Архимандрит Сава Јањић

Тајна покајања је у садејству (синергији) Бога и човека. Човекова добра воља да промени свој начин живота даје простор Божијој благодати да нас учврсти у тој намери јер човек сам по себи није у стању да се ослободи од страсти и греха. Да би се отворило срце за јаче деловање благодати Божије потребно је стално принуђавање наше воље на врлине и на борбу са помислима, страстима и грехом. Човекова пала природа је нестална и свест о потреби да променимо живот често замагљује заборав и Бога и вечног живота. Зато у оној мери у којој ми отворимо своје срце за Бога, у тој мери ће и Божија благодат моћи да слободно делује у њему, јер Бог ништа не чини на силу.
Потрбно је чешће читати причу о блудном сину Лк 15.11-32 и обратити пажњу посебно на следеће речи: "А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се."
Блудни син прво "долази себи", а потом одлучује да оде оцу своме и затражи опроштај. Видимо да док је још био подалеко, отац му трчи у загрљај да би га загрлио и пољубио. Он не чека да му син дође пред ноге и принесе кајање или чак прими неку казну. Жеља за заједницом са Богом није избрисана у срцу ниједног човека јер је човек створен за лични однос са Богом и носи лик Божији без обзира на ране грехова које су тај лик у човеку повредиле. Живот у греху, заблудама и пролазним стварима овог света, међутим, стално замагљује свест о Богу, те човек уместо Бога тражи сурогате, разна уживања и забаве, а понајчешће начине како да побегне из реалности у неки лажни свет. Наравно, човек у таквом стању не може да ублажи своје унутрашње незадовољство које расте све што више човек покушава да побегне од Бога и самога себе. Најчешће се кривица тражи код других или се запада у тешко униније (чамотињу) када се човек предаје стихијама овог света, страстима и греху и тоне све дубље у очајање које паралише његову вољу. У одређеним тренуцима луцидности који долазе с времена на време подстакнути неком речју, болешћу, спољашњим догађајем, који опет долазе по љубави Божијој према човеку и буде његову успавану савест, пали човек осећа потребу да промени свој живот. Тада је важно не само да донесе чврсту одлуку да се покаје, већ и да одмах делатно напусти грех и крене ка очинском дому. У оној мери колико човек учини напора да се промени, Бог својом својом благодаћу трчи покајнику у загрљај, оснажује га у његовој промени живота и коначно му враћа достојанство сина. Веома је важна поука у овој причи да блудни син није могао да промени свој начин живота док је живео далеко у страној земљи, већ је било потребно да крене ка родитељском дому. Људи који су запали у тешке грехове морају најпре да промене средину и друштво у коме живе, јер у противном, сила греха поново лако паралише њихову вољу и они се као зависници од дроге и алкохола опет враћају греху и забораву Бога.
На богослужењу у недељи Блудног сина (у време Великог поста) певамо овај прелепи сједален, који нас подсећа на ову причу о покајању. Сједален се такође пева и на служби монашења:
"Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на напотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби."

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.

Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.