Hadzi Vladimir Petrovic

Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Као што преносе свјетски медији, патријарх Истанбула и цијеле Турске г. Вартоломеј примио је данас В. Зеленског. Након молебана Зеленски је захвалио патријарху Вартоломеју за подршку Украјини. Имао је, свакако, и на чему да му захвали јер је духовно-канонска агресија Фанара на канонску УПЦ од 2018. наовамо била и остала једна од трајних вектора дјеловања НАТО Православља.
  Према појединим медијским извјештајима, Зеленски и, како га често његови идолопоклоници зову „зелени патријарх“ разговарали су о могућности да се Кијево-печерска Лавра потчини поглавару Цркве Турске. Такав исход не треба одбацивати и то из сљедећих разлога:
  1.) И 2018. Фанар је у контакту са канонском УПЦ одбацивао наводе о већ написаном томосу за неканонску ПЦУ па се испоставило да су медији који су о том томосу извјештавали знатно раније били у праву: Фанар је обмањивао јавност и уцијењивао канонску Цркву.
2.) Фанар је заинтересован за ширење својих услуга и изигравање „неутралног“ посредника тамо гдје постоје „међуправославни“ конфликти иако је Фанар и те како заинтересована страна која се јасно ставила на страну неонацистичких власти у Украјини које прогоне канонску Цркву. Управо зато Фанар никада није осудио нападе на Лавру.
3. ) Патријарх Вартоломеј је још 2018. пријетио митр. Онуфрију да ће, уколико не дође на лажни сабор „уједињења“ безблагодатних расколника и канонске УПЦ, одузети канонском митриполиту титулу и јурисдикцију. Очигледно је да је остваривање те пријетње трајна намјера Фанара.
Након прошлогодишњег сусрета са Милом Ђукановићем и непрекидног тока свих тамних личности колективног Запада које је примио, патријарх Вартоломеј је још једном показао јасну симбиозу између НАТОа и његовог „Православља“. Коме то данас није јасно или налази оправдање за такве поступке Фанара, има озбиљне проблеме и са умом и са душом и етиком.
 
https://www.in4s.net/duhovno-kanonska-agresija-fanara-na-kanonsku-upc-je-trajni-vektor-djelovanja-nato-pravoslavlja/
 

Свештену пратњу Његове Светости ће том приликом чинити Његово Преосвештенство Епископ канадски г. др Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон др Драган Радић. Планирано је да Његова Светост од 24. до 28. јануара посети парохије и Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку, које му је Свети Архијерејски Синод поверио на духовно старање све до потпуне нормализације тамошњих прилика. Патријарх г. Порфирије ће се на лицу места упознати са процесом обнове Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године.
У Њујорку ће, на сам дан празника, Његова Светост Патријарх служити свету Литургију, а потом ће присуствовати свечаној прослави Светог Саве – патрона тамошњих православних Срба. Током боравка у  Њујорку, Његова Светост ће одржати више састанака у вези са обновом богослужбеног живота православних Срба у Њујорку, као и са обновом Саборне цркве Светог Саве.
У другом делу посете, од 29. јануара до 4. фебруара, Његова Светост Патријарх ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе СПЦ на Северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената овог факултета. Планиран је и сусрет Патријарха Порфирија са надлежним епископима СПЦ на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници.
Његову Светост Патријарха г. Порфирија ће током боравка у Сједињеним Америчким Државама, у свим пословима епархијског архијереја Архиепископије београдско-карловачке, замењивати Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
  Извор: Информативна служба СПЦ

Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње
Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак.
1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини?
Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба.
Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores!
Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир.
Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима…
Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје…
2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог?
Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.
Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.
Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.
Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. новембра 2022. године у Спомен-храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Нектарија (Самарџића) у чин Епископа јегарског, викара Патријарха српског.
ФОТО НА САЈТУ Српске Православне Цркве
 
 
 

На редовном заседању одржаном у Београду од 15. до 20. маја 2022. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Илариона (Лупуловића), игумана манастира Драганца код Гњилана, за викара Патријарха српског са титулом Епископ новобрдски.
Хиротонија изабраног Епископа новобрдског биће обављена у недељу, 20. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Претходног дана, у суботу, 19. новембра са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног Епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.
Високодостојни архимандрит Иларион је рођен као Растко Лупуловић 16. октобра 1974. године у Београду, од оца Илије и мајке Данице. Основну и средњу школу је похађао у Београду. Године 1991. уписује Факултет драмских уметности – смер глума. Показао је велики уметнички таленат и у знаменитом позоришту Атеље 212 био је виђен као један од перспективнијих глумаца млађе генерације. Међутим, љубав према Христу и монашком позиву била је јача. Још од 1992. године редовно долази у манастир Високи Дечани и коначно 1996. године у том манастиру, са благословом игумана – садашњег Епископа рашко-призренског Теодосија, постаје искушеник.
Замонашен је 1998. године, на празник Светог краља Стефана Дечанског, у чин мале схиме добивши монашко име Иларион, по Светом Илариону Великом. У чин јерођакона је рукоположен 1999. године, а 2001. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Будући посебно надарен за уметност, поред осталих послушања најчешће би иконописао у манастирској радионици. У периоду од 2008. до 2010. године, у два наврата по неколико месеци, борави у манастиру Пећкој Патријаршији помажући у редовним богослужењима и припремајући манастир пред устоличење Патријарха српског Иринеја у октобру 2010. године. Недуго после тога, по благослову Епископа рашко-призренског Теодосија, бива одређен за вршиоца дужности настојатеља манастира Гориоча, показујући велику ревност у раду са верним народом источког краја и помажући сестринству у обнови те светиње. Коначно, на Сретење Господње 2011. године бива послат у манастир Драганац у Косовском Поморављу, где преузима управу манастира најпре као вршилац дужности настојатеља, а потом и као настојатељ манастира, у коме се убрзо скупило братство од десетак монаха и искушеника. У Косовском Поморављу наставио је да ради не само на изградњи и адаптацији манастира Драганца, већ и са духовним богаћењем верног народа. Редовно је предавао веронауку деци у локалној српској школи и често држао предавања широм Епархије и Српске Православне Цркве на различите богословске теме. Године 2012. одликован је чином протосинђела, а на Ђурђевдан 2015. године је рукопроизведен у чин архимандрита и именован за архијерејског заменика Епископа рашко-призренског.
Поред већ раније завршеног Факултета драмских уметности, 2010. године уписао је Богословски факултет који је завршио у року од четири године са завидним успехом. Говори енглески, француски, италијански и албански језик.
https://spc.rs/hirotonija-arhimandrita-ilariona-za-episkopa-novobrdskog-vikara-patrijarha-srpskog/
 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 9. октобра 2022. године светој Литургији којом је, у Саборном храму Светог Саве у Паризу, началствовао Преосвећени Епископ г. Јустин. Том приликом Његова Светост Патријарх је увео владику Јустина у трон архијереја Епархије западноевропске.
 
НАСТАВАК ВЕСТИ НА САЈТУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Православна Охридска Архиепископија већ годинама уназад аргументирано указује да новинар ТВ Сител и самопрогласени црковни аналитичар г. Марјан Николовски и његов портал Религија. Мк има један једини циљ, да се никад не реши проблем Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије.
Сада, након што је тај проблем благополучно решен, свакако, сасвим различито од анализа које је он сервирао, очигледно му смета то што нема више спора између Српске Православне Цркве и МПЦ-ОА, па заједљиво на порталу религија.мк поставља питање „Зашто за СПЦ у Македонији има двојица Архиепископа“?
Данас свако зна да не само за СПЦ, већ и за Васељенску Патријаршију и за остале Цркве на територији Р. Северне Македоније има двојицу Епископа са чином Архиепископ, као што и неке титуле Епископа су исте у ПОА и у МПЦ-ОА. То је техничко питање које се у најскорије време треба решити, али то не оспорава решење Светог Архијерејског Сабора СПЦ за решавање црквеног проблема са МПЦ-ОА.
МПЦ-ОА има саслуживање са ПОА и то их чини да буду једна Црква, као што је једна Православна Црква у целој васељени, без обзира на то што је административно раздељена по територијама.
Због тога, нека се г. Марјан Николовски не брине зашто у Р. Северној Македонији има двојицу Архиепископа, већ нека се побрине да прикаже неку тачну анализу, каквих није имао у задњих 20 година, од када постоји ПОА.

09 Август 2022 г.    Из канцеларије Архиепископије 
Охридске и Митрополије Скопске

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
за јавност (16. маја 2022.)
Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио:
– са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године;
– пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење;
– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;
– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;
– и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама.
извор

Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки
 
 Да постанеш свет, бре ! 
Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много  паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми:
– Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас.
– Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку…
– Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти.
Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао :
– Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене?
– Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи?
– Да постанеш свет, бре…!
– Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан?
– Да бре… то је уметност  и вештина, али пре свега благодат Божја.
– Како да постанем свет?
– На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и  страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш.
Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан.
Спасао ме је
Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у  тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш  мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“.
Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао.
После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном  временском тренутку телефонирао и давао  ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени.
Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију:
– Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим.
– Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја.
– Пусти то, и реци ми твој број телефона.
Сазнао сам да је понекад  телефонирао не узевши телефон у  своје руке, и не окренувши неки број телефона.
Проповедаћеш
Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу:
– Желим и ја да идем да помогнем!
– Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…!
Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао  да са „мрежом“ исповести и проповеди  приводим људе Богу, спасењу њихових душа.
Другог пута сам га  посетио сам и разговарали смо.  У једном тренутку ми рече: „Ти  треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је.
Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио.
Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју  проповед.  Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу.
Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам  речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде.
Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га:
– Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова).
– Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи!
Имао је тај велики  благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код  старца Софронија.
Различити догађаји
1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је  био одлучио убрзо  да напусти манастир  и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења.
Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом.
2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је:
– Он је свет, свет…, аа!!!
– Шта се догодило? Шта ти је рекао?
– Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади  на Phantom[3]-у  је знао, а правио се како ме пита.
Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким   ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља  веома одушевило.
3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити.
Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“!
Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“.
Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање.
После старчевог уснућа
1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година.  То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“.  На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно.
Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој  слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео.
Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“.
Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“.
Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом.
2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“.
Долазило ми је много наркомана.  За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео  иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде.
Много раније пре његове канонизације,  увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“.
Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не  мислим  толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика.
Освојио је моје срце, веома дубоко.
[1] „ И рече  Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10
[2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне  Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993.
[3]  Врста борбеног авиона. Прим.прев.
ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС  (patmos.rs)
ИЗВОР: 
Учинићу те ловцем људи
PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки  Да постанеш свет, бре !  Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је...  

У јеку антируске кампање у Европи и свету те резолуције Европског парламента о СПЦ очекиван је удар на нашу Цркву. Сам наслов серијала и спомињање једног од најзначајних епископа данашњице као неког „јунака доба злог“, јесте у старту скандалозно.
Пише: теолог Небојша Лазић 
 
Нападом на једног од најзначајних епископа наше Цркве људи који су нецрквени или чак антицрквени покушавају да стигматизују читаву Цркву, ударајући тамо гдје мисле да је СПЦ најјача.
Саговорници су више него некомпетнтни. Најзанимиљиви детаљ емисије јесте била прича о кобасицијади и пихтијади, јер некако тек тада се доимало да саговорници знају о чему причају.
Серијал почиње причом о четири ученика Аве Јустина и његовом учењу, које је проистекло из Византије, о симфонији Цркве и државе, јер исти, један народ чини цркву и државу. Како саговорници нису сигурни о чему се прича одлучили су у старту да одбаце тај концепт „православне државности“, не схватајући из своје неокомунистичке визуре о чему се ради.

Затим се баве образовањем владике Иринеја гдје час тврде да је необразован, час да је међу најобразованијима у СПЦ. Следеће оспоравање јесте било око крилатице која се комично преноси међу студентима теолошког факултета како се „о Синодским и Саборским одлукама не расправља ван Цркве“, што су за потребе овог накарадног серијала искористили у другој форми, да епископа прикажу као аутократу.
Добро је што нису искористили студенску шалу „канони постоје да би се кршили“, мада је можда чувају за остатак антицрквене пропаганде.
Следећи саговорник у овој прљавој кампањи био је Бојан Јовановић, радо виђен гост отворено усташке емисије Бујица (Велимира Бујанаца, самопроглашеног усташе) и подкаста Велебит ништа мање правашки настројеног. Низ недоказаних материјала у којима покишавају да придобију публику играјући на најниже емоције и покушавају да прикажу како је владика Иринеј био покровитељ бројних непочинстава унутар цркве. Вјешто се избјегава чињеница да је суд у Лондону одбацио тужбу против Српске Православне Цркве и да су подносиоци тужбе морали платити оштету.
Следећи напад на владику јесте што је цитирао Николу Пашића у разговору са Светим Николајем Велимировићем, о потребној блискости српског и руског народа, као и свих осталих народа, посебно сестринских цркава.
Читав срамни серијал долази као одговор антицрквених квазиелита на тренутну русофобију, због тога и напади на владику Иринеја коме се спочитава блискост са Руском Православном Црквом, док вјешто избјегавају говорити о владикином животу, раду и духовном уздизању везаном за Грчку, јер то се не може спиновати у антируској и антицрквеној хистерији.
Затим се аутори документарца баве аутокефалношћу православља у Украјини. Срамно нападају митрополита Онуфрија и канонску цркву уз то нападајући и владику Иринеја који се дословно држи канонског поретка. Затим иде низ спинова како СПЦ не помиње Васељенског патријарха, што уопште није тачно.
Српска Црква чува канонски поретак и Цркву која страда, а страда због геополитичких позиција људи којима је црква само средство у обрачуну са православни руским народом. Бављење опскурних ликова канонима, изгледало би комично, да није суштински трагично.
Затим следи језиво лешинарење над смрћу блаженопочившег владике Јеронима, на основу низа претпоставки недоказивих и недоказаних, што и сами саговорници тврде. Низ спинова злонамјерно упакованих зарад дехуманизације и сатанизације читаве Цркве, кроз лик владике Иринеја.
Жалосни памфлет маловјерних, настао на основу анитицрквених фрустрација и личних фрустрација саговорника о владици Иринеју, то је овај “филм”. Ту се при крају спинованог документарца пљује прво Његова светост Патријарх Порфирије, опет на основу непровјерених информација. Општи утисак богоборачког памфлета из неких мрачних и недемократских времена одаје овај урадак. Врхунац напада на владику Иринеја јесте напад на Евхаристију, у пиру највеће антицрквене хистерије пд пре две годинеса почетком пандемије.

То нам јасно говори да је владика Иринеј само искориштен као повод на напад на нашу мајку Цркву. Христос каже да ћемо по дијелима свакога познати. Зато је битно да се водимо речима Христовим када желимо да створимо мишљење о било коме, па и о владици Иринеју. Ученику Светог Јустина и Светог Порфирија Кавсокаливита, духовном оцу најзначајних архијереја и духовника. Стубу одбране Православља у времена разна. Човјеку којег не нападају због њега, него њега нападају због Цркве којој предано, пожртвовано служи најбоље како умије.
На многаја љета владико! 

Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код ултра-насилних медијских хазардера и силеџија. Здружени и спетљани, они су стигли дотле да и против своје Православне Цркве устану. Ови самопроглашени душебрижници и чистунци, портретисти и слободни ловци  на људске мете по избору, ревнују да би добацили до Српске Православне Цркве и до њене теологије, али не достижу мету. По логици исхитрености и насилништва, они се уствари баве квази-духовним молерајем, и додатно џепарењем. Онога кога стигну да облате, они и у фиктивне дугове и кривице утерују, па му преко унутрашњег инквизитора и експерта за бунт, чак и слику на дворишној ломачи ритуално пале.
          Треба само ослухнути шта донови, бабаје и њихови ботови неуморно говоре и чине, па се згрозити у духу. Зато очекујемо тренутак када ће се овим, наглавачке инсталираним прометејима и медијским бунџијама и билдерима, на овај или онај начин отворити очеса и ушеса да угледају и ослухну оно што Дух Свети открива људима да би се покајали, и брвно из свога ока извадили! И још ради тога, да би избегли да саде тикве са врагом, еда им се оне не би обијале о главу.
          Откако је настао, и откако је у току савремени домаћи и евро-амерички медијски колапс, његови навигатори рачунају само на личну промоцију и престиж! Референтна тачка идентификованих актера је примена бренд-инжењеринга, и то у оквиру реформације свега и свих; код нас реформисања непокорене Србије и њене Православне Цркве Српске, а код других реформисања супстанци и инстанци и појава на разним нивоима. Наравно, увек с амбицијом и лиценцом да све буде пропраћено медијском аромом, а не само линчом или медија-цидом. Међутим, ова референтна тачка се већ и у саму медијску црну рупу преметнула!
          Даље, ради атрактивности, нема се куд, не можемо прећутати појаву новог варошког удружења мрежних и костимираних тандема – „дилбер-Јана билдер-Цана и два холивудска невинашцета и лепотана“ –  дакле удружења исконструисаног по укусу рахметли Славише Лекића. Што се другог саставног дела тандема тиче, никако не треба прећутати чињеницу да због разних паклених богословских авантура прожетих духом хазардерства, као и због мноштва личних пропалих теолошких пројеката, овај тандем увек некако бива хватан на делу, и на дно медијског пакла се етаблира! Најслабија карта му је анонимност, па му зато бављење покајањем у тишини најтеже пада! Зато је судбина анти-јунака и њихове камариле времена овога, постао прави материјал за нове пројекте и „документарне филмове“о јунацима времена злог. Зато им треба поручивати: само напред у нове освете!
          У вези пак са осветом стрелаца празних пушака, и са њиховим пројектима оцеубиства и братоубиства, ту никаква маскирања орнатом не помажу; јер, фалинка благообразију све већом бива. Посматраш анти-јунаке времена овог и запазиш јато враних душа: „крштених, мало руковођених, па упуштених“; или траст одавде-оданде скрпљених умова, претходно скршених исквареним исповедањем православне вере и живота! Како другачије разумети изјаву једног од невинашчади, дату на Светој Литургији у Жичи поводом 800-годишњице аутокефалије пред саслужујућим епископима да  ће оно лично клати (браћу) „овом“ руком (подигнутом десном)...
          Толико о глобалном тренутку садашњем и овдашњем, и о тапијама глобалних џепароша и трафиканата на месту, како јавном, тако и светом. Толико и о иностраним молосима који за јефтине паре поткупљују наше прелате; њих иначе, првобитно црквеним новцима скупо плаћане да би постали прави јунаци нашег времена и изградитељи Српске Цркве и српске црквене дијаспоре у овом прељуботворном нараштају. Толико дакле и о анти-јунацима свога времена у којем они делају у кусим одорама и туђим недођијама.
*
          Када анти-јунаци буду испуцали све своје ћорке на папирнате и пластичне мете „несимпатичних“ им особа, они нека одмах затим, заједно са завађеним научницима по питању стварног слетања људи на Месец, учине проверу: нека узјашу лунарне тротинете и таљиге, па се са упетљаним Стенли Кјубриком провозају пешчаним полигоном забрањене ерије 51 у Невади. И како ће се осећати? Кано Мујо који кује коња по Мјесецу!
          Недостају нам још две речи да бисмо заокружили финалну секвенцу о анти-јунацима нашег доба. Прва реч нека буде о аферама прислушкивања на месту светом. Наиме, наши анти-јунаци неће више моћи да њушкају по Синодалној архиви и шпијунирају пред светом своју Православну Цркву, од које иначе, као да су „давно дигли руке“. Што се пак озвучених зидова салона и ходника патријаршијскога здања тиче, тамо се пита, и тамо управља домаћин који је видра! Елем, ера холивудског Вотергејта је тако и кроз наш црквени забран прохујала, заједно са господарима магле и шпијунаже.
          Друга реч треба да буде о тонској шпалти или музичкој позадини творенија Јунаци времена злог; ту је реч о потмулом, змијском сиктању и палацању језиком хулигана и уличара. Наиме навијачке трибине све трпе, и у наслеђе остављају слогане попут ових: Србе на врбе, и Убиј Србина. Мада би овим омладинцима који сикћу као змије из потаје, више одговарала варијанта: Убиј оца, убиј брата. Како год било, тек и то отвара питање: „И шта ћемо сад?“
          Што се наших двоје „холивудских невинашчади“ тиче, она имају своју улогу од почетка до краја Лакићеве окултне виртуелне вртешке на ветру! Само треба одгонетнути да се ова – невинашца – нису! – случајно затекла у њој. Не, него су она инсајдери који треба да покажу како су итекако извештена у техници дисања у медијском муљу. Коначно, њихов стварни проблем задире у тему „кршења једанаесте Божије заповести“, а она гласи: Не упетљавати се! А они не само да су се упетљали острашћено, него се притом и неуморно инате. Посртање за посртањем, инат за инатом; што пропусти пад, то дочека инат, и обрнуто; што већи инат, то већи пад. А инат је кажу, зао господар. Док за инатом као сенком каска самооправдање, „измишљање изговора за грехе“ , и тако даље.
**
          Како је наступио тренутак да се у трену сагледа све овде речено, па и стање анти-јунака времена данашњег, који иначе безбедно живе као лишајеви на грбачама „јунака времена злог“, ми ослушнимо и цара и пророка Соломона. Тамо ће се сви наши савременици препознати у древним прецима. Јер тамо се типична стања умова и срдаца, душа и састава најразноврснијих историјских ликова кроз векове налазе описана; тако да су увек присутни у расположењима и стањима идентичним овима – савремених нам људи.
Соломоново продорно око
          (Међу нама саборују) људи безумни и законопреступници, који не ходе путевима добрим; оком намигују, ногом дају знаке, потезима прстију уче; развраћено срце им снује зло. Стално стварају метеж у своме граду... они се радују свему што Бог мрзи, и распадају се због нечистоте душе... око дрског, језик неправедни... руке које проливају крв праведнога и срце које снује зле мисли, па још ноге које журе да зло творе (биће погубљени, и погибао њихова ће доћи на њих изненада); распад и непоправљиво рушење им је у најави (Приче Соломонове, гл. 6).
*
          Ризнице неће користити безаконицима, а правда ће избавити од смрти... Господ ће срушити живот безбожника... Благослов Господњи на глави је праведника, а уста безбожника покриће изненадни плач... Спомен је праведнога с похвалама, а име безбожника ће се угасити. Мудри ће примати заповести срцем, а неуздржани празнословећи устима својим ће се спотаћи. Који ходи просто, ходи са надом, а који развраћа путеве своје, биће препознат... Мржња подиже свађу, а све несвадљиве љубав покрива... Мудри скривају осећање, а уста дрског достижу слом... Дела праведних стварају живот, а плодови безбожних су греси. Путеве живота чува васпитна наука, а неконтролисано карање заблуђује. Праве усне покривају непријатељство, а које износе оговарање, најнеразумније су. У многом причању нећеш избећи грех, а чувајући уста бићеш разуман. Језик праведнога је претопљено сребро, а срце безбожнога ће ишчилети. Уста праведнога знају узвишене ствари, а безумни скончавају у оскудици (Приче Соломонове, гл. 10).
**
        Уста праведних људи капљу благодат, а уста безбожних се развраћају... Где уђе дрскост, тамо је и бешчашће, уста пак смирених поучавају се мудрости... Кад сконча праведник не пропада нада, а похвала безбожних пропада (Приче, гл. 10;11), упркос чињеници да су им кавхиму додељивали они који су сопствену кавхиму погубили, и то између својих неизбројивих превоза и превеславања својих ближњих, али и других људи.
          Који обрађује своју земљу наситиће се хлеба, док су они који иду за сујетама лишени разума... сведок неправедних је подмукао. Има оних који говорећи рањавају као мачем, док језици мудрих исцељују (Приче, гл. 12).
          Ако се праведни једва спасава, безбожни и грешни где ће се наћи? (Приче, гл. 12).
          На путевима правде је живот, а путеви злопамтљивих су на смрт (Приче, 12;13).
***
          Истиниту причу о томе како се и зашто колос ,,времена злог“, јеромонах Иринеј Буловић вратио из Солуна и Атине у Београд, како је са научних студија Солунског и Атинског Универзитета овај јединствени синтетичар црквене: светоотачке и савремене православне мисли прешао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Србији, чијим је посредовањем и благовољењем то учињено, нико од анти-јунака нашег доба, све док му оцеубиство, братоубиство и инат буду били свакодневна храна и посластица, неће моћи да чује, нити да сазна(!!!), а на сопствену велику штету!
          Него ће у невољну замену за то морати даље да гледа у његове црквене подвиге, за којима се овај свет иначе нуждава, те да слуша о њима, и да их подноси, макар притом од муке само жвакао и прежвакавао свој сиктави језик.
The end
Епископ крушевачки Давид
 
О јунацима времена злог и о анти-јунацима времена садашњег | Епархија крушевачка
WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM                     Неки православци и пастири „без укуса и мириса“, код куће и у свету, у скитњи и прошњи, примили су службу саветника и бунтовника и егзекутора код...  

У седмици на измаку, једна одлука Светог Архијерејског Синода упућена и намењена искључиво епархијским архијерејима волшебно је осванула на страницама оних медија којима пројектовање и креирање поделa у Српској Православној Цркви није на зачељу програмске  и уређивачке политике.

 
Мада конкретна одлука не садржи апсолутно ништа што није обухваћено канонима и Уставом Српске Православне Цркве, а њене ставке чине сталну, малтене, вековну праксу Православне Цркве, односним медијима се учинило да им даје згодну прилику да још једампут удружени покушају да реанимирају клинички мртав наратив о злом и конзервативном Светом Синоду који угрожава људска, политичка и грађанска права младих, савремених, лепих свештеника, који су спремни да до непрепознатљивости модернизују Цркву, отворе је према свету и слично. Тај Синод је, по њима, већ деценијама толико зао и препреден да је у стању да неког епископа доведе до out of mind, а да тај добри у стању незнавености поднесе оставку. Вођа таквог опаког друштва је, ко би други него лично председник Синода, Патријарх српски, и то не само актуелни, него и претходни и онај пре њега, и онај претходни и тако даље... Проблем је, дакле, у томе што постоји Патријарх српски и што Црква има свој освештани поредак који је јуче, данас и сутра исти.
Медији који бране наводно угрожена људска права свештеника који би по њима требало да, као и било који други грађанин или јавна личност, учествују у страначком животу, а посебно у предизборним кампањама, већ се 0близују лицитирајући  именима оних којима су поставили ступицу, јер би за њих било добро да их Свети Синод што оштрије санкционише, а они добију прилику да недељама и месецима лију крокодилске сузе.
Ми им, потпуно добронамерно, скрећемо пажњу да је овај наратив, без обзира на то шта од њих очекују страни наручиоци и финансијери, мртворођенче и да морају бити много креативнији да не би изгубили посао. Тај наратив није имао успеха ни за време блаженог спомена патријарха Иринеја, а данас када je уз Његову Светост Порфирија апсолутна већина, цео Сабор архијереја, када га хиљаде са радошћу дочекују у коју год епископију и парохију да дође, мора им бити јасна елементарна чињеница: српски народ воли своју Цркву, српски народ воли свог Патријарха, своје епископе и свештенике. У том погледу они су беспомоћни ма колико клеветали патријарха Порфирија, Свети Архијерејски Синод и српске владике.
Сигурно ће се многи у неверици упитати: Који је циљ таквог медијског ангажмана? Циљ је, изазвана мистичним просветељењем равним Јакобу Бемеу, обзнанила „паметна и храбра“ европарламентарка Виола фон Крамон тријумфалним ускликом: „Српска Православна Црква не постоји!“. И заиста би „паметна и храбра“ била у праву, јер уколико би сваки од педесет српских владика кренуо да агитује за оног кандидата или странку којa му се допада, Српска Православна Црква би напустила своју примарну мисију, фактички би заиста престала да постоји.
Стога Синод није донео забрану да се свештеници баве политиком. Синод је упозорио да је „недопуство било какво учешће у страначким надмедањима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих“. Каквом политиком свештеници треба да се баве поучио је наш Светејши Патријарх већ у приступној патријарашкој беседи 19. фебруара прошле године у Саборној цркви у Београду. Потсетимо се: „Политика, у изворном смислу речи, у антици, где се и појавила као појам, сматрана je бригoм за оно што је заједничко, бригом за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно дакле што је заједничко. Том врстом политике не само да хоћу него и дубински осећам да и морам да се бавим као што је и сваки човек дужан да то чини у мери у којој је то њему дато и на месту на којем се налази“. И још неколико речи из Патријархове приступне беседе: „Црква је позвана да сабира, да обједињује и спаја, служи миру и јединству. Зато се моје патријарашко служење Богу и роду неће кретати стазама парцијалних интереса нити ће садржати елементе савременог странчарења и партијског бављења политиком“.
На послетку, само илустрације ради, поменућемо још један нечасан и наравно, неуспешан покушај дискредитовања Његове Светости Патријарха од истих, по правилу, недобронамерних према Цркви медија. Наиме, кратки кадар са свечаности поводом Сретења - Дана државности Републике Србије, на коме је, међу присутним личностима и патријарх Порофирије, а који је тог дана емитован буквално на свим српским медијима, налази се у видеу који је на Јутјуб каналу председника Републике. Мада тај видео није промотивног предизборног карактера, нити га приказују други емитери, него је део хронологије редовних председничких активности, Патријарх је одмах оптужен за учешће у кампањи која у том тренутку није била ни почела. Уколико, пак, до било каквих злоупотреба дође, Светејши ће свакако на одговарајући начин на њих правовремено указати и реаговати. Надамо се да је свима јасно да је нереално очекивати да ће оваквим притисцима успети да Патријарха српског искључе из живота свог народа.
Sapienti sat!
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом.
 
(Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).
1. ЕЛЕМ,  он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање:
"Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију.
 
Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти.
Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини.
    2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима.
Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила.
Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!).
Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом...
Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores!
 
3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца.
Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим.
4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства.
Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи).
Најпре поставља питање:
 

    "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно.
Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив.
Фото Танјуг
Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!)
5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке.
Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки".
Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне.
А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати).
Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч).
6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства.
Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука.
Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам.
Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима".
Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох
 
ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА: Владика Иринеј у ауторском тексту за "Новости" поводом говора мржње Ненада Чанка
WWW.NOVOSTI.RS ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26...  

Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.

 
Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.
Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и  све што смо имали.
Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!
Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други...
На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?
Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.
Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.
Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље.
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

Током низа годинâ, у већим или мањим временским размацима, у медијима наилазимо на одредницу јустиновци. Под њом њени корисници подразумевају духовне синове, ученике и следбенике светога Јустина Ћелијског (Поповића) које је он постригао у монаштво, духовно руководио кроз живот и надахњивао у теологији и сагледавању света и човека.

 
Јустиновцима неки црквени људи, а још више од њих ванцрквени и парацрквени кругови, обично називају четворицу монахâ теологâ, потоњих епископâ, од којих је један, нажалост, завршио живот у расколу са Црквом, а двојица су недавно, један за другим, преминула. Реч је о почившим епископима Артемију (Мaрку Радосављевићу), Амфилохију и Атанасију и о писцу ових редака. Њиховог читаоца морамо да подсетимо на то да код једног броја корисникâ термина јустиновци провејава мисао и дискретна порука да се ту ради о затвореној, ексклузивној и ексклузивистичкој групи која претендује на монопол како у питањима црквеног поретка и богословља тако и у најразличитијим питањима друштва и културе, па и политике, а притом свисока гледа на „обичне смртнике”, „нејустиновце”. Ова мисао и порука свакако је крајње једнострана и неправична мада су понеки искази и поступци појединих „јустиноваца” давали повода за њу или пак нехотице пружали алиби онима који је експлицитно или имплицитно заступају.
Непосредни повод за овај текст јесте чланак Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca из пера (или из компјутера) Јелене Тасић, објављен 6. – 7. марта текуће године у београдском дневном листу Danas (стр. 8). Пишући поводом упокојења умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, она управо њега карактерише као „последњег аутентичног јустиновца”, а као „јустиновце” набраја, уз њега, блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Марка Радосављевића, односно бившег епископа рашко-призренског Артемија, за којега каже да је био „део некадашњег вансеријског тројца на А, у који су се заклињали и свештеници и верници…”
Писцу овога краткога коментара ни најмање не смета чињеница да новинарка Danas-а, специјализована за црквена питања (чијом одлуком и на основу каквог теолошког или научног ауторитета, остаје нејасно), по свом укусу дефинише јустиновце и своди их на „вансеријски тројац на А” иако је сâм свети Јустин сматрао својом духовном децом и неке монахе које није лично замонашио, као, например, оца Јована Радосављевића, данас најстаријег српског монаха и веродостојног сведока времена, личности и дела светога Владике Николаја, светог аве Јустина и многих других духовних великана наше Цркве и нашег народа. Као пример наводимо поруку коју је свети Јустин 4. октобра 1971. упутио из манастира Ћелијâ у Атину:
 
Мила моја христочежњива чеда,
оче Атанасије,
оче Амфилохије,
оче Артемије,
оче Иринеје и
оче Јоване,
 
Нека вам чудесни Господ Христос увек буде све и сва у свима световима. (…) Ево к вама мојих живих посланица… које вам доносе сву моју душу.
 
Ваш духовни отац,
убоги архимандрит Јустин
 
Узгред буди речено, у овој ствари Јелена Тасић није оригинална. Већ у време појаве Danas-а, а пре него што је она постала извештач и коментатор о збивањима у Српској Православној Цркви, један кружок у Цркви је већ био лансирао крилатицу о „три Алфа” или о „тројцу на А”. После извесног времена, међутим, из разних разлога је ражаловани „јустиновац на И”, што ће рећи писац овог текста, прећутно помилован и мање-више рехабилитован, па се број јустиноваца опет попео на четворицу. Он је био у оптицају све док се Јелена Тасић није досетила да поново лансира скоро већ заборављену флоскулу о „тројцу на А”. Ни на који начин, међутим, није нам циљ да са Јеленом Тасић или било ким другим расправљамо о броју и саставу „јустиноваца” него да начелно дамо оцену исправности самог појма јустиновци и, посебно, појма аутентични јустиновац.
Почећемо од става и учења Самога Господа Исуса Христа. Он Својим апостолима Јакову и Јовану, који, тада још недовољно преображени и продуховљени, траже од Њега да буду изузети из круга осталих ученика и да у односу на њих уживају посебан статус, тојест првенство, одговара речима: „Не знате шта иштете… Ко хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и ко хоће први међу вама да буде, нека буде свима слуга. Јер Син Човечји није дошао да му служе него да служи и да даде живот свој у откуп за многе” (Марк. 10, 35 – 45; ср. Мат. 20, 26 – 27 и 23, 11). Дакле, Сâм Христос, Глава Цркве, у њој и у свету јесте Слуга Господњи Који Себе поистовећује са својом „најмањом браћом” (Мат. 25, 40 и 45). Где у тој перспективи остаје места за изабране и изузетне, а поготову за супериорне? Нигде, наравно.
Овако поступа и учи и свети апостол Павле, с правом назван „уста Христова”. Ево шта он сâм сведочи у својој Првој посланици Коринћанима (1, 10 – 13): „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите и да не буду међу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос разделио? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Закључак је кристално јасан, а поука недвосмислена: ако не треба да постоје ни „павловци”, ни „аполосовци”, ни „петровци”, него само они који су Христови, како онда могу да постоје јустиновци? По чему би се то они разликовали од осталих који су Христови?
Изостављајући истозначна гледишта светих Отаца Цркве кроз векове, морамо се осврнути на пример и списе самога светог Јустина. Будући са њим у редовном духовном контакту од 1966. године до његовог уснућа у  Господу 1979. године, писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа. Напротив: са најдубљим и крајње искреним смирењем је отац Јустин себе стављао на најниже место, а своју духовну децу није на гуруистички начин везивао за себе нити их је зрачењем своје снажне личности и својим ауторитетом претварао, макар и нехотице, у послушнике без свога ја и пуке клониране подражаваоце. Чинио је све да се његови ученици слободно, у духу синовске, а не ропске послушности, духовно развијају и расту, имајући пред очима један једини идеал – „меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). У том духу он их, у делимично већ цитираној поруци од 4. октобра 1971. године, поучава: „Жудећи Њему (Христу) свим срцем безрезервно, ви служите свима људским бићима у свима световима, а кроз њих богоугодно служите себи, своме спасењу, своме вечном блаженству у вечној радости.”
Могло би се рећи да и свети Ава, попут светог апостола Павла којега је на непоновљив начин тумачио, позива: „Угледајте се на мене као и ја на Христа” (IКор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други. То пустињак ћелијски не саопштава толико речима колико животом и васцелим својим бићем. Никога он није учио клизавом и опасном путу елитистичког издвајања. Нема код њега психологије клана, психологије групаштва, фракционаштва и, у крајњој линији, секташтва. Као саборни човек и саборни – а тиме и сабирни – богослов, он учи богочовечанској саборности и припадању богочовечанској целини и пуноћи, јединству у једном Господу, једном крштењу, једној вери „једампут предатој светима” (Јуд. 3). Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити „јустиновац”. Прво је незаслужени дар Божји, а друго – „неаутентичан”, погрешан лични доживљај тога дара. Писцу ових редака својство Јустиновог духовног чеда и ученика не може одузети чак ни Јелена Тасић, а „јустиновци” су просто-напросто идеолошки конструкт и знак да неки људи суде о другима по себи. Писац ових редака истиче успут, поштења ради, да су његова новопрестављена старија браћа, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије, радо и често хвалила исповеднички подвиг и богословски допринос аве Јустина, али никада не хвалећи себе као јустиновце. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао.
Преостаје нам још да укратко предочимо свој суд о синтагми аутентични јустиновац. Како показасмо, неко је Јустинов утолико уколико је Христов,  уколико тежи и улаже напор да иде путем Богочовека и богочовештва, онако како је то, између осталих, живим примером показао и свети Јустин Ћелијски. Следствено, „јустиновац” као хришћанин, као човек опредељен за Христа и устремљен ка Христу, увек је аутентичан, никад неаутентичан. Хришћанин који не живи Христом и за Христа заправо је хришћанин потенцијално, не и реално. Хришћанин, па и „јустиновац” као хришћанин, или постоји или не постоји, с тим што је призван да то кад-тад постане. Појам „неаутентичног јустиновца”, једнако као и појам неаутентичног хришћанина, противречан је у себи и по себи (in adiecto). У крајњој линији, изузмемо ли свете људе, већ остварене хришћане, сви смо ми „неаутентични”, али са отвореном перспективом да, благодаћу Божјом, напредујемо ка аутентичности, ка целости и пуноћи свога бића, ка исцељењу и спасењу.
 
Епископ бачки Иринеј
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и одобрењем Министарства одбране, представници Српске Православне Цркве посетили су 17. марта 2021. године Привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду.
 
Протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, старешина цркве Ружице; јереј Зоран Керезовић, духовник у Клиничком центру Србије; јеромонах Ефросин Уко, апсолвент Богословског факултета; ђакони цркве Ружице Србољуб Убипариповић, продекан Православног богословског факултета, и Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; вероучитељи ђакон Стеван Јовановић и Велибор Мартиновић и студент Кристина Давидовић посетили су Привремену ковид болницу у Штарк арени у Београду.
Иако се оваква посета неком може учинити необична па и неочекивана она представља органски, природни, израз црквене делатности у свету.
-Свештеници, попут здравствених радника и других помагачких професија, у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она, на првом месту, подразумева молитву за здраве и болесне, за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Овога пута ту молитву нисмо произнели у храмовима него смо решили да то учинимо, заједно са пацијентима који то желе и медицинским особљем, управо тамо где се велика битка за живот и здравље одвија – у црвеној зони Ковид болнице. Речи утехе и охрабрење, спремност да се чују емоције страха и стрепње, понекад безнађа и панике, и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу - све то спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их, уобичајеним временима, рекао је је протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.
Овом приликом, поред молитвених речи охрабрења, болесницима су подељени и скромни поклони – икона, крст и водица из капеле Свете Петке.
''Посета Ковид болници организована је у прву седмицу Великог поста, тачније у Чисту среду након Литургије Пређеосвећених дарова. Тиме је симболички показано да време поста није само време личне духовне борбе него се увек тиче и другог, сваког људског бића коме је помоћ потребна. О тој равнотежи поста и молитве и, рецимо то било савременим језиком, друштвеног ангажмана, или древним, делатне љубави према ближњима, говори нам свето Јеванђеље вековима. А од скора ту поруку можемо да гледамо, и на њу се угледамо, и у личности нашег патријарха Порфирија који је пожртвовано служио потребама блишњих током целе досадашње црквене службе а то наставља да чини и на трону Светог Саве. Имајући све то на уму и у срцу и ми смо, захваљујући разумевању Министарства одбране, лекара и медицинског особља Штарк арене, данас дошли да молитвено подржимо и окрепимо нашу болесну браћу и сестре, у времену када је и на месту где је, њима та помоћ најпотребнија, закључио је ротојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић.
 
Извор: 
 
/files/spc_social.png Посета Привременој ковид болници у Штарк арени | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]
SPC.RS

Председник Републике Србије g. Александар Вучић упутио је честитку новоизабраном Архиепископу пећком, Mитрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском г. Порфирију у којој се каже: 

 
-Ваша Светости, са радошћу сам примио вест о Вашем избору за наследника Светога трона пећкога - трона нашег оца Светог Саве Српског. У име Републике Србије као и свих наших грађана православне вероисповести желим Вам да дуго и плодно делате на њиви Господњој у име Христово, а у част рода српског и свег рода православног. На том путу пре Вас налазили су се, и наш народ водили, велики и знаменити српски архиепископи и патријарси који су знали да у тешким временима сачувају веру, част и образ нашег народа и одговоре искушењима која су се пред њима налазила.
-Овога пута тежак али частан задатак пао је на Вас, да чувате јединство Српске православне цркве и веру међу Светосавским народом. Уверавам Вас да ће у временима пред нама, и наша Србија заједно са Вама, деловати на част и добро свих људи добре воље и добре вере, и свих Срба ма где они живели, трудећи се да опстанемо и останемо на путу којим су ишли Свети Сава, Арсеније, Максим, Георгије Бранковић, Варнава, Герман, Павле и Иринеј. На многаја љета Свјатјејши Владико, каже се у честитки председника Вучића.
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.
А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ...
Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.
Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.
Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.
По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.
Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!
У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.
Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.
Еп. крушевачки Давид
Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
Епархија крушевачка

Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју
 
Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019.
"...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..."

Превод:
1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда.
2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи.
3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод)
Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали.
Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца:
1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне.
2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем.
3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији.
Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.

Московски Патријархат, Сретењски Ставропигијални мушки манастир, Његовом Преосвештенству Преосвећеном Јоаникију, Епископу будимљанско-никшићком:     Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате!   Са душевним болом и бригом пратим ситуацију која се догађа у, драгој моме срцу, будимљанско-никшиђкој  Епархији СПЦ. Непријатељ рода људског пронашао је ефикасну и разрушилачку стратегију за наношење рана Цркви Христовој. То што се дешавало претходних неколико година у Украјини, понавља се данас и на благословеној црногорској земљи. Користећи политичку силу, људе невјернике, оптерећене земаљском влашћу, стране снаге дестабилизују црквену ситуацију, изводећи неравнодушне људе на улице, покушавајући да предају светиње расколницима, легализујући шизматике, руше оно што је изграђено вјековима и многим страдањима.   Очигледно да је период релативног благостања словенских православних Цркава при крају. Због тога осјећамо узнемиреност, а и трепет, јер је Црква Христова у годинама гоњења посебно жива, зато што смо сви призвани ка спасоносном крстоношењу и мучеништву, подобно нашем пастироначалнику Христу.   Али ја вјерујем, да као у Украјини, тако и у Црној Гори, народ Божији, чада Православне Цркве, неће допустити светогрђе које су озакониле власти. Вјерујем, да ће Господ заштитити своју Цркву од напада лукавог и неће дозволити да се саврши безакоње. Вјерујемо и у то да постојање Невјесте Христове не зависи од текстова, које састављају свјетске власти.   Драги владико Јоаникије, ја се, сваки пут, са великом љубављу сјећам времена које сам провео у древним светињама Ваше епархије, спомињем Ваше гостопримство, братску љубав, заједничке молитве. Посебно је болно видјети како садашњи напади долазе од наше драге браће, од својих саплеменика. Увјеравам Вас да ћемо заједно са братијом Сретењског манастира, чији сам сада намјесник, узносити молитве ка Господу, да Он укријепи Вас и сва вјерна чада Цркве и пошаље изнова мир на свету земљу Црне Горе.   Са молитвом за Вас и свједочанством јединства у Христу,   АМВРОСИЈЕ Архиепископ Верејски, викар најсветијег Патријарха Московског и све Русије, намјесник Московског Сретењског манастира, ректор Сретењске Духовне семинарије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало.
Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима.     
ЛИНК 
 
Извор: Поуке.орг

„А кад виде Он народ многи попе се на гору и седе. И приступише му ученици његови. И отворивши уста своја учаше их говорећи... Ви сте светлост свету не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. (Мт. 1, 1-2, 14-16).     Заиста зачуле су се ове речи Светога Јеванђеља и засијала је јутарња светлост у васкрсни дан недељу и запевала се песма и обасјала нас је Литургијска радост на гори изнад села Горњи Степош када се сабрао верни народ око свога Владике Давида у недељу 20.  октобра. Први пут од кад је храм Свете Петке сазидан и од кад се народ окупља у њему служена је Света Литургија којом је началствовао Владика Давид.    На месту са ког се пружа поглед на Наупаре и Буковицу и са кога се Јастребац види као на длану стоји овај храм попут града на гори. У овом маленом храму сабрао се верни народ на Свете мученике Сергија и Вакха  око свога Преосвећеног Епископа коме су саслуживали архијерејски намесник крушевачки протојереј ставрофор Будимир Којић, јереј Стефан Поповић протођакон Андрија Јелић а чтецирао вероучитељ Марко Цветковић и теолог Марко Живанчевић, уз појање вероучитеља Милана Вешковца и верног народа. Владика Давид  поучио је у беседи свој народ обративши им се очинским речима храбрења да издрже на крстном путу којим наш народ корача.     По Светој Литургији припремљена је трудом црквеног одбора трпеза љубави за све присутне на којој се продужио разговор о овоме храму и месту у коме се налази, а помало се и запевало јер се радост не да сакрити као ни светлост. Потом је Владика Давид праћен неколицином мештана и свештеника обишао место за изградњу новог храма у Горњем Степошу где се раговарало о радовима који предстоје.     Извор: Епархија крушевачка

Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио.         Повезана вест:   Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског   Чин освећења и свету архијерејску Литургију служили су Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји: црногорско-приморски Амфилохије, берлински и немачки Марко (Руска Загранична Црква), бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, мохачки Исихије, умировљени нишки Јован, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и домаћин сабрања Епископ ваљевски Милутин.   Архијерејима је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија, а посебну лепоту богослужењу дало је појање ученика призренске Богословије „Свети Кирило и Методије“. У оквиру свечаности у Ћелијама, којом је уједно у Епархији ваљевског крунисана прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, уприличено је уручење новоустановљеног ордена Светог оца Јустина. Такође заслужним лаицима уручени су орден Светог владике Николаја и архијерејске грамате. За крај сабрања ћелијско сестринство, предвођено високопреподобном игуманијом Гликеријом, приредило је трпезу љубави за све који су дошли да са њима поделе радост дугоочекиваног догађаја.   У навечерје свечаности, на празник Рођења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин је приредио у Епархијском дому Епархије ваљевске пријем за браћу архијереје и друге уважене госте који су дошли да са њим и богомповереним му верним народом прославе јубилеје Преподобног оца Јустина и Српске Православне Цркве и молитвено учествују у освећењу тропрестоног храма саграђеног према аманету новопросијавшег светитеља. Пријем у Епархијском дому и потом вечера у Парохијском дому Покровске цркве протекли су у великој празничној радости и срдачним разговорима. Са благословом Епископа ваљевског г. Милутина драге госте је поздравио протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, описавши историју Покровског храма и пожелевши добродошлицу архијерејима. У манастиру Ћелијима служено је празнично бденије у сусрет великом догађају за Епархију ваљевску, Српску Православну Цркву и Православље у целини, будући да је ава Јустин изузетно поштован код свих православних народа. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и појање ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена.   На дан освећења тропрестоног храма, када света Црква прославља родитеље Пресвете Богородице Светог Јоакима и Ану, у манастиру Ћелијама сабрало се мноштво верника да предвођени архипастирима узнесу молитве у славу Господа и част Преподобног оца Јустина.   -Ова свечаност је радост за Епархију ваљевску, родну епархију оца Јустина - Врањску, нашу помесну Цркву, али и све који чине православну васељену, јер је Свети богоносни отац Јустин био великан не само српског рода, духовник и богослов Српске Цркве него и светило свеправославне хришћанске васељене, рекао је у литургијској проповеди Епископ бачки г. Иринеј, један од истакнутих савремених теолога и архијереја духовно пониклих крај аве Јустина.   Ава Јустин, апостол свога времена   Беседа у храму јесте тумачење Јеванђеља, јер је оно нераскидиво повезано са светом Литургијом. Све што у Јеванђељу читамо на светој Литургији се остварује и то доживљавамо. Не теоретски, већ реално, органски, као учесници. Литургија је домострој спасења, а Свето Писмо је богонадахнути опис тог домостроја. Јер, Господ Христос се оваплотио у тело човека, а Своју реч у реч светог Јеванђеља. Данашња прича о чудесној свадби символизује вечно блаженство Царства Божјег које се оваплоћује на светој Литургији, и ми смо сами званице на тој свадби. На крају се каже да онај који није осењен благодаћу Духа Светога није достојан да учествује у тој свадби, односно буде део радости Царства Божјег. Достојни су сви који су се том позиву одазвали, они постају изабрани, поучавао је владика Иринеј.   -Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је Епископ бачки г. Иринеј.   -Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у храму Христа Спаса у Москви не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак, поделио је своја сећања на духовног му оца владика Иринеј.   -У личности аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо Јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник. Како је реч оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти, истакао је Епископ бачки г. Иринеј.   На крају свете Литургије, сабране је поздравио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, један од Авиних духовних синова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, услед немогућности да дође и началствује литургијским сабрањем, упутио је писмо Преосвећеном Епископу ваљевском г. Милутину, ћелијском сестринству, браћи Епископима и верном народу.   -Овај догађај је од великог значаја не само за Епархију ваљевску већ целу нашу Цркву и шире. Име оца Јустина, новопрестављеног светитеља, не припада само нашој Цркви већ целом Православљу. Стога, од Господа желимо да ову духовну свечаност прославите у најбољем поретку на радост светих угодника и народа нашег. Срдачно поздрављамо Вас, Преосвећени Владико, све архијереје, свештенство и монаштво, као и благоверни народ. Благослов Светог Саве и оца Јустина нека се богато излије на све присутне и на сав наш народ, наводи се у писму патријарха Иринеја које је прочитао директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.   Домаћин свечаности, Епископ ваљевски г. Милутин је заблагодарио патријарху Иринеју на поздравном писму. -Велика је част бити данас овде, у овом светом храму, кога је Дух Свети осветио и утврдио и нама дао да у њему појемо свете Литургије до краја века, рекао је владика Милутин и поздравио браћу архијереје, свештенство и монаштво, као и команданта Касарне „Војвода Живојин Мишић“ у Ваљеву пуковника Зорана Смиљанића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милету Радојевића, првог секретара Амбасаде Руске Федерације г. Алексеја Жукова, представнике државне власти, локалних самоуправа са подручја Епархије ваљевске и сву браћу и сестре који су тог дана били  под сводовима светог храма у манастиру Ћелијама, где је Свети отац Јустин служио, писао и проповедао. Срдачну благодарност Владика Милутин упутио је Владици Иринеју на дивној беседи, у којој нас је поучио како треба да живимо и да се угледамо на великог Божјег човека Оца Јустина.   -Овај дан смо дуго чекали и он много значи не само за Епархију ваљевску, јер отац Јустин је васељенски светитељ. Све оно што је овде рађено и грађено припада целој васељени. Он данас из небеског света посматра не само нас овде окупљене, него и све Србе. На нама је да положимо испит пред њим. Радује се његова душа која нас одозго гледа и благосиља, онако како је то чинио и док је био на земљи – пун смирења, пун радости и пун огња за веру и истину Христову. Радује се моја душа што сам као надлежни архијереј могао да дочекам све архијереје, свештенство и монаштво и све вас, браћо и сестре. Ту радост делим са свима вама, рекао је владика Милутин.   Одликовања и грамате за добротворе   Априла 2019. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве услишио је молбу Епископа ваљевског г. Милутина да Епархија ваљевска изради орден Светог оца Јустина. Први примерак одликовања додељен је Патријарху српском г. Иринеју. Такође, одликовање су добили и духовна чеда оца Јустина: митрополит Амилохије, архиепископ Марко, владике Иринеј и Атанасије, као и игуманија Гликерија са сестринством манастира Ћелија. Орден Преподобног аве Јустина постхумно је додељен аутору пројекта заветног храма проф. др Предрагу Ристићу. Великим добротворкама новог храма у Ћелијама Ивони Јањић Адамовић и Мирјани Сабади додељен је орден Светог владике Николаја.   За трпезом љубави, успомене на дане проведене са авом Јустином евоцирао је Архиепископ берлински г. Марко. У манастир Ћелије долазио је у времену у ком су ретки били храбри да то чине. На сваком кораку сусретао се са полицајцима који би питали о разлозима доласка. -Мали део народа био је свестан колико великог човека је имао у својој близини. Хвала Богу, прилике у друштву су се промениле и данас у Ћелије на поклоњење ави Јустину многи долазе, рекао је Владика Марко, упутивши благодарје домаћинима, патријарху Иринеју и браћи епископима.   -Кроз векове, Руси и Срби раме уз раме водили су бројне битке. Сад водимо битку на духовном пољу и издржаћемо, јер се боримо за праву ствар, поручио је у здравици први секретар Амбасаде Русије г. Алексеј Жуков.   -Овај храм биће један од најлепших у Српској Православној Цркви. Храм ће сведочити о свима нама који смо дали свој допринос његовој градњи. Нека би дао Бог да се наши потомци поносе нама као што се ми поносимо нашим владарима који су зидали задужбине на Косову и Метохији, , речи су др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама.   У име манастира Светог Јована Претече, скита Верије, благодарје је упутио јеромонах Пантелејмон.   Игуманија манастира Ћелија мати Гликерија даривала је епископе иконама Преподобног оца Јустина које је израдила ћелијска иконописачка радионица. Уручени су епархијски дарови и архипастирске грамате, захвалнице ћелијске обитељи добротворима и приложницима тропрестоног храма, док су призренски богослови добринели свечаној атмосфери појањем духовних и народних песама.       Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј предстојао је светом Евхаристијом 8. августа 2019. године, на празник Преподобномученице Параскеве, у храму на Калемегдану. Првојерарх српске Цркве је након Анафоре, у свештени ђаконски чин рукоположио др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Непосредно пред сам чин хиротоније, исповедно писмо прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, духовни отац новорукоположеног ђакона. У наставку доносимо кратак животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, као и неколико одабраних и запажених предавања уваженог професора.


Детаљан прилог са свете архијерејске Литургије погледајте ОВДЕ

  Животопис новорукоположеног ђакона др Србољуба Убипариповића, доцента на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду  
  Србољуб Убипариповић је рођен 28. септембра 1978. године у Сарајеву (СФРЈ/СР БиХ). Основну школу започео је у родном граду, да би исту привео крају 1993. године у месту Враћевшница покрај Горњег Милановца. Исте године уписује Средњу богословску школу „Светог Арсенија Сремца“ у Сремским Карловцима коју успешно завршава 1998. године. Поменуте године уписује се на основне академске студије православне теологије наБогословском факултету СПЦ у Београду, да би исте окончао 2004. године. Наведене године наставља даље академско усавршавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду уписујући постдипломске студије из предмета Литургика, а које успешно завршава одбраном магистарског рада на тему „Литургијско богословље Посланице Јеврејима“ (ментор: проф. др Ненад Милошевић) 1. новембра 2007. године. Академске 2007/2008. године уписује и окончава интензивни шестомесечни курс новогрчког језика у Центру за учење страних језика Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. Године 2009. похађа вишемесечни семинар из старогрчке палеографије код чувеног грчког палеографа, господина Агамемнона Целикаса, у Историјском и Палеографском архиву Културног фонда Националне банке Грчке у Атини (МИЕТ).     Веће научних области друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду на својој седници, одржаној 23. марта 2010. године, даје сагласност на предлог кандидата Убипариповића за израду докторске дисертације под насловом „Хлеб и вино као евхаристијска жртва“ под менторским руковођењем проф. др Ненада Милошевића. Дана 24. јуна 2014. године успешно брани наведену дисертацију пред петочланом Комисијом на Православном богословском факултету у Београду. Почев од академске 2004/2005. године биран је најпре за асистента-приправника и, потом, у два наврата за асистента при катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду, да би 2014. године био изабран и за доцента при поменутој катедри. Чита, пише и говори енглески и новогрчки језик, док се служи руским и немачким језиком.     Άξιος!   Достојан! 


Поводом рукоположења ђакона др Србољуба Убипариповића, из архиве наше интернет странице доносимо неколико запажених предавања:  

Др Србољуб Убипариповић: Јер гле, кроз Крст дође радост целоме свету

Др Србољуб Убипариповић: О смислу Свете Литургије

Др Србољуб Убипариповић: Крсту Твоме клањамо се Владико и Васкрсење Твоје славимо!

Др Србољуб Убипариповић: Богослужбени живот хришћана у периоду Великог поста

Др Србољуб Убипариповић: Евхаристијски приноси хлеба и вина

Др Србољуб Убипариповић: Литургијски смисао прославе празника и јубилеја
    Часном ђакону Србољубу, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Он није био обично име, већ велико име за свет архитектуре и црквеног градитељства као и за његове пријатеље, колеге, поштоваоце, ученике…     Давне 1985. године наши путеви су се сусрели у манастиру Каона, када сам на препоруку преосвећених епископа Господина Амфилохија и Господина Атанасија ангажовао архитекту Предрага – Пеђу Ристића за израду и пројектовање крстионице која је рађена по узору на крстионицу града Тебе Тесалијске. Он је пројектовао и језеро и мост на њему у манастиру Каона, као и цркву у Белотићу и Мровској у веома тешко време, због чега је и бивао привођен на саслушање у полицијску станицу. Иако је био на сваки начин ометан он је био неустрашив.   Несвакидашњи човек из кога је исијавала снага карактера. Представљао је појам рада и енергије, љубави према архитектури и општег знања. Задивљен његовом личношћу често сам са о. Арсенијем, потоњим игуманом манастира Каона, посећивао предавања која је држао у Београду, на којима смо много научили о архитектури, црквеном градитељству, а поготову о византијској архитектури коју сам тада још више заволео, а данас, у својој епархији, примењујем поштујући њене најстрожије каноне. Од њега сам се научио старим занатима, изради крстова и окулуса…   Када је пре неколико месеци стигла вест да је Предрагу здравље попустило, посетио сам га и питао да ли жели да пошаљем архимандрита Михаила, игумана манастира Јовања, да га исповеди и причести, на шта ми је он одговорио: „Мислим да је то неопходно. Хришћанин сам био, хришћанин и остао“. Убрзо га је игуман Михаило посетио, исповедио и причестио, а потом безмало три сата провели у разговору чији би се садржај могао исцрпети једном Пеђином реченицом: „Ја сам у цркви живео и у цркви радио“.   Предраг Ристић је био велики човек и геније за архитектуру. На крају његовог животног пута могу се поменути речи васељенског апостола: „Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах“(2 Тим 4,7). У мом памћењу остаће сећање на његову личност целога живота, а мислим да и у вечном неће бити заборава. Покој његовој племенитој души и Царство му небеско!     Епископ ваљевски  + Милутин     Извор: Епархија ваљевска