Пријатељски

ПРЕДСТАВНИЦИ РУСКЕ ЦРКВЕ ОБЈАШЊАВАЈУ СТВАРАЊЕ АФРИЧКОГ ЕГЗАРХАТА
Свети синод Руске православне цркве је 29. децембра објавио стварање Афричког егзархата са две епархије које би покривале цео афрички континент и пријем 102 афричка клирика у овај егзархат.
Иако је Руска црква две године примала апеле афричког свештенства, Синод је одлучио да поступи по њима након што је у августу патријарх Александријски Теодор саслуживао са Епифанијем Думенком, поглаваром расколничке украјинске организације.
Свети синод Александријске патријаршије одговорио је на седници раније овог месеца , окарактеришући стварање Афричког егзархата као „директну одмазду“, „уцену“ и „освету“. Синод је такође навео да Руска црква искривљује еклисиологију и јеванђелску љубав под утицајем етнофилетизма и „неоколонијализма“.
У разним интервјуима и изјавама од краја децембра, архијереји и свештенство Руске Цркве укључени у стварање Егзархата објашњавали су разлоге руског Синода за успостављање свог присуства у Африци.
Недељу дана пре него што је Руски Синод створио свој Егзархат, Владимир Легоида, шеф Синодалног одељења за црквене односе са друштвом и медијима, објаснио је у интервјуу да, иако је Руска црква у потпуности прекинула општење са Цариградском патријаршијом, исто се не може за цркве у Александрији, Грчкој и Кипру, где су примати изабрали да ступе у заједницу са расколницима без подршке својих Синода.
„Због тога је сачувано евхаристијско заједништво са неким епископима и клирицима ових Цркава“, објаснио је Легоида.
У интервјуу за РИА-Новости неколико дана након заседања руског Синода, митрополит волоколамски Иларион, шеф Одељења за спољне црквене односе Руске Цркве, објаснио је да, док је руски Синод раније наглашавао несаборни карактер одлуке Пат. Теодора, ниједан александријски епископ није јавно одбацио ову одлуку у протекле две године, за разлику од Грчке и Кипра.
„Полазимо од тога да су епископи Александријске Патријаршије солидарни са својим поглаваром, јер се нико од њих није противио овој одлуци, а неки су чак и саслуживали са расколницима или су на неки други начин изразили подршку расколу“, објаснио је представник ДЕЦР.
Тако је, мотивисан петицијом више од 100 свештеника, руски Синод одлучио да оснује свој нови Афрички егзархат након „темељног проучавања примљених петиција“.
И говорећи у недељном телевизијском програму ''Црква и свет'' раније овог месеца, Мит. Иларион је прокоментарисао да са становишта Руске Цркве, стварање Егзархата не представља ни инвазију на александријску територију нити покушај да се ослаби Александријска патријаршија, већ прилика да православни верници примају Свете Тајне од канонских свештеника.
Његово преосвештенство је поново нагласио да је Московска патријаршија чекала две године да види како ће се одвијати ствари у Александријској патријаршији, а за то време је неколико пута сигнализирала Александрији да не жели да улази на њену територију. Али након што су сви предлози Руске Цркве одбијени, а Пат. Теодор лично саслуживао са Думенком и показао да нема намеру да мења свој став: „Шта нам је преостало да радимо?“ пита митрополит.
У интервјуу за РИА-Новости, Мит. Иларион коментарише да је након новембарске посете Африци митрополита Леонида, који је потом постављен за Патријаршијског егзарха у Африци, Руска црква примила неколико „увредљивих писама“ александријских епископа у којима се изјашњава да „наши свештеници не знају ни где је Украјина. ”
Међутим, у интервјуу за Радио Вести, Мит. Леонид тврди да је такав поглед на афричке свештенике ван додира са реалношћу на терену. Није да у Африци не постоји интернет и да свештеници не могу да читају шта се дешава у православном свету, каже он. Тако да су свесни шта се дешава у Украјини и забринути су да се раскол прошири на сопствено двориште, објаснио је руски јерарх.
Већ су примљена 102 свештеника заједно са својом паством, док се очекује много више, евентуално више од 200, каже Мит. Леонид. Ови свештеници већ неко време страдају у условима које су створили александријски јерарси, а Руска црква неће дозволити никоме да гази каноне, наглашава он.
Осим стварања епархија и евентуалног оснивања нових цркава, Руска црква ће помоћи и у хуманитарним и социјалним питањима, каже Мит. Леонид. Многе породице живе од само неколико долара дневно; многи немају приступ ни чистој води за пиће, ни лековима, ни пристојном образовању, „али ћемо све ово довести у ред“, каже Архиепископ.
Целу украјинску кризу испланирали су политичари који ништа не знају о православљу, а Пат. Теодор је признао расколнике под притиском грчког Министарства спољних послова, додао је Патријарашки егзарх.
Дана 12. јануара о. Ђорђе Максимов, московски свештеник који је неколико пута путовао у Африку и лично је упознат са неколико свештеника који су приступили Руском егзархату, у Москви је понудио извештај под насловом „Православље у Африци: проблеми и перспективе“.
Он је истакао да је, заправо, присуство Руске цркве у Африци обновљено већ у децембру 2019. године, када је Свети синод донео одлуку да се руска представничка црква у Каиру претвори у парохију Руске цркве, а да се руске цркве повуку из јурисдикције Александријске патријаршије. Архијереји су тада такође одлучили да патријарх Кирил више неће помињати Пат. Теодора у богослужењима.
Историјски гледано, Александријска патријаршија није претендовала на целу Африку као своју територију све до 1930. године, а Руска црква је већ имала неколико парохија широм Африке пре тога, о. Ђорђе објашњава. После Другог светског рата, договорено је да се у овим црквама обележава помен александријског патријарха, међутим, та пракса је прекинута 2019. године након што је Пат. Теодор ступио у општење са расколницима.
„Због тога је јурисдикција Руске Цркве у Африци стара већ више од 100 година“, рекао је о. Ђорђе.
Према његовим речима, „огромна већина“ александријских свештеника жели да се придружи Руској цркви.
А разлог зашто многи желе да промене јурисдикције је „изузетно нездраво, неадекватно и погрешно уређење црквеног живота, које се обликовало под Грцима у последњих 10-20 година“, рекао је о. Ђорђе.
Ови негативни трендови су се интензивирали под управом Пат. Теодора, тврди он, што доводи до тога да многе парохије, а понекад чак и читави ''декани'' напуштају Цркву.
Постоји проблем расизма међу грчким јерарсима, о. Ђорђе наводи, напомињући да је Пат. Теодор је често говорио о задатку Патријаршије као о „чувању наслеђа хеленизма“. Архијереји, од којих многи живе у иностранству, посећујући своју паству једном или два пута годишње, користе Африканце за фотографисање, о. Ђорђе каже. „Све је то створило изузетно нездраву ситуацију у Александријској православној цркви и натерало многе њене свештенослужитеље да промене своју јурисдикцију.
О. Ђорђе такође подсећа да су многи клирици Александрије, укључујући неколико епископа, били изненађени одлуком Пат. Теодора да ступи у заједницу са расколницима. „Упали су у сукоб који нису желели“, рекао је о. Ђорђе.
Александријска патријаршија је кренула погрешним путем, каже о. Ђорђе, сажето сумирајући став Руске Цркве.
Извор: https://orthochristian.com/143996.html

Немачки кардинал: Католичким свештеницима дозволити да ступају у брак
Истакнути вођа немачких католика, кардинал Рајнхард Маркс изјавио је да би допуштање брака свештеницима ријешило проблем сексуалног злостављања.
Као што је познато, католички свештеници полажу завет на целибат када ступе на дужност. Минхенски надбискуп кардинал Рајнхард Маркс верује да је целибат свештенства одговоран за многе сексуалне скандале који су мучили Католичку цркву последњих година. Према његовом мишљењу, неопходно је напустити ову древну католичку традицију, преноси Christianpost.com.
Кардинал сматра да би свештеницима требало дозволити да се вјенчају:
„За неке свештенике би било боље да су вјенчани – не само из сексуалних разлога, већ и зато што би то било боље за њихов живот и не би били усамљени.“
Извор: https://etos.press/post/3506

Orthodox Times: Руски „егзархат“ у Грчкој са антиваксерима и старокалендарцима
Митрополит волоколамски Иларион, задужен за спољне односе Московске патријаршије, био је јасан: После Александријске патријаршије, Московска патријаршија намерава да оснује егзархат и у Цариграду како би се задовољиле потребе верника који говоре руски у Турској.
„Руси се неће зауставити у Цариграду“, истичу грчки митрополити који су детаљно проучавали кретања Руске цркве.
План Московске патријаршије је да „притисне” у свим областима југоисточног Медитерана и Блиског истока, према подацима које анализирају надлежни ресори и грчко Министарство спољних послова.
Јерусалимска патријаршија је пријатељски настројена према Москви јер не жели да изгуби подршку Руса. „Из разлога опстанка“, како је патријарх јерусалимски изјавио свом верном народу.
У Турској, самом центру Васељенске патријаршије, Руси желе да уђу из разлога – углавном – семиотике. Руски план предвиђа и „инвазију“ на Кипар преко митрополита који су блиски Руској цркви.
Многи Епископи и парохије никада се нису сложили са одлуком Архиепископа кипарског Хризостома да подржи Фанар и да призна аутокефалност Цркве Украјине. То је био чин који је повредио Московску патријаршију и Кремљ.
Наставак руског плана предвиђа успостављање руског „егзархата“ и у Грчкој. „Егзархат“ који може да броји, према грубим проценама, чак 400.000 верника!
Хришћанске заједнице које могу да признају Московску патријаршију као највиши црквени ауторитет су многе парохије и митрополити који следе стари календар.
Митрополити Грчке Цркве (Мезогајe, Крфa) и појединих светогорских манастира такође су показали да их привлаче ставови Русије. Очигледно подржавају званичну Цркву, али у приватним разговорима заузимају ставове Руске Цркве.
Поред тога, митрополити Тракије огласили су звоно за узбуну којим су обавестили Свети Синод Цркве Грчке. У својим областима хиљаде антиваксера могу бити одсечене од тела званичне цркве и „усвојене“ од стране Руса, тврде они, признајући Московску Патријаршију као највиши црквени ауторитет
Није случајно, примећују, да се многи хришћани понтског порекла који усвајају антивакциналну реторику, више идентификују са ставом Москве. Групе које се лако могу приближити Руској Патријаршији, кажу митрополити.
Грчко Министарство спољних послова пажљиво прати кретања која се развијају на црквеној шаховској табли у југоисточном Медитерану.
Такође, високи званичници у Министарству спољних послова, дубоко су забринути због информација о светогорским манастирима који одржавају одличне односе са Руском црквом и преко „институција“ финансирају – огромним финансијским средствима – црквене веб сајтове који јачају став Руске цркве против Васељенске патријаршије.
Извори из Фанара кажу да су чак направили црквени веб-канал са вестима по сату и скупим ТВ продукцијама. Грчког премијера К. Мицотакиса и министра спољних послова господина Дендија већ су обавештени од стране архиепископа Јеронимa и митрополита о „руској“ инвазији на Грчку и последицама које би то могло да има по земљу.
 
Извор:
https://orthodoxtimes.com/russian-exarchate-in-greece-with-anti-vaccines-and-old-calendarists/

Православље у новим непознатим водама напетости; хитно је потребно сазвати Сабор наших поглавара
Митрополит тамаски и орински господин Исаија
Најава Московске патријаршије о стварању егзархата на канонској територији Александријске патријаршије је јасан споредни ефекат украјинског питања које наставља да се развија са непредвидивим последицама.
После украјинског питања, поверење између наших Цркава је пољуљано и свака једнострана одлука која се појави, ако се не реши колективно, неизбежно ће пореметити црквене односе-равнотежу између помесних православних цркава.
Ово ће утицати на даље подривање Синодалног система Православља и одвођење односа Православних Цркава у непознате воде подела и слабљења.
Имам осећај, а волео бих да нисам у праву, да како идемо даље, после неповерења које је изазвала Црквена криза у Украјини, многе православне земље, ако се не сложе у нечему једна са другом ће, уместо у дијалогу и помирењу пре доношења коначних одлука као што се то радило у прошлости – прећи на једнострана решења, а не она до којих би се дошло свеправославним помиритељским решењем, која онда неће прихватити све Цркве, продубљујући тиме јаз међу њима.
Док траје криза у Православљу, његови непријатељи ће славити неочекивани „дар“, који им ми својим рукама дајемо.
Пред овом опасношћу, хитно је потребно сазвати Сабор наших поглавара, којим ће, наравно, председавати први међу нама православнима једнаки, васељенски патријарх Вартоломеј, који је такође одговоран за сазивање таквог Сабора, као што је то учинио пре 2018. године, где су многи проблеми решени тамо, чак и уз муке (Критски Сабор, прим.прев.).
Каква год би била његова одлука, требало би је поштовати како бисмо сви заједно наставили да учвршћујемо и ширимо освешћујућу и мирољубиву поруку Православља широм света.
Неутралност наше Цркве, која се тицала нашег првобитног става по украјинском питању, имала је управо за циљ да избегне непредвиђене догађаје, какве данас доживљавамо, а да истовремено спречи наше мешање у геополитичке игре.
Ово стање неразумевања и прекида комуникације и општења међу нама, како се развија, очигледно квари све за шта се залажемо као православни хришћани и сада, ако наставимо овим путем који никуда не води, на крају ћемо наше Цркве претворити у интровертне верске групе аутсајдерским односима наших земаља, лишавајући их благотворне и освештавајуће и истовремено мирољубиве, понављам, њихове улоге да постану локалне, али и глобалне.
Чврсто верујем да је сада време за дијалог и мостове комуникације, међусобног поштовања, понизности, покајања и праштања између свих нас. Ако се ова криза продужи, неће бити ни победника ни поражених, јер ће штета учињена нашим односима непоправљиво нанети штету целом православљу.
Сви Епископи Православља могу помоћи да се ово стање ублажи, како колективно, преко наших Светих Синода, тако и лично, преко наших познаника, према којима морамо бити активни.
Постоји хитна потреба да се одмах молимо и радимо на излечењу кризе која се развија и спречавању претећег раскола, који је видљив у нашој Цркви.
Сетимо се коначно ових благословених дана Рођења Христовог и Богојављења ко смо и каква је сила љубави међу нама, кроз неке стихове Посланице апостола Павла Коринћанима: „Браћо моја, сви сте тело Христа, а ви сте његови удови…“ (1. Коринћанима 10:27).
Онај ко воли, дуготрпељив је и толерантан, љубазан је, користан и услужан, не завиди, није горд, не понаша се охоло и надмено, не чини зло, не тражи своје интересе, не раздражује се гнев и гнев никада не мисли зло о свом ближњем, нити узима у обзир зло које је претрпео (уп. И Кор. м. 4-5).
Оптимиста сам да још има наде. Господ је рекао: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.“ (Мк. 9, 23);
Извор:
https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/47765-se-nea-axartografita-nera-entasis-i-orthodoksia

''Crna Gora: Podeljena zemlja'' je dugometražni dokumentarni film srpsko-kanadskog reditelja Borisa Malagurskog, snimljen uz blagoslov blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija i Mitropolita Joanikija. Film analizira istorijske uzroke društvenih podela u Crnoj Gori i pokušava da odgovori na pitanje ko profitira od višedecenijske polarizacije društva. U filmu se predstavlja poslednji intervju sa blaženopočivšim Mitropolitom Amfilohijem, kao istorijski zapis od nacionalnog značaja. Takođe su intervjuisani predsednik Vlade Crne Gore Zdravko Krivokapić, ministar pravde Vladimir Leposavić, akademik Matija Bećković i istoričar Jovan Markuš. 

Radio Avala has its popular and influential weekly Serbian-American radio show every Saturday from 1pm to 2pm on 750 AM WNDZ Chicago plus a 24-hour stream at radioavala.com and the free app Radio Avala Chicago on Google Play Store and The Apple App Store and a half-hour long television show on RTS SAT and 1 hour and 15 minutes show on 15 TV stations one hundred times per month, including TV Hram, BN, RTS sat, TV LAV and TV AS in the U.S., Canada, Australia and Europe. Radio and TV produced in North America with audience worldwide. The host is Aleksandar Sasa Zigic.
www.youtube.com/rtvzigic 
Radio Avala Chicago i TV emisija Srpska Razglednica iz Amerike.
Najpopularniji radio i TV na srpskom jeziku u Americi i Kanadi.
Informacije:  Radio Avala, PO Box 343, Lake Zurich IL 60047 USA - Tel. 1-224-286-4383 Email: [email protected]
www.radioavala.com  www.avalanews.com 

9. - 15. јануар 2022.
Недеља 29. по Духовима - Богоотаца
Нед   9   Св. првомученик и архиђакон Стефан
         27   Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама
до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу
из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика 
архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом
узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа. (Ј)
Пон   10   Св. 20.000 мученика Никомидијских
          28    Ако немаш добра, човече, значи да греха имаш. (Н)
Уто   11    Св. 14.000 младенаца Витлејемских
          29    Слушао сам старе, какав је наш народ био до 1912.године,
до Турског рата. Све старије особе су носиле бројанице и молиле
се Богу. (Т)
Сре   12   Св. муч. Анисија; преп. Теодора
          30   Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа. Истроши
ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити,
макар постао господар свих сунчаних система. (Ј)
Чет   13   Преп. Меланија; Доситеј Загребачки Исповедник
          31   Господе, Ти да будеш са нама и ми  с Тобом да би наша дела
била Теби угодна и тако заиста била благословена Нова година. 
Господе, Теби слава и хвала. Амин. (П)
Пет   14   Обрезање Господа Исуса Христа; Василије Велики (Н. година)
          1     Свети Василије Велики каже: "Не пружајте се према ономе 
што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је испод снаге".
Изједначити меру треба, да као сарадници Божији учинимо што  
можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни.
(П)
Суб   15   Преп. Серафим Саровски; св. Силвестер
          2     Хвала Богу, још има птица... Али многе су врсте нестале...Све се
више уништава и гаси живот... Па, то није тајна. Пре десетину година
кад падне снег, овако велики, кад је месечина, скупи се пуно зечева,
читави кругови. Снег велики, они натапкали, направили круг, ту где је
чистина, где нема дрвећа јуре се, гоне један другога тамо-амо, преврћу
се у снегу, играју се. Радују се. Радост живота. Животиње имају радост
живота. Ми им ту радост пореметимо и помутимо. Оне имају радост
живота, а ми имамо свега и свачега, и никад нисмо задовољни. Оне
се не брину, не спремају амбаре за жито, ништа, и опет их Господ храни.
Мало грицкају тамо гранчице, нађу негде тамо заштиту, спавају.
Благодарне су Богу. А ми не. Птице стално славе Бога. Почеле рано
ујутру у три сата да певају и до девет сати не престају. У девет сати мало
се утишају, тек она иду да траже храну, а и младе морају да нахране...
После опет певају. Њих нико не тера да певају. Оне певају. Да ли их неко
слуша, да ли не слуша, оне певају... А ми намрштени, нос надувен. Није
нам до певања, ни до чега. Треба да се угледамо на птице. (Т) 

Нова песма Београдског синдиката и Данице Црногорчевић посвећена је 30. годишњици проглашења Републике Српске која сутра прославља рођендан.
 

Архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Анастасије, како преноси грчки сајт Ромфеа, поново се огласио поводом Украјинског питања.
''Од почетка црквене кризе у Украјини, ми смо усмено и писмено указивали да се црквени раздори и расколи не лече временом. Напротив, оно их продубљује их и учвршћује. Недавна одлука Московске патријаршије о оснивању егзархата на афричком континенту потврђује првобитну бојазан.
Упоредо са раздором између милиона украјинских православаца, ствара се нови јаз на осетљивом афричком континенту, где се последњих деценија развија православна инострана мисионарска активност. У афричким земљама одавно су успостављене различите хришћанске деноминације, као и експанзионистички ислам. Обичне Африканце ће од сада две Православне Патријаршије позивати да дођу у Православље, а да се међусобно не причешћују.
Саблазан и слабљење православног сведочанства овом делатношћу поделе је очигледна. Ово је болан развој догађаја. Тврдња да у православљу нема раскола, већ једноставно неслагања личи на теорију да нема корона вируса. Раскол, са разним мутацијама, је очигледан и хитно треба тражити лека и употребу вакцине, коју је апостолско предање дефинисало - помирење.
У новембру 2019. упутили смо свим православним Црквама текст – који је такође објављен у штампи – „Апел-молитва за превазилажење црквене поларизације“, у којем смо истакли апсолутни приоритет - јединство, потребу да се користити дијалог, избегавање етно-расних група и хитно активирање принципа Синодалности, на који се Православна Црква ослањала (кроз своју историју).
Јасно смо ставили до знања да „сједињени у Духу Светом, уз узајамно поштовање треба да пронађемо мирно решење, имамо могућност да дођемо до решења које би било општеприхваћено од целе Православне Цркве“. Овај апел и данас је апсолутно актуелан.'' (Цео текст из 2019. на грчком, у извору на крају текста).
У тексту апела, како преноси грчки сајт Ромфеа, наводи се, између осталог и следеће:
''О украјинском црквеном питању се већ месецима много пише и говори. „Ништа тако Бога не раздражује као кад се Црква подели“. Дакле, важност јединства Цркве је пре свега и изнад свега.
Црквени догађаји у протеклој години створили су нову реалност, уз очигледну умешаност геополитичких интереса. Уступак аутокефалности Православној Цркви Украјине (ПЦУ) није донео жељено јединство православних, нити мир, као што се дешавало са свим претходним доделама аутокефалности.
Поделе су се прошириле и на друге области и на православни свет уопште. Десетине милиона православаца прекинуло је евхаристијску заједницу са Васељенском патријаршијом, Александријском патријаршијом и Црквом у Грчкој. Уосталом, питање ваљаности хиротонија које је извршио самозвани „патријарх“ господин Филарет, док је био рашчињен и анатемисан, и даље остаје. Болне последице добро су познате не само у православним круговима, већ у целом хришћанском свету.
У већини православних цркава тренутно влада узнемирујућа тишина, а политички притисци на обе стране нарушавају духовни престиж Православне цркве. Вређање оних који износе другачија мишљења и истовремено ласкање онима који их подржавају, деградира православни дијалог у критичном тренутку за православље. 
Неки црквени кругови изражавају очекивање да ће мало-помало све православне цркве признати ПЦУ.
Као резултат етно-расне поделе (на Грке, Словене и оне који желе хармоничне односе са свима), поништава се вишенационални и мултикултурални карактер Православља и његова универзалност.
Сада је хитно потребно тражити начине да се превазиђе црквена поларизација. Да би се ухватили у коштац са разним сукобима у свету, први корак је деескалација. Широко је прихваћено и често се понавља на међународном нивоу да се тензије могу ријешити само кроз озбиљан дијалог. Тражимо што пре комуникацију и размену креативних предлога између кључних актера кризе. У православној цркви постоје људи који могу допринети да се консултације одмах почну.
Решења постоје. Бог ће нас просветлити да их идентификујемо. Решења се, наравно, неће постићи разменом увредљивих и претећих текстова или ванцрквеним интервенцијама, нити се могу наметати једнострано или аутоматски током времена. Свако одлагање погоршава већ болну ситуацију. А ако се „на крају“, „у будућности“, нађе решење, у историји Православља ће се већ нагомилати многе непријатне странице. 
Основно начело синодалности, на коме се током времена заснивао курс Православне Цркве, једино може коначно отворити пут за решење постојеће кризе. Сабрани у Духу Светом, уз узајамно поштовање и са јединим циљем проналажења мирног решења, имамо прилику да дођемо до решења које ће бити општеприхваћено од целе Православне Цркве. Све док се коришћење Синода на свеправославном нивоу одлаже, мултилатералне поделе у Православној Васељени постаће још опасније. 
Данашња технологија појачава буку, конфузију и немир међу православнима и на крају смањује кредибилитет православља у савременом свету.
Иницијатива за третман нове стварности несумњиво припада Васељенској патријаршији. Али све аутокефалне цркве, сви православни без изузетка, имају одговорност да допринесу помирењу.
Крећући се на тај начин, православље ће потврдити своју духовну способност да ''исцели ране'' (раскола прим. аут.), вођено Речју Божијом и силом Светог Духа - потврђујући истину да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која има Христа, оваплоћеног Сина Божијег, за њену Главу.
 
Извор: https://www.romfea.gr/epikairotita-xronika/47813-arxiepiskopos-anastasios-to-rigma-apo-tin-oukrania-stin-afriki
 

Zašto pokrećemo ovaj portal i čemu Ekumena.org danas?
Autor: Ekumena   Ekumenski pokret dvadesetoga stoljeća mnogo je obećavao: nakon stoljeća razilaženja u mišljenju, međusobnog razgraničavanja i osuđivanja, počelo je razdoblje novoga promišljanja i učenja, dijaloga i suradnje među različitim kršćanskim Crkvama i pojedincima. Možemo sa zahvalnošću priznati dobre plodove ekumenskog dijaloga, posebice ponovnog otkrivanja kršćanskog bratstva među članovima različitih zajednica koje jedni druge više ne smatraju neprijateljima ili konkurentima, već braćom i sestrama u Kristu na zajedničkom hodočašću prema punini vlastite darovane ljudskosti.
Nakon pedesetak godina intenzivnoga ekumenskog iskustva učinjen je napredak na putu prema punom vidljivom jedinstvu, no sadašnja situacija ekumenskog pokreta zahtijeva i kritičko sagledavanje. Došlo je do vrhunaca, a ujedno i poteškoća, nesporazuma i zabluda. Proces prema zajedništvu kao da je zastao. Kršćani različitih denominacija vrlo su se brzo usuglasili oko lakših pitanja, ali zastali su kod bitno težih, kao što je, primjerice, pitanje crkvene službe i ekleziologije, ali i razlika stavova o pojedinim etičkim pitanjima.
Teologije i ekleziologije imaju svoj razvoj i svoje zakonitosti, a rezultati istraživanja i suradnje često nisu ni dostupni niti, nažalost, odveć važni vjernicima u njihovoj svakodnevici. Podjele u kršćanskom svijetu podjela su u samom iskustvu vjere, a ne samo u doktrinarnim formulama.
Sadašnji trenutak zahtijeva vlastiti etos koji uključuje više od deklarativne spremnosti na dijalog – spremnost na međusobno približavanje, pružanje ruke pomirenja i zacjeljivanja rana što nam ih je ostavila povijest te okretanje od sebeusmjerenosti prema svijetu. Bavljenje vlastitim identitetom baca sjene na svjetlost kršćanskoga jedinstva: sve se više teži za potvrđivanjem vlastitog identiteta, a sve manje za zajedništvom s drugima.
U Katoličkoj i Pravoslavnim crkvama i danas neki misle da se u ekumenskom dijalogu otišlo predaleko te pojedine reforme smatraju ”protestantizacijom”, a protestantske Crkve, malobrojne i raznolike, niti se ne uzimaju u obzir u važnim susretima i razgovorima, osim, simbolički, prilikom Molitvene osmine za jednistvo kršćana.
Koncept duhovnog ekumenizma nažalost se često koristi da bi se označila sentimentalna, iracionalna i subjektivna duhovnost, tj. djetinjasta želja za zajedništvom kakva ne uzima u obzir crkvenu tradiciju ili ju čak zanemaruje.
Duhovni ekumenizam, međutim, uključuje nauk Svetoga pisma, živu tradiciju Crkava i ishode ekumenskih dijaloga na način da su osobno i potpuno asimilirani te postaju svjetlo i snaga u svakodnevnom životu vjernika. No, velike odluke se ne donose bez odgovornosti svakoga od nas. Granice koje dijele religije, narode i ljude prelaze pojedinci, a tek onda zajednice, Crkve i politike.
Već danas bismo zajedno mogli učiniti mnogo više nego što činimo: zajedničko proučavati Bibliju, razmjenjivati duhovna iskustava, imati zajednička bogoslužja u službama Riječi, bolje upoznati naše zajedničke tradicije, kao i naše postojeće razlike, surađivati u teologiji, u poslanju, u kulturnom i društvenom svjedočenju. Duhovni ekumenizam i ekumenska formacija posebice su važni za naše tranzicijsko vrijeme kriza i traženja izlaska iz nje, za koraćanje naprijed nakon desetljeće rata i napetog poraća.
Prvo mjesto duhovnog ekumenizma, odnosno njegov život jest praktični ekumenizam. Jedinstvo Crkve nije samo po sebi cilj. Jedinstvo Crkve je oruđe, znak, anticipacija jedinstva cijelog čovječanstva. Univerzalni kontekst zalaganja za jedinstvo Crkve ima implikacije za društveno i političko služenje: za svetost života, dostojanstvo ljudske osobe i ljudska prava, za obrazovanje, zdravstvenu skrb, pravdu i mir, za svjedočanstvo ljubavi prema bližnjem, skrb za siromašne, diskriminirane i migrante, za očuvanje stvorenja i, dakako, ne manje važno, za međureligijski dijalog. Na svim tim poljima možemo i moramo raditi zajedno te nas suradnja može i zbližiti.
Kršćanske Crkve izjašnjavaju se načelno za kulturu mira. Pa ipak je upravo njihov doprinos humanizaciji globalizacije ometen političkim implikacijama. To je osobito slučaj tamo gdje Crkve postavljaju političke zahtjeve, gdje religijske norme postaju državnim zakonom, time se namećući drugima u pluralnom svijetu.
Ekumenski dijalog ne smije se zaustaviti na apstraktnim teološkim pitanjima ili pitanjima povijesti, nego mora postati uzajamnim izazovom da se upravo u smislu vjerovanja u jednoga Boga pridonese i većem jedinstvu u svijetu te civilizaciji skrbi jednih za druge.
Prepoznajući ekumenski pokret kao nesumnjiv znak i imperativ našega vremena, okupljeni i ujedinjeni zajedničkom vizijom izgradnje i promicanja obnove povjerenja, prihvaćanja međusobnih razlika i stvarnoga zajedništva među našim narodima i ljudima, kao pokretači i urednici ovoga portala odlučili smo ga simbolički vezati uz Svjetski dan mira. Zadaća nam je pripomoći gradnji mostova suradnje i poticati zajedničke društvene inicijative vjerujućih i nevjerujućih, odnosno jačati svijest o općem humanističkom poslanja za budućnost čovjeka i svijeta.
Glava našega portala simbolizira jedinstvo u različitosti (vatre iznad svakog slova su znakovi prisutnosti Duhva Svetoga među nama i u nama), pak slovo M, crvene boje, je napravljeno od dviju vatri koje simboliziraju susret kršćanskih tradicija Zapada i Istoka. I mi to želimo biti: mjesto jedinstva, spajanja i bogatstva u različitosti darova Duha Svetoga.
Našu osnivačku izjavu potpisali smo 27. listopada 2021., na dan kada je papa Ivan Pavao II. godine 1986. organizirao prvi Svjetski dan molitve za mir u Asizu (Assisi) u Italiji. Skupu je prisustvovalo 160 vjerskih poglavara koji su proveli dan zajedno u postu i molitvi. Predstavljali su 32 kršćanske vjerske organizacije i 11 nekršćanskih svjetskih religija. Sastanak u Asizu dao je međureligijskom dijalogu jedinstven intenzitet jer mu je ponudio ”duh”, čiju je važnost naglasio papa Ivan Pavao II.
”Duhom Asiza” nazvao je volju žena i muškaraca ”osjetljivih na vjerske vrijednosti da pomognu drugima ponovno otkriti ukus i volju za zajedničkim hodom”.
U trideset pet godina otkako je prošlo od začetka ”duha Asiza” mnogo toga se dogodilo u svijetu, u vjerskim zajednicama, ali i u načinu na koji se prakticira i ekumenizam i međureligijski dijalog. Papa Franjo, koji je 2016. sudjelovao na međureligijskom susretu u Asizu, rekao je: ”Mi koji smo ovdje zajedno moleći za mir, vjerujemo i nadamo da je bratski svijet moguć. Želimo da se muškarci i žene različitih religija mogu okupljati posvuda i promicati sklad, posebice tamo gdje postoji sukob. Naša ljudska budućnost sastoji se u zajedničkom životu. Iz tog razloga pozvani smo osloboditi se teških tereta nepovjerenja, fundamentalizma i mržnje. Vjernici bi trebali biti zanatlije mira u svojim molitvama Bogu i u svojim djelima za čovječanstvo! Kao vjernici, dužni smo biti jaki mostovi dijaloga, kreativni posrednici mira”.
Na današnji dan, na Svjetski dan mira (koji se počeo obilježavati 1968.), prvog dana 2022. godine, odlučili smo ovaj portal ponuditi široj javnosti, ne samo crkvenoj. Naše Crkve imaju goleme, neiskorištene potencijale za proizvodnju aktivnoga mira, ali zanemarivane i često izdane. Ali mirotvorni su glasovi prisutni posvuda, i izvan prostora religijskog, pak su glasovi vapijućih u pustinji: ni dva svjetska rata, niti brojni sukobi i ratovi po kugli zemaljskoj, kao ni na našim prostorima, nisu svojim bolnim iskustvima i posljedicama pridonijeli iskorjenjivanju nasilja. Štoviše nasilje je u svijetu, izravno ili latentno, i dalje prisutno, sve raširenije te se koristi sve sofisticiranijim i razornijim sredstvima. Sjetimo se atomskog naoružanja, perfidnih bioloških, kemijskih i cyber ratova, novih oblika nasilja i anticivilizacijske proizvodnje, terorističkih napadi koji se mogu pojaviti bilo gdje, bez najave i bez pravila. No, gotovo opasnije i strašnije od zveckanja oružjem moćnika svijeta naš je pristanak na takav svijet. Uđimo u novu godinu ne pristajući!
U svjetlu između dvaju blagdana Kristova rođenja, želimo svim budućim čitateljima i suradnicima, kao i svima, da trajno budemo budni te da naš razum i srce tama ne načne i ne proždre, da očuvani u dobroti ostanemo, da svjetlost već izdaleka prepoznajemo i ususret joj aktivnom i neopozivom nadom hodamo.
Uredništvo portala.
Izvor:
Ekumena
EKUMENA.ORG  

Љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле седмице, група ђака богословаца са Цетиња, подстакнута зовом душе и вјековa, кренула је, са својим наставницима и Владиком, на поклонички пут у Цариград и Малу Азију. Ишли су путем Светог Саве Светогорца, српског просвјетитеља и многих других православних Срба послије њега. Сигурно је да им се пут укрстио и са стазама Ламбра Андроника, главног јунака Љетописа Косте Асимакопула.
Шта их је то привукло да крену на тај дуги пут? Мирис материнског млијека Мајке Цркве Цариградске? Потрага за петом звијездом Патријарха Цариградског Кирила за којом је тако дуго трагао Ламбро Андроник? Било како било, њихов аутобус је промицао Црном Гором и Србијом, према Студеници. У Манастиру Морачи срете их група избјеглица из Книнске Крајине. Ту су нашли привремено уточиште код свога земљака игумана Рафаила. Поред Ђурђевих Ступова у Беранама на мјесту некадашњег градског сметлишта видјели су смјештене у сиротињске бараке групе недавних прогнаника са распетог Косова. Прво су црне птичурине НАТО алијансе бомбардовале свештену косовометохијску земљу а онда је запосјеле, заједно са „ућкама“ – шиптарским терористима. Тако су поново кренуле поворке избјеглица, попут оних које је Ламбро сретао на својим путевима од Ајвалије до Цариграда, од Епира до Дубровника. Шиптарски потомци Али-паше Јањинског убијали су невини народ српски прогонећи га са вјековних огњишта, горели су православни храмови и манастири.
У непосредној близини гдје су пролазили гледао је Митрополит црногорски прије непуну годину не само срушене бомбама мостове и жељезничку пругу него, нарочито на путу за Приштину, престрављене и липсале коње, остале без домаћина. Најтужнија су била напуштена крда крава са набреклим вименима: није било домаћица да их помузу. Мјесецима се дизао црни дим изнад Метохије, од спаљених домова и стогова сијена.
Ходећи Цариграду у походе, сјећајући се на те страшне призоре, Митрополит је носио Кириловом насљеднику кир Вартоломеју, своме школском другу са студија из Рима још једну слику, страшнију од свих других које је видио. Слику запаљеног храма Мајке Божије у Бијелом Пољу код Пећи. Код је ушао у његa, јула 1999. године, још је у њему тињао жар сагорјелих свештених књига и икона. У жару је сијао свети путир увијен у убрус чудом поштеђен од огња. Иза олтарске преграде, на којој се још увијек разазнавао Христов и Богородичин лик, поцрњели од огња, са капљама згуснуте смоле, чуо се необичан шум. Није ли се то у олтару сакрио Шиптар, који је храм запалио, питао се Владика, очекујући сваки час пуцањ из олтара. Када је на крају завирио са страхом кроз јужне двери имао је шта видјети: под светом трпезом у гарежи паљевине дрхтало је као јасика на вјетру престрављено јагње!
По пустом селу тих дана је све било у пламену, само су пуцњи одјекивали и кретале се сабласне сјенке у црно обучених шиптарских тројки; убијали су последње преостале Србе. А јагње? Побјегло је негдје у јутарњим часовима из запаљеног села и улетјело у олтар да себи нађе спаса. Док га је гледао згрченог под Престолом учинило се Владици да је видио самог Христа, „Јагње заклано за живот свијета“, вјековима приношено баш на томе олтару у виду бескрвне жртве.
Из истог тог села, неколико дана раније, уочи Видовдана, Владика је са свештеницима сахранио дјевојку Марицу Мирић, силовану од четворице „ућки“ и заклану на сиротињском каучу у још сиромашнијој кући. Сахранили су је иза олтара Пећке патријаршије, ћерке Свете Софије Цариградске. Крвљу попрскано лице заклане Марице умило је пред опело чедна руке пећке монахиње. Унијела га је у земљу преображено патњом и неземаљским миром.
Док се сјећао тих слика, Митрополиту се учинило да су испред аутобуса, који се кретао према Великој Цркви Христовој, ходали јагње и Марица: хитали су да се сретну с утамниченим Патријархом Кирилом, да му принесу свој страх и ране, у нади да ће их помиловати његова света рука, од страха ослободити и Марици крваву рану на прекланом врату зацијелити…
Опет је наше Косово поље, опет је наша Кападокија
А аутобус је гредио кроз Србију и Бугарску, прелазећи трећу, турску границу. Напокон, поклоници стигоше и у Цариград, до храма Живоносни источник, испред кога су Васељенски патријарси. Стигли су на службу самога празника, на васкршњи пој:„Светли се, светли нови Јерусалиме, јер Слава Господња на теби засија…“ Отпјевасмо словенски „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи …“ над гробовима Патријараха, а међ’ њима и на Кириловом гробу.
Но, у Фанару кир Вартоломеја, садашњег патријарха, не нађосмо. Отишао је, рекоше, према Кападокији, недалеко од Ајвалије, да служи на Томину недјељу службу Божију, први пут послије малоазијске катастрофе 1924. године. Чусмо и то да је то прва посјета Васељенског патријарха кападокијским крајевима послије једанаестог вијека кад су њима загосподарили Турци.
Ноћисмо у Цариграду а онда кренусмо за Патријархом према Кападокији. Стигосмо касно ноћу до подножја сабласних вулканских стијена. До тада смо само чули и на слици гледали пећинске храмове са фрескама у њима уклесане, монашким насеобинама у њиховој утроби, чак и о епископским катедрама и саборним црквама које су их красиле.
Утроба једне од тих стијена у Ургупу била нам је преноћиште – претворена у мотел. Ујутру гледамо с дивљењем: као да их је нека џиновска рука посадила и обликовала па стреме према небесима. Коста Асимакопуло нам ништа не каже: можда је у овим пећинама и Ламбро ноћивао на пропутовању према оближњој Ајвалији, кад је долазио у посјету својој сестри? Подсјећамо се са ђацима на велике боговидце и Оце Цркве: Василија Великог, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског који су овдје живјели и Богу се молили, остављајући иза себе неизбрисиве трагове у живо памћење, стијене и књиге записане.
Са зидова пећинских храмова гледају нас ликови светаца сликани од шестог до деветог вијека; у погледу им вјекови и небоземна збивања, све је блиско и опипљиво као да се сада догађа. Као да је на њима одсликана вјечност у којој „времена неће бити“.
Вечерамо у једном ресторану уз једноставно гостољубље Турчина домаћина, и пјесму ђака. Дјеца пјевају о Романији и тужном Косову, гостионичари дограбише инструмент сличан грчкој лири да прате пјесму. Не разумију ријечи али их занијела мелодија. Придодају своје народне пјесме. Исти мелос само други језик. Видим, домаћин намигну једном дечку да изађе до чува стражу пред рестораном. Нешто се потресно догађа. Дјeцa, мангупи, замјењују у пјесми: „опет је наше Косово поље“ ријечима: „опет је наша Кападокија“!
Турци ударају одушевљено у лиру, припјевају и сами. Питам се и сам занијет: Нису ли ово неки од оних скривених хришћана са којима се сретао у тајности Ламбро путујући по Малој Азији, Понту, Андријанопољу? Тако је моћна и светињом натопљена Кападокија; ту вјекови ништа не представљају, сјеме хришћанске вјере тајанствено и данас рађа. Тај тајанствени печат се види и на бројним џамијама које сретамо како ничу као печурке поред путева Мале Азије. На свакој од њих је као по правилу пресликано кубе Аја Софије. Његова небеска хармонија и љепота бјеласа у џамијским кубетима од Цариграда до Кападокије, од Андријанопоља до Рожаја у Црној Гори…
Вријеме се зауставило
Идућег недјељног јутро на Томину недјељу, ево нас, стигосмо у древно Зелве. Изнад џиновске стијене са пећинским храмовима; заједно са нама светогорски монаси: Игуман Ивиронски Василије, ученик последњег светог изданка кападокијске области старца Пајсија Светогорца (умро 1994.), родом из Фарасе, близу Ајвалије, његова сабраћа, монаси из Манастира Григоријата, мноштво вјерника из Цариграда, Атине, домаћи градоначелник, полиција, бројни туристи.
Облачно је, бојимо се кише, служба ће бити под ведрим небом, изнад импровизованог олтара постављен је за сваки случај шатор… Чекамо патријарха кир Вартоломеја. Цјеливам се с оцем Василијем, старим пријатељем са Свете Горе и знанцем. Смјешка се шеретски: „Ко би други стигао довде ако не Амфилохије, са својим ђацима!“. Драго му; а нама милина у души. Као да чујемо глас Миливојеве флауте, оног дјечака из београдске тврђаве који је ноћу слушао пјесму на смрт осуђеног Риге од Фере на дунавском приобаљу славуја, па је онда преносио из мјеста у мјесто, тјешећи њоме и будећи поробљену рају, до Јањине и с оне стране Цариграда…
У Зелве је, памти историја, од деветог до тринаестог вијека било на далеко чувено духовно средиште хришћанске Цркве. То потврђује и до данас очувана у стијени уклесана Дирекли црква и други свети трагови, живи и живоносни. Ђаци сазнадоше да је у она древна времена овдје постојала богословија. Добро је да знају гдје им је никла Цетињска школа у којој уче…
На крају стиже и Патријарх. Служи се Литургија, прва послије толико стољећа. Одјекује васкршња пјесма Зелвском долином, допире до вјековима неокађених пећинских храмова. Сила васкршње молитве се спаја и прожима са скривеном силом неизбрисиво уписаном у освештане пустињске насеобине, стијене и камене громаде.
Осјећам и видим: чак и друга исламска вјера се повија пред снагом живог хришћанског ромејског духовног насљеђа и храни се њиме, макар тјелесно, преко небројених туриста из хришћанских земаља.
Ево још једне Зелвске долине славуја… Вријеме се зауставило. Све се смјестило у тајну Христовог крста и васкрсења. Христос анести! Христос васкрсе! Одјекује увијек изнова овом славујском долином и одбија се од препотопских стијена.
На крају Свете Литургије патријарх са митрополитима, епископима, архимандритима Свете Горе, монасима, монахињама и вјерним народом чини помен „оцима и праоцима и свима мирно упокојенима и мученички пострадалима Мале Азије, Кападокије и свуда и на сваком мјесту православних хришћанима“. На ријечи „мученички пострадалим“, до тог тренутка спокојни патријархов глас подрхтава, његово тихо ридање прати пјесма: „Вјечнаја памјат“. Његова немушта суза бременита, као да су у њој сабране сузе, туга, невина крв хришћанске раје вјековима проливана. Суза жалосница, умива напуштене храмове и олтаре, гробове и кости предака, патријарашка суза: Вартоломејева ли је, Кирилова или можда Григорија V објешеног на капије Фанара, од тада до данас затвореној?
У Аваносу смо на ручку гости Патријархови. Послије ручка обилазимо град, посјећујемо грнчарске радње. Грнчарски занат се овдје не прекида хиљадама година. Пред једном грнчарском радњом, Турчин, видећи да смо свештеници и хришћани, хвата за руку оца Јована и показује му, да нико не види, крст који носи на грудима. Други опет уводи ђакона Радоша у кућу: у соби, на скривеном мјесту, показује му икону Светог Марка Ефеског. Питамо се у чуду: Зар још има живих потомака скривених хришћана са којима се сретао Ламбро Андроник на својим путовањима до Ајвалије?
Хтједосмо и ми стићи до Ајвалије и Фарасе, али нам вријеме недостаје. На повратку пролазимо поред седам цркава откровења Јовановог, поред Иконије, Тијатире, до Ефеса. У старом Ефесу пролазимо светим путем између остатака древних хеленских храмова, посјећујемо мјесто седам ефеских мученика. Око остатака храма стотине гробова под земљом, оних који су живјели да ту на том светом мјесту ефеских спавача мученика дочекају васкрсење мртвих. Около камен и грм окићени у чворове свезаним крпицама и амајлијама. То муслимани приносе молитве мученицима за плодност и здравље.
У олтарској апсиди порушеног чувеног храма Светог Јована Богослова пререзасмо славски колач. Отац Јован се сјетио да га понесе а потрефио се празник самог Апостола љубави. Подијелисмо од колача не само својима него и свима који се ту нађоше бројним туристима. У дијељењу колача јави нам се тајна Хљеба који силази с неба и свима се даје као Љубав.
Плач Гркиње
Ево нас опет у Цариграду. Улазимо у Свету Софију, то чудесно оваплоћење небеске љепоте. Кажем ђацима: тихо пјевајте Христос васкрсе из мртвих… Чује се тихи бруј попут поја славуја. Маса посјетилаца се окреће као на команду према ђацима. Сви знају да је то строго забрањено турским законима, а стиче се утисак коа да су управо то сви очекивали. У храму се све преточило у пјесму, васкрсни пој као да није ни престајао од последње Литургије служене 1453. године, двадесет деветог маја.
Попесмо се путањом византијских царева на балконе храма. Са сачуваних мозаика гледају нас Господ, Мајка Божија и понеки цар, као живи. Ђаци тихо пјевају. Пјевање привлачи пажњу брачног пара, рекоше да су из Тесалије. Млада жена прилази ми и пита: „Знате ли, оче, у који стуб се сакрио свештеник пред улазак Турака у Свету Софију, са Причешћем, па чека док дођу ослободиоци? Да ли је то онај близу улаза у храм, с лијеве стране, напукли?“ – „Тако говори предање“ кажем. „А знаш ли ти да пјеваш древну пјесму О Светој Софији“, стин Аја Софија огнадија, влепо та евзокаја … – У Светој Софији наспрам видим евзоне …”? – Не знам, одговара. Пјевајте ми, ако знате“. – Каква си ти Гркиња кад не знаш најтужнију али и најљепшу пјесму својих предака?“ И почех тихо да пјевам прву строфу ове химне поробљене раје, пуну туге али и радосне наде. Кад стигох до ријечи којима ратници, евзони, поручују: „Госпи нашој, Владарки, кажи да не тугује а иконама да не плачу, евзони им то поручују … видим млада жена зарида, наслони главу на моје раме, потресена. А у мени отвори се нешто дубље од разума и срца, застало у грлу, претворено у ридај. Шта је то било? Згуснути у сузу шест вјекова распећа Свете Софије? Откровење саборног плача покољења? Трепет божанске љепоте Мудрости Божије којој је овај величанствени храм посвећен? Молитвени шапат васељенских патријараха од Јована Златоустог до патријарха Кирила и Вартоломеја? Скаменила се пјесма на уснама. Жена кроз плач шапуће: „Пјевајте“. Њен муж стоји поред нас у чуду и гледа. Ђаци се питају: Шта се то збива са владиком? Зашто ова жена рида на његовом рамену? – „Не могу пјевати, остави ме на миру“, кажем јој. Жена, уплакана, хвата мужа под руку и гледа око себе као да долази из неког другог свијета. Дајем дјеци знак да запјевају тихо: „Анђео закликта благодатној: Чедна Дјево, радуј се, и опет кажем радуј се … “ Умилна мелодија се још једном разлива храмом. Чини вам се: Однекуд из дубина одјекује пјесма скривеног светософијског хора. Или то можда анђели поју на небу васкршњу пјесму? …
Остављамо Свету Софију и Цариград, посјетивши Патријаршију и храм светог Ђорђа, као и некадашњи манастир „Земља живих“. Вративши се дома, Цетињу, испуњени свим што смо доживјели и видјели, потресени светософијским виђењем, питамо Косту Асимакопула, даровитог писца овог љетописа У долини славуја: Није ли то можда нама даривана у Светој Софији свјетлост оне пете звијезде патријарха Кирила Цариградског, за којом је трагао Ламбро Андроник скоро једно стољеће?
Светософијско тајновиђење, било како било, сија нам од овог потресног часа као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова и будећи наду за долазећи вијек. Хвала љетописцу Кости што нам је открио постојање те незалазне звијезде и указао на пут којим се њој иде…
 
Цетиње 27 . септембар 2000.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
 
(Поговор Митрополита црногоско-приморског г. Амфилохија за роман „У долини славуја: приповест о прошлим и будућим временима“, аутор Коста Асимакопуло“. Са грчког превела Марика Бајић, издавач Рад, Београд, 2001. године, стр. 233-241. Објављн је и као додатак часопиису Светигора 2002. године. Приредио: мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Фотографије са матурске екскурзије ученика IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су предвођени Митрополитом Амфилохијем, разредним старешином јеромонахом Јованом Ћулибрком, садашњим Епископом пакрачко-славонским, Епископом Јованом Пурићем  и осталим професорима Цетињске богословије, министром вјера у Влади Црне Горе г. Будимиром Дубаком, бројним гостима професорима и књижевницима, маја 2000. године, обишли Бугарску, страдалну Кападокију и Цариград.)















Извор: https://svetigora.com/u-dolini-slavuja/

Љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле седмице, група ђака богословаца са Цетиња, подстакнута зовом душе и вјековa, кренула је, са својим наставницима и Владиком, на поклонички пут у Цариград и Малу Азију. Ишли су путем Светог Саве Светогорца, српског просвјетитеља и многих других православних Срба послије њега. Сигурно је да им се пут укрстио и са стазама Ламбра Андроника, главног јунака Љетописа Косте Асимакопула.
Шта их је то привукло да крену на тај дуги пут? Мирис материнског млијека Мајке Цркве Цариградске? Потрага за петом звијездом Патријарха Цариградског Кирила за којом је тако дуго трагао Ламбро Андроник? Било како било, њихов аутобус је промицао Црном Гором и Србијом, према Студеници. У Манастиру Морачи срете их група избјеглица из Книнске Крајине. Ту су нашли привремено уточиште код свога земљака игумана Рафаила. Поред Ђурђевих Ступова у Беранама на мјесту некадашњег градског сметлишта видјели су смјештене у сиротињске бараке групе недавних прогнаника са распетог Косова. Прво су црне птичурине НАТО алијансе бомбардовале свештену косовометохијску земљу а онда је запосјеле, заједно са „ућкама“ – шиптарским терористима. Тако су поново кренуле поворке избјеглица, попут оних које је Ламбро сретао на својим путевима од Ајвалије до Цариграда, од Епира до Дубровника. Шиптарски потомци Али-паше Јањинског убијали су невини народ српски прогонећи га са вјековних огњишта, горели су православни храмови и манастири.
У непосредној близини гдје су пролазили гледао је Митрополит црногорски прије непуну годину не само срушене бомбама мостове и жељезничку пругу него, нарочито на путу за Приштину, престрављене и липсале коње, остале без домаћина. Најтужнија су била напуштена крда крава са набреклим вименима: није било домаћица да их помузу. Мјесецима се дизао црни дим изнад Метохије, од спаљених домова и стогова сијена.
Ходећи Цариграду у походе, сјећајући се на те страшне призоре, Митрополит је носио Кириловом насљеднику кир Вартоломеју, своме школском другу са студија из Рима још једну слику, страшнију од свих других које је видио. Слику запаљеног храма Мајке Божије у Бијелом Пољу код Пећи. Код је ушао у његa, јула 1999. године, још је у њему тињао жар сагорјелих свештених књига и икона. У жару је сијао свети путир увијен у убрус чудом поштеђен од огња. Иза олтарске преграде, на којој се још увијек разазнавао Христов и Богородичин лик, поцрњели од огња, са капљама згуснуте смоле, чуо се необичан шум. Није ли се то у олтару сакрио Шиптар, који је храм запалио, питао се Владика, очекујући сваки час пуцањ из олтара. Када је на крају завирио са страхом кроз јужне двери имао је шта видјети: под светом трпезом у гарежи паљевине дрхтало је као јасика на вјетру престрављено јагње!
По пустом селу тих дана је све било у пламену, само су пуцњи одјекивали и кретале се сабласне сјенке у црно обучених шиптарских тројки; убијали су последње преостале Србе. А јагње? Побјегло је негдје у јутарњим часовима из запаљеног села и улетјело у олтар да себи нађе спаса. Док га је гледао згрченог под Престолом учинило се Владици да је видио самог Христа, „Јагње заклано за живот свијета“, вјековима приношено баш на томе олтару у виду бескрвне жртве.
Из истог тог села, неколико дана раније, уочи Видовдана, Владика је са свештеницима сахранио дјевојку Марицу Мирић, силовану од четворице „ућки“ и заклану на сиротињском каучу у још сиромашнијој кући. Сахранили су је иза олтара Пећке патријаршије, ћерке Свете Софије Цариградске. Крвљу попрскано лице заклане Марице умило је пред опело чедна руке пећке монахиње. Унијела га је у земљу преображено патњом и неземаљским миром.
Док се сјећао тих слика, Митрополиту се учинило да су испред аутобуса, који се кретао према Великој Цркви Христовој, ходали јагње и Марица: хитали су да се сретну с утамниченим Патријархом Кирилом, да му принесу свој страх и ране, у нади да ће их помиловати његова света рука, од страха ослободити и Марици крваву рану на прекланом врату зацијелити…
Опет је наше Косово поље, опет је наша Кападокија
А аутобус је гредио кроз Србију и Бугарску, прелазећи трећу, турску границу. Напокон, поклоници стигоше и у Цариград, до храма Живоносни источник, испред кога су Васељенски патријарси. Стигли су на службу самога празника, на васкршњи пој:„Светли се, светли нови Јерусалиме, јер Слава Господња на теби засија…“ Отпјевасмо словенски „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи …“ над гробовима Патријараха, а међ’ њима и на Кириловом гробу.
Но, у Фанару кир Вартоломеја, садашњег патријарха, не нађосмо. Отишао је, рекоше, према Кападокији, недалеко од Ајвалије, да служи на Томину недјељу службу Божију, први пут послије малоазијске катастрофе 1924. године. Чусмо и то да је то прва посјета Васељенског патријарха кападокијским крајевима послије једанаестог вијека кад су њима загосподарили Турци.
Ноћисмо у Цариграду а онда кренусмо за Патријархом према Кападокији. Стигосмо касно ноћу до подножја сабласних вулканских стијена. До тада смо само чули и на слици гледали пећинске храмове са фрескама у њима уклесане, монашким насеобинама у њиховој утроби, чак и о епископским катедрама и саборним црквама које су их красиле.
Утроба једне од тих стијена у Ургупу била нам је преноћиште – претворена у мотел. Ујутру гледамо с дивљењем: као да их је нека џиновска рука посадила и обликовала па стреме према небесима. Коста Асимакопуло нам ништа не каже: можда је у овим пећинама и Ламбро ноћивао на пропутовању према оближњој Ајвалији, кад је долазио у посјету својој сестри? Подсјећамо се са ђацима на велике боговидце и Оце Цркве: Василија Великог, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског који су овдје живјели и Богу се молили, остављајући иза себе неизбрисиве трагове у живо памћење, стијене и књиге записане.
Са зидова пећинских храмова гледају нас ликови светаца сликани од шестог до деветог вијека; у погледу им вјекови и небоземна збивања, све је блиско и опипљиво као да се сада догађа. Као да је на њима одсликана вјечност у којој „времена неће бити“.
Вечерамо у једном ресторану уз једноставно гостољубље Турчина домаћина, и пјесму ђака. Дјеца пјевају о Романији и тужном Косову, гостионичари дограбише инструмент сличан грчкој лири да прате пјесму. Не разумију ријечи али их занијела мелодија. Придодају своје народне пјесме. Исти мелос само други језик. Видим, домаћин намигну једном дечку да изађе до чува стражу пред рестораном. Нешто се потресно догађа. Дјeцa, мангупи, замјењују у пјесми: „опет је наше Косово поље“ ријечима: „опет је наша Кападокија“!
Турци ударају одушевљено у лиру, припјевају и сами. Питам се и сам занијет: Нису ли ово неки од оних скривених хришћана са којима се сретао у тајности Ламбро путујући по Малој Азији, Понту, Андријанопољу? Тако је моћна и светињом натопљена Кападокија; ту вјекови ништа не представљају, сјеме хришћанске вјере тајанствено и данас рађа. Тај тајанствени печат се види и на бројним џамијама које сретамо како ничу као печурке поред путева Мале Азије. На свакој од њих је као по правилу пресликано кубе Аја Софије. Његова небеска хармонија и љепота бјеласа у џамијским кубетима од Цариграда до Кападокије, од Андријанопоља до Рожаја у Црној Гори…
Вријеме се зауставило
Идућег недјељног јутро на Томину недјељу, ево нас, стигосмо у древно Зелве. Изнад џиновске стијене са пећинским храмовима; заједно са нама светогорски монаси: Игуман Ивиронски Василије, ученик последњег светог изданка кападокијске области старца Пајсија Светогорца (умро 1994.), родом из Фарасе, близу Ајвалије, његова сабраћа, монаси из Манастира Григоријата, мноштво вјерника из Цариграда, Атине, домаћи градоначелник, полиција, бројни туристи.
Облачно је, бојимо се кише, служба ће бити под ведрим небом, изнад импровизованог олтара постављен је за сваки случај шатор… Чекамо патријарха кир Вартоломеја. Цјеливам се с оцем Василијем, старим пријатељем са Свете Горе и знанцем. Смјешка се шеретски: „Ко би други стигао довде ако не Амфилохије, са својим ђацима!“. Драго му; а нама милина у души. Као да чујемо глас Миливојеве флауте, оног дјечака из београдске тврђаве који је ноћу слушао пјесму на смрт осуђеног Риге од Фере на дунавском приобаљу славуја, па је онда преносио из мјеста у мјесто, тјешећи њоме и будећи поробљену рају, до Јањине и с оне стране Цариграда…
У Зелве је, памти историја, од деветог до тринаестог вијека било на далеко чувено духовно средиште хришћанске Цркве. То потврђује и до данас очувана у стијени уклесана Дирекли црква и други свети трагови, живи и живоносни. Ђаци сазнадоше да је у она древна времена овдје постојала богословија. Добро је да знају гдје им је никла Цетињска школа у којој уче…
На крају стиже и Патријарх. Служи се Литургија, прва послије толико стољећа. Одјекује васкршња пјесма Зелвском долином, допире до вјековима неокађених пећинских храмова. Сила васкршње молитве се спаја и прожима са скривеном силом неизбрисиво уписаном у освештане пустињске насеобине, стијене и камене громаде.
Осјећам и видим: чак и друга исламска вјера се повија пред снагом живог хришћанског ромејског духовног насљеђа и храни се њиме, макар тјелесно, преко небројених туриста из хришћанских земаља.
Ево још једне Зелвске долине славуја… Вријеме се зауставило. Све се смјестило у тајну Христовог крста и васкрсења. Христос анести! Христос васкрсе! Одјекује увијек изнова овом славујском долином и одбија се од препотопских стијена.
На крају Свете Литургије патријарх са митрополитима, епископима, архимандритима Свете Горе, монасима, монахињама и вјерним народом чини помен „оцима и праоцима и свима мирно упокојенима и мученички пострадалима Мале Азије, Кападокије и свуда и на сваком мјесту православних хришћанима“. На ријечи „мученички пострадалим“, до тог тренутка спокојни патријархов глас подрхтава, његово тихо ридање прати пјесма: „Вјечнаја памјат“. Његова немушта суза бременита, као да су у њој сабране сузе, туга, невина крв хришћанске раје вјековима проливана. Суза жалосница, умива напуштене храмове и олтаре, гробове и кости предака, патријарашка суза: Вартоломејева ли је, Кирилова или можда Григорија V објешеног на капије Фанара, од тада до данас затвореној?
У Аваносу смо на ручку гости Патријархови. Послије ручка обилазимо град, посјећујемо грнчарске радње. Грнчарски занат се овдје не прекида хиљадама година. Пред једном грнчарском радњом, Турчин, видећи да смо свештеници и хришћани, хвата за руку оца Јована и показује му, да нико не види, крст који носи на грудима. Други опет уводи ђакона Радоша у кућу: у соби, на скривеном мјесту, показује му икону Светог Марка Ефеског. Питамо се у чуду: Зар још има живих потомака скривених хришћана са којима се сретао Ламбро Андроник на својим путовањима до Ајвалије?
Хтједосмо и ми стићи до Ајвалије и Фарасе, али нам вријеме недостаје. На повратку пролазимо поред седам цркава откровења Јовановог, поред Иконије, Тијатире, до Ефеса. У старом Ефесу пролазимо светим путем између остатака древних хеленских храмова, посјећујемо мјесто седам ефеских мученика. Око остатака храма стотине гробова под земљом, оних који су живјели да ту на том светом мјесту ефеских спавача мученика дочекају васкрсење мртвих. Около камен и грм окићени у чворове свезаним крпицама и амајлијама. То муслимани приносе молитве мученицима за плодност и здравље.
У олтарској апсиди порушеног чувеног храма Светог Јована Богослова пререзасмо славски колач. Отац Јован се сјетио да га понесе а потрефио се празник самог Апостола љубави. Подијелисмо од колача не само својима него и свима који се ту нађоше бројним туристима. У дијељењу колача јави нам се тајна Хљеба који силази с неба и свима се даје као Љубав.
Плач Гркиње
Ево нас опет у Цариграду. Улазимо у Свету Софију, то чудесно оваплоћење небеске љепоте. Кажем ђацима: тихо пјевајте Христос васкрсе из мртвих… Чује се тихи бруј попут поја славуја. Маса посјетилаца се окреће као на команду према ђацима. Сви знају да је то строго забрањено турским законима, а стиче се утисак коа да су управо то сви очекивали. У храму се све преточило у пјесму, васкрсни пој као да није ни престајао од последње Литургије служене 1453. године, двадесет деветог маја.
Попесмо се путањом византијских царева на балконе храма. Са сачуваних мозаика гледају нас Господ, Мајка Божија и понеки цар, као живи. Ђаци тихо пјевају. Пјевање привлачи пажњу брачног пара, рекоше да су из Тесалије. Млада жена прилази ми и пита: „Знате ли, оче, у који стуб се сакрио свештеник пред улазак Турака у Свету Софију, са Причешћем, па чека док дођу ослободиоци? Да ли је то онај близу улаза у храм, с лијеве стране, напукли?“ – „Тако говори предање“ кажем. „А знаш ли ти да пјеваш древну пјесму О Светој Софији“, стин Аја Софија огнадија, влепо та евзокаја … – У Светој Софији наспрам видим евзоне …”? – Не знам, одговара. Пјевајте ми, ако знате“. – Каква си ти Гркиња кад не знаш најтужнију али и најљепшу пјесму својих предака?“ И почех тихо да пјевам прву строфу ове химне поробљене раје, пуну туге али и радосне наде. Кад стигох до ријечи којима ратници, евзони, поручују: „Госпи нашој, Владарки, кажи да не тугује а иконама да не плачу, евзони им то поручују … видим млада жена зарида, наслони главу на моје раме, потресена. А у мени отвори се нешто дубље од разума и срца, застало у грлу, претворено у ридај. Шта је то било? Згуснути у сузу шест вјекова распећа Свете Софије? Откровење саборног плача покољења? Трепет божанске љепоте Мудрости Божије којој је овај величанствени храм посвећен? Молитвени шапат васељенских патријараха од Јована Златоустог до патријарха Кирила и Вартоломеја? Скаменила се пјесма на уснама. Жена кроз плач шапуће: „Пјевајте“. Њен муж стоји поред нас у чуду и гледа. Ђаци се питају: Шта се то збива са владиком? Зашто ова жена рида на његовом рамену? – „Не могу пјевати, остави ме на миру“, кажем јој. Жена, уплакана, хвата мужа под руку и гледа око себе као да долази из неког другог свијета. Дајем дјеци знак да запјевају тихо: „Анђео закликта благодатној: Чедна Дјево, радуј се, и опет кажем радуј се … “ Умилна мелодија се још једном разлива храмом. Чини вам се: Однекуд из дубина одјекује пјесма скривеног светософијског хора. Или то можда анђели поју на небу васкршњу пјесму? …
Остављамо Свету Софију и Цариград, посјетивши Патријаршију и храм светог Ђорђа, као и некадашњи манастир „Земља живих“. Вративши се дома, Цетињу, испуњени свим што смо доживјели и видјели, потресени светософијским виђењем, питамо Косту Асимакопула, даровитог писца овог љетописа У долини славуја: Није ли то можда нама даривана у Светој Софији свјетлост оне пете звијезде патријарха Кирила Цариградског, за којом је трагао Ламбро Андроник скоро једно стољеће?
Светософијско тајновиђење, било како било, сија нам од овог потресног часа као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова и будећи наду за долазећи вијек. Хвала љетописцу Кости што нам је открио постојање те незалазне звијезде и указао на пут којим се њој иде…
 
Цетиње 27 . септембар 2000.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
 
(Поговор Митрополита црногоско-приморског г. Амфилохија за роман „У долини славуја: приповест о прошлим и будућим временима“, аутор Коста Асимакопуло“. Са грчког превела Марика Бајић, издавач Рад, Београд, 2001. године, стр. 233-241. Објављн је и као додатак часопиису Светигора 2002. године. Приредио: мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Фотографије са матурске екскурзије ученика IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су предвођени Митрополитом Амфилохијем, разредним старешином јеромонахом Јованом Ћулибрком, садашњим Епископом пакрачко-славонским, Епископом Јованом Пурићем  и осталим професорима Цетињске богословије, министром вјера у Влади Црне Горе г. Будимиром Дубаком, бројним гостима професорима и књижевницима, маја 2000. године, обишли Бугарску, страдалну Кападокију и Цариград.)















Извор: https://svetigora.com/u-dolini-slavuja/

Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија.
Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве.
 
„Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити."
 
Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву.
„А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост.
Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили.
Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј.
Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле.
„Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања.
„Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј.
Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета.
„Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј.
 
„Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“
 
Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио.
„Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање  био знак незахвалности или незнања.
Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј.
 
Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика
 
Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили.
„Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије.
Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност.
Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља.
„Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије.
Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима.
"Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода.
Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај.
Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија.
 
Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/

Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем.
Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка.
Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет.
Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека.
Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.
Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи.
У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.
Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета.
Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио.
Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30).
Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу.
Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
 

Беседа (молитва) Патријарха српског г. Порфирија у Манастиру Пећкој патријаршији (17.03.2021):

This inaugural video of The Academy of St Juliana focuses on the history of Orthodoxy in the British Isles and the role of the liturgical arts in the renewal of the spiritual and cultural life of the community and the nation.
This video features interviews with:
Archimandrite Philip of the Monastery of St Antony and St Cuthbert
Fr Stephen Maxfield of The Greek Orthodox Church of the Holy Fathers of Nicaea, Shrewsbury
Aidan Hart, renowned iconographer, artist and writer.
The Academy of St Juliana is intended to be a centre for culture and education in the heart of Shrewsbury, UK.
If you would like to participate and support the project and to follow the work to create a hub of culture in the heart of the UK contact:
[email protected]
"We are are not the first (Orthodox) people here, not the first Orthodox Christians here at all... we have an enormous number of previous witnesses of the resurrection (of Christ)" - Archimandrite Philip

This inaugural video of The Academy of St Juliana focuses on the history of Orthodoxy in the British Isles and the role of the liturgical arts in the renewal of the spiritual and cultural life of the community and the nation.
This video features interviews with:
Archimandrite Philip of the Monastery of St Antony and St Cuthbert
Fr Stephen Maxfield of The Greek Orthodox Church of the Holy Fathers of Nicaea, Shrewsbury
Aidan Hart, renowned iconographer, artist and writer.
The Academy of St Juliana is intended to be a centre for culture and education in the heart of Shrewsbury, UK.
If you would like to participate and support the project and to follow the work to create a hub of culture in the heart of the UK contact:
[email protected]
"We are are not the first (Orthodox) people here, not the first Orthodox Christians here at all... we have an enormous number of previous witnesses of the resurrection (of Christ)" - Archimandrite Philip