Драгана Милошевић

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу.
Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост.
Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све?
И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу.
Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске.
Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски.
Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар.
Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила.
Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне.
https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/
 

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.
 
 

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели.
Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације.
Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине.
Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари:
1. И ја сам дете
Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не?
Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам?
2. Моја чула не функционишу правилно
Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени.
Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме.
3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем
Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке.
Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам.
4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре
Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне.
Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем.
 Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области.
5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам
Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити.
Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме.
6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим
Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим.
Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење.
7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу
Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено.
Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба.
8. Помози ми да се социјализујем
Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим.
Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме.
Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци.
9. Препознај моје неуобичајене реакције
Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих.
Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће.
10. Воли ме безусловно
Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали.
Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале.
 Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење.
Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам?
Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више.
https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html
 

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству?
Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови.
У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута.
Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту.
Елизавета (Сенчукова):  Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао.
С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани.
Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава.
Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору.
Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему?
Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити.
Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише?
Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас.
Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства.
Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог.
Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“.
И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати.
Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и  пројектујемо то на Њега.
Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо.
Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно.
Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу.
Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“
И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха.
Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“.
Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност.
Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима.
Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно.
Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу.
Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти.
Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо.
Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање.
Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција.
За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас.
Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати.
Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности.
Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије...
Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности.
Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање.
Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао.
Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све.
https://www.pravmir.ru
 

Пише: ђакон Павле Љешковић
" Оче ђаконе, синоћ сам се,  гледајући филм браће Коен, подсјетио  на причу о Роберту Џонсону , који је, негдје за вријеме тридесетих година прошлог вијека,  продао душу ђаволу , у замјену за умијеће изванредног свирања гитаре. Морам ти признати да се и сам у задњих пола године осјећам као неко ко је отпао од благодати и непоменику душу продао" - говори ми онижи, проћелави човјек у касним двадесетим годинама. Упознао сам га на Бадње вече прије пар година. Док сам ходао ка цркви Св. Тројице у намјери да стигнем на поноћну литургију, зауставио је своје такси возило поред мене, инсистирајући да ме повезе на службу. Од тада сам га доста често сретао на будванским улицама и сваки пут би , између осталог, инсистирао да га поменем у својим молитвама. Остављао је тада утисак богобојажљивог младића, који се труди да буде исправан и да часно заради своју кору хљеба. Међутим, у једном моменту као да је нестао из Будве, да би се сада изненада појавио, као потпуно другачији човјек - замишљенији, тужнији и без оне радости која је исијавала из његових очију и лица. Прича ми како је оперисао нос и уши а кад буде скупио довољно новца ићи ће и на пресађивање косе. Како каже, све то ради због Украјинке, коју је упознао прије годину дана и са којом од тада заједно живи.
" Старија је од мене читавих тринаест година и знам да ме због везе са њом готово сви осуђују. Мајка стално плаче кад разговара са мном, док је отац прекинуо сваки наш контакт још од момента када ју је први пут угледао. Пријатељи ме избјегавају, а колеге са посла ми се подсмјевају. Знам да бих ту везу требао што прије да окончам, али шта могу кад је волим"...
Прича ми како жена са којом живи у неблагословеној заједници припада неком источњачком култу : " Чим се доселила код мене, врло брзо је стан напунила маленим фигурицама идола. Једна соба служи искључиво за њене медитације и из те просторије се,  умјесто тамјана, шири мирис украсних штапића. Прије неких пар мјесеци је склонила са зида дневног боравка икону моје крсне славе и крст који ми је крштени кум донио са ходочашћа у Јерусалиму" . Каже да све то немоћно посматра, лишен било какве воље и снаге да јој се супростави. Прича ми и како му се чини да у фирми једног имућног Украјинца у којој је запослена, углавном раде људи који су припадници поменутог култа. " Осјећам се као да сам у неком холивудском филму у којем се преплићу различити жанрови - од драме до трилера, са елементима хорора и мистичног. Уз све то, у задње вријеме све више сумњам у то да сам јој једини и вјерујем да ме вара. Губећи своје редовне муштерије и игноришући налоге из такси станице, почео сам своје возило да користим за њено праћење.
Најгоре од свега је то што ми је ставила до знања да ме је неколико пута примијетила кад сам је пратио, те да је то само увесељава и забавља. Због свега тога постајем све више параноичан и анксиозан"!
Док сам га слушао, размишљао сам о томе како ниједан познавалац историје популарне културе није повјеровао у то да је Роберт Џонсон на некаквој раскрсници недалеко од делте Мисисипија заиста продао душу ђаволу. Међутим, оно у чему се сви слажу јесте чињеница да је најприје био познат као осредњи гитариста, који је у једном моменту нестао са блуз сцене, да би се после одређеног времена вратио са до тада незабиљеженом техником и знањем свирања гитаре. Очито да је нешто у његовом свирању и свакодневном  понашању утицало на настанак приче о продаји његове душе нечастивом. Тако се и у понашању мога познаника у односу на наш последњи сусрет много шта промијенило, будући да сада одаје утисак човјека у чијој су се души зацарили немир, страх , безнађе и униније. Оно што ми је , такође, запало за око јесте детаљ у којем по први пут, при нашем растанку и поздраву, није затражио од мене да се помолим за њега. Но, то је само био знак да се тек сада ваља још више молити Господу да га избави из безнађа и врати на прави духовни пут...
 
 

Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави.
Нема смисла…
Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења.
У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми"
„Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6).
Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан.
Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе?
Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити.
Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест.
Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50).
Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно…
Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“.
Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12).
о.Спиридон Скутис
https://www.bogonosci.bg
 

Јеванђеље нам говори о тешким стварима
...које остварују светитељи. Када сам први или други пут отишао на Свету Гору Атон, посетио сам руску келију у којој су живели грчки монаси, а међу њима и два кипарска монаха. Тада сам одлучивао да ли да останем на Светој Гори. Реч је о 1976. години када је Света Гора била потпуно одсечена од света, а на Кипру нису ни знали за постојање Атоса, јер смо, сећам се, морали да положимо пријемне испите да бисмо ушли у гимназију, а моје знање је било толико „обимно“, да сам на питање где је Христос рођен, у тесту написао: „На Светој Гори“ – уместо Витлејема.
Зашто сам то написао? Сетио једне новогодишње песме о Деда Мразу и Светој Гори, тако нешто. Ови појмови су се спојили у мојој глави и написао сам: „На Светој Гори“.
А када сам стигао тамо, почео сам да се двоумим да ли да останем тамо. И желео сам да останем, и плашио сам се да останем, јер сам стално размишљао: шта ће бити са мојом мајком, са Кипром?.. Мисао ми је говорила: „Шта ако избије рат на Кипру, а ја сам овде ?” Као да сам могао да спасем Кипар својим присуством... херој! Ето колико апсурда човек може да измисли!
У подне смо се окупили на ручку, и такве су ми се мисли вртеле у глави. Али нисам желео, нисам могао ни да помислим да заборавим Кипар.
Христове речи тако су тешке
...јер је тешко када ти кажу: „Остави све!“ Оставите мајку, оца, браћу, децу, њиве, куће, знање, све!“ Христос овде говори апсолутне ствари да нам помогне да престанемо да будемо слабићи и да постанемо живи и снажни људи.
Иза сваког човека који иде за Христом крије се одрицање од много тога. Не можете следити Христа ако не одлучите да одустанете од нечега. Наравно, ако останете у свету, нећете морати да се одрекнете своје мајке, свекрве или свог шефа, или свих других, али ћете свакако морати да одустанете од ваше воље, ваше страсти, ваше себичности, ваша љубави према новцу, сладострашћа, љубави према слави...
Један младић је дошао код нас са намером да се замонаши овде на Светој Гори. Одрекао се родитеља, одрекао се пријатеља, диплома, новца, али није могао да се одрекне својих албума са маркицама. Када је старац у својој келији видео гомилу албума, упитао га је:
- А шта је унутра?
- Маркице, Геронда.
- Зашто си их донео овде? За шта ти требају?
— Од детињства сам волео да сакупљам маркице.
- Па добро, ако си их већ донео овде - а била је зима - онда ће бити погодни за ложење пећи!
А он, јадник, пребледе, позелени, поцрвене и рече:
- Ја не могу то да урадим.
- Па, ако не можеш, онда их узми и иди!
То је све! Старији нису имали другу реч. Отишао сам до момка и рекао му:
- Па, зашто си оставио мајку, оца, браћу, а не можеш оставити ове  маркице?
А старешина је био категоричан:
- Или их спали, или изађи!
А кад ме је видео да му прилазим, додао је:
"И неће их спалити нико други!" Нећеш их дати оцу Атанасију да их спали, него ћеш их сам спалити!
Покушао сам да се заузмем за њега:
- Па, зар није штета уништити тако лепе маркице? Геронда, тако их је тешко сакупио. Па добро, хајде да их не задржимо за себе, јер стварно, шта да радимо са њима у пустињи? Али сачувајмо их, можда дође неки младић који би се таквом поклону  обрадовао.
- Не! Сам ће их спалити!
И тако се догодило. Ако нас сада слуша неки филателиста, бојим се да бисмо могли имати проблема. Али тамо, на Светој Гори, такве ствари се не цене.
Христос помаже човеку да буде храбар
...да не би био кукавица, плашљив, половичан. Христос јасно каже:
„Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ (Матеј 10:32–33).
Ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. Милиони мученика који су претрпели неизмерне, нељудске муке, и то не само они зрелих година , већ и мала деца, девојке... Света Марина је имала 15 година, Света Варвара 16, Света Ирина је била млада, Свети Георгије 20 година, Свети Стефан такође 20. Или бебе. Свети Кирик је имао 3 године, Свети Валеријан 16 месеци, Цар га је узео од мајке и упитао:
-Ко је прави Бог?
Беба је одговорила:
- Христ!
Затим га је бацио са трона право на мермер, и беба је умрла. Свети мученик Цркве.
А свети Кирик, дете, када су покушали да му кажу да Христос није Бог, удари владара, и он га баци право у огањ.
Дакле, ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. А да су се одрекли Христа, шта би онда било? Шта ако си уплашен? Свету Варвару убио је њен рођени отац. Да се ова девојка, ова шеснаестогодишњакиња, одрекла Христа, шта би било? Наравно, изгубила би круну живота. Међутим, Бог јој је дао моћ, и, ма колико то изгледало чудно и невероватно, знај да се све то силом Божијом дешава.
Бог даје човеку снагу. Када човек то жели, он прихвата моћ. А када не жели, не прихвата силу. Стога, када неки кажу: „Не могу“, не треба их критиковати. Добро, слажемо се: човек не може. "Желим али не могу!" Али то онда значи да наша воља није тако категорична, јер да смо заиста желели, онда би нам Бог дао моћ да радимо шта желимо. Највероватније не желимо колико је потребно, или постоје други разлози за које Бог зна. У сваком случају, Божијом силом човек иде за Христом на апсолутан начин.
Као што сам већ рекао, ове речи немају буквалну примену у сваком случају, јер ће неко рећи:
– Добро, добро, али шта је са нама, који се нисмо замонашили и живимо са мајком, оцем, децом, имамо њиве – шта ће бити са нама? Зар за нас заиста нема места у Царству Божијем?
У ствари, Христос није ово рекао, Он је рекао: ко воли ове ствари „више од мене“. Ако волиш своју жену, мужа, децу, њиву више од Христа, онда си Га заиста недостојан.
Сећам се једне мајке, сиромашне, чији је син одлучио да се замонаши. Дошла је, заплакала и рекла:
- Ја сам крива! Водила сам га у цркву, водила сам га на исповест, ја сам крива што је отишао и замонашио се.
Добро је што нисам ја крив, као што то обично бива. Али само помислите како човек може да гледа на ово. На крају крајева, ово значи да волите Христа само док вам Он служи. Кад хоћеш да те дете послуша, доноси добре оцене и буде паметно, да муж не иде код других жена, а жена не иде са другим мушкарцима, Христос ти је користан. Али ако ово добро дете поверује у оно што Христос овде каже и, на вашу несрећу, оде да то спроведе у дело, онда вам Јеванђеље постаје горко, и почињете да кривите Бога.
Пошто су ме много пута оптуживали да сам испирач мозга - онда кажем:
- Добро. Кад будем изведен пред суд, понећу са собом Јеванђеље и рећи: ако неко треба да се стрпа у тамницу, то је Христос. Шта је моја грешка? Да ли сам ја рекао људима да оду и постану монаси? Он је то рекао! Да, и ја се могу жалити на Њега, јер сам и ја жртва ( смех ) - а повешћу и мајку са собом ( смех ) - веровао сам у оно што је Христ рекао, отишао и урадио. Наравно, урадио сам само половину, јер остало још нисам завршио. Али барем сам направио прве кораке.
Христос је рекао ове ствари, а не човек. Али знајте следеће: када се човек ослободи овоземаљских веза и највише воли Христа, а понављам, није да се одричете својих родитеља и њиве, него да их не волите више од Христа, и да Христос буде тај који одређује сав ваш живот – онда заиста можете живети у слободи Божијој.
Тада, како каже Христос, „ко остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19, 27–30). Бог ће ти дати сто пута више. Ово је заиста велика реалност. Бог не лаже човека, Он је једини који га никада неће одгурнути, никада га неће издати или разочарати. Христос је веран Својим речима, а оно што је рекао потврђује се у највећој мери, тј. добићете не сто пута, него чак хиљаду пута више. И не само оно што сте у стању да разумете, већ и оне користи које су много веће – све то Бог даје човеку који из љубави према Њему савладава тежину овога света и исповеда Христа.
Исповедање Христа се тиче свега, од најмањег до најсложенијег
Почевши од тога да се прекрстите када седнете да једете, да носите крст, да би вас неко други питао да ли верујете у Христа, а ви бисте одговорили: „Наравно! Верујем!" Ово је признање.
Ако вас неко пита да ли верујете у Христа, а ви макар и у шали кажете: „Не верујем“- изгубићете крштење. Ово је одрицање од Христа! По правилима треба поново да се миропомажете да бисте се вратили у крило Цркве.
Има једна таква згода из житија светог Пајсија Великог. Његов ученик је отишао да прода своје рукотворине и срео неке Јевреје који су му рекли:
- Христос није Бог.
Да би их се отарасио, јер није имао жељу да разговара са њима, рекао им је:
- Па, вероватно је тако како ти кажеш.
Када се вратио назад, монах Пајсије Велики му рече:
- Ко си ти?
- Оче, ја сам твој ученик!
— Мој ученик је хришћанин. А ти ниси крштен. Где је твоје крштење?
Изгубио је крштење. Монах је то, благодаћу Духа Светога, схватио, и тада је био потребан велики подвиг и покајање да се благодат Светог Крштења врати, и ученик је поново примљен у Цркву.
Дакле, исповедање Христа није шала: или исповедамо Христа и бићемо са Њим, или, ако Га се одрекнемо, то значи да смо одсечени од Њега. Ако желимо да се вратимо, мораћемо да се покајемо и поново примимо Потврду да бисмо поново били у Цркви.
Овде је Реч Божија апсолутна. И то је за наше добро, да нам помогне да будемо разборити људи, озбиљни у односу са Богом, доследни и храбри, и да све своје поверење положимо у Христа.
митрополит Атанасије лимасолски
https://pravoslavie.ru
 

"Кајем се за исте ствари све време, понављам исте грехе!"
Човек изнова и изнова изговара ове речи у разним варијацијама на Исповести. А понекад је човек толико тужан да желиш да га подржиш, утешиш и одговориш:
- Е, хвала Богу да су исти греси, бар се нови нису појавили!
Али у стварности ово је, наравно, проблем. Постоји снажан осећај да годинама тапкамо на једном месту, не само да не идемо напред, већ се врло често, враћамо уназад. Шта обично указује на то да се особа развија и живи правим, испуњеним животом? Без сумње - позитивна динамика. Превазилажење проблема који су се раније чинили непремостиви, отклањање недостатака, искорењивање лоших навика и стицање добрих, корисних вештина. Шта ако све ово недостаје? Тада је слика тужна, депресивна и свако мало нас савладава лишавајући тако неопходне снаге.
А са оваквим стањем, тешко је молити се, нема смелости, ум је расејан, вера, она која молитвом храни и молитвом се греје, сасвим је слаба. И то чини малодушност још јачим.
„Духа не гасите“ (1. Сол. 5:19), каже апостол Павле. И желим да га не угасим. Али како? Не видим добре плодове у себи - и схватам, хтео-не хтео, да сам неплодна смоква, и сећам се каква ју је судбина задесила.  Зашто, према истом апостолу, „Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. “ (Рим. 7,19)? Зар заиста нема излаза?
Наравно да постоји излаз. Веома је једноставан и очигледан. И – занемарен.
Господ нас је обдарио невероватном способношћу – да размишљамо. Ми смо разумна бића. И заиста је грех не искористити ову способност, ову рационалност.
Нећу рећи ништа ново, али ћу рећи нешто што је невероватно важно. Свако ко жели да успе у стицању врлина, ко жели да иде ка Богу, да испуни Његову вољу на земљи, ко жели да буде са Њим у вечности, мора имати свакодневну активност која се састоји од више елемената.
Прва ствар је - трудите се да будете пажљиви према ономе што радите, шта говорите, шта мислите и осећате. И оцените све ово са становишта јеванђелских заповести.
Друго , када чините одређене грехе или грешке, не покушавајте да одмах заборавите на њих. Обавезно одмах, након што сте их учинили, покајте се у срцу свом, замолите Бога за опроштај.
Треће, на крају дана сетите ових грешака и грехова и обећајте Богу да ће се трудити да их више не поновите. Свакако учините нешто што ће вам помоћи да ово обећање одржите. Анализирајте сваку такву епизоду и покушајте да схватите - како, зашто, из којих унутрашњих разлога и под утицајем којих спољашњих околности сам згрешио, погрешио, залутао? Како ме је враг опет преварио, збунио? Шта је требало да урадим да избегнем све ово (а знам да сам дефинитивно могао да избегнем)? Промишљени, јасни одговори на ова питања морају бити критични. Они садрже практичну основу за праведан живот,
Четврто - дајући себи ове одговоре, схвативши како треба да поступите да не паднете поново, морате чврсто утврдити своју намеру да радите управо на овај начин, и ни у ком случају другачије. Ако одлучим да занемарим ово знање које ми је тако болно дато, ово искуство које је тако тешко стећи, онда ћу неминовно поново пасти - једноставно не може бити другачије .
Пето , молите се да вам Господ да снагу да ваша намера не ослаби у вољи да живите чисто и достојно Његове милости и љубави.
И шесто – не вечерас, већ следећег јутра – треба да се присетимо свега о чему смо увече размишљали и да то актуализујемо. Замислите каква искушења већ знате, какве ситуације сте већ много пута доживели или које би могли да очекујете. И припремите се за њих. Како? Јасно објашњавајући себи како треба да се понашате у тим ситуацијама.
А онда - опет пажња...
Све ово делује мало компликовано јер рад о коме је овде реч мора да буде сталан и тек тада ће донети очекивани плод. Али у стварности, све је много једноставније него што се у први мах чини. Потребно је само време и посвећеност да све напред наведено постане вештина. Исто као и прање зуба и умивање ујутру, сређивање обуће и одеће, куповина и припрема хране и као многе, многе друге вештине које су нам постале толико природне да нам не пада на памет да будемо њима оптерећени. Без постојаности, ни један посао не може бити успешан, али овде... Непријатељ, како рече један старешина, води „борбу без даха“ против нас, односно ради на нашем уништењу без одмора, неуморно а ми не треба да му попуштамо у његовој ревности.
Да, унутрашњи рад је најтежи. Он изазива неугодност и често прави бол. Али падање изнова и изнова је још болније, а подизање после све више падова је још скупље. Бити малодушан од свега овога је неупоредиво болније.
Много је боље радити на грешкама, мукотрпно и марљиво. Дивно је сазнање да не стојите мирно, не враћате се, већ се крећете – Ономе који се радује сваком вашем кораку и невидљиво вас подржава на целом том путу. И чека...
игумaн Нектариј (Морозов)
https://pravoslavie.ru
 

„Чини ми се да данас у Цркву долазимо на потпуно ненормалан, неприродан начин. Долазимо у Цркву као нека риба коју је тамо бацио талас након што је била прилично исцрпљена у морским дубинама.
У првим вековима хришћанства човек је дошао у Цркву кроз опсежну, дубоку проповед Јеванђеља. Видео је праксу хришћанског живота која се није разликовала од речи. Видео је плодове вере.
А онда је долазило до све даљег повлачења од свесног, дубоког доласка у Цркву, растао је несклад између речи и дела, испољавало се оно што се зове „историјско хришћанство“ – прилично страшна ствар.
Ако говоримо о Русији, овде је израсла Црква, у којој је вековима постојало телесно кажњавање свештеника.
Црква у којој су били „свештеници крсташи“ који су стајали на раскрсници и чекали пролазнике да наруче потребну службу и плате новац. Ови крсташки свештеници могли су да се боре једни против других све док не буду убијени.
Живот Цркве је сталан процес... Не знам коју реч да изаберем овде да не буде груба. Процес сталног просејавања где се кукољ одваја од пшенице. А пшенице је увек много мање него кукоља. То је страшно.
С друге стране, ово је природно. Хришћански живот постоји када постоји трагање, а та потрага не треба да престане ни на тренутак.
Христос, хришћанска вера, Јеванђеље нуде човеку позицију „вечитог ученика“ у односу на Бога. Увек отворена перспектива.
Само из позиције ученика увек има простора за раст, било да је особа неуротична, психички болесна, шта год. Први хришћани су названи Христовим ученицима.
И треба да се сетимо одакле су ученици почели. Од тога што су се препирали ко је од њих већи, ко ће бити први. Ученици су хтели да запале село у Самарији где нису хтели да прихвате Христа. Ученици су заспали када их је Христос, у свом самртном часу, замолио да се моле за Њега. А онда су побегли, оставивши Христа самог у Гетсиманији. И треба да схватимо да ако смо оно што су апостоли првобитно били, онда је са нама све у реду.
Суштинско питање је где ћемо даље. Хоћемо ли остати теоретичари, увек читајући шта је хришћански живот и како се на њега прилагодити, или ћемо постати практичари, са тешким искуством победа и пораза.
Свештеник који сам не иде овим путем не може помоћи људима. Да, он је извршилац, по Божанској благодати, оних Тајни у којима људи учествују, али њихово хришћанско формирање постаје у потпуности ствар њих самих и благодати Божије.
То нас упућује на питање како свештеници треба да се обучавају, колико треба бити опрезан при избору. И ово је такође велики проблем.
игуман Нектариј (Морозов)
https://pravoslavie.ru
 

Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због  свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28).
Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога.
Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“
Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради.
Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно.
митрополит Атанасије лимасолски
https://atanasijlimasolski.wordpress

Понекад се дешава да делови живота имају мало тога заједничког међу собом. Тако мало, да се може учинити како су их живели различити људи. У тим случајевима не може се не осетити зачуђеност што сви ти људи носе једно име.
***
И кад погледаш, птице, рибе и звери су у много чему налик на људе. У томе је, видиш ли, наша свеопшта повезаност. Ми учимо једни од других. Лавица увек рађа мртвог лавића, Арсеније, али трећег дана долази лав и удахњује живот у њега. Ово нас подсећа на то да је и човеково дете до свог крштења мртво за вечност, а крштавањем – оживљава.
***
А постоји и птица феникс, која нема ни супругу, ни децу. Она не једе ништа него лети усред ливанских кедрова и њиховим мирисом пуни своја крила. Када остари, узлети увис и запали се од небеског огња. И спуштајући се доле, запали гнездо и сагори и сама, па се из пепела свога гнезда препорађа у црва, из кога временом настаје птица феникс. Тако се Арсеније, они који су прихватили мучење због Христа, препорађају у пуној слави за Царство Небеско. Постоји, најзад, птица харадар, сва је скроз бела. И кад се неко разболи, од харадара се може увидети хоће ли остати жив или ће умрети. Па, ако ће да умре, харадар окрене своје лице, а ако ће остати жив, харадар весело полети у ваздух насупрот сунца – и сви схватају да је харадар узео болесникову муку и развејао је у ваздуху. Тако се и Господ наш Исус Христос узнео на дрво крста и источио нам пречисту крв своју за исцељење греха.
Где да нађемо ту птицу, упитао је дечак.
Буди и сам та птица, Арсеније. Јер ти помало летиш.
***
У малом човеком телу (говорио је Христофор) попут сунца у капи воде, одражава се бескрајна премудрост Божја. Сваки орган је промишљен до ситница. ….. (мозак) је цар читавог тела и налази се на самом врху зато што је од свих земаљских стоврења једино човек – разуман и хода усправно. Његова бестелесна мисао, која се налази у телу, узноси се до небеса и докучује савршенство овога света. Ум – очи су душе. Када се те очи повређују, душа постаје слепа.
Шта је душа, упитао је Арсеније.
Оно што Господ удахњује у тело, оно што нас разликује од камења и биљака. Душа нас чини живима, Арсеније. Упоредићу је са пламеном, који потиче од земаљске свеће али нема земаљску природу, он стреми увис, према себи сродним стихијама. Ако нас душа чини живима, значи, она постоји и у животињама? Арсеније је показао вука поред себе.
Да, животиње имају душу, али она је усклађена са њиховим телом и садржана им је у крви. И обрати пажњу: пре потопа људи нису јели животиње, штедели су им душу, јер са телом животиње умире и њена душа. А људска душа је иноприродна телу и не умире са телом, јер није људска душа од других ствари већ од самог Творца, удахнута као благодат.
Шта се суди телесини људској?
Тело наше у прах ће се разићи. Али Господ, који је створио тело од праха, наша разишла телеса ће саставити у једно. Јер, знаш, само нам се чини да се тело разлаже без трага, да се меша са другим елементима и постаје земља, река, трава. Наше тело, Арсеније, као да је разливена жива, која, распаднута на ситне куглице, лежи на земљи, а не меша се са земљом. Она лежи све док не дође неки зналац и не сакупи је назад у сасуд. Тако ће и Свевишњи сакупити наша распаднута тела за свеопште васкрсавање.
***
Свако од нас понавља Адамов пут и, губитком невиности, увиђа да је смртан. Плачи и моли се Арсеније. И не бој се смрти, зато што смрт – није само туга због растанка. То је и радост због ослобађања.
***
Соломон рече: нека те похвали ближњи твој, а не уста твоја. Свако ко се држи добрих дела не може бити без многих душмана. Не доноси богатство пријатеља него пријатељ богатство. Одсутне пријатеље спомињи пред присутнима, како би они, слушајући то, знали да нећеш заборавити на њих.
***
Свака историја је у одређеној мери – свитак у рукама Свевишњег. Некима је дато (на пример мени) да понекад завирују у њега и виде шта ће бити у будућности. Само једно не знам: хоће ли тај свитак бити изненада одбачен.
Ти имаш у виду крај света, упитао је Арсеније.
Да, крај света. А уједно и крај таме. Тај догађај, знаш ли, има своју симетрију…..
Арсеније је упитао:
Ако је историја – свитак у рукама Творца, значи ли то да све, што год ја мислим и радим – не мислим и не радим ја, већ мој Творац? Не, не значи, зато што је Творац добар, а ти мислиш и ставараш не само добро. Ти си стоврен по слици и прилици Божјој, и твоју прилику, између осталог, чини и слобода.
Али ако су људи слобдни у својим помислима и поступцима, произлази да они слобдно стварају историју.
Људи су слободни, одговорио је Амброђо, али историја је неслободна. У њој је толико, како ти кажеш, помисли и поступака да их она не може свести уједно, а обухвата их једино Бог. Чак бих рекао да нису слобдни људи него човек. А укрштање људских воља је поредиво са бувама у посуди: њихово кретање је очигледно, али зар оно има заједнички смер? Зато историја нема циљ као што га нема ни човечанство. Циљ има једино човек. И то не увек.
https://srodstvopoizboru.wordpress.com/
 

Не засени Бога
– „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца?
„Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи.
- Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд.
- Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ).
— Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини.
- Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави.
Срце мора бити чисто
– „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи?
— Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“.
- Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо?
— Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи.
Делом смо и фарисеји
– „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава?
 – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали.
И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.”
Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.”
 
 Протојереј Димитрије Шевченко
https://www.eparhia-saratov.ru
 

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ТИМОЧКЕ
Непроменљив лик Оца, одраз Његове вечности, узима обличје слуге, рађа се од Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему узвикујемо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас!“
(Стихира на Божић)
Данас када се сједињују небо и земља обасјани смо светлошћу витлејемске звезде и испуњени радошћу којом су се радовали мудраци и пастири гледајући у јаслама оваплоћеног Спаситеља света. Захваљујући љубави Божјој и чињеници да се Син Божји, друго Лице Свете Тројице, родио у људском телу ради нас и ради нашег спасења, у прилици смо да Га упознамо и прославимо и тако се и ми родимо за живот вечни који нам се нуди. Пала људска природа сама у себи нема снаге нити могућности да превазиђе смрт и да постоји вечно. Због тога Христос и долази на земљу, неодвојиво излазећи из вечног наручја Очевог и у времену се рађа из девствене утробе Пресвете Богородице, да би, узевши на себе у потпуности човечанску природу, осим греха, вратио је у назначено достојанство.
Рођењем Својим Богомладенац Христос подсећа нас опет на нову прилику да свој живот усагласимо са вечним заповестима Божјим и да заволимо Бога читавим својим бићем, а ближње као себе саме. Да свако од нас у своме звању и месту расте, напредује и постиже успехе на понос и славу отаџбине и наше светосавске Српске Православне Цркве. Наново смо призвани да у овим временима, када ратни вихори букте на различитим странама земљиног шара а смутње и неизвесност за личну егзистенцију и очување православног идентитета унутар наших породица расту из дана у дан, свако од нас, према мери властитих могућности, учини љубављу испуњен напор и помогне браћу и сестре који су потребити, слаби, прогнани и болешћу обремењени, да духовно загрлимо сваког човека и пожелимо му обраћење Богу и вечно спасење у Царству небеском. Призвани смо да вредним радом победимо лењивост и тугу, да молитвом победимо искушења и неслогу и на тај начин пројавимо своју христоликост. Да једнодушно са Светим владиком свесрпским Николајем и ми завапимо Богомладенцу: ,,Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.“
Као архипастир Цркве Божје православне и светосавске у Епархији тимочкој, са пуноћом њеног свештеног клира, упућујем молитве Оцу небеском да се Христос Богомладенац роди у срцима вашим и да се у ваше домове усели мир, радост, здравље, дуговечност, а пре свега вера, нада и љубав, које дају смисао нашим животима и постојању!
Желећи свима и Богом благословену наступајућу 2024. годину милости Господње,
поздрављамо вас радосним поздравом:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
+Епископ тимочки
ИЛАРИОН
О Божићу 2023. године
у Зајечару
 
ИЗВОР

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ТИМОЧКЕ
Непроменљив лик Оца, одраз Његове вечности, узима обличје слуге, рађа се од Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему узвикујемо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас!“
(Стихира на Божић)
Данас када се сједињују небо и земља обасјани смо светлошћу витлејемске звезде и испуњени радошћу којом су се радовали мудраци и пастири гледајући у јаслама оваплоћеног Спаситеља света. Захваљујући љубави Божјој и чињеници да се Син Божји, друго Лице Свете Тројице, родио у људском телу ради нас и ради нашег спасења, у прилици смо да Га упознамо и прославимо и тако се и ми родимо за живот вечни који нам се нуди. Пала људска природа сама у себи нема снаге нити могућности да превазиђе смрт и да постоји вечно. Због тога Христос и долази на земљу, неодвојиво излазећи из вечног наручја Очевог и у времену се рађа из девствене утробе Пресвете Богородице, да би, узевши на себе у потпуности човечанску природу, осим греха, вратио је у назначено достојанство.
Рођењем Својим Богомладенац Христос подсећа нас опет на нову прилику да свој живот усагласимо са вечним заповестима Божјим и да заволимо Бога читавим својим бићем, а ближње као себе саме. Да свако од нас у своме звању и месту расте, напредује и постиже успехе на понос и славу отаџбине и наше светосавске Српске Православне Цркве. Наново смо призвани да у овим временима, када ратни вихори букте на различитим странама земљиног шара а смутње и неизвесност за личну егзистенцију и очување православног идентитета унутар наших породица расту из дана у дан, свако од нас, према мери властитих могућности, учини љубављу испуњен напор и помогне браћу и сестре који су потребити, слаби, прогнани и болешћу обремењени, да духовно загрлимо сваког човека и пожелимо му обраћење Богу и вечно спасење у Царству небеском. Призвани смо да вредним радом победимо лењивост и тугу, да молитвом победимо искушења и неслогу и на тај начин пројавимо своју христоликост. Да једнодушно са Светим владиком свесрпским Николајем и ми завапимо Богомладенцу: ,,Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.“
Као архипастир Цркве Божје православне и светосавске у Епархији тимочкој, са пуноћом њеног свештеног клира, упућујем молитве Оцу небеском да се Христос Богомладенац роди у срцима вашим и да се у ваше домове усели мир, радост, здравље, дуговечност, а пре свега вера, нада и љубав, које дају смисао нашим животима и постојању!
Желећи свима и Богом благословену наступајућу 2024. годину милости Господње,
поздрављамо вас радосним поздравом:
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
+Епископ тимочки
ИЛАРИОН
О Божићу 2023. године
у Зајечару
 
ИЗВОР

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање.
Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања.
При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити.
Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи.
Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос.
Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио.
Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“.
Презвитер др Оливер Суботић
*Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.
СПЦ
 

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање.
Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања.
При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити.
Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи.
Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос.
Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио.
Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“.
Презвитер др Оливер Суботић
*Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023.
СПЦ
 

Постоје питања која се неизбежно постављају пред свакога ко је крочио — или покушава, или жели, или се нада да ће крочити — на пут који води ка Христу. Питања су тешка, а понекад и застрашујућа - до шока: „Шта то значи?.. Ово је немогуће, ја то не могу! Да ли је заиста тачно да треба?..”
Тако и ја – изнова и изнова понављам давно познате речи Христове, које сам сто пута цитирао у публикацијама: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде“ (Матеј 16:24)  И коначно, одлучио сам да о овој најтежој теми разговарам са свештеником. Одабрао сам протојереја Димитрија Шишкина, којег одавно познајем по публикацијама и књигама. Отац Димитрије је настојатељ храма иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ у селу Тенисти, Бахчисарајски округ Републике Крим (Симферопољска и Кримска епархија)
- Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар уопште не треба да мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека?
– Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо нешто „постигли“.
Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио.
– Шта значи узети крст?
– Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! У томе је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и у принуђивање себе на стварање добра.
Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело.
Одрећи се себе не значи да уопште не треба размишљати о себи, већ значи мислити о себи исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о другим људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38-39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само пропасти за вечност, већ и не учинити ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину.
– Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрала слободно и није обавезан за све  или као категорички захтев за све који желе да следе Христа?
– Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – у потпуној несебичности. Поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо размишљали само о себи. Иначе, управо се то догодило овом младићу, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својим својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода своје имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш да сматраш да си испунио заповест о љубави према ближњем ако си богат, а около има толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним.
Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом.
– Из ваших речи произилази да не треба мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта радити са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? Да не паднете у малодушност.
– Понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10)
Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу и Његовој милости. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема; и да када строго преиспитамо сопствене животе, схватићемо да још нисмо почели да чинимо ништа истински добро, већ још увек покушавамо да нешто покренемо, организујемо, изградимо, али при томе остајемо непотребне слуге. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спаса.
Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“.
– Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо."
– Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко; али сама свест о својој неприступачности делимично служи као компензација за недостатак рада. Ову идеју јасно изражавају свети оци – на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или : „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (св Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (св. Игњатије (Брианчанинов).
 – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколико светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање?
– Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиња светињама“ – говори да је управо о томе  реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о светом, изабраном народу ("А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; “ (1. Петрова 2:9). Ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје.
Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрестане наде у Бога. Док „самокритичност” често долази управо из гордости, из неспремности да се помири са својом слабошћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. Али ово није понизност, већ супротно осећање.
 Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне на оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. У нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника.
– Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не?
– Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести, и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Али ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији. И тако – можете претпоставити да је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу.
Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном гневом, раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим личним животом. То мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног и душевног живота.
Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите га с разлогом, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод.
 - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а то ти је преко потребно...Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити своје време - а када можете  рећи: не, извини, ја сам верник, не могу да живим без цркве.
– И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом.
– „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације – понекад тешке и горке. Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. Шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи?
– Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење, не можемо га једноставно узети и истиснути из себе. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, како би се свесно односило према својим околностима као према прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег.
Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење и упозорење.
Осим тога, неопходно је расуђивање и савет са искусним духовницима. На крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у бројна рестриктивна правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима.
– Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим?
– Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми идемо кроз науку овог самопожртвовања, носећи крст, следујући Христу кроз све кратко време нашег земаљског живота.
https://pravoslavie.ru
 

Јуче, 28. новембра 2023. године, према писању интернет портала kosovapost.net, у цркву Св. Архангела Михаила у селу Ракитници, општина Подујево провалила је група лица заједно са самозваним и лажним свештеником  Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. Реч је о грубом насртају на имовину СПЦ у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије. Према тврђењу поменутог портала у овој провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15 века, а која је касније и поправљана, учествовали су и представници општине Подујево. Циљ ове групе према писању портала био је да ову цркву прогласе за ”цркву Фана Нолија” која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. (линк чланка https://kosovapost-net.translate.goog/podujeve-per-here-te-pare-ne-historine-e-kosoves-u-mbajt-mesha-e-pare-ortodokse-ne-shqip/)
Ово кривично дело је само још једно низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске Православне цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција.

Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама:
1. Никола Џуфка је грађанин Републике Албаније из Елбасана и није свештено лице, већ се лажно представља као православни свештеник. О њему је детаљно известила јавност канонска Православна Црква Албаније која је пренела саопштење Митрополије Елбасанске, које преносимо у српском преводу. Текст на албанском доступан је на фејсбук страници Православне Цркве Албаније https://m.facebook.com/121840944657599/posts/kush-%C3%ABsht%C3%AB-nikolla-bllazhde-xhufka-nj%C3%AB-sqarim-i-nevojsh%C3%ABm-p%C3%ABr-opinionin-publik-r/2310443219130683/
КО ЈЕ НИКОЛА (БЛАЖДЕ) ЏУФКА?
Неопходно појашњење за јавно мњење.
„Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ Матеј 7:15
 
1. Никола (Блажде) Џуфка није православни клирик и као такав није признат од стране било које хришћанске цркве у било којој земљи. Тврди да је рукоположен од стране извесног човека српско-румунског порекла, који нема везе са Православном црквом и није њен клирик. Ово је једноставно обмана јавног мњења.
2. Никола представља само себе, нема ни цркву ни заједницу верника, упркос својим помпезним изјавама које повремено даје у медијима.
3. Импровизовао је оно што назива „црквом“ у подруму своје куће, отворено обмањујући јавност чак и у медијима да је реч о „палеохришћанској катакомбној цркви“.
4. Отворено лаже и обмањује у медијима да је завршио верске студије, иако није учинио ништа слично. Тачније речено, завршио је средњу стручну школу за прехрамбену технологију у Елбасану, чак понављајући последњу годину.
5. Он даје „патриотске“ изјаве, док истовремено исмева и презире албанске православне клирике, такође угрожавајући и исмевајући озбиљност верских лидера и свештених лица других вера.
6. Недостатак богословског образовања показује да су његове медијске изјаве о православној вери нетачне и обмањујуће. Овај појединац није зависан од било којег црквеног ауторитета и није одговоран за своје поступке.
7. Његов једини интерес је медијско промовисање и привлачење јавне пажње, без обзира на штету коју то наноси угледу свештеног чина и православној вери.
8. Његове неодговорне изјаве у медијима, под окриљем верског ауторитета, изазивају незадовољство, подстичући непријатељство међу верским заједницама, недостатак узајамног поштовања и као последица тога, међуверску мржњу.
9. Са забринутошћу пратимо његове медијске наступе. Прикупљањем прелиминарних информација од стране медија о особи која не припада ниједној верској заједници, нема никакав аоритет,  нема ни одговарајуће образовање те  не представља никога осим себе пружило би довољан разлог зашто он не заслужује да буде узет озбиљно.
10. Аутокефална Православна Црква Албаније је једини духовни и званични ауторитет који гарантује очување и промоцију догматских и црквених принципа, која се води од стране својих легитимних тела у складу са својим статутом и црквеним канонима. Сваки покушај, како у прошлости тако и сада, да умањи улогу и допринос Православне Цркве у Албанији пропашће уз благодат и помоћ Божију.
Света Митрополија Елбасана, Шпата и Либражда.
Елбасан, 16. новембар 2022. године
——
2. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. У цркви се повремено служило док преостало српскко становништво у околним селима и Подујеву није протерано од стране ОВК 1999. године. Више цркава у општини подујево је руинирано, а посебно је страдала саборна црква Св. Апостола Андреја која је брутално запаљена 2004. године, о чему постоји видео запис са ломљењем крстова и паљењем храма. Храм је после поправљен али због лоше безбедносне ситуације Срби пореклом из овог краја не усуђују се да долазе. Приликом обиласка подујевског краја Епархија је после рата 1999. установила да је више српских православних гробаља по околним селима руинирано. Црква Св. Архангела Михаила у Ракитници је уз мања оштећења преживела јер су је поштовали и старији Албанци који су чували предање да је у њој преноћило тело Св. Кнеза Лазара после Косовске битке 1389.
3. Српска Православна Црква и Православна Црква Албаније су две сестринске аутокефалне Цркве са својим простором јурисдикције и имају изузетно добре и братске односе. Православни верници из Албаније често посећују и наше светиње на Косову и Метохији, а у више наврата могли су са нашим свештеницима и монасима да служе и на албанском језику.
4. Због насилне провале и злоупотребе објекта Српске Православне Цркве у селу Ракитници Епархија рашко-призренска ће поднети кривичну пријаву против Николе Џуфке и тражити да полиција разјасни околности око учешћа представника општине Подујево у овом кривичном чину.
 
Епархија рашко-призренска СПЦ
29. новембар 2023. год.
извор

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету.
Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију.
Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи  директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини.
Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци...
Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме.
 
протојереј Владимир Пучков
 
https://pravlife.org/ru
 

У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве.
Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда  „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу.
Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите.
Бог не сређује
Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност?
Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост!
Важнији је онај ко воли више
Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе?
Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто.
Одговорите на Божју љубав
Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете!
Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу.
Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу.
протојереј Владимир Шутов
https://gorlovka-eparhia.com.ua
 

Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот.
 
Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања…
Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно.
 
https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
поводом најновијих дешавања
у Епархији аустријско-швајцарској
 
Аустријом се последњих дана шире различите вести о црквеним немирима у овом делу наше Епархије, са различитим недобронамерним, па и крајње малициозним интерпретацијама.
Стога, обавештавамо верујући народ најпре о чињеницама и узроцима који су довели до узнемирености и оправдане бриге свих нас којима је стало до Српске Православне Цркве и њеног јединства, нарочито у временима великих криза у свету и код нас.
Свештеници Миомир Сандо из Граца и Александар Столић из Инсбрука напустили су својевољно своје парохије и верни народ и прешли у Цариградску Патријаршију (као и двојица пре више година суспендованих свештеника: Александар Станковић из Беча и Далибор Брнзеј из Браунауа, те ђакон волонтер Жељко Симић из Клагенфурта, сва тројица без радног односа у СПЦ), чиме су аутоматски стављени под забрану свештенослужења и, као такви, на простору наше Епархије аустријско-швајцарске немају права да обављају никакве црквене, свештене и светотајинске радње.
Не улазећи у оправданост мотива оваквог поступка свештеника који су одбијали сва нуђена решења за превазилажење кризе (отварања места за другог пароха или прелазак на друге парохије), морамо подвући да је њихов чин потпуно неканонски и антицрквен, будући да је обављен без сагласности и уопште молбе надлежном Преосвећеном Епископу Андреју. Шта више, у настојању да обезбеди што безболнији континуитет у раду и функционисању парохије у Инсбруку (која једина од поменутих парохија има свој храм, који и остаје у власништву СПЦ, док је закуп храма у Грацу недавно истекао), Преосвећени Владика Андреј је неправедно, нељудски и непримерено лику једног архијереја Српске Цркве и њене историје, био изложен вређању и поругама инструисане групице (не)верника, и то пред очима овдашње јавности.
Ипак, стање се нормализује и у Инсбрук је за пароха постављен протојереј Слободан Радојичић, те овим путем позивамо све вернике поменуте парохије да му се убудуће обраћају за све духовне и богослужбене потребе, као једином надлежном. Врло брзо ће бити регулисан и статус новог пароха у Грацу, о чему ћемо благовремено обавештавати вернике.
Оно што свакако може да брине нашу целокупну црквену и ширу јавност, јесте чињеница да овај немир превазилази уско локалне оквире једне Епархије, због директне и неканонске интервенције Цариградског Патријарха, његовог уплива на територију друге самосталне, помесне Православне Цркве и једностране одлуке да прими под своје окриље туђе клирике, што је противно не само устаљеном поретку Православне Цркве, него и досадашој пракси саме те Цариградске Патријаршије (ако се изузме, наравно, најскорије дешавање у Украјини, преседан који је можда отворио Пандорину кутију са несагледивим последицама по будућност јединства Православне Цркве).
Уз чињеницу да су и поменути свештеници искористили време сложених међуцрквених односа на свеправославном плану, констатујемо да пред свим овим аргументима престају ингеренције било које локалне Цркве, тј. епархије, и да овакви и слични преседани морају бити постављени у шире, еклисиолошке оквире једног будућег, заједничког и свеправославног решења насталог проблема.
До тада, позивамо сва верна чеда Епархије аустријско-швајцарске да на челу са надлежним Епископом радимо на јединству наше Цркве, у Миру Христовом, сведочећи првенствено свако својим личним примером и хришћанским животом, достојно нашем призвању и крсном имену верника Православне Цркве.
 
У Бечу,  на дан Св. Киријака,
12. октобра 2023. Информативна служба
Епархије аустријско-швајцарске

 
        

Канонизација старице Гаврилије 3. октобра 2023.
Васељенска патријаршија је канонизовала старицу Гаврилију, подвижницу љубави која се упокојила 28. марта 1992. године, прогласивши је за светитељку Православне цркве. Слава Богу!!! Нека сви имамо заступништво Свете старице Гаврилије!
Тропар новоканонизоване Свете Гаврилије:
„У теби се Лик сачувао са тачношћу, о Мајко; јер узевши крст свој, ти си пошла за Христом, и својим делима си нас научила да превиђамо тело, јер оно пролази, али да бринемо о души јер је бесмртна.Зато се, праведна Гаврилијо, дух твој радује са анђелима“.
Неке од поука Свете старице Гаврилије:
– Две ствари су веома важне… „Волите једни друге“ и „Не бојте се, само верујте“.
– Ако имаш љубав према целом свету, цео свет је леп.
– Ако се из свог живота не ослободиш „Не“ и „Сутра“, никада нећеш стићи тамо где те жели Господ, Који ти све даје. Он ће вам дати телесну снагу када одговорите са „Да“ и „Сада“. Сви пророци, анђели и светитељи рекоше: „Ево ме… Нека буде по речи Твојој“.
– Измолите Ваше бројанице и само са “Хвала”.
– Када је човек сам са Богом, време прође незамисливо брзо. Брже него када имате друштво… Па ипак, чак и унутар света човек може остати сједињен са Богом. Како? Кад год да ради, он усмерава своје мисли ка Њему… када год добро дође на његов пут он Му даје славу… и на које год искушење наиђе, он Му захваљује.
– Желим вам: благодат Христа нашег, љубав свемогућег Оца и надахнуће Духа Светога нека буде са вама! Нека вам пример буде живот Богородице, која ће вас водити на сваком кораку са својим арханђелима и анђелима као ваша небеска мајка; као кад волиш своју мајку која те је оживела и васпитала, и дајеш љубав и радост најпре њој, а потом и свима који ти приђу.
 

„Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа“, презвитер др Оливер Суботић.
    Нови циклус трибина „Православље и млади“ настављен је предавањем презвитера др Оливера Суботића, пароха београдског Храма Светог Александра Невског, уредника часописа „Православни мисионар“, доктора социолошких наука, свештеника са богатим предавачким и пастирским искуством, на тему „Господе, шта је човек…“ (пс. 144) у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву у четвртак 28. септембра 2023. године. Правећи паралелу између науке и православног хришћанства, њиховог односа према човеку, отац Оливер инсистира на томе да наука треба да се креће у својим методолошким оквирима, притом, не одбацујући је и уважавајући њена достигнућа, јер њен домен је створени свет, док се богословље бави нествореним. Поред бројних суграђана од који су неки колеге, пријатељи, познаници и  поштоваоци оца Оливера, предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је Анастасија Ђурђевић употпунила уметнички програм, отпевавши две косовске песме. 
    Најављујући предавача, јереј Дејан Трипковић, уредник трибина, подсетио је да је прошло седам година од последњег гостовања оца Оливера и судећи по реакцијама присутних, жеља им је да отац Оливер чешће долази. Трудећи се да оправда поверење публике, он је на почетку истакао да је питање човековог идентитета (ко је човек) често постављано кроз историју, да је наука, у зависности о којој се дисциплини ради, нудила различите одговоре, углавном са феноменолошког, али не и онтолошког гледишта. „Свака наука је дала допринос томе шта је човек, али то не исцрпљује оно што православно хришћанство даје. Православље проширује тај видик у целости, објашњава да човек није само психофизичко, већ и боголико биће“, рекао је отац Оливер, подсећајући да је човек, за разлику од осталог живог света, створен по икони и подобију Божјем, јер човек је биће које у својој творачкој реалности иде и ван ње. 
    У наставку свог излагања, предавач је пажњу посветио разуму, уму и срцу, правећи јасну разлику између прва два. Разум је она сила душе повезана са функцијом мозга, док је ум око душе којом човек созерцава Бога. Срце по православном схватању јесте унутар физичког срца, као орган у органу, оно што заправо човек јесте. „Наш задатак јесте да очистимо наше срце од страсти, да вратимо молитву у ум, јер човек је дат и задат… Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа. Човек који је стекао тај додир молитве са Богом, за њега препрека нема“, подвукао је беседник, закључујући своје слово позивом блаженопочившег Патријарха Павла да будемо људи.
    Излагање оца Оливера подстакло је присутне, као и ваљевског архијереја, да му поставе више различитих питања. Било је речи и о његовој најновијој књизи „О камену одбаченом…“, која је штампана у трећем издању, а пре доласка у Тужилаштво, отац Оливер је био у Казнено-поправном заводу за малолетнике, где је разговарао са тамошњим штићеницима. Његово предавање заинтересовани ће ускоро моћи да чују на радију „Источник“, а да погледају на интернет страници Епархије ваљевске.
Марина Марић
    епархија ваљевска

Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује најновији напад који се догодио јутрос на северу Косова, у близини села Бањска, у коме је један косовски полицајац убијен, а двојица повређена. То је озбиљан инцидент који може имати велике последице и зато је веома важно да се предузме све како би се сачувао ред мир и поредак. Епархија најискреније изражава саучешће члановима породице погинулога полицајца и искрено се нада да ће се двојица рањених што пре опоравити.
Епархија је  јако забринута јер према најновијим информацијама, група наоружаних, маскираних људи, упала је блиндираним возилом у сам манастир, при чему су провалили манастирску закључану капију. Тренутно се у манастиру налази група поклоника из Новог Сада, са свештеником, игуманом Данилом и братијом манастира.
Ради безбедности, братија манастира и поклоници су се закључали у конак, и храм манастира је такође закључан. Наоружана маскирана лица се крећу по дворишту  и чују се повремено пуцњи.
Епархија најоштрије осућује отворено насиље које се примењује у верском објекту Српске Православне Цркве, позивајући све стране да што пре прекину сукоб.
извор