Драгана Милошевић

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ЕПАРХИЈЕ ТИМОЧКЕ Непроменљив лик Оца, одраз Његове вечности, узима обличје слуге, рађа се од Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему узвикујемо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас!“ (Стихира на Божић) Данас када се сједињују небо и земља обасјани смо светлошћу витлејемске звезде и испуњени радошћу којом су се радовали мудраци и пастири гледајући у јаслама оваплоћеног Спаситеља света. Захваљујући љубави Божјој и чињеници да се Син Божји, друго Лице Свете Тројице, родио у људском телу ради нас и ради нашег спасења, у прилици смо да Га упознамо и прославимо и тако се и ми родимо за живот вечни који нам се нуди. Пала људска природа сама у себи нема снаге нити могућности да превазиђе смрт и да постоји вечно. Због тога Христос и долази на земљу, неодвојиво излазећи из вечног наручја Очевог и у времену се рађа из девствене утробе Пресвете Богородице, да би, узевши на себе у потпуности човечанску природу, осим греха, вратио је у назначено достојанство. Рођењем Својим Богомладенац Христос подсећа нас опет на нову прилику да свој живот усагласимо са вечним заповестима Божјим и да заволимо Бога читавим својим бићем, а ближње као себе саме. Да свако од нас у своме звању и месту расте, напредује и постиже успехе на понос и славу отаџбине и наше светосавске Српске Православне Цркве. Наново смо призвани да у овим временима, када ратни вихори букте на различитим странама земљиног шара а смутње и неизвесност за личну егзистенцију и очување православног идентитета унутар наших породица расту из дана у дан, свако од нас, према мери властитих могућности, учини љубављу испуњен напор и помогне браћу и сестре који су потребити, слаби, прогнани и болешћу обремењени, да духовно загрлимо сваког човека и пожелимо му обраћење Богу и вечно спасење у Царству небеском. Призвани смо да вредним радом победимо лењивост и тугу, да молитвом победимо искушења и неслогу и на тај начин пројавимо своју христоликост. Да једнодушно са Светим владиком свесрпским Николајем и ми завапимо Богомладенцу: ,,Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.“ Као архипастир Цркве Божје православне и светосавске у Епархији тимочкој, са пуноћом њеног свештеног клира, упућујем молитве Оцу небеском да се Христос Богомладенац роди у срцима вашим и да се у ваше домове усели мир, радост, здравље, дуговечност, а пре свега вера, нада и љубав, које дају смисао нашим животима и постојању! Желећи свима и Богом благословену наступајућу 2024. годину милости Господње, поздрављамо вас радосним поздравом: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! +Епископ тимочки ИЛАРИОН О Божићу 2023. године у Зајечару ИЗВОР

Религиозност Николе Тесле је веома сложена тема која захтева истраживање засновано на историјским чињеницама и подразумева како добро познавање Теслиних ставова током целог живота, тако и њихово контекстуално сагледавање. Нажалост, многи истраживачи Теслиног лика су се саплели на искушењу редукционизма, тако што су закључке изводили на основу уског опсега података, игноришући целину историјских изворâ. На тај начин су неки од њих закључили да је Тесла био атеиста, будући да у неким његовим космолошким и антрополошким разматрањима постоје отворено материјалистички ставови. Ти истраживачи, притом, нису себи поставили упоредно питање: откуда то да Тесла у другим текстовима и изјавама афирмативно помиње „Господа“, „Творца, „Богом дане силе“, „Божији систем светова“…? Други су отишли у другачију крајност, те су на основу Теслиног интересовања за далекоисточну мисао (а посебно за концепте сличне етру) тврдили како је он био најближи хиндуизму/будизму по својим религијским уверењима. Превидели су, притом, чињеницу да је Тесла сâм себе ословљавао хришћанином, а да је хришћанство карактерисао као религију изнад свих светских религија, које су по његовом сопственом мишљењу углавном резултат „апстрактног мишљења“, за разлику од хришћанства, које је описивао као „непогрешиво резултат практичног експеримента“. Трећи су, на крају крајева, направили грешку тако што су на основу Теслиног хришћанског порекла, изразито афирмативног става према хришћанству, личног ословљавања и неких аспеката животне етике тежили да га прикажу као пример православног хришћанина, па чак и као светитеља. Они су, међутим, превидели чињеницу да је Тесла током америчког периода живота износио и разне хетеродоксне ставове, настале под различитим утицајима, због чега он – премда несумњиво хришћанин – не може служити као пример исповедања хришћанске вере. Истина је, дакле, негде између поједностављених и редукованих приказивања. При свему наведеном, постоји један веома значајан сегмент Теслине религиозности који није до краја расветљен, а тиче се верског доживљаја насталог под директним утицајем Православља. У питању је његов однос према Светом Николи, Светитељу који код православних Срба заузима посебно место. На тај однос је први указао амерички истраживач и колекционар Теслиних текстова Леланд Андерсон, у свом чланку под називом „Nikola Tesla’s Patron Saint“. Од појаве Андерсоновог текста до данас откривено је неколико додатних докумената на ову тему, коју ћемо начелно обрадити. Свештенички син Никола Тесла је рођен у Смиљану, месту у оквиру Војне крајине (Аустријска царевина) у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године, уочи Петровдана (у то време је разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 12 дана). Због лошег здравственог стања, крштен је убрзо после рођења, добивши крштено име Николај, чиме је његов имендан био везан за празник Светог Николе. За разлику од православних Руса и Грка, код Срба традиција слављења имендана није толико заступљена (крсна слава је код нас доминантан верски обичај). Тесла је, међутим, целог живота био изразито везан управо за свој имендан, у мери да су неки западни истраживачи сматрали да је Никољдан био његова крсна слава (а то је био Ђурђевдан). Први траг о томе налазимо у време када је он славан проналазач у САД и када му сестре писмом редовно честитају имендан – празник Светог Николе. Исто чине њихови мужеви и деца у својим писмима. Да ли је то, можда, била само обичајна пракса у уско родбинским оквирима? Тешко, будући да Тесла за Никољдан и у познијем периоду живота сличне честитке добија од свог рачуновође Џорџа Шерфа, али и од припадника српске дијаспоре у САД, попут Тривуна Лазића. Они су, по свему судећи, знали да му тај празник нешто значи. Два најважнија документа до сада пронађена на ову тему су датирана на 18. и 19. децембар 1904. године. У то време Тесла од Ј. П. Моргана очајнички тражи новац да би наставио развој пројекта бежичног преноса електричне енергије. Пишући писмо Моргану уочи Никољдана 1904., Тесла га почиње следећим речима: „Драги господине Морган, данас је празник мог светитеља заштитника који је увек стајао уз мене“. Већ сутрадан Тесла пише нов допис (као осврт на Морганов негативан писмени одговор) и у њему наводи: „Ваше писмо је дошло до мене управо на дан мог светитеља заштитника – највећег од свих – Светог Николе. Постоји један тихи договор између Светог Николе и мене, да ћемо се држати један другог. Неко време он је то чинио, али у задње три године ме је заборавио – баш као и Ви“. Из ова два писма је сасвим јасно да Тесла према Светом Николи гаји посебно поштовање, осећа његову подршку и негује крајње лични однос. Једнако важан историјски документ на ову тему потиче из последњег периода Теслиног живота, у коме се он, заборављен од многих, у самоћи мислено враћа духовном окриљу Православља, и то посредно, кроз српске епске песме. Новембра 1940. године, богати амерички Србин Михаило Дучић му шаље новчану помоћ, а Тесла му се у телеграму захваљује и, између осталог, наводи: „Свети Никола и Ви најбољи су моји пријатељи“. И овде је, несумњиво, реч о посебној врсти духовне наклоности коју је Никола Тесла осећао према светитељу чије име је носио. Како год тумачили садржај поменутих писама, једно је сигурно – било је нешто сасвим посебно у односу који је Тесла гајио према Светом Николи. Да ли је то било везано само за директан утицај православног хришћанства у коме је одгајан или је одраз неког конкретног догађаја, немогуће је утврдити док се не обради комплетна архива писама коју поседује Музеј Николе Тесле. Стога је на будућим истраживачима лика и дела Николе Тесле задатак да, у сарадњи са кустосима овог Музеја, темељно проуче огромну базу Теслине преписке и пронађу све трагове о овој теми. Тек тада постоји шанса да откријемо какав је то „тихи договор“ Никола Тесла имао са Светим Николајем Чудотворцем и зашто га је сматрао својим „најбољим пријатељем“. Презвитер др Оливер Суботић *Чланак објављен у Политици (рубрика Погледи), о Никољдану 2023. СПЦ

Јуче, 28. новембра 2023. године, према писању интернет портала kosovapost.net, у цркву Св. Архангела Михаила у селу Ракитници, општина Подујево провалила је група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. Реч је о грубом насртају на имовину СПЦ у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије. Према тврђењу поменутог портала у овој провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15 века, а која је касније и поправљана, учествовали су и представници општине Подујево. Циљ ове групе према писању портала био је да ову цркву прогласе за ”цркву Фана Нолија” која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. (линк чланка https://kosovapost-net.translate.goog/podujeve-per-here-te-pare-ne-historine-e-kosoves-u-mbajt-mesha-e-pare-ortodokse-ne-shqip/) Ово кривично дело је само још једно низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске Православне цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција. Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама: 1. Никола Џуфка је грађанин Републике Албаније из Елбасана и није свештено лице, већ се лажно представља као православни свештеник. О њему је детаљно известила јавност канонска Православна Црква Албаније која је пренела саопштење Митрополије Елбасанске, које преносимо у српском преводу. Текст на албанском доступан је на фејсбук страници Православне Цркве Албаније https://m.facebook.com/121840944657599/posts/kush-%C3%ABsht%C3%AB-nikolla-bllazhde-xhufka-nj%C3%AB-sqarim-i-nevojsh%C3%ABm-p%C3%ABr-opinionin-publik-r/2310443219130683/ КО ЈЕ НИКОЛА (БЛАЖДЕ) ЏУФКА? Неопходно појашњење за јавно мњење. „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ Матеј 7:15 1. Никола (Блажде) Џуфка није православни клирик и као такав није признат од стране било које хришћанске цркве у било којој земљи. Тврди да је рукоположен од стране извесног човека српско-румунског порекла, који нема везе са Православном црквом и није њен клирик. Ово је једноставно обмана јавног мњења. 2. Никола представља само себе, нема ни цркву ни заједницу верника, упркос својим помпезним изјавама које повремено даје у медијима. 3. Импровизовао је оно што назива „црквом“ у подруму своје куће, отворено обмањујући јавност чак и у медијима да је реч о „палеохришћанској катакомбној цркви“. 4. Отворено лаже и обмањује у медијима да је завршио верске студије, иако није учинио ништа слично. Тачније речено, завршио је средњу стручну школу за прехрамбену технологију у Елбасану, чак понављајући последњу годину. 5. Он даје „патриотске“ изјаве, док истовремено исмева и презире албанске православне клирике, такође угрожавајући и исмевајући озбиљност верских лидера и свештених лица других вера. 6. Недостатак богословског образовања показује да су његове медијске изјаве о православној вери нетачне и обмањујуће. Овај појединац није зависан од било којег црквеног ауторитета и није одговоран за своје поступке. 7. Његов једини интерес је медијско промовисање и привлачење јавне пажње, без обзира на штету коју то наноси угледу свештеног чина и православној вери. 8. Његове неодговорне изјаве у медијима, под окриљем верског ауторитета, изазивају незадовољство, подстичући непријатељство међу верским заједницама, недостатак узајамног поштовања и као последица тога, међуверску мржњу. 9. Са забринутошћу пратимо његове медијске наступе. Прикупљањем прелиминарних информација од стране медија о особи која не припада ниједној верској заједници, нема никакав аоритет, нема ни одговарајуће образовање те не представља никога осим себе пружило би довољан разлог зашто он не заслужује да буде узет озбиљно. 10. Аутокефална Православна Црква Албаније је једини духовни и званични ауторитет који гарантује очување и промоцију догматских и црквених принципа, која се води од стране својих легитимних тела у складу са својим статутом и црквеним канонима. Сваки покушај, како у прошлости тако и сада, да умањи улогу и допринос Православне Цркве у Албанији пропашће уз благодат и помоћ Божију. Света Митрополија Елбасана, Шпата и Либражда. Елбасан, 16. новембар 2022. године —— 2. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. У цркви се повремено служило док преостало српскко становништво у околним селима и Подујеву није протерано од стране ОВК 1999. године. Више цркава у општини подујево је руинирано, а посебно је страдала саборна црква Св. Апостола Андреја која је брутално запаљена 2004. године, о чему постоји видео запис са ломљењем крстова и паљењем храма. Храм је после поправљен али због лоше безбедносне ситуације Срби пореклом из овог краја не усуђују се да долазе. Приликом обиласка подујевског краја Епархија је после рата 1999. установила да је више српских православних гробаља по околним селима руинирано. Црква Св. Архангела Михаила у Ракитници је уз мања оштећења преживела јер су је поштовали и старији Албанци који су чували предање да је у њој преноћило тело Св. Кнеза Лазара после Косовске битке 1389. 3. Српска Православна Црква и Православна Црква Албаније су две сестринске аутокефалне Цркве са својим простором јурисдикције и имају изузетно добре и братске односе. Православни верници из Албаније често посећују и наше светиње на Косову и Метохији, а у више наврата могли су са нашим свештеницима и монасима да служе и на албанском језику. 4. Због насилне провале и злоупотребе објекта Српске Православне Цркве у селу Ракитници Епархија рашко-призренска ће поднети кривичну пријаву против Николе Џуфке и тражити да полиција разјасни околности око учешћа представника општине Подујево у овом кривичном чину. Епархија рашко-призренска СПЦ 29. новембар 2023. год. извор

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ поводом најновијих дешавања у Епархији аустријско-швајцарској Аустријом се последњих дана шире различите вести о црквеним немирима у овом делу наше Епархије, са различитим недобронамерним, па и крајње малициозним интерпретацијама. Стога, обавештавамо верујући народ најпре о чињеницама и узроцима који су довели до узнемирености и оправдане бриге свих нас којима је стало до Српске Православне Цркве и њеног јединства, нарочито у временима великих криза у свету и код нас. Свештеници Миомир Сандо из Граца и Александар Столић из Инсбрука напустили су својевољно своје парохије и верни народ и прешли у Цариградску Патријаршију (као и двојица пре више година суспендованих свештеника: Александар Станковић из Беча и Далибор Брнзеј из Браунауа, те ђакон волонтер Жељко Симић из Клагенфурта, сва тројица без радног односа у СПЦ), чиме су аутоматски стављени под забрану свештенослужења и, као такви, на простору наше Епархије аустријско-швајцарске немају права да обављају никакве црквене, свештене и светотајинске радње. Не улазећи у оправданост мотива оваквог поступка свештеника који су одбијали сва нуђена решења за превазилажење кризе (отварања места за другог пароха или прелазак на друге парохије), морамо подвући да је њихов чин потпуно неканонски и антицрквен, будући да је обављен без сагласности и уопште молбе надлежном Преосвећеном Епископу Андреју. Шта више, у настојању да обезбеди што безболнији континуитет у раду и функционисању парохије у Инсбруку (која једина од поменутих парохија има свој храм, који и остаје у власништву СПЦ, док је закуп храма у Грацу недавно истекао), Преосвећени Владика Андреј је неправедно, нељудски и непримерено лику једног архијереја Српске Цркве и њене историје, био изложен вређању и поругама инструисане групице (не)верника, и то пред очима овдашње јавности. Ипак, стање се нормализује и у Инсбрук је за пароха постављен протојереј Слободан Радојичић, те овим путем позивамо све вернике поменуте парохије да му се убудуће обраћају за све духовне и богослужбене потребе, као једином надлежном. Врло брзо ће бити регулисан и статус новог пароха у Грацу, о чему ћемо благовремено обавештавати вернике. Оно што свакако може да брине нашу целокупну црквену и ширу јавност, јесте чињеница да овај немир превазилази уско локалне оквире једне Епархије, због директне и неканонске интервенције Цариградског Патријарха, његовог уплива на територију друге самосталне, помесне Православне Цркве и једностране одлуке да прими под своје окриље туђе клирике, што је противно не само устаљеном поретку Православне Цркве, него и досадашој пракси саме те Цариградске Патријаршије (ако се изузме, наравно, најскорије дешавање у Украјини, преседан који је можда отворио Пандорину кутију са несагледивим последицама по будућност јединства Православне Цркве). Уз чињеницу да су и поменути свештеници искористили време сложених међуцрквених односа на свеправославном плану, констатујемо да пред свим овим аргументима престају ингеренције било које локалне Цркве, тј. епархије, и да овакви и слични преседани морају бити постављени у шире, еклисиолошке оквире једног будућег, заједничког и свеправославног решења насталог проблема. До тада, позивамо сва верна чеда Епархије аустријско-швајцарске да на челу са надлежним Епископом радимо на јединству наше Цркве, у Миру Христовом, сведочећи првенствено свако својим личним примером и хришћанским животом, достојно нашем призвању и крсном имену верника Православне Цркве. У Бечу, на дан Св. Киријака, 12. октобра 2023. Информативна служба Епархије аустријско-швајцарске

„Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа“, презвитер др Оливер Суботић. Нови циклус трибина „Православље и млади“ настављен је предавањем презвитера др Оливера Суботића, пароха београдског Храма Светог Александра Невског, уредника часописа „Православни мисионар“, доктора социолошких наука, свештеника са богатим предавачким и пастирским искуством, на тему „Господе, шта је човек…“ (пс. 144) у свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву у четвртак 28. септембра 2023. године. Правећи паралелу између науке и православног хришћанства, њиховог односа према човеку, отац Оливер инсистира на томе да наука треба да се креће у својим методолошким оквирима, притом, не одбацујући је и уважавајући њена достигнућа, јер њен домен је створени свет, док се богословље бави нествореним. Поред бројних суграђана од који су неки колеге, пријатељи, познаници и поштоваоци оца Оливера, предавању је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, док је Анастасија Ђурђевић употпунила уметнички програм, отпевавши две косовске песме. Најављујући предавача, јереј Дејан Трипковић, уредник трибина, подсетио је да је прошло седам година од последњег гостовања оца Оливера и судећи по реакцијама присутних, жеља им је да отац Оливер чешће долази. Трудећи се да оправда поверење публике, он је на почетку истакао да је питање човековог идентитета (ко је човек) често постављано кроз историју, да је наука, у зависности о којој се дисциплини ради, нудила различите одговоре, углавном са феноменолошког, али не и онтолошког гледишта. „Свака наука је дала допринос томе шта је човек, али то не исцрпљује оно што православно хришћанство даје. Православље проширује тај видик у целости, објашњава да човек није само психофизичко, већ и боголико биће“, рекао је отац Оливер, подсећајући да је човек, за разлику од осталог живог света, створен по икони и подобију Божјем, јер човек је биће које у својој творачкој реалности иде и ван ње. У наставку свог излагања, предавач је пажњу посветио разуму, уму и срцу, правећи јасну разлику између прва два. Разум је она сила душе повезана са функцијом мозга, док је ум око душе којом човек созерцава Бога. Срце по православном схватању јесте унутар физичког срца, као орган у органу, оно што заправо човек јесте. „Наш задатак јесте да очистимо наше срце од страсти, да вратимо молитву у ум, јер човек је дат и задат… Ако научимо човека да се моли, да нађе своје духовно срце, њему атеизам неће моћи ништа. Човек који је стекао тај додир молитве са Богом, за њега препрека нема“, подвукао је беседник, закључујући своје слово позивом блаженопочившег Патријарха Павла да будемо људи. Излагање оца Оливера подстакло је присутне, као и ваљевског архијереја, да му поставе више различитих питања. Било је речи и о његовој најновијој књизи „О камену одбаченом…“, која је штампана у трећем издању, а пре доласка у Тужилаштво, отац Оливер је био у Казнено-поправном заводу за малолетнике, где је разговарао са тамошњим штићеницима. Његово предавање заинтересовани ће ускоро моћи да чују на радију „Источник“, а да погледају на интернет страници Епархије ваљевске. Марина Марић епархија ваљевска