Драгана Милошевић

О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк