбоље је не одговарати "истом мером" онима који нас провоцирају и вређају јер ништа нећемо променити, а себи ћемо нанети духовну штету. Цинизам у аргументима и ставовима људи око нас обично указује на повређеност и потребу да се та повреда исправи. Наравно, цинизмом нико неће наћи мира у својој души и само ће још више правити себи непријеатеља и невоља. Слажем се и са ставом психолога које помињете да то може бити последица инфериорности или комплекса ниже вредности, али и неспособности човека да се живи у заједници и онда се циничним ставовим и провокацијама покушава привући пажња која човеку није дата од стране других или барем не она коју човек очекује да заслужује. 
Као што мирне и смирене речи шире енергију мира и спокоја и благотворно делују на људе, цинизам и провокативни ставови који имају за циљ да шокирају и да привуку пажњу шире немир и изазивају конфликте. Свака реч коју изговоримо носи енергију, свака наша мисао носи енергију и зато треба да негујемо мир у себи да бисмо га могли ширити и међу другима. 

Бог вам помогао
Судбина нам није одређена и у нашој православној традицији не постоји такав концепт, као нпр у исламу (кисмет). Ми смо ти који својим одговорним или неодговорним начином живота бирамо између раја и пакла, како овде на земљи, тако и на небу. На Божијем суду Бог ће само или препознати у нама лик свог јединородног Сина, јер њиме се све спасава тј. улази у вечно постојање, или га неће препознати. 
Бог је личност али не треба поистовећивати концепт наше индивидуалне личности са Богом. Бога "нико никада није видео", али га је јединородни Син објавио (уп. Јн 1.18) тј. пуноћа Божијег постојања пројавила се телесно у Исусу Христу, Бог се вечно сјединио са човеком у Христу. Истовремено Бог је својим Духом "свуда присутан и све испуњава" и Духом Светим "свака душа живи и узвисује се у чистоти, светли се тројичним јединством у светој тајанствености." Дакле, Тројичног Бога не можемо појмити нашим умом, већ треба да смиримо ум пред тајном Божијом и допустимо благодати Божијој да га просветли и учини нас причасним Богу, што пре свега бива у Цркви - Телу Христовом. Ако од Бога непросвећеним (непокајаним) умом тражимо разне ствари наше жеље се расипају као прашина, Бог нас не чује и не слуша јер ми не слушамо Бога и немамо свест о Њему. Наше молитве су често разговор са нашим сопственим помислима, и наша вера у Бога, вера у пројекцију сопственог палог ума који себе поистовећује са Богом.
Зато је важно да се молитвом отворимо за тајну Божију и тражимо како нас Христос учи пре свега Царство небеско (тј. присуство Божије), а онда ће нам се све остало придодати колико нам је потребно. Многе наше жеље и потребе заправо су производ нашег погрешног поимања и Бога и света око нас и нас самих и наших потреба. Те потребе су великим делом засноване на нашем егоизму тј. себичном индивидуализму и поимању себе одвојено од ближњих и од Бога. Охристовљењем свет видимо у другој светлости, у Духу Светоме отварају се видици међусобне повезаности свега створеног и коначног циља Божијег да све сједини у Христу. Зато је највиши и најузвишенији смисао молитве пребивање у Божијем присуству, како то велики молитвеници кажу, тиховање ума у срцу. Молитва постаје нови начин живота. Ту нема много речи и много жеља, нема питања, већ само дивљење и слављење Бога који се у свему тако дивно прославио.

Богу заиста не требају никакве крвне жртве и у 50 псалму псалмопојац Давид лепо каже: "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено, Бог неће презрети". Приношење жртава у Старом завету део је божанске педагогије кроз коју је вођен израиљски народ у времену када је био окружен сличним религиозним системима који су почивали на принципу жртве и задовољења неретко крвождерних лажних богова. Зато ове жртве имају символичко значење и Христос својом жртвом љубави на Голготи укида крвну жртву и од тада приносимо бескрвну жртву - Свету Евхаристију која подразумева приношење васцелог нашег бића и целе творевине на освећење Богу у Христу Исусу Спаситељу. Евхаристија је жртва али не као старозаветне или незнабожачке жртве које имају за циљ да умилостиве гневног Бога, већ жртва љубави и мира и истовремено и знак будућег начина постојања које почиње већ овде и сада у Цркви, Телу Христовом. Божије благовољење јесте да надиђемо себичну индивидуалност и узрастемо у пуноћу раста Христовог и задобијемо охристовљену свест да смо сви у Христу позвани да будемо једно као један Хлеб Господњи и једна Чаша у Светој Евхаристији. Тог освештења и преображаја човека од себичне индивидуе која живи у страстима и греху у охристовљену личност нема без подвига с једне стране и благодати Божије која се даје по мери нашег истошћанија (испражњења). Што више у себи оставимо простора за Бога и друге то ћемо више постати причасници љубави Божије. Уколико останемо у свету свог себичног ја заувек ће нам бити страна Божија љубав и Царство небеско које почива на тој неизрецивој љубави. 

Косово и Метохија припадају канонској јурисдикцији Пећке Патријаршије, односно Патријаршије Српске. Рашко-призренска Епархија се, поред осталих епархија, помиње као саставни део наше Цркве у тексту Томоса којим нам је Цариград признао статус Патријаршије 1922. године и то нико не доводи под знак питања. Као што СПЦ у иностранству има вернике разних националности и језика, тако је свако ко жели да буде православан на овом простору добродошао у јурисдикцију наше Цркве, тј. Епархије Рашко-призренске. Уосталом, имамо већ једног монаха Италијана и једног Американца. Свака друга комбинација била би противна канонима Православне Цркве и нисам чуо да је ово о чему пишете неко предлагао. 

Косово и Метохија припадају канонској јурисдикцији Пећке Патријаршије, односно Патријаршије Српске. Рашко-призренска Епархија се, поред осталих епархија, помиње као саставни део наше Цркве у тексту Томоса којим нам је Цариград признао статус Патријаршије 1922. године и то нико не доводи под знак питања. Као што СПЦ у иностранству има вернике разних националности и језика, тако је свако ко жели да буде православан на овом простору добродошао у јурисдикцију наше Цркве, тј. Епархије Рашко-призренске. Уосталом, имамо већ једног монаха Италијана и једног Американца. Свака друга комбинација била би противна канонима Православне Цркве и нисам чуо да је ово о чему пишете неко предлагао. 

Ја само да поздравим Саву и пожелим да одолимо злотворима!