Jump to content

slovoA

Члан
  • Број садржаја

    974
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    1

Everything posted by slovoA

  1. У ствари, тачније би било, да приведе Христу. Јер то увођење у Цркву не мора ништа да значи. И Карло Велики је практично читаву Европу увео у Цркву, али мачем. И ником ништа. Као што је мачем крштавао те народе, тако им се то крштење и примило.
  2. Наравно да је и "изван Цркве", по самом послању апостола, да крштавају све народе и уведу их у Цркву. Али то је већ питање саме енергије, тј. икономије, по којој Дух Свети исходи и изван већ установљених граница Цркве, да би установио неке нове. А да ни не причам о томе, што је природа човјека створена за Христа, па тако и Дух Свети сасвим слободно дише у читавом човјечанству, и кад Му се ту најмање надају. Али не дише без разлога, него да све што може уведе у Цркву.
  3. Тако је. Иако је депресија болест душе и као такву је медицина и лијечи, кад она постане клиничка, већ је на граници духовне болести, тј. ђавоиманости. И зато је медицина често ту немоћна, може само да умртви то биће и претвори га у биљку. Али управо то свједочи о самој ипостаси (духу) човјека, која и тако потиснута опстаје у најцрњем мраку. И док се у том стању депресије просопо (маска на лику човјека) сасвим јасно показује у том мраку, испод те маске ипак дише неко биће, чија ипостас још није изгубљена, барем за Бога. И управо је ту читав наш посао, као хришћана, да мало дубље уђемо у ту причу и почнемо да сагледавамо (созерцамо) и оно што је испод тог површног доживљаја и виђења свијета и човјека.
  4. Клиничка депресија се не зове случајно клиничка, то су већ озбиљни стадијуми. А са субклиничком депресијом је мало другачије. Треба разликовати то двоје.
  5. Узрок депресије - пад (чак и географски смо из Раја пали у депресију). Из пада произилази све што си побројао: неблагодарност због сујете и гордости, нереалан поглед на свијет и смисао живота, и што је најбитније - незнање. Јер депресија је управо то што кажеш, плод незнања. Али не, академског незнања, ни непознавања свијета и човјека, та знања су и те како присутна у депресији. Ту једино нема - богопознања, по самим посљедицама пада. Стање депресије је стање пада, који човјек не препознаје и у њему себе види као жртву, а не као виновника. И наравно да ту не препознаје Христа, нити уопште поставља питање богопознања, као јединог излаза из тог стања пада и депресије. Тек кад у Христу препознамо Бога, сви наши гријеси, и пад, и смрт, неће више бити разлог за депресију, већ да свим својим бићем уђемо у то богопознање што нас ослобађа од свих мракова. И једини лијек за депресију је богопознање! Умјесто готових одговора, да човјек почне да се пита о свом постојању.
  6. У сваку депресивну мисао, угурај бар једно, Господе помилуј. И нека ти то буде образац живљења. Што више тих, Господе помилуј, и што више мисао усмјерена ка богопознању. Јер Његовим постојањем одређено је и наше, по којем нам депресија, просто, сљедује, због пада. Без Христа, као оваплоћеног, васкрслог и вазнесеног Бога, ми смо само бића предодређена за смрт. И ту ти је коријен сваке депресије, у тој суочености човјека са смрћу као чином у којем Бог (Христос) нема никаквог удјела. Али само због тога што Га не познајемо и читаво своје постојање одређујемо сами по себи, по тој истој природи човјека која нема куд, него да буде депресивна.
  7. О коме причаш? Гдје отприлике видиш тог Србина у далеком свијету? У Шумадији?!
  8. То је твоја перцепција, ја не причам о томе. Напротив, побједа демократије биће побједа над Сатаном, у којој ће антихрист комотно ступити на сцену, као човјек који је побиједио не само зло и Сатану, већ је овладао над природом човјека (као што и ти владаш). А што у тој побједи и владању над природом човјека, нигдје неће бити Христа, то је већ и твој проблем, што човјека идентификујеш с Христом, а не обратно. Христово оваплоћење је већ тај чин који нас не идентификује с Њим, као ваплоћеним Богом. По тој истој природи коју је Он усвојио, ми не само да нисмо богови, у тој природи се рађамо за смрт. А само по уподобљењу Богу, ослобађамо се те зависности од смрти и саме природе човјека, над којом, наводно (по читавој тој твој теологији), владамо. Ти си сам себи Христос, несретни мој друже.
  9. Једини литургијски дијалог је обраћање Цркве Богу Оцу. А у тој твојој хармонији демократије с Црквом, одвијаће се један сасвим другачији дијалог, између антихриста и човјека. И неће се знати, ко је ту коме милији, по вриједностима самог пада.
  10. Уопште не треба да се боримо против Сатане и зла, ту побједу је Христос већ извојевао, за нас. Треба да се боримо против антихриста, против човјека који нам је толико близак, по самој палој природи, да у њему препознајемо себе и све оно чиме би да надомјестимо свој лични недостатак, што нисмо богови, по природи.
  11. Поново читам, па поново и видим. То што кажеш није сатанизам, већ либерална идеологија (демократија), која тим лажима не намјерава да уништи човјека, већ да га пороби. Јер само је Сатанин циљ уништење човјека, а циљ либерализма је да овлада над природом човјека. Просто, лаж више није само оружје Сатане, већ и тих "ситних" демона у кожи човјека, што као јагњад наступају под плаштом либералне идеологије, коју бар неки од нас, не зову случајно, демонократијом. Кажу, неки аналитичари, нема више демократије у свијету. И у праву би били, да је она само питање друштвеног уређења. Али није! И не само да није поражена, већ је ментални склоп савременог човјека сав у духу те идеологије. И на темељима демократије ће се антихрист не само зацарити, као савршен човјек, већ ће у том истом духу либерализма бити дочекан, широм раширених руку.
  12. За све који су на власти се треба молити, јер тиме свједочимо да вјерујемо једино Богу, а не тим постојећим властима. Отуда и Христова заповијест да се молимо за своје непријатеље, па и за тог, што кажеш, "аустроугарског цара". И по самој сили те молитве за другога, да не судимо ником, већ из овог палог постојања да пређемо у вјечност, без икаквог суда. Па ни оног коначног, Божијег. Просто, нема Бог за шта да нам суди, ако ни сами нисмо судили ником, па ни најцрњем непријатељу.
  13. Управо тако је и изгледало. Али сада би сабор СПЦ-а морао да се позабави не само том темом, већ да покрене питање свеправославног сабора, на тему Васељенске патријаршије. Тако се ЦП неће моћи позивати ни на какво "право" апелације, јер ће се сами наћи позвани да одговарају пред саборним судом Цркве. То је једини начин да се тај проблем канонски ријеши, а да притом ниједна од помјесних Цркава нема баш никакав изговор за недолазак на тај Сабор. Само још треба стиснути петљу за то и затрести читав православни свијет, јер затрешће се и васељена с њим.
  14. С тим би ваљало и да закључимо разговор, апсолутно то подржавам.
  15. @Вилер Текс Сад тек читам о. Ђога, пази његову реченицу из закључка. Зар то није исто оно што и ја причам, о празном изговору у најгоре могуће вријеме? А за оно посљедње се слажем. Без обзира на све, и ја се још надам да ће се Вучић тргнути и да неће издати.
  16. А ко прича о томе? Ја не причам, нити постављам ствари наопако. Нико разуман од Србије не очекује такво савезништво. Нећемо ми "силни" бранити Русију и Кину, они нас треба да заштите у новонасталим односима, на шта су, сигуран сам, спремни. Али не морамо, наравно, чак ни да видимо те промјене које се дешавају у свијету, можемо слијепо да се држимо " нашег европског пута" чекајући да нас ту прегазе. Читава та игра Запада са Србијом и служи томе, исто као деведесетих, кад нисмо имали озбиљне савезнике. Али тад их нисмо ни могли имати, а данас можемо, па ипак ништа не радимо по том питању. И поштеди ме, молим те, тих пројекција туђих мракова, поготово Бокановог.
  17. То су празни изговори у најгоре могуће вријеме. Или ћемо јасно дефинисати своје савезништво са Русима и Кинезима, на вријеме, или ћемо изгубити све, и Р. Српску, и Косово, и на крају Србију. Не постоји други начин да опстанемо. И да, мислим да било јако мудро да су наше делегације, па и Вучић, свако мало у Москви и Пекингу, да утврде то савезништво.
  18. Аха, пјеваће, "У име свих нас из педесет и неке" - уз Балашевићеву музику и Дизнијев сценарио за сву, и малу и велику дјецу. На страну што је сама Павлина, сигуран сам, једно дивно дијете, то нема никакве везе с причом коју продајеш. Гдје је делегација Србије у Москви, с највишим званичницима? У којој се то рупи Вучић крије? И што је најгоре, ко га је сатјерао у ту рупу?! Обични чиновници, канцеларијски пацови без икакве моћи!!! Те њихове пријетње да ће повући инвестиције, немају никаквог основа. Не питају се они ту, већ сами инвеститори, који те чиновнике уопште не сматрају за озбиљну појаву и једино се Вућић пред њима тресе, потпуно слуђен тим пацовским триковима. (Пацов исто тако насрће на човјека, али тек кад је притјеран уза зид, тек тада изиграва неку силу.) И ето, од чега Србија стрепи, с Вучићем на челу. Умјесто у Москви и Пекингу да уђемо у сигурну луку, с јасним излазом, ми треба да страхујемо пред некаквим чиновницима, као да они одређују судбину српског брода, само зато што в.д. капетана пати за Западом, у некој својој психопатолошкој заљубљености у свог џелата. Зато се и сакрио у мишју рупу, што га нико више не тапше по раменима, од тих његових (и наших!) љубљених џелата.
  19. Уосталом, јапији су савршен примјер те идеологије. Као пролетери, раде у граду; као сасвим природна бића, живе по селима на периферији; а као конкретне личности уопште немају јасну представу о животу изван те идеолошке матрице. Сви односи су им унутар ње, чак и кад газе преко лешева. Прије неколико мјесеци, у центру Париза, на сред улице је умро један фотограф, од срчаног удара. Пао на сред улице, и цијеле те ноћи су га пролазници уредно заобилазили, ником није пало на памет бар да позове хитну. Тек ујутро су је чистачи позвали, кад је већ било касно, да просто покупе то тијело човјека којег су толики, а вјероватно и ти чистачи, видјели само као неко потпуно безвриједно биће. Е, то је та идеологија о којој причам и због које ми свијет све више изгледа као Матрикс.
  20. Највећим дијелом је тачно то што пише о. Ђого. Али има ту један проблем. Нови (небески) Јерусалим је град, није село, па се иза читавог тог проблема са савременим градом, какав год да јесте, крије један дубљи проблем, саме те идеологије што од човјека прави пролетера. Нпр. Само је дјелимично (код нас, у Русији, и сл.) та транзиција извршена насилно, а у већем дијелу свијета је човјек постао пролетер својом слободном вољом. Заслијепљен, наравно, том идеологијом, којој је град, као град, само послужио као средство. Ако "ударимо" на град као проблем сам по себи, ударићемо и на небески Јерусалим. И умјесто те идеологије стварања пролетера, створићемо идеологију неког "природног" човјека, као готов апсурд. Нити ћемо знати шта смо и ко нам је непријатељ, нити да је свака идеологија, па и та "природна" - производ демона.
  21. Ево шта каже Фурсов. "Шта је Швабов „велики ресет“? То је реализација нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама. То је покушај да се сједине нацистички и троцкистички пројекти. Понављам, то је покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин."
  22. Те медијске манипулације су годинама служиле за испирање мозга, прије свега на Западу, гдје је тај процес и усавршен и завршен. Западни човјек, обузет голом егзистенцијом, нема никакве сумње више у медије. И по већ форматираном менталном склопу, том испраном, сасвим "слободно" се сада потчињава свим медијским "истинама" те западне идеологије (Орвелова 1984.). Само погледај шта се дешава данас на Западу, у односу према Русији. Та потпуно "оправдана" мржња према свему што је руско, на чему је заснована? Ту нема лијека. На нашу несрећу, западни медији су код нас одавно присутни у пуном обиму. Па отуда и друга Србија, форматирана сасвим у складу с том идеологијом Запада. Али, пошто су то ипак Срби, увијек ће морати да се доказују Западу, као још веће присталице те демонске идеологије.
  23. Али тако исто презиру и себе, јер онај посљедњи критеријум вриједности којег виде у себи је смрт! А као већ обоготворени по природи, не могу никако прихватити да је то њихово обоготворење уједно и њихов пораз, по тој истој природи човјека, коју су и присвојили као такву, без Христовог оваплоћења, као природу у којој се могу обоготворити сами по себи, и поред смрти. Читава друга Србија само јасно исповиједа тај, заправо, Адамов пад и његову жељу за самобоготворењем, као да је такво шта могуће. Зато јесу и погани, и пагани, који су сами по себи, по природи палог човјека, мјерило и критеријум свих вриједности. Па тако мјере и Бога, умјесто Бог човјеку да одређује мјеру и дарује му је, што је једино битно, да познамо ту мјеру свог и свег постојања у Божијем бићу, те и у самом Логосу Божијем. Па да нам ни оваплоћење, ни васкрсење и вазнесење Христово, не буде питање тамо неког, страног тијела. Читава друга Србија би без проблема прихватила Христа, али под једним условом, да је Он само човјек. На том обрасцу и граде то своје самообоготворење, као једну врсту аријанизма. А на тим крилима - жабљим, зацариће се и антихрист.
  24. Аха, ово је само сукоб западног надчовјека, с источним мајмунима. Добро си то схватио, тај сукоб траје већ више од дванаест вијекова, још од Карла Великог. Једино што су ти источни мајмуни не само јако отпорни, већ све више показују и знакове озбиљне интелигенције. "Ниједан више рат Запада (Германа) против Словена, неће се водити на територији Русије." Отприлике тако је Путин рекао, а ја ту могу само да додам, амин!!! Годинама чекам тај дан, да се Руси и Срби отријезне и више не чекају нож под грлом, ни под Московом, ни у Јасеновцу. Само један примјер тог нашег безумља. Макс Лубурић је отворено изјављивао и није се могао начудити томе да му Срби долазе као стока, на кланицу. А долазили смо управо тако, у том безумљу и хипнотисаности Западом. Што би рекао један наш пјесник, "леже Срби у кафани, што пијани, што поклани".
  25. slovoA

    Zdrava zabrinutost

    Не бих ја то тако формулисао. Патимо колико морамо у овом свијету, због самог пада, али Христос нас позива управо на нешто друго. "Ходите к мени сви који сте уморни... Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако." (Мт 11, 28-30.) Или нпр. "_ слуго добри и вјерни... уђи у радост господара својега." (Мт 25, 21.) А највише се то види у опроштајној бесједи, по тајној вечери. "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем га вам га као што свијет даје.... " - и све до краја те бесједе. "Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод... Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас... Ако мене гонише, и вас ће гонити... итд." Отприлике, читав одговор на то што питаш имаш сабран у Христовој опроштајној бесједи и првосвештеничкој молитви (Јн од 14. до 17. главе). Али то је уједно и најтежи дио Јеванђеља, јер су ту бројна питања отворена, те би ваљало да нађеш тумачења св. Отаца. У самој својој суштини се то може сабрати у једно сасвим рационално питање, послије сваке причести тајном Христовом. Да ли сам се заиста и колико отворио за благодат Духа Светога? Како рече неки од наших владика - с тешким мукама и болом учимо да се отварамо за благодат, што је и одговор на то твоје питање, да би - шта? Да би стекли благодат Духа, Који у нама оприсутњује Христа и тај Његов мир, Његову радост, Његово све, те и Дух Свети зато увијек упућује - искључиво на Христа. Свака духовност која није христоцентрична, обичан је мамурлук ума. Али не заборави једну ствар, послије тајне вечере и свега што им је Христос оставио и заповједио, апостоли су се разбјежали. Исто као што се ми разбјежимо, послије Евхаристије.
×
×
  • Креирај ново...