Jump to content

Архимандрит Сава Јањић

Члан
  • Број садржаја

    1177
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    8

Репутација активности

  1. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Slobodan Milošević in Манастир Високи Дечани   
    Ево још пар фотки манастира под снегом ноћу
     



  2. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    Свиђа ми се, о. Зоране, ваш смисао за хумор јер релаксира атмосферу у озбиљним темама. Елем, у вези физичког јављања светитеља заиста дубоко верујем да се они јављају не само у духовним виђењима, већ и у телесном облику. То знамо и из јављања бројних светитеља, а постоје и сведочанства о јављању Св. Краља Стефана Дечанског. У том смислу бих посебно поменуо књигу Фотија Кондоглуа и Митрополита Гуменице Преосвећеног Владике Димитрија (кога лично познам) "Живот из гробова". https://goo.gl/48AFgN 
     
    Реч је о Св. Рафаилу, Николају и Ирини, мученицима из 15. века који су пострадали од Турака, и који су се физички јављали не само једној особи, већ десетинама људи и самом Митропоилту Митилине. На основу њихових прецизних упутстава ископан је из земље њихво манастир кога су Турци спалили и нађене њихове мошти тачно где су они рекли да се налазе. Они се јављају више пута и на различите начине. Св. Рафаило се час јавља као монах, час као официр (био је у византијској војсци пре тога), час на други начин. Човек не може да нађе логику. Они се јављају у телесном облику и говоре конкретно ствари које археологија потврђујуе. И када су севе ископали и реконструисали причу, одједном се јавила једна монахиња Олимпијада која је рекла да је на том месту у 13. веку био манастир кога су опустошили Сарацени и њу распели на вратима манастира. Археолози су још дубље почели да копају и нашли су и њене мошти и клинове којима је била прикована. Дакле, књига је заиста невероватна. Са Митрополитом Димитријем сам лично о томе причао, али и са госпођом Цолакис, која је и сама имала виђења и која се сада блажено упокојила у Господу. Свеититељи чине велика чуда и данас нема цркве у Грчкој, а да нема њихове иконе. Ово је један од најневероватнијих примера како свеитељи делују у нашем времену.
     
    Оно што је занимљиво јесте да се они јављају у телесном облику, али на разне начине. Они који их виде, виде их телесно, али не могу да потврде да је то заиста опипљиво тело јер су и сами у посебном духовном стању када их виде. Дакле јављају се у телесном виду. Лично нисам могао да закључим да је реч о јављању васкрслих светитеља иако су они веома живи и активни и непосредно помажу онима који им се молитвено обраћају. Најнеобичније ми је било када сам чуо од гђе Цолакис да када су се једном жене молиле у капелици на брду где се некада налазио манастир (а оне то нису знале) одједном су чуле звуке ван цркве и виделе целу сцену страдања мученика, чули њихове крике и галаму мучитеља. Невероватно, као у неком филму. Лично верујем да је то аутентично виђење јер су археолошки налази показали да је баш све онако како су светитељи рекли: Св. Рафаило је био наглавачке обешен о дрво и престругана му вилица, што се види на лобањи, Св. Николај је пострадао везан за дрво од срчаног удара видећи страдање свог вољеног старца, а мала Ирина, девојчица старешине села, је жива скувана у великом керамичком казану и ту су нађене њене кости. Сећам се да сам питао Вл. Димитрија, а шта је било са осталим монасима. Они који су имали виђење, кажу да је Св. Рафаило у једном од виђења и то објаснио. И они су мученички пострадали и прослављени су, али Бог је дао слободу само њему, Николају и Ирини да се јављају и чудотворе. Чудесни су путеви Божији. Ово сам морао да испричам јер нисам само читао књигу, већ сам и лично разговарао са особом која је била очевидац и са онима који су прикупљали бројна сведочанства. Неко може да каже да је то фантазија, али како су могли пре ископавања брда да знају да ће се све наћи онако како је речено у виђењима. 
     
    Диван је Бог у светим својим, заиста!
     
    Успут да поменем да сам почео да сакупљам нека отачка сведочанства о животу након смрти и осталим есхатолошким темама о којима расправљамо, па ко има времена и интересовања може да прочита на: http://goo.gl/huVq04
  3. Свиђа ми се
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Милошшш in Зоран Ђуровић: Јављење светаца у есхатолошким телима   
    Мало сам наставио размишљања на ову тему на мом посту http://goo.gl/45bSrV. Мислим да је тема јако занимљива и да је лепо размишљати о овоме и тражити мишљења оних који су већ и пре нас о томе писали и говорили. Да не оптерећујем ову тему дугим текстовима управо сам ставио и неке додатне мисли на ову тему на: http://goo.gl/yd2GzI
     
    За оне који би волели да виде краћи преглед овог текста ево кључних одељака:
     
    (.......)
    Упоредно са божанском перспективом ванвремености тј. надвремености, надпостојања и свих других атрибута који надилазе наше појмове створеног света, Бог је истовремено ушао у историју и постао човек. Реалност “Ο Λόγος σαρξ εγένετο” тј. да се Бог оваплотио, је потпуно нови моменат који је крајње збуњивао и јелинистичке философе и јудејске ригидне монотеиста, свакога на свој начин. Ако је Бог вечан и трансцендентан, како је истовремено иманентан, опипљив, историјски описив и конкретизован као историјска личност. Знамо да Бог постаје човек да људе уведе у вечност, али не да их учини вечним самим по себи и нествореним по себи. То је кључни елемент нашег веровања, јер у противном обожење би било да сви постајемо Бог по природи и да се наша вечност једноставно утопи у ону вечност и надвременост која припада само Богу. Мислим да је суштина нашег хришћанског веровања да је Бог створио твар да вечно постоји, да се не врати у ништавило, али и да не постане по природи (κατά φύσιν) вечна и бесмртна, јер у том случају уводи се промена у самом Божијем постојању. Наше заједничарење са Богом је суштински уткано у тајну христологије и не може се посматрати ван ње. Мислим да се око тога сви слажемо. А то је кључни моменат у целом овом питању.
      (.......)
     
    Код о. Зорана преовлађује став да само из наше перспективе Царство небеско још није дошло у пуноћи, али из перспективе Божије јесте и да нам се светитељи јављају из те перспективе. Мислим да је то јако блиско ономе што је говорио о. Шмеман и у вези целе ове приче о времену и вечности известан проблем који налазим јесте у томе да се божанска вечност (надвременост) поистовећује са есхатолошком вечношћу, која иако преображена, није исто што и прво. Наравно, ми верујемо када се причешћујемо да се причешћујемо Телом Христовим, не у анатомском смислу, већ васцелим Телом Христовим који је Црква Христова и да заједничаримо у Христу и са живима и онима који су уснули у Господу и једни са другима (зато сви и једемо од Хлеба живота) јер евхаристијски Христос јесте сама Црква Божија. Али такође верујемо да васцела твар и живи и уснули чекају испуњење обећања и долазак Христов у складу са апостолским речима 1 Кор, 21, 21-28:   "Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови; Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему."   У томе је цео проблем са временом. Ми улазимо у реалност Царства небеског кроз Цркву. Ту реалност доживљавамо пре свега кроз евхаристијску заједницу, која јесте Црква. Али пуноћа Царства небеског тек долази у пуноћи. Долази јер ће Христов Други долазак бити и историјски и метаисторијски догађај, јер је Бог ушао у историју и он ће је закључити и преобразити. Говорити да су светитељи већ васкрсли и да Царство небеско већ постоји у својој пуноћи изнад историјског времена, као и да наши уснули директно улазе у реалност пуноће Царства небеског на известан начин релативизује Други долазак Господњи и свеопште Васкресење из мртвих, баш као што га релативизује веровање у бесмртност увереношћу да су душе саме по себи бесмртне, па нам Васкрсење заправо није ни потребно.
  4. Свиђа ми се
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Милошшш in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Св. Августин прошлости садашњости и будућности приступа (рекао бих по обичају) психолошки, из перспективе свог субјективног доживљаја, а не онтолошки. Оно што за њега једино постоји јесте садашњост (јер је прошлост већ прошла, а будућност треба да дође). Зато по њему постоје три времена: садашњост прошлих ствари, садашњост оних ствари које тренутно јесу и садашњост ствари које долазе. Ова три времена сапостоје у души која се шири и обухвата сећања прошлости, тренутну свест о садашњости и очекивања о будућности. Јеврејско (библијско) поимање времена, за разлику од јелинског које објективизује хронос заправо постоји само везано за одређене догађаје и историјског је карактера тј (време постоји само уколико постоје одређени догађаји). Зато би ово време могли назвати праволинијским. Читава историја Божијег стварања и домостроја спасења јесте везана за конкретан циљ, а то је спасење света, његово оцелотворење увођењем у вечно постојање кроз Христа. У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо на начин који је решио блажене успомене достојни о. Томас Хопко, који је дао значајан допринос савременом богословљу.   Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света (κατά τόν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου) наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема.   Као што нам је познато, време је последица стварања света. Бог је као Творац надвремен, безвремен (ἄχρονος), односно вечан (αἰώνιος) јер је непокретан и непромењив. Створени свет је, међутим, у сталном кретању и отуда и постојање времена као релативног појма, али које одређује координате у којима живимо и крећемо се. Неки светитељи говоре и о посебном еону у коме живе анђелске силе. Време је иначе веома релативно и можемо да спавамо 8 сати и да нам се чини као трен, иако се за то време много тога око нас издешавало. Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30).   Апостол у Еф 2.7 говори о вековима који долазе (οἱ αἰῶνες οἱ ἐπερχόμενοι). Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност.   Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског. Колико је мени познато у Светом писму и делима Св. Отаца нема јасних индикација да будући век сапостоји овом веку, односно да Парусија постоји ван историјског контекста времена у коме живимо. Други долазак Христов ће бити конкретан историјски догађај и истовремено крај историје која нам је позната. Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи.    Ми доживљавамо предукус будућег века у евхаристијској заједници и зато Црква као заједница постоји у времену, али сеже и изван њега јер се у Литургији сећамо и онога што је било и онога што ће бити. Литургија је икона долазећег Царства, али које још није целовито пре Парусије. То стално очекивање доласка Христовог кључни је био карактер богослужења ране Цркве (Мараната, 1 Кор 16,22). Отуда је идеја да су уснули већ прошли Васкрсење и да обитавају у будућем еону преображених за мене тешко прихватљива, иако је врло сугестивна и занимљива (морам да признам).   Парусија ће, дакле, бити историјски догађај, крај историје, али и почетак вечног постојања у коме ће се наставити кретање, узрастање у пуноћи вере, наде и љубави. У томе је и лепота Царства небеског. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање (то је вечни живот и превазилази наша схватања, о чему говори Св. Максим Исповедник. Наравно, карактер будућег века ће бити другачији од онога у коме сада живимо, као што ће и сама твар бити преображена, али ће ипак то време бити различито од Божанске вечности. Будући надвремен Бог је оваплоћењем Свога Сина ушао у димензију створеног, самим тим и времена, да би га преобразио као и васцелу творевину. У складу са учењем Цркве о сједињењу божанске и људске природе Бог ће у Христу остати и надвремен и времен у векове векова. Дакле, светитељи се заиста јављају по Божијем благодатном дејству, на нама необјашњив начин, али не из есхатона. И светитељи, и наши покојни и анђели чекају поновни долазак Сина Божијег и радују му се, као што демони стрепе (уп. Мт 8.29 Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?).   Овим поводом, поново бих нагласио да на душу као хришћани не можемо гледати као на личност без тела (што би о. Томас рекао disincarnate soul) већ као животворну силу која обједињује природне елементе. Данас је готово уобичајен став међу хришћанима да душа након смрти тела носи са собом све своје способности и сећања, што у великој мери маргинализује саму неприродност и трагичност смрти и с друге стране још више релативизује значај васкрсења и живота који имамо. Човекова личност не преживљава у неком загробном животу душа без тела, већ једино у заједници са Христом. Наше разумевање личности често произилази из веровања да смо индивидуе и отуда је вечни живот једино могућ као преживљавање душе која јесте заправо оно што ми јесмо, док је тело својеврсни додатак или чак бреме. Човекова личност је међутим односне (релационе природе) и њена бесмртност у духовном смислу почива једино у вези са Богом кроз Цркву. Зато певамо „вечнаја памјат“ да бисмо остали у вечној памјати Божијој и у Христу живели, јер они који у Христу умиру вечно живе.   Тајну наше личности у Христу мора да стално сагледавамо из перспективе крштења, што сам нагласио у претходним одговорима, које није само ритуална иницијација као у неким другим религиозним системима, већ духовно умирање старом човеку да бисмо живели у Христу. Од крштења иако и даље живимо биолошким животом као и сви други људи, заправо духовно живимо као колективна личност у Христу и биолошка смрт није наш нестанак или прелазак у неко „загробно царство душа“ већ наставак живота у распетом и васкрслом Христу Исусу (уп. Рим 6. 4-10). Наш евхаристијски живот је стална потврда нашег саборног живота у Христу, а страсти и грехови који нас враћају на ниво пале твари негација је нове ипостаси коју имамо у Христу и пут који води духовној смрти. Ту је велики значај подвига јер он није ништа друго него стални напор да живимо еклисијалном личношћу у Христу и одвојимо се од биолошке индивидуе на коју нас пала природа стално враћа. Отуда за хришћанство питање преживљавања душе није уопште од таквог значаја као што је то у паганизму или (нео)платонистичким системима. То је и разлог зашто се Свети оци раних векова нису бавили питањем где душа пребива након смрти тела и служили су се символичким изразима као што је „наручје Авраамово“ и сл. Ово питање се тек касније актуализује кроз преовладавање аскетске традиције која се добрим делом одвојила од евхаристијског поимања личности и нарочито у Средњем веку  на западу учењем о чистилишту или предањем о митарствима, као источном православном изразу мање-више исте теме. У данашње време поплаве сведочанстава о животу и свести након смрти, ово питање све више добија на значају међу многим хришћанима који не разумеју своје предање и траже бесмртност без Христа.   У хришћанству душа није самосталан и самодовољан (платонистички) систем који сапостоји телу, већ nephesh (дах живота, у преводу Седамдесеторице ψυχή) који је Бог удахнуо човеку, сила која га оживљава и која је и сама тварне (створене природе) али другачије од оне коју има тело. Отуда је учење о томе да је душа сама по себи бесмртна суштински супротно основама наше вере. Човек је бесмртан јер је позван на бесмртност у Христу, а не због бесмртне душе која је страна библијској теологији и која се појавила под хеленистичким и персијским утицајима. Отуда су хришћани који нису били под утицајем хеленистичке философије, као што је реч о Св. Јефрему Сирину, били веома суздржани поводом могућности деловања душе без тела. Такође Св. Атанасије Синајски (одговор 89) сматра да када се душа одвоји од тела она више не може да функционише јер она функционише кроз саме удове тела. То ће касније и сам Флоровски потврдити рекавши да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. У сваком случају, Црква се суочавала са две крајности, (нео)платонистичким учењем о души које у крајњем исходишту негира значај васкрсења и фундаментално подрива Христово учење и традиционалног библијско-семитског веровања да је телесна смрт заиста смрт, а не прелазак у неки загробни живот душа. У том контексту сам говорио и о учењу о. Томаса Хопка који је излаз нашао у томе да покојни одмах улазе у реалност Васкрсења и ако се јављају јављају се из будућег века.     У поменутом одговору од 29. јуна на који се осврнуо о. Зоран (https://www.pouke.org/forum/index.php?app=forums&module=forums&section=findpost&pid=1306893)  више сам као куриозитет поменуо мишљење Св. Григорија Ниског да и након смрти душевни елемент човековог бића не губи везу са телесним елементима. У својој беседи о души и Васкрсењу која је написана у форми дијалога са његовом сестром Макрином, Григорије каже:   "Чујемо о одласку духа, видимо обличије које је остало, али о ономе што се одвојило ништа не знамо, ни о његовој природи ни о месту где је отишло, јер ни земља, ни ваздух, ни вода нити било која стихија не могу се показати као место где пребива ова сила која је напустила тело, и након чијег одласка остаје само леш, спреман да се распадне" (Ἔξοδον γὰρ ψυχῆς ἀκούσαντες, τὸ μὲν ὑπολειφθὲν ὁρῶμεν, τὸ δὲ χωρισθὲν ἀγνοοῦμεν, αὐτό τε ὅ τί ποτε κατὰ τὴν φύσιν ἐστὶ, καὶ εἰς ὅ τι μετακεχώρηκεν, οὐ γῆς, οὐκ ἀέρος, οὐχ ὕδατος, οὐκ ἄλλου τινὸς τῶν στοιχείων ἐν ἑαυτῷ δεικνύντος ἐκείνην τὴν δύναμιν τὴν τοῦ σώματος ἐκχωρήσασαν· ἧς ὑπεξελθούσης νεκρόν ἐστι τὸ ὑπολειφθὲν καὶ πρὸς διαφθορὰν ἤδη ἐκκείμενον).    У поменутом делу (De anima et resurrectione, 46-48) Св. Григорије Ниски говори чак о томе да  душа иако није налик на тело по свом саставу ипак обитава у њему и оживљава га док је тело у животу. Она је у сталној интеракцији са телесним елементима, али када се тело распадне у телесној смрти и елементи врате земљи душа као сила не нестаје са њима. Захваљујући својој специфичној природи она остаје у вези са тим елементима који су чинили тело. Другим речима, Ниски сматра да и у смрти душа преживљава у заједници са телесним елементима и управо на томе гради своје учење и наду у Васкрсење када ће Божијом силом душа поново повезати преображене телесне елементе. Хришћани су зато од најранијих времена поштовали мошти светитеља и тела својих упокојених пажљиво чували, називајући телесну смрт често фигуративно спавањем до Васкрсења из мртвих.   („κατὰ τὸν αὐτὸν λόγον καὶ ἡ νοερὰ τῆς ψυχῆς φύσις, καὶ τῇ συνδρομῇ  τῶν στοιχείων ἐνθεωρεῖται, καὶ διαλυθέντων οὐκ ἀποκρίνεται, ἀλλὰ  καὶ ἐν αὐτοῖς μένει καὶ ἐν τῷ χωρισμῷ αὐτῶν συμπαρεκτεινομένη οὐ  διακόπτεται, οὐδὲ πρὸς τὸν ἀριθμὸν τῶν στοιχείων εἰς μερικὰ τμήματα  κατακερματίζεται. Τοῦτο γὰρ ἴδιον τῆς σωματικῆς καὶ διαστηματικῆς  ἐστι φύσεως· ἡ δὲ νοερά τε καὶ ἀδιάστατος φύσις τὰ ἐκ διαστάσεως οὐκ ἀναδέχεται πάθη. Οὐκοῦν ἐστιν ἐν αὐτοῖς ἡ ψυχὴ, ἐν οἷς ἅπαξ ἐγένετο, οὐδεμιᾶς ἀνάγκης  τῆς πρὸς ἐκεῖνα συμφυΐας αὐτὴν ἀποσπώσης. Τί οὖν τὸ σκυθρωπὸν ἐν τούτοις ἐστὶν, εἰ τοῦ ὁρωμένου τὸ ἀειδὲς ἀνταλλάσσεται; καὶ ὑπὲρ τίνος οὕτω διαβέβληταί σοι πρὸς τὸν θάνατον ἡ διάνοια;“). (На исти начин и умна природа душе сапостоји елементима које повезује (у телу) и када се они разложе, она се не расипа, већ остаје међу њима и у њиховом разједињењу и продужује се са њима, не прекидајући узајамну везу са њима и не дели се на мање делове у складу са бројем елемената. Јер раздвајање представља карактеристичну особину телесне и просторне природе, док оно што је умне природе и непросторно не подлеже само просторном раздвајању. Стога душа постоји у њима (елементима) које је некада оживљавала и нема силе која може да је отргне од везе са њима. Откуда онда у томе може бити разлога за тугу, јер оно што је видљиво бива замењено оним што је невидљиво и због чега се тако смућује твој ум пред смрћу?)   Ово размишљање Св. Григорија Ниског није званично учење Цркве али је важно у оном смислу у ком душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено.    У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот. Зато су чуда светитеља заправо чуда Божија, а они који почивају до свеопштег васкрсења у наручју Божијем тј. у заједници Христовој живи су, али не на биолошки и психолошки начин као у овоме свету, већ по угледу на речи Апостола који каже „a живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.
  5. Свиђа ми се
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Милошшш in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Много је јако лепих беседа о причи о талантима, посебно код Св. Владике Николаја, о. Јустина и других који су беседили на ову тему и што се, хвала Богу, лако може наћи доступно на интернету. 
    Могао бих само да додам да је веома важно да живимо у равнотежи онога што нам је по природи дато и наших могућности. Уколико реално сагледавамо своје природне дарове и исто тако реално живимо у свести о својим могућностима задобићемо оно што се у аскетском животу назива смирењем. Наш највећи проблем јесте или да прецењујемо своје дарове па себе често осуђујемо да не чинимо довољно да их искористимо на славу Божију или обрнуто, да прецењујемо своје способности тако да мислимо да много више можемо да урадимо. У оба случаја живећемо у проблему јер ћемо сматрати да нас други спречавају да остваримо своје способности или, не дао Бог, да нисмо довољно надарени па се од нас тражи више него што можемо да пружимо. 
    Наша вредност у Цркви се не мери по количини природних дарова које имамо већ по мери наше жртве и љубави да оно што имамо поделимо и искористимо на корист других. Проблем закопаног таланта јесте проблем себичности и самољубља, када желећи да избегнемо одговорност и жртву за друге једноставно не радимо на својим природним даровима и не користимо их на корист Цркве. Коришћење наших дарова на корист Цркве није неопходно самој Цркви и Богу јер Бог ће увек наћи начина да обезбеди оно што је потребно. Оно је потребно нама да бисмо показали да оно што нам је дато по природи не присвајамо себично за себе већ делимо то са другима и доживљавамо свој живот као живот у заједници. Без тога нема спасења јер, као што горе већ рекох, индивидуалног спасења нема. Спасавамо се кроз друге и са другима тако што се учлањујемо у Тело Христово, Цркву. То не значи само примањем Крштења, које јесте наш улазак у Цркву, већ подвигом, борбом са својом себичношћу и самољубљем, односно трудом како да оне природне дарове благодаћу Духа Светога искористимо за своје ближње. То је суштина тајне љубави и зато онај који има љубави и жртве даће му се у изобиљу, а онај који бежи од одговорности и жртве, себично чувајући и грабећи за себе мислећи да ће тако сачувати оно што му је дато, изгубиће и оно што мисли да има по речима Спаситеља: "Ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што (мисли да) има (Мт. 13, 12)."
  6. Свиђа ми се
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Милошшш in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Ово је јако озбиљна тема и тешко је рационално објаснити оно о чему немамо искуство из прве руке. Стање душе, односно душевне компоненте човековог постојања, након физичке смрти није нигде у Св. Писму детаљно описано, што отвара и простор за различите и неретко супротстављене ставове. 
    Морамо увек да почнемо од оних основних учења наше Цркве који дефинишу у ком простору може да се креће наше расуђивање. Дакле, ми не верујемо у платонистичку душу која је сама по себи вечна и самопостојећа. Верујемо да је душа бесмртна по благодати Божијој, односно тачније створена је за бесмртност. Она није вечна по себи јер све осим Бога је створено ни из чега и хипотетички може да се врати у непостојање, када не би било Божијег благовољења да оно што је створио вечно постоји. Душа јесте другачијег састава од тела, али је ипак тварна, као што су и анђели тварне природе, али не на исти начин као и ми, тј. не подлежу пропадљивости, старењу и физичкој смрти. Човек је психофизичко биће, али ни тело ни душа без једно другог нису потпуни, како каже о. Георгије Флоровски, да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. С друге стране, у предању Цркве имамо сачувана бројна сведочанстава да након физичке смрти душевна компонента човековог бића (душа) наставља да постоји на један посебан и необјашњив начин и пролази најпре привремени суд који се често описује као суд савести и обитава у стању привремене радости и наде или у стању привременог очајања и муке. Након свеопштег васкрсења и поновног сједињења душе са преображеним телом наступа коначни суд. Наравно, суд у православној традицији нема јуридички карактер и већ је доста о томе говорено.
     
    Дакле, наше размишљање може да се креће између с једне стране учења о смртности душе (тнитопсихизам), или тзв. спавања душе тј. њеног обитавања у својеврсном коматозном стању бесвесности до свеопштег васкрсења (хипнопсихизам) и с друге стране, (нео)платонизма тј. веровања да је човек заправо душа која је заточена у телу. Прве крајности, које је Црква више пута у својој историји одбацила, директно обесмишљују молитву светитељима и у конфликту су низом цитата из Св. Писма који указују да живот не престаје након физичке смрти. Православна Црква живо верује да су душе уснулих праведника живе у Господу и за њих се стално молимо и са њима евхаристијски заједничаримо. Друга крајност, платонистичка, обесмишљује Васкрсење, јер ако је душа потпуно аутономна, вечна по себи, тело је само терет кога се физичком смрћу ослобађамо. Хришћанство је врло јасно супротстављено платонистичким системима који су на разне начине покушавали да се угнезде у црквеној традицији.
     
    Имамо такође и проблем времена. Време је такође створено и Бог као нестворен и Творац свега изнад је времена. Царство небеско након Свеопштег Васкрсења неће бити подложно временским оквирима које ми познајемо јер ће и време бити преображено као васцела творевина. Из ове перспективе имамо и размишљања покојног о. Томаса Хопка који није веровао у људске душе без тела и који је учио да су оне свесне зато што одмах након смрти улазе у реалност будућег века добијајући васкрсла тела. О. Хопко је овај став развио посебно у супротстављању платонизму у хришћанству и по његовој логици светитељи нам се јављају из есхатолошког царства, а не из света душа.
     
    Издвојио бих пар његових цитата из његових беседа о животу после смрти:
    "Они који су крштени и умрли, подигнути и запечаћени животворним духом. Они су буквално дигнути из мртвих и не могу умрети и смрт долази као преображење, као прелазак у вечни живот Христов јер је Христос васрксао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу, наша душа је мртва као и наше тело... ми не учиомо о бесмртности душе у Цркви као Сократ и Платон, већ следујемо Библији. Смрт је непријатељ тела и душе и Христос нас васкрсава у души и телу.... све то гледамо из перспективе краја, а не у смислу неких бесмртних душа које тамо негде плутају и питамо се куда".
    "Мртви су једноставно потпуно мртви...и ја верујем када је Христос васрксрао из мртвих у свом васкрслом телу, он је одмах дао прослављено тело свима онима у гробовима и они улазе у вечни живот са њим. Зато када славимо светитеље прослављамо их као потпуно живе. Када се они јављају људима не јављају се као бестелесне душе, већ у својим прослављеним телима. Мошти њиховог физичког тела још могу бити у гробовима, и биће тамо до дана када ће гробови остати празни и више неће бити гробаља ни смрти. Али умрли у Христу већ улазе у ту вечну славу Царства које долази."
      Овде видимо да о. Хопко покушава да нађе компромис између учења о смрти душе и платонистичког постојања "растеловљене душе" (disincarnate soul). Кључна ствар у његовом учењу јесте наше поимање времена.    Његово учење подстиче одмах низ логичких питања. На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима. Он врло јасно покушава да сачува целовитост човека који није само тело нити само душа, психофизичка целина, враћајући се горепоменутом ставу о. Георгија Флоровског. Наравно као добар познавалац светоотачког предања о. Томас Хопко никада није претендовао да ово своје богословско мишљење прогласи за нову догму.    Можемо издвојити још једно богословско мишљење које се као ни мишљење о.Хопка не намеће као обавезно и апсолутно православно свхатање, иако долази од великог светитеља Цркве. Реч је о учењу Св. Григорија Ниског (о коме сам својевремено читао, али сам заборавио тачно место где то тврди) да душа након смрти тела не прекида сасвим своју везу са њим и да по тој логици тела светитеља настављају да буду извор благодатне енергије и након смрти. Лично бих рекао да је то можда један од лакше прихватљивијих начина како да нађемо средину између потпуне смрти или бесвесности душе с једне, и платонистичког схватања душе, са друге стране. Усудио бих се у том смислу рећи да је могуће да душа након смрти тела носи слику тела као својеврсни холограм, матрицу, на основу које ће тело на крају овог света и века бити васкрснуто у слави. Будући да тело још није васкрсло душа која носи његову слику још донекле ограничено доживљава радост и тугу у зависности од стања у коме је човек живео пре смрти. У том смислу душе покојних су и даље у сфери створеног времена које можда доживљавају на други начин него они који су још у животу. Наравно, остаје опет питање светитеља. Да ли и они постоје у том стању?   Наравно, остаје кључно питање свести.   Зашто се они који су за живота задобили благодат Духа Светога и које је Црква препознала као светитеље јављају, помажу нам и молимо им се тражећи њихову помоћ, а други, наши уснули, опет ћуте, као да спавају и чекају свеопште васкрсење. Могуће је говорећи крајње хипотетички да ниво свести душе након телесне смрти и њена могућност конкретнијег општења са нашим светом зависи од њеног духовног стања. Обично се каже да светитељи имају слободу од Бога да се јављају, а други немају иако живе у нади вечног живота. Светитељи нам се јављају благодаћу Божијом и Бог преко њих чудотвори као и док су били живи. Такође, свест код човека није само питање душе, већ и тела и биохемијских процеса. Притом душа и тело делују интерактивно. Душа без нормалних биохемијских процеса не може да се нормално изрази и комуницира као душа у здравом телу. То је посебно видљиво у случају тешких оболења као што је Алцхајмерова болест, разним другим облицима деменције или тешких психичких оболења. Психичке болести на известан начин суспендују човекову слободу која му је дата од Бога јер човек није у стању да слободно и нормално одлучује, већ може да постане потпуно неурачунљив и да деградира душевно чак на ниво животиње.    То су све јако комплексна питања о којима никада нећемо имати експлицитне одговоре. Зато је веома важно да се држимо онога што Црква јасно и конкретно учи, да избегавамо крајности и да личне ставове и уверења не апсолутизујемо као да смо нашли коначно објашњење. Заправо наша вера мора да се креће између саборски потврђених учења Цркве који су као оријентири у магли и указују нам на пут којим треба да идемо. Свако скретање мимо тих оријентира може да нас уведе у опасне воде самомњења и прелести. Истински пут јесте да задобијемо ум Христов, а када заживимо у тој реалности све ће нам неисказано бити јасно и без потребе да рационално концептуализујемо ту стварност у нашем уму и изразимо је речима. То је вероватно и главни разлог зашто Православна Црква није отишла у мутне воде схоластицизма и овоземаљског мудровања. 
  7. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from illuminated in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Разумем вашу чежњу и бол за изгубљеним домом. Свакодневно смо и сами сведоци све тежих напора наших људи да се врате на Косово и Метохију и поново започну онај живот који је прекинут ратним страдањем. 
    На Косову и Метохији има и земље и хлеба за све људе без обзира на националнност. Уосталом, нико од нас није могао да бира у ком ће се народу родити и одрасти. Али непријатељ људског рода који сеје мржњу у људска срца не допушта да живимо у миру, а ми му својим греховима омогућавамо да шири несрећу у овом свету у коме живимо. Тако је било кроз сву историју.
    И једни и други воле Косово и Метохију као свој родни крај. Ми Срби имамо дубоке историјске, духовне и културне корене на овом простору и неоспорно историјско право. Али и Албанци имају право да живе где су рођени и где су сада већинско становништво, без обзира што сви добро знамо на које начине се мењала демографска структура.
    Важно је да ову трагедију схватимо као божанску педагогију, као допуштење Божије на које би као народ требало да узвратимо искреним покајањем. Али, нажалост, код нас је и даље много самооправдавања и пребацивања кривице на друге, па вероватно зато Бог продужује ово искушење.
    Као хришћани знамо и верујемо да смо путници и странци у овом свету и да идемо ка својој вечној отаџбини. Бог се не меша у историју онако како бисмо то ми волели јер иначе не би нестали хришћани у Малој Азији или данас на Блиском истоку хришћани не би пролазили трагедију која се одвија пред нашим очима. Бог стално покушава да нас подсети да не смемо да се везујемо за ништа земаљско јер где је благо наше, тамо ће бити и срце наше, а Бог жели да своје благо сабирамо тамо где нам га нико не може отети. Зато често кажем, Косово и Метохију као освештани простор нашег завета са Богом нико нам не може одузети осим нас самих уколико га сведемо искључиво на пролазне вредности.
  8. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from illuminated in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Способност да (за)волимо другог је заправо суштина оног што нас чини иконом Божијом. Бог нас је створио као личности, а не као индивидуе, а личност без суштинске заједнице са другим не постоји. Када истински љубимо наше себично ја нестаје и губи се и постајемо једно са љубљеним. Таква је пре свега љубав према Богу, али и љубав пријатељска, љубав међу супружницима уколико је заснована на љубави Божијој. Уколико нисмо спремни да себе бацимо у амбис љубави и закорачимо у ту егзистенцијалну неизвесност у којој на известан начин поништавамо своје себично ја да бисмо открили себе као личност заједнице, далеко смо од онога што треба да постанемо у Христу.
     
    Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 
     
    Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13
     
    "Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."
  9. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from illuminated in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Свети Оци и подвижници много су написали о гордости. Гордост (гр. υπερηφάνεια) у основи показује да онај који је овладан овом страшћу жели да се представи и покаже другачијим и вишим него што јесте. У основи реч је о обмани и слепилу. Мени се посебно свиђа једна дефиниција по којој је гордост одсуство познања своје немоћи и истовремено одстуство познања Божије свемоћи. С једне стране не познајемо своју палу природу каква јесте у свом палом стању, а с друге немамо познање Бога или често живимо у одсуству вере у Њега. У таквом стању живимо лажним животом и доносимо одлуке којима можемо да угрозимо свој вечни живот и спасење, а неретко повређујемо своје ближње. Смирење је супротно гордости јер смирен човек познаје људску палу природу, али не очајава живећи у том познању јер духовно познаје Божију свемоћ, љубав и милосрђе. О томе је говорио Св. Старац Силуан када је поручивао да "држимо ум свој у аду и не очајавамо".
     
    Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима. 
     
    Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.
     
    Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.
     
    Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25
  10. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from illuminated in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Литургија, као и друга богослужења и наше личне молитве суштински су делови нашег хришћанског постојања. Другим речима ми смо хришћани зато што се окупљамо на Литургији и заједницу са Богом остварујемо пре и изнад свега заједно са другима са којима чинимо Цркву. Заправо на Литургији ми заиста постојимо као Црква и време од једне до друге Литургије за хришћане би требало да буде наставак и продужење литургијског доживљаја. То је због тога што хришћанство није идеологија, скуп одређених идеја и веровања која интелекутално прихватамо, али живимо животом којим смо живели и раније. Вечни живот и спасење није неки блажени загробни живот, већ пре свега вечни литургијски сабор свих са Христом, и у Христу са Његовим Предвечним Оцем у заједници Духа Светога. Литургијским скуповима у овом свету и веку ми учествујемо у тој непрестаној Литургији коју свештенодејствује сам оваплоћени Син Божији и који све пролазно преводи у вечно и бесмртно.
     
    Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не. Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.
     
    Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу. 
     
    Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)
     
    Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима. Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима. Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.
  11. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from illuminated in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Хвала Богу већ је обновљен један број наших цркава и манастира. Највише успеха доживела је обнова Богословије у којој сада имамо 37 ученика и ускоро ћемо имати вероватно и ученике из свих разреда. Што се тиче броја монаха и монахиња број се донекле смањио одласком бившег Епископа и његових следбеника, али искрено да кажем, у избору између квантитета и квалитета увек ћемо се пре определити за квалитет. Важно је да наши монаси не учествују у ширењу смутњи и клевета, већ да буду активни чланови у животу своје Епархије и наше Помесне Цркве. 
     
    Након одласка м. Артемија и његових следбеника увели смо много строжије критеријуме пријема нових монаха. Много је важно да се продужи период искушеништва и да се пре примања монашког чина добро провери да ли је кандидат пре свега психо-физички способан за ношење монашког позива. Такође, већи је акценат на чешћем причешћивању и евхаристијском начину живота. Владика Теодосије је човек коме је стран култ личности и људе не везује за себе лично него за Цркву. Монаси никада не смеју да забораве да су они део тела Цркве и да као такви треба да доприносе њеном јединству и мисији свако на свој начин. Посебан акценат је зато стављен на јачање парохијског свештенства. Нпр. у манастиру Дечани људе упућујемо на своје свештенике и подстичемо их да се са њима саветују посебно ако су у браку. 
     
    Ништа нема ненормалније него да се млађи монаси који су изабрали живот у девичанству баве решавањем брачних питања и чак улазе у питања брачне интиме. То је заједно са гуру-духовништвом велика аномалија, која нажалост још постоји у неким сегментима црквеног живота. Такође је неисправно тражење беспоговорне послушности од лаика који нису у монашком чину. Плашим се да се инсистирањем на томе људи претварају у духовне дебиле који нису у стању да одговорно решавају своја животна питања. Циљ Цркве јесте да људе духовно васпита као слободне и одговорне личности а не као идеолошке следбенике који врло лако могу да се окрену и против Цркве следујући својим најчешће прелашћеним гуру-духовницима. 
  12. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Хвала вам на овом коментару брате Јанко. Ранер је морао да нађе решење како да избегне поделу човека на душу и тело, који се раздвајају након смрти, а да опет не прихвати привремено стање тј. постојање душе или неке душевне компоненте човековог бића до Свопштег Васкрсења. Решење које је нашао јесте да сваки човек васкрсава одмах по смрти, тј. не добија своје тело (које труну у гробу), већ ново, обновљено тело. Али, будући да мултиплицирање индидивидуалних васкрсења озбиљно доводи у питање јединственост самог чина Свеопштег Васкрења по Парусији (Другом доласку Христовом) објаснио је да сва појединачна васкрсења коинцидирају (сабирају се у једну „временску“ тачку у тренутку краја света, иако из перспективе нашег времена изгледа да не бивају коинцидентно. Ова идеја је јако занимљива јер излази из лавиринта привременог стања у коме нека форма душе мора да постоји до васкрсења тела, али истовремено чува јединственост тренутка Васкрсења.    Надаље ћу покушати да објасним ову теорију на начин који би био прихватљив и нашој традицији, не користећи само његове аргументе, већ покушавајући да проширим идеју, удаљим од Ранера и покушам да повежем аргументе на један другачији начин.   Морам да признам да је Ранерова једна од најозбиљнијих теорија која покушава да помири традицију и савремена схватања у есхатологији, јер истовремено са терена индивидуалне есхатологије прелази  на терен колективне и време гледа у синтези, а не у раздељености. Посебно заобилажење несрећног чистилишта и јуридичко-моралистичких категорија, овом ставу даје посебно велику вредност.   С друге стране привремени суд, о коме говоре православни теолози и духовници, заправо није у сукобу са овом теоријом, јер привремени суд је заправо истовремено и коначни Суд, само је привремен из перспективе нашег времена. Суд није јуридичка категорија, већ сусрет са Богом. Идеја привременог суда као боравка душа у једном посебном свету (димензији) неопходно је морала да се појави уколико се верује да по смрти долазли до раздвајањња душе од тела, или спавања душе, о коме нам говоре Сиријци, чега верујемо да нема. Онда је једноставно морало да постоји нека врста суда, нека врста „правде“ пре Васкрсења, иако се привремени суд у Св. Писму нигде експлицитно не помиње и више се развио у полемици са платонизмом. Са овог новог становишта, заобилазимо овај проблем и привремени суд је заправо Вечни суд из перспективе Божије, што много више одговара библијском схватању човека као целине душевне и телесне компоненте нашег постојања.   Једна важна претпоставка да би ова теорија заиста логички имала смисао јесте да Васкрсење (било да га гледамо са индивидуалног плана сваке личности или као Свеопште Васкрсење) заправо надилази наше време. Ми у нашем линеарном, историјском времену живимо и умиремо, али у тренутку смрти, човек умире као јединстена целина душевног и телесног постојања (при чему душу гледамо не као на аутономни ентитет који може да постоји и без тела, већ као на својеврсни елемент нашег постојања које повезује наше телесне елементе и обезбеђује њихово функционисање).  По смрти човек онда, као васкрсла психофизичка целина тј. као личност, улази у другу димензију времена. Тело које смо до тада имали остаје у гробу и труне или у случају нетрулежних светитеља остаје сачувано као посебан показатељ благодати Божије и потврда да је светитељ и телесно надживио смрт. Васкрсло тело носи својеврсно обличије, али је и по угледу на „друго обличје Христово“ тј. „ετέρα μορφή“ сасвим другачијих својстава него претходно.   Овде бих нагласио да никако не можемо раздвојити Васкрсење и Суд. Заправо, Суд је ништа друго него Дан Господњи, сусрет васкрслог човека, не само васкрслог тела, већ васкрслог човека са својим Творцем у Есхатону. По том размишаљу у тренутку смрти човек стварно умире, заиста и потпуно и у томе је трагика смрти као „последњег непријатеља“ (уп. 1Кор 15.26). Ако је смрт човека само привремено раздвајање душе и тела, и ако верујемо да душа након смрти задржава све своје когнитивне способности тј. функционише у потпуности као личност (чува сећања, задржава осећања и сл), онда смрт заправо није тај страшни непријатељ. Тако су је платоничари релативизовали и за њих смрт није била проблем, али из сасвим другачијих разлога него за нас хришћане. Мислим да је негде о. Хопко управо овај моменат наглашавао. Победа Христа над смрћу је толико важна (за Васкрс само то певамо, тропар је кратак и јасан) управо зато што је смрт заправо крај човека у овом свету, у потпуном смислу, али истовремено и тренутак новог рађања: на вечни живот и радост за оне који су већ прихватили Христа или га тражили у овом животу, или на вечну (духовну) смрт оних који су ходили путем таме и зла.   Будући да је Христос већ васкрсао, уснули одмах иду за њим као „прворођеним из мртвих“ и они васкрсавају. Та индивидуална васкрсења конвергирају, сабирају се, у једно Свеопште васкрсење које бива истовремено. Како? Па једино ако прихватимо чињеницу да Парусијом Христос заправо завршава историју, овај пролазни еон и отвара врата есхатона у коме не вреде правила времена овог света. Заправо то вечно „САДА“ је својеврсни временски сингуларитет. У том случају, напуштајући овај свет они који су уснули након Христовог Васкрсења бивају одмах васкрснути и пролазе Суд, као сусрет са Богом, у једном вечном над-временском САДА и добијају свој удео у односу на свој ранији однос према Богу и ближњима (они који су тражили Бога и ходили путем светлости борећи се са својим слабостима и немоћима пале природе у Богу ће видети и доживети вечни покој и мир, а они који су ходили путевима таме доживеће вечну муку и патњу и бол).    По горепоменутој логици уснули одмах пролазе својевсан time-warp (да употребимо science-fiction термин) тј. бивају торпедовани из пролазности у вечност есхатона и улазе у временски сингуларитет тј. у вечну присутност Божију, коју зовемо „вечни живот“ или „рај“ у којој је Христос „већ“ дошао и без обзира када су умрли у линеарном времену, сви истовремено проживљавају своје лично васкрсење као колективно Васкрсење. То објашњава и Христове речи покајаном разбојнику "Данас ћеш бити са мном у рају".   Овде индивидуална есхатологија прелази на терен колективне есхатологије, не само у том смислу. Наравно не васкрсава и не мења се само човек, већ и васцела твар бива преображена кроз Богочовека Христа, настаје нова земља, ново време вечног САДА (које наравно разликујемо од надвременог постојања Бога), односно вечно-кретајућег се стајања у коме једина динамика која постоји јесте динамика вечног узрастања у заједници са Богом (за праведне у вери, нади и љубави, а за оне у стању пакла у болу и патњи). Рај и пакао нису два простора, већ два стања која зависе од односа сваког човека са Богом. И они у рају и они у паклу биће у Богу, само ће то присуство доживљавати различито. Ипак су вечно раздвојени јер постоји слобода избора и пакао није место Божије казне, већ стање слободно неузвраћене љубави Божије, о томе смо већ много говорили. Христос и сви васкрсли су истовремено и један и многи. Сви васкрсавају заправо у Христу и само кроз Христа имају приступ Богу Оцу. Индивидуалност овог света са свим оним поделама о којима говори Св. Максим нестају у есхатону. Сви постајемо Христос и у потуности се реализујемо као једно Тело Христово, баш као што то предображавамо на Св. Литургији. Зато неће бити ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, ни Србина ни Албанца.   Шта бива са светитељима? Наравно, као што у овом свету сви немамо исти степен љубави према Богу, исту близину и слободу са Богом, тако ће бити и у вечности. Светитељи, а видели смо да рани оци посебно помињу мученике, као и сви остали, по овој логици, одмах васкрсавају. Стари оци и писци цркве су веровали да ово бива само са мученицима (који по многима, али не по свима Оцима, одмах иду на небо), док остали иду у привремено стање чекања, али ако пратимо ову линију размишљања, сви после смрти васкрсавају, с тим да светитељи одмах пролазе Суд, тј. не бивају ни суђени већ аутоматски узлазе у већи степен славе Божије и добијају посебну слободу да опште и са нама у овом свету. То је због тога што су већ у овоме свету заживели есхатонском стварношћу, охристовивши се, тј задобивши Духа Светога (за живота су чинили чуда, пророковали, исцељивалии показивали натрпиродне способности). Ово је најкомплекснији део целе приче, јер подразумева оно што је о. Зоран више пута покушавао да каже да Есхатон (дакле време вечног САДА, тај временски сингуларитет и наше линеарно време са-постоје, можда у стилу паралелних реалности о којима говоре савремени теоретски физичари). Наравно, ако есхатон као временски сингуларитет гледамо као димензију изнад линеарног времена, оно заиста стално постоји из перспективе Бога и оних у њему. Отуда Светитељи и у овоме животу виде и прошлост и будућност као вечну садашњост. Ако појединачна васкрсења коинцидирају у једном тренутку на нивоу есхатона као Свеопште Васкрсење, онда то може да има и те како смисла.    По тој логици, да закључимо, светитељи се јављају заиста у васкрслим и прослављеним телима и есхатон заиста постоји изнад (прошлости-садашњости-будућности). Када се молимо Светитељима у благодати Духа Светога који прожима и ово и будуће време, они чују наше молитве и својим молитвама (а молитва је својеврсан облик енергије, као и мисли) украпљују нас у нашем подвигу. Наравно, они нам се јављају понекад у телесном облику, али будући да је прослављено тело сасвим другачије духовне природе (Господ каже „бићете као анђели“) то није физичко тело овог света. Ово мишљење није супротно Шмемановом „путиру вечности“ и подразумева да је „заједница светих“ заправо Есхатолошко царство Христа са свим својим светима у коме и ми учествујемо. Зашто се не јављају други, на пример наши уснули сродници. Зашто од њих немамо гласа. Да ли спавају? То је тешко објаснити. Једноставно, немају сви слободу да прелазе овај временски јаз. Можемо да верујемо да се и они такође моле за нас, јер молитва, као језик будућег века, све нас повезује. Хопко каже да се он молио не само за свог покојног оца и мајку, већ се молио и њима, верујући да су они живи у Царству Божијем и да се у међусобној молитви заправо живимо и реализујемо као Црква. Ово је јако лепо. Ово сапостојање две временске димензије, линеарног времена и есхатонске вечности заправо објашњава и виђења будућности код неких пророка. У благодати Божијој они надилазе време у коме живе и виде оно што ће бити, а што је из перспективе Божије већ било.   Али зашто се молимо за покојнике? Ово је јако важно питање јер приносимо молитве, служимо парастосе, помене, наравно не за свете за које знамо да су прослављени, већ за све остале? Ако су они васкрсли каквог ово има смисла? Овде је опет по среди перспектива времена. За нас из овог времена Свеопште Васкрсење и Коначни суд су будућност која долази. За оне који су умрли и који су у наручју Христовом то је вечна садашњост. Наше молитве бивају примљене од Бога и делују ретроактивно, иако су наши уснули сродници већ нашли вечни мир и покој где вечно сија светлост лица Божијег или нису, јер то пре свега зависи од избора који су они направили. Наше молитве могу да помогну, али не и да промене њихово стање. Та молитва у овом времену, па макар годинама након смрти наших ближњих, већ је примљена од Бога у самом тренутку њихове смрти, односно њиховог Суда и Васкрсења које за њих одмах бива. Отуда су молитве за покојне важне, али истовремено верујемо да су оне и примљене. Ми у молитвама Богу често благодаримо на нечему иако то нисмо добили. Однос човека и Бога је стално у сажимању различитих временских и просторних димензија, а све надилази Христос као Алфа и Омега (Онај који је био, који јесте и који ће бити), али опет и Христос распети, васкрсли и вазнети који ће опет доћи.   Овде коначно долазимо на значај Евхаристије и Литургије у овом есхатолошком систему. Римокатолички теолози видно запостављају ову везу, али код нас православних ово је суштински важно. Литургија је и историјски и мета-историјски догађај. Цркве су осликане тако да нас упућују на есхатолошку реалност. Литургијски, односно кроз Евхаристију и ми у овом времену и простору учествујући у приносу и причешћу Божанским даровима учествујемо у реалности Есхатона колико је то у нашој моћи. Општимо са Христом и свим у њему (и анђелима и светитељима и нашим уснулим сродницима који су нашли свој покој у Христу). Литургијски Христос је истовремено и освештано Тело Христово на дискосу, али и сви ми који се причешћујемо њим и постајемо његови сателесници и сакрвници (отуда значај причешћа свих који учествују у приносу, анафори). Смисао Литургије није само да се молимо, или приносимо жртву, већ пре свега да учествујемо у вечности сада и овде и да благодаримо Богу на свему и за све.   ----------------   Да ли ово значи да сам променио мишљење које сам с времена на време претходно износио. Мислим да нисам. И оно што сам изнео у претходном одговору такође је био покушај синтезе, можда мало ближи онима који размишљају традиционалније. Моје почетне премисе и недоумице су у овом најновијем тексту великим делом задовољене. Ево кратког прегледа, рекапитулације:   1. Васкрсење из мртвих је конкретан историјски тренутак у будућности који чекамо, не можемо га релативизовати - Да, ако гледамо из перспективе овог времена, Васкрсење је јединствен моменат у времену, али истовремено и почетак новог будућег века. Свако поједино васкрсење умрлог човека, ако је ово размишљање тачно, заправо коинцидира са Свеопштим васкрсењем на нивоу вечног САДА у који улазимо након телесне смрти. Дакле то је и индивидуални и колективни догађај. 2. Човек није платонистичка душа огрнута трулежним телом и када умире душа не може бити потпун човек већ је само фантом без тела – Да и зато васкрсењем целог човека, не само тела, наставља се континуитет личног постојања без улажења у лавиринт платонистичког дуализма) 3. Телесна смрт је заиста смрт човека и отуда њена трагедија – Заиста је тако, умирући умиремо потпуно, али истовремено и потпуно, не само телесно, васкрсавамо као цео човек, као личност. Разлика душе и тела у Св. Писму и код отаца који нису били под утицајем платонизма јасно не постоји. Човек је нераздељива целина. То је древни библијски концепт који је Црква чувала вековима.  4. Есхатон тек треба да дође али још није дошао – Да, то можемо да кажемо сада у септембру 2015. године, али он је, ако је горње размишљање тачно, већ дошао за оне који су отишли из овог света и општимо са том стварношћу кроз Литуригују и Евхаристију. 5. Христос тек треба да дође и Парусија још није била – То је тачно, али из наше историјске перспективе. Пошто је Христос Алфа и Омега, и почетак и крај, и у времену и изнад времена. Његов долазак је истовремено и Суд (за нас у овом времену привремени до васкрсења, а за оне који га пролазе и Коначни). Христос долази у времену и не смемо да угрозимо чињеницу да он долази као Богочовек Христос и довека остаје Богочовек. Али будући да је Христос Друго Лице Св. Тројице он је изнад и нашег историјског и есхатонског еона, изнад сваког појма времена и простора. Христолошке основе наше вере се овим сасвим задржавају. 6. Молитве за упокојене су важне и могу да им помогну – Да и то је тачно. Иако их произносимо сада, оне у односу на есхатон делују ретроактивно. Већ су примљене од Бога на известан начин и пре него што их произнесемо и помажу нашим покојницима који су на небу тј. у вечном присуству Божијем, или не могу да помогну онима који Његово присуство, не дао Бог доживљавају као вечлно мучење.  7. Свети оци говоре о привременом стању између смрти и Свеопштег Васкрсења, да ли су били у криву – Дефинитивно нису, уколико привремено стање између физичке смрти и Свеопштег васкрсења гледамо из перспективе нашег линеарног времена постоји привремено стање. Из песрпсективе есхатона нема привременог периода, као што нема линеарног времена након Парусије. Ипак држим да време наставља да постоји на преображен начин јер је време категорија створеног света.   Да закључимо.....   И ово сада су само размишљања, што би наши богослови рекли теологуменон. И једно и друго што сам износио ових дана, мислим да имају смисла. У овим најновијим размишљањима само сам покушао да направим неку синтезу наших дискусија и покажем да циљ ове полемике није била нека „интелектуална гимнастика“ (γυμνασία τοῦ νοός) (израз који, мислим, негде помиње Св. Исак Сирин) већ тражење како да разумемо боље ове теме и размишљамо о њима, трудећи се да останемо у границама остављеним нам од отаца (πατερικά όρια), а да то не буде опет ни само уобичајено цитирање онога што је раније речено, рециклирање светоотачких цитата (наводио сам их као оријентацију, а не да бих вам одузимао времена). Видели смо из светоотачког прегледа на ову тему обиље различитих размишљања, често супротстављених. Јединство наше вере није у униформности и идентичности, већ у јединству духа и предања. Проблем настаје када неко своје мишљење сматра апсолутно тачним и обавезним и настоји да га наметне силом ауторитета. Тада Црква мора да реагује и поједина теолошка мишљења која су агресивно наметана проглашена су јересима, али тек после дуге и озбиљне дискусије.   Да завршим шалом, почели смо ову дискусију из различитих временских перспектива и сада смо се нашли у сингуларитету вечне сагласности. Ја сам, морам искрено да признам, и раније нагињао овом размишљању, али сам намерно желео да дискусија не оде ван граница онога што као Црква верујемо, па сам износио ставове који су отварали дискусију. Ранер нам је доста помогао, али његова есхатологија ми је и даље јако конфузна у многим стварима. Мислим да овај теологуменон који сам сада покушао да изнесем може да буде занимљива основа за даље дискусије на ову тему, али нипошто и коначна реч, иако верујем да смо прилично исцрпели све теме за дискусију у вези овога и свакоме на крају остаје да чита и размишља и пре свега моли се Богу и сви заједно да чекамо Васкрсење Христово.
  13. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Плач у духовном животу може да буде производ благодатног стања, али и прелести. Један од важних аспеката духовног живота у Православљу јесте радостотворна туга "хармолипи" (χαρμολύπη). Ова наизглед парадоксална фраза означава духовно стање у коме у молитви плачемо за своје грехе и грехе света и истовремено доживљавамо духовно радост и утеху Христове утехе и васкрсења. Духовни плач у овом стању није плач очајања и туге, већ радости и сусрета са Господом. Овај благодатни плач не може се изазвати маштањем или принудно и долази спонтано као дар Божији. Препознајемо га по смирају душе, мирним мислима и одсуству оне узбуђености и разиграности мисли и слика у глави које су карактеристичне за стање самообмане (прелести). У неправославним духовним системима постоје тзв. духовне вежбе у којима се активно подстиче размишљање о Христовом страдању, његовим ранама, крви итд, што може да изазове стање нездраве, а понекад и хистеричне узбуђености и плача. Оваква духовност је страна православној традицији и искусни духовни учитељи је забрањују.   Православна молитва, како нас уче велики делатници молитве, пре свега је молитва славословља Божијег (читање псалама, акатиста и других молитвених текстова) или тиховања ума уз смирено понављање Исусове молитве или једноставно созерцање Бога без икаквих мисли и речи. Молитве у којима са Богом ћаскамо и тражимо разне ствари заправо често су разговор са сопственим мислима и у таквом стању долази до маштања.   Маштање у молитви, посебно замишљање Бога, светитеља и слично неизбежно води у општење са демонским силама и до прелести. Оваква погрешна духовност обично се препознаје по претераном изражавању осећања, једној нездравој устрепталости душе и одсуству сабраности и трезвености. У таквом стању ако нас неко прекине врло често реагујемо гневом и љутњом, што само показује да нисмо били у истинској благодатној молитви.   Духовни плач стога не треба тражити и себе присиљавати на њега, већ једноставно смирено молитвено тиховати и славословити име Божије настојећи да очувамо што је већу могућу сабраност на речи молитве. Уколико одређена осећања дођу и тада не треба им много посвећивати пажњу, нити размишљати од њима, као ни о мислима које пролећу поред нас, јер нас то опет одвлачи у размишљање и маштање. Највећи врхунац молитве јесте молитва без речи, стални осећај Божијег присуства и љубави, као што га дете осећа у мајчинском наручју. Пред Богом човек нема речи, ни питања, ни недоумица ни сумњи. Молитвено тиховање срца је тајна говора будућег века.  
  14. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Aleksandra_A in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Наравно, примамо искушенике и тренутно наше братство заједно са два искушеника броји 25 чланова. Трајање периода искушеништва зависи од више фактора и може да траје и по више година. Раније је то било три године али некада је појединим кандидатима за монаштво потребно и више времена да преиспитају своју спремност за монашки живот. Свакако, искушеници у манастиру пролазе исти програм живота и богослужења као и монаси, само још не примају и формалну обавезу тј. монашки завет.
     
    За човека који жели да буде монах веома је важно да што пре схвати да то подразумева потпуну промену живота и погледа на свет који нас окружује. Посебно је јака борба са својом вољом. Човекова воља је често јако раслабљена и с једне стране хоћемо да се променимо на боље, али навике, које су постале наша друга природа, вуку нас ка светском начину размишљања. Монаштво је засновано на парадоксима, како сам и раније напоменуо. Ако хоћеш да нађеш себе мораш да изгубиш старог себе. Ако хоћеш да познаш вољу Божију мораш да се одрекнеш своје воље. Што више даш, више ћеш и добити. Ова правила су логички гледано веома тешка па зато и монашки позив личи на скок са литице у неизвесност. Али уколико имамо чврсту веру да је то пут којим идемо до познања воље Божије и до реализације наше личности у својој пуноћи ништа није тешко.
     
    Најтоплије препоручујем један предиван текст игумана Василија Гондикакиса, бившег игумана манастира Ивирона, а претходно и Ставрониките. Реч је о тексту "Монашко ткање на чунку живота" који је својевремено превео Митрополит Амфилохијхе и може се наћи на следећем линку: http://www.vavedenjebeograd.net/page66.html
     
    Овај текст је један од најлепших текстова о монашкој философији живота и веома много ми је значио у почетку мога монашког подвига.
     
    ***
     
    Што се тиче вашег другог питања о људима који се удаљавају од Цркве веома је важно разумети зашто ти људи траже нешто друго, а не просто их осудити као људе обмануте лажима и неистинама. Сваки човек у дубини своје душе тражи Бога, али то је веома тежак пут који наличи на на пут кроз непроходну џунглу. Много је стаза на том простору, неке од њих воде ка истинитом познању Бога, али многе воде у духовну и душевну погибељ. Ми у Цркви имамо огромну обавезу да својим животом стално потврђујемо нашу веру. Уколико ту настане несклад и једно говоримо и проповедамо, а друго чинимо онда постајемо саблазан за друге и они траже неке друге истине и путеве спасења. У нашој Цркви никада не смемо дозволити да се вера у живог Бога претвори у ритуални формализам и лицемерје, већ увек морамо бити свесни да се вера у Бога мери љубављу према ближњима и спремношћу да сваког човека, праведника или грешника прихватимо као брата који носи лик Божији и који је позван на вечни живот. Отуда су највећи противници наше вере разне овосветске идеологије које људе деле према политичкој, националној, расној и др. припадности. Христос је дошао не да би донео нову веру већ објавио истину коју нам је донео од Оца Небеског. Дошао је да укине све разлике и поделе. Црква Христова зато не познаје чак ни добре ни лоше људе. Сви људи су створени за добро, али имамо оне који су духовно оздравили и себе реализовали као целовите личности у Христу (светитеље), имамо оне који су на путу оздрављења и, коначно, оне који су болесни и нису чак ни свесни своје болести. 
     
    У дубини душе свако људско биће жели да воли и да буде вољено и сваком човеку је потребна заједница (породица, пријатељи). За нас Хришћане управо је Црква место и простор у коме налазимо заједницу са другима. Уколико у Цркви закажемо и не будемо у стању да препознамо потребе људи и покажемо милосрђе и љубав према свима, а посебно према оника који су посрнули, и сами ћемо изаћи ван тајне Цркве и своју веру претворити у својеврсну идеологију, било конфесионалну или моралистичку.
     
    Људи који, на пример, желе да нађу мистику у далекоисточним религијама то чине зато што најчешће уопште не познају мистичку традицију сопствене Цркве и Цркву доживљавају само у својој организационој и спољашњој форми. Хришћански мистицизам другачији је од система који човека не гледају као целовито психо-соматско биће. Зато платонистичка и неоплатонистичка учења никада нису биле прихваћене као учење Цркве. Човек је јединствена целина душе и тела, при чему душа не може да постоји сама за себе. Отуда је кључни елемент хришћанске вере Васкрсење. Човек је позван на вечност али као створен није вечан сам по себи ни у свом душевном ни телесном саставу. Хришћански мистицизам није зато никада био спиритуализам. За нас као хришћане духовно није оно што је бестелесно, већ све што је прожето благодатним енергијама живог Бога. Зато су духовне и свете мошти иако су пропадљива материја која остаје нетрулежна захвљујући благодати Божијој. Ми, дакле, верујемо у Бога чији је Син постао човек по свему сличан нама осим по греху и заувек сјединио своју божанску са човечијом природом и као Богочовек Христос "седи са десне стране Бога Оца". Пропадљива материја тела је у Христу удостојена достојанства које приличи само божанској природи и у томе је највећи домет наше хришћанске вере. Отуда је хришћански мистицизам суштински различит од система који негирају реалонст овога света, тела и материје и у свом исходишту иду у дуализам у коме је материјално једнако греху и паду. Ми Хришћани, верујемо да је овај свет реалан јер га је Бог створио као таквог, али такође гледамо на овај свет из есхатолошке перспективе када ће све видљиво бити престворено и настаће ново небо и земља где ће и наша људска природа бити тако преображена да неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског пола. Зато хришћански реализам увек произходи из есхатолошке перспективе и ако кажемо да је овај свет пролазан, то кажемо зато што знамо да је васцела твар у динамици кретања ка Царству небеском када ће свака твар добити своје природно и вечно назначење.
     
    Ми као хришћани, а посебно монаси, позвани смо да живимо у атмосфери тог есхатолошког очекивања колико је то год могуће у овом свету и веку, и зато треба да надилазимо биолошки начин постојања како би заживели у есхатолошкој радости Царства небеског које већ овде бива међу нама у Цркви, кроз Литургију и друге Свете Тајне. 
  15. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Aleksandra_A in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    За почетнике у вери веома је важно да буду одмерени и да не претерују у изражавању своје побожности, нарочито уколико живе у средини која нема разумевања за њихово обраћење. Обраћеници би одједном да узлете у Царство небеско и то треба разумети јер су многи од нас то прошли. Родитељима и ближњима треба да покажемо да је наша вера искуство које ће нас као личности још више обогатити и приближити њима и другима. Зато је много корисно да обраћеници поред молитава и читања духовних текстова посебну пажњу посвете већој бризи о својим родитељима и ближњима, да им буду послушнији у свему ономе што се не коси са учењем наше Цркве и да показују већу одговорност у животу (у школи, на послу и сл).
  16. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Сећате се, пре неколико дана када смо говорили о овом "есхатолошком кључу" пре неколико дана нашли смо да је он ускладив са предањем, иако се експлицитно не помиње (као, уосталом, много тога у богословљу, видели смо већ са једносушношћу итд). Поновио бих оне тачке у којима сам навео како можемо да помиримо чињеницу да очекујемо нешто и да оно већ бива јер говоримо о различитим димензијама времена. Можда због дужине оног коментара нису сви стигли да обрате на то пажњу. Дакле наводио сам премисе у које чврсто верујемо као Црква и могућност на који се оне могу ускладити са овим тумачењем
     
    1. Васкрсење из мртвих је конкретан историјски тренутак у будућности који чекамо, не можемо га релативизовати - Да, ако гледамо из перспективе овог времена (хроноса), Васкрсење је јединствен моменат у времену, али истовремено и почетак новог будућег века (еона). Свако поједино васкрсење умрлог човека, ако је ово размишљање тачно, заправо коинцидира са Свеопштим васкрсењем на нивоу вечног САДА у који улазимо након телесне смрти. Дакле то је и индивидуални и колективни догађај. 2. Човек није платонистичка душа огрнута трулежним телом и када умире душа не може бити потпун човек већ је само фантом без тела – Да и зато васкрсењем целог човека, не само тела, наставља се континуитет личног постојања без улажења у лавиринт платонистичког дуализма) или душе која носи елементе телесности (холограм тела), "анђелског меса" и сличних покушаја да се избегне појам душе која аутономно може да постоји без тела у времену и да истовремено чува идентитет личности. 3. Телесна смрт је заиста смрт човека и отуда њена трагедија – Заиста је тако, умирући умиремо потпуно, али истовремено и потпуно, не само телесно, васкрсавамо као цео човек, као личност. Разлика душе и тела у Св. Писму и код отаца који нису били под утицајем платонизма јасно не постоји. Човек је нераздељива целина. То је древни библијски концепт који је Црква чувала вековима.  4. Есхатон тек треба да дође али још није дошао – Да, то можемо да кажемо сада у септембру 2015. године, али он је, ако је горње размишљање тачно, већ дошао за оне који су отишли из овог света и општимо са том стварношћу кроз Литуригују и Евхаристију "у путиру вечности". На сличан начин и анђели су са Богом на небу тј. у димензији еона и заједно са светима, што сасвим одговара предању Цркве. 5. Христос тек треба да дође и Парусија још није била (то је историјски догађај) – То је тачно, али из наше ововременске перспективе. Пошто је Христос Алфа и Омега, и почетак и крај, и у времену и изнад времена. Његов долазак је истовремено и Суд (за нас у овом времену привремени до васкрсења, а за оне који га пролазе и Коначни). Христос долази у времену и не смемо да угрозимо чињеницу да он долази као Богочовек Христос и довека остаје Богочовек. Али будући да је Христос Друго Лице Св. Тројице он је изнад и нашег историјског и есхатонског еона, изнад сваког појма времена и простора. Христолошке основе наше вере се овим сасвим задржавају. 6. Молитве за упокојене су важне и могу да им помогну – Да и то је тачно. Иако их произносимо сада, оне у односу на есхатон делују (условно речено) ретроактивно. Већ су примљене од Бога на посебан начин и пре него што их произнесемо и помажу нашим покојницима који су на небу тј. у вечном присуству Божијем, или не могу да помогну онима који Његово присуство, не дао Бог доживљавају као вечлно мучење. Ми се на Литургији сећамо и оног што је било и оног што ће бити. Литургијска молитва је заправо изнад овог времена, као што Литургија представља мост између овог линеарног времена (хроноса) и вечности на небу (еона). 7. Многи свети оци говоре о привременом стању између смрти и Свеопштег Васкрсења, да ли су били у криву – Наравно да нису, уколико привремено стање између физичке смрти и Свеопштег васкрсења гледамо из перспективе нашег линеарног времена постоји привремено стање. Из песрпсективе есхатона нема привременог периода, као што нема линеарног времена након Парусије. Линеарно време, тј. овај свет и век биће преображени (промењени) и Бог ће створити ново (небо и земљу). Тако гледамо из овог времена у коме живимо, али Царство небеско је већ ту са нама и у евхаристијскогм доживљају заправо предокушамо Царство које на нивоу вечности већ на известан начин постоји.    (из моје поруке http://goo.gl/VAgd1a уз минималне корекције ради појашњења)   Обратимо пажњу на данашње јеванђеље за упокојене: Јн. 5.22-29 "Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао. Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће (ἀμὴν ἀμὴν λέγω ὑμῖν ὅτι ἔρχεται ὥρα, καὶ νῦν ἐστιν, ὅτε οἱ νεκροὶ ἀκούσονται τῆς φωνῆς τοῦ υἱοῦ τοῦ Θεοῦ, καὶ οἱ ἀκούσαντες ζήσονται·). Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; И даде му власт и да суди, јер је Син Човјечији. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.(ὅτι ἔρχεται ὥρα ἐν ᾗ πάντες οἱ ἐν τοῖς μνημείοις ἀκούσονται τῆς φωνῆς αὐτοῦ, καὶ ἐκπορεύσονται οἱ τὰ ἀγαθὰ ποιήσαντες εἰς ἀνάστασιν ζωῆς, οἱ δὲ τὰ φαῦλα πράξαντες εἰς ἀνάστασιν κρίσεως) "   Стално видимо како се испреплићу презент и будуће време, долази и већ је ту, чуће и изићи ће у васкрсење...., али пре тога чујемо да онај који слуша и верује Богу већ има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот. Све ово указује да се ова тајна може једино разумети у личности Христовој који је наш мост између времена и есхатона. Мислим да је управо кључ овог есхатолошког приступа у Евхаристији.
  17. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Данас сам нашао на врло занимљиве коментаре и цитате из дела Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. Будући да смо имали више питања на ову тему мислим да ће бити корисно да ово поделим са вама.
     
    1. Пакао није Божија казна, већ стање у коме се благодат Божија доживљава као мучење. Пакао и рај не постоје као посебна места. Свуда је само Бог који је присутан на сваком месту. Али пошто ће људи доживљавати присуство Божије на различите начине, постојаће различита стања, блаженства и мучења.    "Και τούτο δε ειδέναι δει, ότι ο Θεός ού κολάζει τινά εν τω μέλλοντι, αλλ' έκαστος εαυτόν δεκτικόν ποιεί της μετοχής του Θεού. Έστι μεν η μεν μετοχή του Θεού τρυφή, η δε αμεθεξία αυτού κόλασις." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1545D-1548A)  „И тако знамо да Бог никога не кажњава у будућности, већ свако самог себе чини пријемчивим да заједничари у Богу. Имати заједницу у Богу је блаженство, а одсуство заједнице у њему је мучење („Против манихејаца“  PG 94:1545D-1548A)   2. Пакао постоји не због тога што су они у њему дужни Богу, већ зато што остају непромењени у својој жељи за грехом. И опет видимо да ће у будућности постојати само свеприсутни Бог и да неће бити предмета страсних жеља. Постојаће једино оно што желе праведници, а то је Бог.   "... μετά το θάνατο, δεν υπάρχει τροπή μήτε μετάνοια, όχι επειδή ο Θεός δεν δέχεται μετάνοια - ο Ίδιος δεν μπορεί να αρνηθεί τον εαυτό Του ούτε χάνει τη σπλαχνικότητα -, αλλά η ψυχή δεν αλλάζει πια [...] οι άνθρωποι μετά το θάνατο έχουν το άτρεπτο, ώστε από το ένα μέρος οι δίκαιοι ποθώντας το Θεό και έχοντας αυτόν πάντοτε να ευφραίνονται, ενώ οι αμαρτωλοί ποθώντας την αμαρτία και μην έχοντας το υλικό της αμαρτίας ... να κολάζονται χωρίς να έχουν καμιά παρηγοριά. Γιατί τι είναι κόλαση παρά η στέρηση εκείνου που σφοδρά επιθυμεί κανείς; Κατά την αναλογία λοιπόν του πόθου, όσοι ποθούν το Θεό ευφραίνονται και όσοι ποθούν την αμαρτία κολάζονται" ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1573ΑΒ. Μετάφραση: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, σελ. 145.147).   „После смрти нема ни промене ни покајања, не зато што Бог не прима покајање – Он сам не може да се одрекне себе нити да изгуби своје милосрђе, али се душа више не не мења… људи после смрти остају непромењиви, тако да с једне стране праведници чезну за Богом и увек га имају да се радују у њему, док грешници чезну за грехом, иако немају материјалног начина да сагреше…. Они се муче, а да немају никакве утехе. Јер шта је пакао ако не лишеност онога што неко много жели? Следствено тој чежњи, они који чезну за Богом радују се, а они који жуде за грехом муче се“. ("Против манихејаца", PG 94:1573ΑΒ)   Овде видимо следеће: Бог је увек спреман да прими покајање, али они који су у паклу се не кају јер је њихова душа слободно и коначно изабрала грех.   "Ο Θεός και τω διαβόλω αεί παρέχει τα αγαθά, αλλ' εκείνος ου θέλει λαβείν." ("Κατά Μανιχαίων", PG 94:1569Β) "Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими." ("Против манихејаца", PG 94:1569Β)   Погледајмо цео пасус (у новојелинском преводу):   "Ο Θεός και στο Διάβολο διαρκώς χορηγεί τα αγαθά, αλλά εκείνος δεν θέλει να τα πάρει. Και στην αιωνιότητα ό Θεός παρέχει σ' όλους τα αγαθά γιατί είναι πηγή των αγαθών αναβλύζοντας σ' όλους την αγαθότητα, ενώ ο καθένας καταπώς έκανε δεκτικό τον εαυτό του, μετέχει στο αγαθό [...] εκείνοι που δεν έχουν τις συνηθισμένες ηδονές υποφέρουν αθεράπευτα, χωρίς ο Θεός να έχει κάνει κόλαση, αλλά εμείς επειδή στρώσαμε την κόλαση για τους εαυτούς μας, και άλλωστε μήτε το θάνατο τον έκανε ο Θεός, αλλά εμείς οι ίδιοι τον προξενήσαμε για μας" (Превод на новојелински: Ν. Ματσούκα, Πουρναράς, Θεσσαλονίκη 1988, стр. 139.141).   Бог заувек даје своја добра и ђаволу, али он не жели да их прими. И у вечности Бог даје свима добро јер је он извор добра и на све излива доброту, а од човека зависи да ли ће бити способан да то прими и учествује у том добру….. Они који немају уобичајена уживања пате без исцељења иако их Бог не мучи јер су  сами себи приправили пакао и заиста Бог није створио смрт већ смо је ми сами узроковали за себе.   На основу овога можемо закључити да по Св. Јовану Дамаскину у вечности нема посебних места, већ постоје различита стања учешћа, односно пријемчивости за Божију љубав. Зато су пакао и рај називи стања која се проживљавају, а не различита места која Бог ствара. У вечном царству постојаће само Бог чију ће светлост неки доживљавати као рај, а други као пакао. То ће бити тако не зато што Бог кажњава или награђује људе, већ зато што људи сами својим сопственим избором бирају стање у коме ће постојати. И заиста, доказ да је пакао стање слободног избора јесте да је Бог и даље спреман да прими покајање, али будући да се они у паклу не кају и не желе заједницу са Богом, нема ни промене њиховог стања које остаје вечно. 
  18. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Мислим да сам већ о томе више пута и ја говорио у својим одговорима. Непоправљиво сам опширан, па вероватно многи не стигну да прочитају моје коментаре. Рачунам, онога кога интересује прочитаће када стигне. Дакле, конкретно у вези вашег питања морам да кажем да то није став само Владике Порфирија или многих богослова нашег времена, већ став многих Светих отаца. У мом тексту од 5. децембра 2013. године сам пренео размишљања Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. http://goo.gl/CL3iiG
     
    Такође бих на ову тему препоручио и текст Александра Каломироса "Огњена река" http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm где је такође изнесено доста ставова првенствено источних Светих Отаца о томе да Бог жели да се сви спасу и да ће све загрлити својом љубављу, али да ту љубав сви неће доживљавати као радост, него ће за оне који живе нечастивим животом то бити вечно мучење.
  19. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from jegorradov in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо у јуридичким категоријама, моралистички. Нажалост, такве идеје су последица пројекције човекове пале природе и поимањеа праведности, оправдања, казне, праштања и др на Бога. Хвала Богу да ће он судити свету, а не човек или неки бог по слици човека. 
    Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
    Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
    Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
    Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
    Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
    Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
    Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
     
  20. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Предраг М in Шта ће се десити када Србија призна Космет, тј. дође до поделе територије?!   
    Не стижем да пишем већ дуго на Поукама али ова жалосна вест из Александрије данас мало ме је подстакла да погледам теме. У вези овога само да кажем да наш став треба да буде, а колико знам у Цркви јесте, да је Косово насилним путем и једностраним тумачењем међународног права прогласило квази-државу на de jure територији Србије и ту њихову творевину нити признајемо нити ћемо признати, иако смо принуђени да живимо по постојећим законима, имамо документа (као што су у 2. св. рату људи на окупираним територијама имали аусвајсе) итд. Противљење Цркве подели нипошто не значи ћутање пред признањем било билатералним или прећутним давањем сагласности за УН. Чак напротив, управо подела, коју ја зовем редовно подела Србије на Косову и Метохији, отворила би пут признању највећег дела КиМ као државе и чланице УН и по свему судећи утабала пут за велику Албанију. Док год постоји Резолуција 1244 то није могуће а очекивати од Русије и Кине да буду већи Срби од Срба једноставно није реално. Зато треба јасно остати на ставу да нема ни поделе, ни билатералног признања, а ни било какве прећутне сагласности за улазак Косова у УН систем, јасно и гласно. Све би то довело до катастрофалних последица и била би ништа друго него отворена издаја, највећа можда у историји нашег народа. Имали смо многе окупације али никада их нисмо признавали као сталне и увек смо живели за дан слободе. С друге стране са Албанцима треба остати у дијалогу око свих практичних питања како да живимо боље, да сарађујемо колико је могуће и поштујемо једни друге. Србија је отворена и треба да буде отворена за све оне који овде живе. 
    То није само политички став, већ произилази из бриге за наш народ и светиње. Одричући се политички Косова или дела Косова и Метохије где живи највише наших људи, где су наше највеће светиње, одрекли бисмо се кључног елемента нашег духовног кода и отворили бисмо пут ка трансформацији српског народа као светосавског народа Божијег у једну другосрбијанску прћију којом ће управљати разни међународни комесари и локални мафијаши. Овај пројекат разградње светосавског идентитета и његово свођење на србијански је шири пројекат оних који желе једном заувек да маргинализују духовни и културни утицај нашег народа који смо вековима имали и знали да бранимо уз највеће жртве.
    Уосталом ово сам више пута изјављивао прошле године и хвала Богу имамо 3 саборске одлуке јерархије СПЦ да је управо то став наше Цркве. У вези овог са уласком Косова у УН и тзв. модела две Немачке треба имати у виду да је реч о признању на мала врата. Косову понајмање треба признање Србије. Важно им је да уђу у систем УН и да 5 ЕУ земаља које их не признају, признају Приштину и да се стави тачка на пројекат прављења косовске државе као државе етничких Албанаца у којој су Срби осуђени да с временом нестану а наше светиње постану музеји албанске културе. Колико ћемо као народ Божији - Црква допустити да се ово догоди, то зависи од наше духовне зрелости. Какви смо - тако ће нам и бити. Укратко, Косово нам нико не може узети осим ако га се ми сами одрекнемо. То није само територија, чак понајмање. То је суштинска опредељеност која је оваплоћена у нашем етосу, нашим светињама и оном што безбожни-неонационалисти не разумеју "Косовском завету". 
    Будући да принципијелно не дајем никакве изјаве већ годину дана (пошто сам већ довољно говорио) овај коментар је искључиво за форум. Молим да се испоштује иначе медији ће да ме опет растргну као хијене, немам времена да се бавим креатурама које пишу лажи.
  21. Свиђа ми се
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from Иван Недић in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Већ сам раније говорио о теми "духовника". За оне који нису пратили, поновио бих да је живот у потпуном послушању духовном оцу део искључиво монашког начина живота и лично сматрам да у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
  22. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from jegorradov in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Мислим да је Св. Јован Дамаскин врло лепо објаснио да природа не може да постоји безипостасно и да су две природе у ипостаси Христа сједињене тако да не подразумевају разноипостасност (што је био проблем у Несторијанизму на пример). Ми верујемо у Бога који се оваплотио и који је пострадао и умро на крсту, али који је и васкрсао и над којим смрт није тријумфовала. Од Дјеве у пећини витлејемској није рођена људска природа Христова или Христос као човек по ипостаси јер би онда Дјева била Христородица, а не Богородица. У Витлејему је рођен сам Бог који је истовремено нерођен као предвечни Син Божији. Наш ум не може да разуме рационално ову тајну и отуда парадокси: нерођени бива рођен, вечни постаје смртан, нестрадални постаје страдалан, неописиви постаје описив итд. Зато је на крсту заиста пострадао предвечни Син Божији и то пре свега захваљујући томе што је пре тога примио вечно у своју ипостас страдалну и смртну људску природу. Иако су божанске ипостаси нераздељиве и не постоје једна без друге, на крсту ипак није пострадао Отац или Дух Свети. Оваплоћени Син Божији, Христос пострадао је и био погребен не само својом слободном вољом и пристанком, већ благовољењем Оца и садејством Духа Светога и ни уједном тренутку није био одвојен од Оца и Духа. Све у Светој Тројици бива јединствено јер божанске ипостаси имају јединствену природу (суштину) и једну јединствену вољу, што и чини Бога једним и троипостасним Богом истовремено. Зато је Отац Христа подигао (васкрсао) Духом Светим и зато је смрт поражена јер није имала власти над Богом. Да Бог није постао човек и сам примио смрт смртност људске природе не би била савладана и људска природа би остала у вечном лавиринту смрти. Оваплоћени Син Божији, дакле, није пострадао да би задовољио неку нужност која постоји изнад Бога, што је апсурд, или што је још апсурдније да би исплатио ђаволу дуг за човеков пад, већ да би исцелио човекову природу тако што ју је учинио способном да живи ван власти смрти која је активирана у нашем начину постојања прародитељским падом. Из тог разлога није било довољно само оваплоћење Бога, већ је било потребно да Бог и пострада нас ради. Ово никако не сме да се разуме у категоријама јуридичког размишљања, већ у смислу исцелења човека од смрти.
    Учествујући по својој природи у тој обновљеној и исцељеној човечијој природи Христовој, као удови Тела Христовог и сателесници Христови и ми постајемо баштиници ове победе тј. новог начина постојања. На крају Христос се у телу узноси на десну страну Бога Оца тј. уводи људску природу у пуно достојанство вечне заједнице са Богом.
  23. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from jegorradov in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Бог вам помогао брате Александре,
    1. Бога не може да савлада смрт јер је вечан, бесмртан и творац живота. Али у својој неизмерној љубави према човеку и васцелој творевини Бог је постао човек по природи, родивиши се од Пресвете Богородице, не престајући да буде Бог. Тако је Богочовек Христос добровољно пострадао на крсту, умро и био погребен, али пошто смрт нема силе над Богом она је поражена. Својим васкрсењем Христос Бог је обновио човека и отворио нам врата вечног живота.
    2. Бог нам не шаље искушења, већ искушења долазе од наше пале природе и наше одвојености од Бога по чијем смо образу и подобију створени. Бог је човека створио са љубављу и за вечни живот. Али када човек на ту љубав Божију није узвратио благодарно, желећи да буде бог сам по себи, човеков живот постао је трагедија и људски род се по наслеђу из поколења у поколење суочава са болестима, разним страдањима и коначно физичком смрћу.  Бог је, дакле, свет створио савршено, али злоупотребом наше слободе која је дар Божије љубав, човек је унео поремећај у свет и свакодневно умножава патњу у свету. Пала човекова природа исцељена је у Христу и заједничарењем у Христу, Цркви Божијој, већ закорачујемо у вечни живот у коме нема ни бола, ни туге ни уздисања.
    3. Дух Свети није настао, већ вечно постоји као Дух Божији, који нам се у нашем времену Христом даје и који нас обликује као Тело Христово - Цркву Божију.
  24. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from jegorradov in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    У нашем начину постојања у овом времену и простору, са ранама грехова које носимо у својој палој природи тешко је разумети како ће игзледати постојање будућег века. Кључни проблем за то јесте наше доживљавање себе као аутономне јединке, индивидуе која је одвојена и од Бога и од других и чињеница да живимо у оквирима закона биологије овога света. Они који Духом Светим опитују заједницу са Богом још и у овом животу кушају од те неизрециве тајне. Сетимо се само сведочанства апостола Павла о томе како је био однесен до трећег неба (2 Кор 12.1-6) или сведочанстава бројних светитеља кроз историју наше Цркве. Будући да тајне које човек опитује у Богу може да изрази само преко искустава (слика и облика) садашњег света и века, човечје речи никада нису довољне да би изразиле тајну будућег постојања. У књизи Откровења постоји читав низ символичних слика (призора) које указују на Царство Божије, које ће бити васпостављено као ново небо и земља (погледати главе 21. и 22 Откровења). Ове слике не можемо разумети умом палог човека и самовољно тумачити и зато је књига Откровења књига запечаћена тајна коју могу да духовно проникну само они који су опино познали Бога у Духу Светоме. 
    Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
    Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
    Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
    Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
    У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
    "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
    Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
     
  25. Волим
    Архимандрит Сава Јањић got a reaction from jegorradov in Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани   
    Већ сам раније говорио о теми "духовника". За оне који нису пратили, поновио бих да је живот у потпуном послушању духовном оцу део искључиво монашког начина живота и лично сматрам да у таквој форми није примењив за вернике "у свету". Добро је успоставити однос поверења са својим парохијским свештеником јер је он и постављен од Епископа као пастир који брине о повереном му стаду. У идеалном случају парохијски свештеници требало би да буду непосредно задужени за духовно руковођење својих верника, да исповедају и дају савете. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.
    Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. 
    Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.
    Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.
    Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.
    Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.
     
×
×
  • Креирај ново...