Свештеник Сретен

Nisi shvatio sve.
Bog NIJE stvorio mesto vecne muke, niti je to Njegova kazna za ljude.
To je stanje samoizgnanstva i samokaznjavanja, egzistencijalna posledica covekove odvojenosti od Boga u ovom zivotu.
U vecnosti, kako Pismo lepo govori, bice Bog sve u svemu, a mi cemo da po svojoj meri zaronimo u tu punocu Njegovog prisustva.
Nekome je to najlepsa radost, a nekome nepodnosljivo mucenje koje nema kraja, jer ni Carstvo Bozije koje dolazi nema kraja.
Na Strasnom sudu Bog konstatuje i potvrdjuje ono sto je covek pre toga sam izabrao...

Mislim da sam skoro sve shvatio u vezi pravoslavne vere i gospoda naseg Isusa Hrista. Ali ipak tesko mi je da shvatim da je Bog za gresnike stvorio mesto vecne muke odakle nema izlaza za sva vremena. Gde su muke prevelike, gde ljudi gore i bivaju muceni od demona i tako u nedogled. Zar ne postoji nacin da se njihova kazna odrobija i na onom svetu kao i ovde. Iako bi mi dobri bog dozvolio da udjem u rajske naslade, sa ovog zemaljskog gledista ipak mi je zao tih padsih ljudi jer njihova kazna je totalna nemogu je odsluziti, a ja mislim da ma koliki zlocin bio u pitanju da bi trebalo da bude konacni broj godina za odsluzenje kazne. Ovo je moje pitanje u najkracim crtama? Hvala

Са поносом истичемо да је портал Поуке.орг постао део пројекта Мисионарског одељења СПЦ.
 
За сталног члана Мисионарског одељења је изабран и отац Иван, оснивач и дугогодишњи администратор сајта Поуке.орг.
 
Овим је признат досадашњи рад свих нас који смо учествовали у креирању садржаја сајта и форума.
 
Честитке оцу Ивану, администрацији и свим члановима!
 
На многаја љета! 
 

Било би добро да покренеш још коју занимљиву тему

''...ми свештеници се причешћујемо сваке Божанствене литургије коју служимо, исповедамо се када осетимо душевну потребу, онолико често колико ми сами пожелимо, постимо само средом, петком и за дугачке постове.Зашто онда говоримо верницима да поступају другачије, ако ми сами тако не чинимо?
 
По чему се ми свештеници, заправо разликујемо од обичних верника?Само правом да учимо у цркви и влашћу да служимо на богослужењима снагом божанствене благодати, која нам је дата на рукоположењу.И то је све!''
 
п.А.Т., Флавијан

Запуши уста ономе који клевета у уши твоје, да не сагрешиш са њим двојним грехом; и сам навикавајући на ову погубну страст и њега не спречавајући да не злослови против ближњега.
 
Св. Максим Исповедник

"nikako samo bogoslovski..." свиђа ми се размишљање, хвала.

свакако да активност задржава у Цркви на дуже време, хвала.

Честитајући Вам празник препоручујемо гостовање оца Владимира Живковића на радију "СЛОВО ЉУБВЕ" и то је уједно и поздрав и његова јавна захвалност Господу, Патријарху српском господину Иринеју, Епископу сремском Господину Василију и свима који су помогли молитвено и новчано.
 
http://slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-vladimir-zivkovic-0
 
из гостовања ћете боље чути како је него да пишемо.

Hajde da i ja nesto kazem o ovome, buduci da spadam u kategoriju mladih sa svojih 25 godina (ako se slazete ... Moji roditelji generalno nisu nikada bili previse okrenuti Crkvi, iako ni u kom slucaju nisu ateisti, daleko od toga. Tata je zbog politickih stavova mog dede i odgajanja u duhu komunizma jednostavno imao jako malo uvida u pravoslavlje, ali nikada nije odlutao u taj krajnji ekstremni vid poricanja postojanja Boga i sl. Mama je rasla uz roditelje vernike, ali nije bila krstena i nadam se da ce se uskoro to promeniti jer i ja, koja takodje nisam krstena, sve vise i vise zelim da se krstim (sto ce se i desiti uskoro). Ono sto zelim da kazem je to da meni vera nikada nije bila nametnuta niti me je iko odvracao od nje. Ali, kako to uvek biva, uvek me je nesto vuklo ka Crkvi, proucavanju pravoslavlja, postovanju istog i pre svega me je nesto vuklo ka tome da se pridrzavam Bozjih zapovesti. Naravno da nisam bezgresna, ali znam da sam i onda kada sam bila okruzena ljudima koji su se podsmevali nekim mojim vrednostima i osetljivosti na tudju patnju i sl., uvek cvrsto verovala da je to jedini pravi put. Tako da smatram, iako mozda gresim, da u svakome od nas tinja nesto sto samo ceka da se probudi, ali samo i iskljucivo uz pomoc nase volje. Tako da ne mislim da okolina moze da igra neku bitnu ulogu ukoliko mi sami nismo jos uvek spremni da se pridruzimo crkvenoj zajednici. Ono gde okolina moze da pomogne, to su uglavnom situacije u kojima neko ko zeli da se krsti (moj licni primer) ili ako je vec krsten, da pocne da se dublje zanima za veru, da prisustvuje liturgijama i sl, ima nedoumice i "strahove" od nepoznatnog i ne zna kako da se ponasa u datoj situaciji, ne poznaje odredjena pravila i sl. Ali to sve smatram normalnim jer ja na to isto krstenje gledam kao na pocetak novog zivota a svaki pocetak je u isto vreme i divan i nekako neizvestan jer nosi toliko novih stvari sa kojima se nikada nismo susreli. Jedini problem danas kod mladih je generalna nezainteresovanost za sve od cega nemaju materijalnu korist i sveopsta otudjenost. Zelja za praznim provodom, opijanjem, zaboravljanjem na probleme.... Ali cvrsto verujem da onaj ko traga za sobom, na kraju sebe i nadje, ako me razumete  Oprostite na romanu, ali imala sam potrebu da podelim ovo sa vama 

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

Kad ih vidim pomislim na osecaj vrhunske opustencije
 

 
http://www.templeofcats.com/tag/babies/

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

Само користољубље није добро, засигурно, али је важно и уздарје. То би негде заинтересовало на кратко, док жива Истина би их осмислила и задржала у Цркви.
Једном приликом кад сам возио блаженопочившег Епископа +Хризостома рекао је током разговора да ми данас имамо проблем како задржати верника, да није толики проблем довести га у Цркву али задржати већ потребује веће старање. Тада је рекао и да причешћивање које смо потиснули треба препоручивати, молити се може и кући са друштвом али кроз Литургију и причешће бива обожен.  

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

Kad bi znali šta jednom običnom verniku znači mantija pa još ako dodje kod tebe na čašu vode eventualno kafu onako kao otac kod sina....
 
Prosto verujem da bi takva mantija sijala u svojoj parohiji nekom zvezdanom svetlošću ne od čoveka no od Onoga koji ga je obukao.

Да, свест о потреби причешћивања може да задржи човека у Цркви на дуже стазе.
Али се онда мора радити на том освешћивању.

Само користољубље није добро, засигурно, али је важно и уздарје. То би негде заинтересовало на кратко, док жива Истина би их осмислила и задржала у Цркви.
Једном приликом кад сам возио блаженопочившег Епископа +Хризостома рекао је током разговора да ми данас имамо проблем како задржати верника, да није толики проблем довести га у Цркву али задржати већ потребује веће старање. Тада је рекао и да причешћивање које смо потиснули треба препоручивати, молити се може и кући са друштвом али кроз Литургију и причешће бива обожен.  

Навешћу један пример који сам лично доживео на једном скупу који је требало да дође свештеник да га благослови. Сви сабрани смо били некако полумртви, ајде поспани, док није наишао свештеник. Сам сам веома осетљив и када је свештеник прилазио у мантији, не приметивши осетила се велика радост, иако га већина није приметила, не могу да опишем, али осећала се велика радост, благодат коју је свештеник донео са собом, који је иначе тек недавно ступио у свештеничку дужност. 

Слажем се Иване, да би било много боље да човек прво стекне неки осећај да је добродошао и да Отац може и треба да буде неко ко нам је најбољи пријатељ и у кога можемо и треба да имамо најдубље, огромно поверење, да бисмо могли без резерве да му предамо касније кроз исповест и тражење савета и поука, сав наш живот ... Јер , коме да верујемо ако нећемо свештенику који је ту да би водио своје парохијане ? 
И скроз је други осећај кад видите и осећате да сте и Ви као парохијан њему драги и да Вам посвећује пажњу и љубав (поред милион обавеза које имају, ипак да уграбе бар малкице времена за дружење са осталима, а не само са појцима и вероучитељима) него кад се осећа отуђеност, усамљеност и хладноћа.
А тек овај други део колико много значи, кад можете да видите и сретнете Оца у мантији на игралишту са децом, у продавници, на пијаци ... Који је то осећај кад увек и на сваком месту можемо без устезања да затражимо и примимо благослов целивањем руке уз "Оче, благословите !" и на местима на којима се не надамо ... Баналан пример, пре неких годину и по (ето колико значе такве ствари кад се тачно сећам), нешто сам морала у Службу за платни промет (некадашњи СДК) и у оној силној гужви где су сви живчани и нестрпљиви и напети и чекају ред, уђе и Отац (први пут га сретох) који ме је толико обрадовао, уз наравно, благослов ... 
Много значе сусрети са њима, само што часни Оци то изгледа и не претпостављају.

Nas svjestenik (u selu) je mlad covjek, ispravnih razmisljanja, prijatan, spreman za salu i svi se rado druze sa njim. Kad god je dolazio kod nas da nam osvesta vodicu (a mi smo uvijek kuci van svih perioda svecenja vodice) uvijek donese nasem sinu neku knjigicu, ikonicu, krstic... i uvijek se rado odazove pozivu da dodje kad smo mi kuci da nam osvjesta vodicu. Isto tako cujemo da narod prica i za ostale stvari, kad je sahrana na primer ili daca, da ako ga pozovu kuci on se odazove i dodje i prica sa narodom. I taj njegov narod ga voli i cijeni.
 
Opet ovdje gdje zivimo, nasu crkvu vode otac i sin. Ista prica. Prijatni ljudi, uvijek otvoreni i spremni za razgovor. Svaka pohvala za njih trojicu. I u jednoj i u drugoj crkvi (da tako kazem) uvijek omladine...

Иначе, не би било лоше када би свештеници за сад мало чешће и квалитетније посећивали оне који су већ у цркви, па кад види комшија да његовом суседу долази поп у кућу и то види још његово дете, схватиће да црква није само једна грађевина него да има ту и нешто више. А да не говорим о томе колико је штета што многи свештеници СПЦ не воле да се у јавности појављују у мантијама, што је и руски патријарх критиковао у једној својој посланици руским свештеницима. 

А зар не нуди? Мислим да не треба опет ићи у неку другу крајност а то је претерано повиновање младима. Нека млади виде и нешто од мистичног, традиционалног, вредног. А да им делимо слаткише ко секташи, то није фора. Каква би то онда била вера ако би људи пришли само из користољубља?