Вида

Јанко Стефановић је рођен 22.2.2008. године у Крагујевцу. Након рођења је оболео од најтежег облика епилепсије, тзв. Вестовог синдрома. Са својих пет година он не говори, не хода, не седи. Како до сада ниједна терапија није помогла у лечењу овог синдрома, родитељи малог Јанка су одлучили да пробају да нађу пут до излечења помоћу трансплантације матичних ћелија. Третмани се врше на клиници у Бечу, веома су скупи. Први третман је заказан за сутра, а после тога га очекују још два. Помозимо Јанку у складу са својим могућностима! http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/malom-janku-iz-kragujevca-hitno-potrebna-pomoc-za-lecenje-u-becu/

Заправо недавно сам прочитала у једном тексту "проститутак" и баш сам се насмејала!

Ја искрено никада у животу нисам говорила ћирилицом, ако би ме неко научио, била бих му захвална!

Битно је да они нису против тога да се изговарају разне небулозе! .smesko.

А да вам је један овакав, не бисте правили проблем! :10900:

А овај крадљивац је "пао" много ниже и дубље од дна канализације!

Иначе, моја породица користи јастуке од меморијске пене, као и многи од вас, претпостављам, а случајно сам набасала на овај текст, па ме интересују мишљења, ако неко жели нешто да дода...

Materijal o kome se malo znaReklamira se udoban san i rešenje tegoba sa spavanjem, a znanje potrošača o ovim proizvodima uglavnom se završava na tome da je reč o materijalu koji je koristila NASA (Foto Nenad Negovanović) „Šta je memorijska pena i da li je to bezbedan materijal? Od čega se sastoji i da li se proizvodi od nje preporučuju svima”, pitala je redakciju „Potrošača” čitateljka iz beogradskog naselja Žarkovo, a slična pitanja postavilo je još nekoliko čitalaca. Jastuci, dušeci i prostirke od memorijske pene svakodnevno se reklamiraju na televiziji i u novinama. Obećavaju se udoban san i rešenje tegoba sa spavanjem, a znanje potrošača o ovim proizvodima uglavnom se završava na tome da je reč o materijalu koji je koristila NASA. Malo je sagovornika spremnih da govore o memorijskoj peni i objasne čitaocima o čemu je zapravo reč. U „Jugoinspektu” nisu odgovorili na naša pitanja o tome kakav je to materijal i da li su proizvode napravljene od njega, a koji se prodaju na našem tržištu, kontrolisali i sertifikovali. Tržišna inspekcija Ministarstva trgovine i poljoprivrede takođe je izbegla odgovor, a nevolja je utoliko veća što su i lekari sa referentnih instituta rekli da malo ili gotovo ništa ne znaju o tom materijalu. Stoga je odgovore na pitanja – kakav je to materijal, odakle se uvozi i kakve kontrole prolazi pre nego što dospe na naše tržište „Potrošač” jedino mogao da potraži u firmi „Dormeo”, koja kupcima nudi proizvode napravljene od memorijske pene. U „Dormeu” kažu da su proizvodi iz njihovog asortimana, poput jastuka, dušeka, prostirki napravljeni od poliuretanskih pena različite tvrdoće, kakve su klasična i visokoelastična, koja je poznatija kao memorijska. – Svaka od njih proizvodi se na specifičan način, a konačan proizvod od memorijske pene ne menja svoju strukturu i, potvrdom od strane Oko-tex laboratorija, nije štetan za zdravlje i okolinu. Sva sredstva koja se koriste za izradu poliuretanske i visokoelastične pene su kontrolisana od strane dobavljača i zadovoljavaju REACH standarde, koji vrše kontrolu izvora i ispravnosti supstanci od kojih su svi „Dormeo” proizvodi napravljeni. Zakon u Srbiji propisuje da svi proizvodi od tekstila moraju biti ispitani u akreditovanoj kontrolnoj kući kako bi se potvrdila njihova bezbednost i neškodljivost. Svi „Dormeo” proizvodi poseduju sertifikate i u potpunosti su ispoštovani svi zakonski propisi o puštanju u promet proizvoda od tekstila– ističe Danijela Janković, projekt menadžer u „Dormeu”, dodajući da proizvodi koji nude potrošačima u Srbiji dolaze uglavnom iz Italije i Kine. Za to što su pojedini primetili da proizvodi od memorijske pene imaju čudan miris i da ih ujutru sve boli, u „Dormeu” imaju objašnjenje. – Memorijska pena nema specifičan miris, a ako se desi da jastuci ili prostirka poprime neki miris, dovoljno je samo ostaviti ih neko vreme da se provetre, pri čemu bi trebalo izbegavati direktnu izloženost sunčevim zracima. Što se tiče bolova, uprkos tome što je većina ljudi zadovoljna ovim materijalom, treba napomenuti da memorijska pena ne odgovara svima. Određeni broj ljudi voli da spava na tvrđoj podlozi, dok drugi vole da osete mekoću dušeka. U svakom slučaju, potreban je izvestan i period u kojem će se telo prilagoditi dušeku ili prostirci. Sa jastucima je slična situacija. Neki vole da im jastuk bude anatomskog oblika, drugi uživaju u klasičnim jastucima, kao i onima određene debljine i konstitucije– objasnila je Jankovićeva. U „Dormeu” podsećaju i da svi kupci, ukoliko nisu zadovoljni proizvodima, mogu da ih vrate u zakonskom roku. Prema novom Zakonu o zaštiti potrošača, proizvode koje kupi posredstvom telešopa ili Interneta, odnosno izvan poslovnih prostorija, potrošač ima prava da vrati u roku od dve nedelje. Nepoznanice potrošača, tu se, međutim, ne završavaju. Istraživanje hrvatskog udruženja „Dalmatinski potrošač” pokazalo je da sastav „Dormeovog” jastuka „tina” ne odgovara onom koji je naveden na deklaraciji. Laboratorijskom analizom utvrđeno je da navodi da je reč o prirodnoj sirovini nisu bili tačni. Kakva je situacija na našem tržištu? Na pitanje o podacima do kojih je došao „Dalmatinski potrošač”, u „Dormeu” odgovaraju da „poštuju, prate i pridržavaju se naših zakona i propisa”. O dušecima i jastucima napravljenim od memorijske pene, raspitali smo se i na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica”. Dr Branko Zbutega, naučni saradnik ovog instituta, kaže da su uslovi u kojima se spava veoma bitni, dodajući da posledice lošeg dušeka ili jastuka mogu biti bolovi i spazam, naročito kod starijih građana. – O memorijskoj peni ne znam ništa. Ali, znam da mi danas veoma često vidimo da takve proizvode reklamiraju estradne zvezde ili poznati glumci, a ako već neko hoće da ih reklamira trebalo bi da pozove stručnjake da daju mišljenje. Jer, svakog dana gledamo popularna lica iz serija ili rijaliti programa koja reklamiraju proizvode, i to je zamena teza – kaže dr Zbutega. ---------------------------------------------------------------------- Pitali smo Agenciju za hemikalije Šta je to memorijska pena? Memorijska pena je vrsta poliuretana koji se dobija reakcijom polihidroksilnih poliola (npr. polikarolakton diola, 1,4-butandiola) i diizocijanata (toluen diizocijanata i difenilmetan diizocijanata). U sastav ovih proizvoda ulaze i katalizatori, surfaktanti, pigmenti i voda. Memorijske pene imaju specifične osobine elastičnosti koje zavise od temperature i težine tela, što ih čini veoma korisnim i sve češće upotrebljavanim materijalom u opštoj upotrebi. Da li je opasna po zdravlje ljudi? Gruba poliuretanska prašina pri udisaju izaziva mehaničku iritaciju pluća i očiju. Ukoliko dođe do izlaganja, izbegavati trljanje očiju. Ukoliko se pena zapali, kao produkti razlaganja nastaju toksični gasovi i gasovi koji izazivaju iritaciju organa za disanje. Zbog toga što memorijska pena može lako da se zapali, pri proizvodnji se dodaju hemikalije koje treba da spreče i uspore gorenje. Kako su se s početka za ovu svrhu koristila bromovana jedinjenja (pentabrom difeniletar, oktabromdifenil etar), za koje postoje naučni dokazi da predstavljaju neprihvatljiv rizik po zdravlje ljudi, napominjemo da je Agencija za hemikalije propisima koje je donela ova jedinjenja zabranila odnosno ograničila u količini od 0,1 odsto za korišćenje u ove svrhe . *Odgovorila Sonja Roglić, rukovodilac sektora za upravljanje hemikalijama i biocidnim proizvodima Stefan Despotović

Није лепо омаловажавати друштвене науке!

СРБИЈА РАЗГОВАРА: ВАЖНО ЈЕ ИМАТИ СЛУХА У разговору са нашим знаменитим креаторима културне политике, текст који је освануо под насловом „Србија разговара: Националне пензије у култури “ унео је светло у тајне одлучивања у овој сфери. Видели смо да су они који учествују у додели посебних признања у области уметности људи толико принципијелни да се уметничка боранија усудила да их зове само прве године њиховог председниковања; следеће нико није имао храбрости да се суочи са челичним погледом моралних громада. Видели смо и да их одликују две красне идеје, прва је да треба ограничити утицај уметничких удружења, а друга, коју би требало патентирати, јесте да преводилаштво није уметност. Сви су ћате, баш као и они. Упозорење: ово није текст о „националним пензијама“, јер оне не постоје. Постоје само признања за посебан допринос у области уметности и културе. Термин „национална пензија“ пласиран је да се наљуте сви они који мисле да је заслужују, а то је осам милиона грађана ове земље и четири у дијаспори, баш као и пензије солунаца, првоборачке пензије, равногорске пензије, инвалидске пензије, и све остале. Упозорење бр.2: признања за посебан допринос у култури далеко су од најважнијег питања наше културне политике, иако су због свађа око њих медијски најживописније. Оне су и једини допринос претходне власти култури ове земље, јер су гурнуле на депонију све музеје, гурнуле све важне издавачке куће у стечај да би се дочепале некретнина, омаловажиле институције културе, ако изузмемо позоришта, која су била мотор министарских каријера и извор медијске среће истих. У Србији која је тринаесту годину без Народног музеја, Музеја савремене уметности, која тек што је добила Народну библиотеку након вишегодишњег кречења, логично је да треба ограничити утицај уметничких удружења, како вели један од саговорника у поменутом разговору. Шта ће нам уметничка удружења у 21. веку, веку меса без масноће, млека без лактозе, када је свим модерним људима духовна храна уметност коју не производе уметници? Уметници су досадне замлате које сликају, компонују, вајају, пишу, преводе, и разликују се од осталих по неуредним фризурама и смешној одећи. Али они не само да се усуђују да се баве тим послом, већ и траже утицај, и то, ни мање ни више, утицај на културу. Такав утицај, претеран, може угрозити праве вредности –певача новокомпоноване народне музике, на пример, за кога је дугогодишњи председник Комисије за доделу националних признања поносно изјавио како „заслужује да барем симболично буде предложен“. Тиме је доказао да има добар слух – слух је за уметност, нарочито песму, признаћете, важна особина. Тако ће нација Затвореног Народног музеја имати прилику да ужива у благодетима хитова добитника признања за изузетан допринос уметности, хитова попут оног из 1972. године, Весна стјуардеса , из 1977. Ја не играм како други свира , 1985. Живела Југославија, и, бисер зрелог стваралаштва и филозофска круна опуса, Лажу да време лечи све , 1989. Али председник Комисије који је гласао за ове песме, осим да поседује добар слух, доказао је и да је добар човек. Он би у ствари свима дао признање за посебан допринос националној култури, али авај, ови из Владе су циције, па нема за све. Ето малера. Међу првима за које нема, разуме се, јесу преводиоци, јер они нису уметници, забога, где ви живите, јесте ли чули шта је то Гугл преводилац? Зато што превођење није уметност, зато су оне замлате преводиле све и свашта: Ђура Даничић Стари завјет, Вук Караџић Нови завјет, Сима Пандуровић Шекспира, Змај Гетеа, Хајнеа, Љермонтова, Данило Киш Кеноа, Бранимир Живојиноић Музила, да не говоримо о зачетнику тих неуметничких традиција, Светом Сави и његовом Карејском типику . Настављајући те лоше обичаје само два су наша члана, госпође Кострешевић и Стакић, заједно превеле више од 250 књига. Али, важан је слух, ко још чита. Ослушкивати, упорно, шапат, буку, мобилни. Када је главни орган мишшљења ухо, а не мозак, то доводи до развитка овог првог, фаворизованог органа. Последица је да уши постају хипертрофиране, мало већих димензија, треба саслушати све те молиоце, посао је то... свима не можеш помоћи, а душа би хтела! У сенци ушију је и утицај уметничких удружења, и Затворени Народни музеј, и Затворени Музеј савремене уметности. Али не! Савремена уметност је новокомпоновани фолк кич који што је сладуњавији и времешнији, све више постаје нова класика оних које мори жал за младос'. Процес изумирања Музеја сасвим је природан. Послушајмо зато хитове новог класика из Центра Сава и са ТВ екрана који нас уче смерности: Један дан живота , 1985, Опио се е па шта , 1974, и Шта би хтела кад би смела, 1976. Шта ће нам Мирослављево јеванђеље када имамо Мирослављеве хитове, истина је ту пред нама. Није он човек ништа крив, само је конкурисао за признање, и има публику, баш као и многи други у кафанама на Ибарској магистрали. Јако ми је драго што су на челу тог неумитног процеса замене старог и ислуженог новим хитовима наши најбољи умови, и да су они председници свих могућих Комисија, и поврх тога и добри људи. С разлогом они кажу у разговору од пре неки дан да „ с резервом примам чланове тих њихових комисија и одбора “ – те комисије и одбори уметничких удружења су изабрани да би се врсни људи као што је то председник Комисије добро насмејали, а хиљаде чланова уметничких удружења су братија која би била смешна да није тужна, нарочито ако се упореди са колосалним леонардовским духовним хоризонтима и достигнућима двојице брацана. Комисија боље зна ко добро слика него што то знају сликари, боље се разуме у балет од оних који се балетом баве, а све иде и много брже без тих досадних удружења. Време је тешко, и није за компромисере и пискарала, то примером доказује и генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије, члан Управног Одбора Народног позоришта, председник УО за заштиту права интерпретатора, члан Одбора за организацију манифестације Дани Београда, члан Комисије за сценску делатност Секретаријата за културу Града Београда, председник Удружења сценских уметника, стручњака и сарадника у култури Србије, председник Академије сценско-музичких уметности. За њега каталог Народне библиотеке (дугокречене) вели да је написао за тек педесетак година бављења културом равно један чланак. Сасвим довољно ако је чланак добар. У складу са таквом исправном праксом неписања нити један преводалац ове године није добио признање за посебни допринос у култури, јер на крају крајева, књига има ионако сувише, а преводилачка багра доприноси њиховом размножавању простом деобом. Наш драги секретар, или Секретар, воли у народ, и он се увек мучио једући режисерски хлеб са седам кора, режирајући много година трубачки сабор у Гучи, и зато је наступ милих нам плеханих оркестара увек другачији. Режирао је и уметнички програм Универзијаде у Загребу и Олимпијске игре у Сарајеву, за које је заслужено добио награду. Уметник који живи у кули од слоноваче, такорећи одсечен од света, подвизава се у високим сферама Лепог. Шта је у односу на то овогодишњи награђени превод Декартових Метафизичких медитација ? Лук и вода. Сва срећа што је преводилац млад, и далеко од садашње Комисије која додељује признања за посебан допринос култури. Шта ће нам преводи? Српски текст Гетеа или Хомера само је српски текст, далеко је то од оригинала, оригинала који је уз то сасвим застарео, ако се узме у обзир време које је протекло, а и што је мање превода, више ће се омладина а богме и стари подстицати да уче стране језике. Гугл преводилац је ту за оне који не желе да троше време. Крајње је време било да се преводиоце искључе из превођења, и уметности уопште. Само би злонамерни помислили да је у културној политици зацарила багра, узјахао олош, и да нам неће сићи с грбаче док не побацају кашике, да се неће отворити музеји док се не похапсе они који су задуживали моју децу кредитима да би реновирали музеје, а нису реновирали него захватали шаком и капом; треба бити злурад па помислити да се уз помоћ секретара магле нападају угледне институције, уметничка удружења и измиче темељ културе, идентитета, и само сећање на духовно и културно наслеђе ове земље, да су они клали вола за кило меса. Не, ради се о модерној културној политици, није то затирање семена духа, не, то су симпатични специјалисти за односе са јавношћу, нису то политички комесари, само се нису можда увек најбоље изразили, сметени су зато што су уметничке душе. Милош Константиновић16. јануар 2012. председник Удружења књижевних преводилаца Србије

Немојте да будете на крај срца, ја сам пре свега ову фразу посматрала с филолошке тачке гледишта. Неко је рекао да је то категорија људи које "пуштамо" у кућу. Хм, па зар не примате све пријатеље у кућу, ако под појмом пријатељ подразумевамо оне који су нам заиста блиски. С друге стране, замислите ситуацију да Вам позвони комшија с којим нисте баш нешто посебно блиски, али сте у О.К. односима, отварате врата и шта - па зар нећете човека позвати у кућу (бар из пристојности ако ни због чега другог)?! И даље сам мишљења да је тај епитет "кућни" непотребан у опису пријатељства, а и некако ми ружно звучи. А што се пренесеног значења тиче - баш некако иде уз оне помодаре! Мени је тај израз познат бар једно 15-ак година, и то баш у том другом значењу. И надам се да се нико неће наћи увређеним. Просто, мени је сасвим О.К. да овде има разних мишљења.

Замислите ситуацију када кућни пријатељ заведе жену свом домаћину, има и тога... А може да буде и неки свингерај, ко ће га знати...