Најбољи чланови

Драга децо, драги школарци, Господ нека благослови вас, ваше тате и маме, браћу и сестре, рођаке, учитељице и учитеље, ваше другове са којима се играте, све људе и сву децу. Нека Господ благослови и школе у којима учите, у којима стичете различита знања. Међутим, сви треба да знамо, и учитељи, и наставници, и родитељи, али и ви, ђаци, да је важније од знања да стичемо врлину, односно да постанемо добри људи, а добар човек је онај који осећа љубав прво према својој породици и према друговима, али и према свим људима, према свој природи, према целом свету. То значи да је љубав најважнија. Љубав је најдрагоценији дар који је Бог даровао човеку. Једини услов да би неко био срећан, било да је дете као што сте ви, било да је одрастао човек или можда старац, као што су ваше баке и деке, јесте да у срцу има љубав. Све друго ако има, лепу кућу, најбржи аутомобил, најбољи телефон, пуно новца, најбоље оцене и награде на такмичењу, да најлепше пева или црта на ликовном, да је најјачи и даје највише голова, све је то ништа ако нема љубави за другове, за људе, за децу, за природу. То не значи да не треба да се такмичимо ко ће боље научити, ко ће добити бољу оцену, али значи да не треба да завидимо ономе који је бољи него да се радујемо његовом успеху, а сами да се више потрудимо. Исто тако да помажемо једни другима да боље научимо лекције, јер сви смо потребни једни другима, сви зависимо једни од других. Зато треба да негујемо другарство и заједништво. Треба да се молимо Богу једни за друге. Треба да се молимо да нам наш Бог, Исус Христос, дарује љубав, да будемо ближи Њему, нашем Богу, и да тако будемо ближи једни другима, родитељима, браћи и сестрама, друговима… Ја се молим за вас, децо, да вас Бог чува, да свима подари здравље и радост, а будући да знам да су Богу дечје молитве најмилије, молим вас да се и ви молите за мене, да се молите за читав свет, за све људе, да буде слоге, мира и љубави. Живели, драга децо! Нека вас Бог благослови! Патријарх српски Порфирије https://eparhijabacka.info/2023/08/29/poruka-patrijarha-srpskog-porfirija-djacima-na-pocetku-skolske-godine/

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је: - Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу. Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио: - Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна. Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак. Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника. Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин. У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“. Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке. Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо! Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести. архим. Симеон Анастасијадис https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот. Господе и Господару мога живота! Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, Смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја прегрешења и да не осуђујем свога брата, јер си благословен у векове векова. Амин. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. протојереј Алекдандар Шмеман https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Моје ћерке и ја смо стајале у реду у манастиру да приђемо Светој Чаши. Била је недеља, било је много људи и гомила деце, нека два малишана су чак успела и да се потуку. У рукама сам држала нашу Машу са Дауновим синдромом. Свештеник је дуго (пре причешћа) држао беседу, моја ћерка је била уморна и почела је да буде нестрљива. А мени су већ леђа отпадала. Испред нас, први до Чаше, стајао је дечак који је из неког разлога стално падао на мене. Некако сам држала равнотежу, али сам се, заузврат, нехотице наслонила на оне који су стајали иза мене, и сви смо се непримерено изнервирали. Однекуд иза мене, његова мајка је непрестано пружала руке овом дечаку, додиривала га по рамену и понављала: - Буди стрпљив! Ускоро ће! Помислила сам у себи да би било лепо да пусти Машу и мене, јер имам болесну кичму и дете са инвалидитетом. Али она је ћутала. Најзад је изнета Чаша. Дечак се нагнуо напред, а онда се са стране зачуо глас: - Одмакните се, монаштво иде прво! Била је то нека монахиња. - Дечко, склони се! Монаштво прво, поновила је, стишћући се напред. Гурали су нас у страну. Дечак је почео да се удаљава и тек тада сам приметила да јако храмље, љуља се с једне ноге на другу. На ногама су му искочиле некакве жлезде. У гомили то нисам приметила. „Спинална атрофија“, застењала сам у себи, „сада је јасно зашто је падао“. У нашој недељној школи у московској цркви био је један такав дечак. Дакле, знам каква је ово болест. Нећу вам рећи шта сам мислила о себи. Можете претпоставити. Док сам ја црвенела, зеленела и покушавала да се одмакнем да дечаку буде удобније, свештеник је одједном рекао: - Прво дечак! Онда жена са девојчицом у наручју! То сам ја...Сви смо збуњено гледали у монахињу, која је скоро отворила уста да прими Дарове и укочила се, такође не знајући шта да ради. Али свештеник је био неумољив: - Како се зовеш, дечко? Причестио га је. Затим, Машу и мене... Пустила сам ћерку, леђа су ми била скроз искривљена и једва сам ходала. А онда сам чула уплашени шапат једне жене: - Боже! Монаштво се није прво причестило! Где се ово видело... Шта ће сад бити? Погледала је прво нашу живописну тројку а затим свештеника. А он је, као да се ништа није десило, већ причешћивао ту монахињу. А онда јој је тихо рекао нешто што нисам могла да чујем. Мала сцена, али је узбуркала моје дуго успаване слојеве подсвести. Не спорим чињеницу да монаси прво треба да се причесте. Посебно у манастирима. То је ипак њихов дом. Вероватно постоје нека литургијска и патристичка упутства по овом питању, искрено не знам. Монахиња, као и ја, заправо није могла да примети да дечак има проблем са ногама. И не може да разуме да је мени и другим мајкама тешко да држимо децу. Према правилима, она је морала да иде прва и то је урадила. Али шта је било тако језиво жени која је шапатом изразила своје запрепашћење? Шта је страшно у томе што је свештеник мало одступио од правила и причестио прво дечака са болесним ногама? И било му је жао мене и Маше. Зашто је то, што је свештеник делао из љубави, изазвало тако жестоку реакцију: „Све је изгубљено! Крај света! Ужасно! Монаштво није прво! Шта ће бити, шта ће бити!?” Стварно не разумем.Овде ми падају на памет сцене из наше престоничке парохије. - Шта?! Где ти идеш?! Мушкарци пре свих! — старозаветна баба грудима одгурује народ од миросања. Да је дискретно пустила једног или двојицу мушкараца да прођу испред ње, а затим и сама кренула, то би било дивно. Али она не жури и стоји до последњег тренутка, раширених руку да нико други не може да прође. Старице једва стоје, ослоњене на штапове, деца вриште у наручју, некоме је већ лоше, док млади, здрави, румених образа мушкарци иду напред. Али побожна жена истрајно испуњава своју дужност, коју јој је поверио неко непознат. А неки високи момак јој се чак захваљује: - Хвала бако, све треба да буде по реду. По ком реду? Ко је то измислио? Да ли је неко заиста дошао на идеју да здрав човек треба да иде испред болесних, немоћних, старица које су неким чудом смогле снаге да допужу до храма? У чему је поента да та баба мучи друге старице? Да ли је ово заиста побожност? Какву духовну корист она има од овога? Искрено не разумем. Али вероватно је као и са ћилимима на којима стоје свештеници. Не знам ко је то смислио, али нема горег греха него да га лаик згази. Или ево још једног случаја. Био је радни дан, и није дошло много људи у цркву. Мало даље од свих стајала је млада жена са сином у колицима.Таква деца се одмах препознају. Недалеко је Центар Дима Рогачев, где се лече деца од онколошких болести. Некад их пусте у шетњу, па дођу у наш храм. И ово дете је очигледно било једно од њих. Мршав, блед, са маском, са ћелавом главом. И иста мршава, бледа и исцрпљена мајка. Стајала је по страни, вероватно да се њено дете не би случајно заразило, што је сасвим разумљиво. Кад је свештеник изашао да причешћује, подигла је свог сина из колица и кренула прва, са сином у рукама, да се причесте. - Чекај, прво мушкарци! — одједном јој рече један крупни човек. - Али, треба само да се причестимо и одемо, тихо је одговорила мајка. - Прво мушкарци! Тако је по канону! Какав канон? Ко је то измислио? Да одрастао мушкарац треба да одгурне жену са смртно болесним дететом. Од љубави је важнији неки „канон“, чија суштина никоме није јасна. И да ли он уопште постоји? - Жена са дететом нека приђе! – рекао је строго наш отац. Причестила је сина и отишла. А онда је током проповеди свештеник покушао да објасни да се мора имати саосећања за немоћне, за децу, за старе, за слабе. То је Христу најважније и најдраже. - Главна ствар је љубав! — нагласио је свештеник. Сви смо климнули главом у знак сагласности. Али већ на следећој служби, неко је опет рекао: „Стани! Мушкарци пре свих!” И тако су старице, мајке са бебама и болесници стајали последњим снагама, док су мушкарци испред њих ходали у сређеним редовима. Шта тај свештеник разуме о хришћанству... аутор: Елена Кучеренко https://www.pravmir.ru/muzhchiny-pervymi-eto-kanon-starushka-otodvigala-ot-chashi-zhenshhinu-s-bolnym-rebenkom/

Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености. Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије. Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије. Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца. Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако. Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност. Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали. Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства. По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса. Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање. Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи. Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење. Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији. Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса. У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима. У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну. Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало? “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“ Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници. А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена. “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“ Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима. Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ . Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“ “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос. Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан. Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао. Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века. Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“ Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.” Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”. Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизевши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове. https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini/

Мудра реч изговорена у право време може да вас натера да размишљате и промените, подржите и инспиришете. Сигурно је свако од нас некоме рекао или чуо утешне речи упућене нама: све ће се вратити у нормалу; време да се камење разбацује и време да се скупља; све је то таштина сујете и мука духа; све пролази, проћи ће и ово; све има своје време... Већина ће ове речи највероватније приписати народној мудрости, можда руским пословицама или чак делима класичне књижевности. Они се такође налазе тамо, али њихов примарни извор је једна од поучних књига Старог завета – „Књига Проповедника“. Према већини старозаветних проучавалаца, Књига Проповедника је написана крајем 3. века пре нове ере. Било је то тешко време после источног похода Александра Великог (334–325 п.н.е.), који је означио почетак новог светског политичког поретка и нове хеленистичке ере, рођене у сукобу, а потом и дијалогу древних и источних култура. Сукоб је укључивао и грчку и старозаветну традицију, које су биле туђе једна другој. Смена ера – то се већ дешавало у вековима који су дошли пре нас (Проп. 1,10). Можда је разлог писања ових невероватних редова био урушавање уобичајеног начина живота, „девалвација смисла и духовно „сагоревање“,“ лични и имовински губици, повезана искуства, или је то била жеља да се уопштавају искуства наших предака и да га поделимо са својим потомцима, да их опоменемо због грешака – да оставимо својеврсни духовни тестамент. Ауторство текста је контроверзно питање. Сама реч „еклизијаст” значи „скупштина, заједница људи” (на хебрејском). Стога су истраживачи изразили идеју да би аутор могао бити чак и „филозофски круг”. Неки западни библичари пишу о Проповеднику као о мудрацу или учитељу „у школи мудрости“, али нема поузданих података о њему. Први стих „Књиге“ каже да су то „Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму“, односно светог пророка и краља Соломона. У прилог његовом ауторству говори и карактер текста, сличан другим делима краља Соломона, на пример, „Књига мудрости Соломонове“. Осим тога, из текста је очигледно да је аутор дубоко ерудитан и да има не само свакодневно искуство, већ и знања неопходна за управљање државом. Стога се у црквеном предању управо он сматра аутором „Књиге Проповедника“. Реч која се најчешће понавља је „таштина” (јевр. „дах”, „дах”, „налет ветра”). Појављује се у тексту 38 пута, у свим поглављима осим у 10., посвећеном расправама о мудрости. Коментатори Проповедника наглашавају да то треба схватити као да се односи на „нешто привидно, краткотрајно, пролазно, несхватљиво, па чак и противречно“: Таштина сујета, рекао је Проповедник, таштина сујета – све је таштина! (Проп. 1, 2).  Проповедник је једна од најмањих књига Старог завета. Текст се састоји од свега 12 поглавља, подељених у различит број стихова – од 12 до 29. Истраживачи издвајају 6 тема које аутор разматра: Бог Створитељ и однос људи према Њему, трудови и бриге, богатство и сиромаштво, срећа и задовољство, мудрост и незнање, моћ и сујета свега. Можда је међу свим речима Проповедникова расправа о теми све има своје време (Проп. 3,1) најпознатија и често се цитира: За све постоји време, и време за сваку сврху под небом: време за рођење и време за умирање; време да се сади, и време да се ишчупа оно што је посађено; време убијања и време исцељивања; време уништавања и време грађења; време за плакање и време за смех; време за тугу и време за игру; време разбацивања камења и време сабирања камење; време за грљење и време за избегавање загрљаја; време за тражење и време за губљење; време за спасавање и време за бацање; време цепања и време шивања; време за ћутање и време за говор; време за љубав и време за мржњу; време за рат и време за мир (Проп. 3 :1–8). Аутори чланка о „Проповеднику” у „Православној енциклопедији” А.К.Љавдански и Е.В.Барски сматрају да овде не говоримо о привременом аспекту људске делатности, већ о томе да је све на свету подређено вољи Божијој; са њом човек мора да усклади све што ради у сваком тренутку свог живота.” Истовремено, морамо запамтити да све што Бог чини траје заувек (Проп. 3:14). А пошто човек не може да схвати дела која Бог чини (Проп. 3,11), онда је најразумније да човек у свом животу чини добро и памти да ће ... Бог ће судити праведнима и злима; јер је време за сваку ствар и суд за свако дело (Проп. 3:17). Занимљиво је приметити да савремени научници имају различита мишљења о тексту Проповедника. Тако неки од њих имају негативан став према њему, карактеришући га само као мрачну позадину за Јеванђеље; други сматрају да овај древни текст садржи одговоре на питања и недоумице људи 21. века. У тексту видимо како аутор Проповедника иде путем од сујете и очајања до вере и наде и долази до јединог могућег закључка: суштина свега: бојте се Бога и држите се заповести Његових, јер ово је све за човека; јер ће Бог свако дело извести на суд, па и сваку тајну, било добро или лоше (Проп. 12,13-14). Можда су у праву они који су сигурни да је „Проповедник“ потрага за одговором на вечно питање: зашто живим и како да нађем праву срећу, чији је одговор садржан у Беседи на гори. Понекад ни сами то не знамо, али нам у свакодневном животу помаже мудрост „Проповедника“, јер се многи судови из ње огледају у народним пословицама. Ево само неколико примера: „Боље паметно богохуљење него безумне похвале“ ( Боље је слушати укоре мудраца него песме безумних (Проп. 7:5)), „Много новца и још више“ ( Ко воли сребро, не пуни се сребром, а ко воли богатство нема користи од њега (Проп. 5,9)), „Не копај другоме рупу, иначе ћеш и сам у њу пасти“ ( Ко ископа рупу у њу ће пасти, а ко разори ограду, змија ће га ујести (Проп. 10,8)), „Све на свету није створено умом нашим, него по Божијем суду“ ( Тада ја видео сва дела Божија и открио да човек не може да схвати дела која се чине под сунцем (Проп. 8 , 17)) и др. Често се може наићи на суд да се „Књига Проповедника” од осталих старозаветних књига разликује по песимистичком тону, скептицизму и иронији, што читаоце понекад одбија од ње. Али овај утисак се јавља тек при првом упознавању, али када прочитате његов текст, он постаје инспиративан и пун наде. За све постоји време, а можда је сада време да се отвори Еклезијаст... https://www.eparhia-saratov.ru

Пост је успостављање нових вредности људске личности.Још бих додао - најсавршенији. Све што је ниско пред Богом постаје ниско и за човека. Све што је високо пред Богом постаје високо за човека. Није тешко видети да се човек штимује, улази у тон, ум, дух неког вишег живота, који још не схвата у потпуности. И улазећи у тон, у ум, у филозофију вишег живота, он га све боље поима. Немогуће је спознати океан божанског живота без уласка у њега. По томе се права религиозна мудрост битно разликује од апстрактне филозофије. Суштина знања је нови живот, нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Све ово ново је божанско и укорењено је у бесмртности. Вреди га тражити, пронаћи, радити на њему, дисати га целим животом... Овде почиње мистерија другог и последњег рођења човека. У нерелигиозном животу увек тражимо нови живот. Дух новог и извесна чежња за њим прати нас свуда у овом свету. Све нас гура на нешто ново, вришти о потреби за новим, све нас тера на нешто ново, хтели ми то или не. Нова година, нови дан, нови час, нови тренутак... нови излазак сунца, нови месец, ново пролеће, ново лишће. Све више нове одеће, све више нових вести које човечанство јури, нових предмета који привлаче пажњу и интересовања у свим областима књижевности, технологије, моде. Живимо и цео наш свет живи у некаквој револуцији новог. Непотребно је рећи да нас та нова ствар, коју ми стално тражимо и стално налазимо, ни на који начин не засићује, не задовољава. Гутамо је као ваздух, као пару, нова је у свим областима живота и културе; али наше срце, наш дух остаје гладан, незасит, све више и више раздражен и узнемирен сталним неуспехом и незадовољством, у потрази за нечим новим. Трагачи за новим и новитетима не схватају да је осећање које их поседује, у суштини, религиозно осећање. Не може се задовољити новим новинама, новим романом, новом политичком теоријом, новим сто или хиљадама марака (долара). Овај осећај је дубок. Она долази из последњих дубина човека и задовољава се само кроз ове дубине. Само човек рођен новим рођењем духа у свет правих и вечних вредности налази прави мир. Мир срца, мир духа, прави живот. Ово ново рођење је његова суштина и његова истина. Ово је заиста ново, оставља човека заувек да осећа и доживљава ту новост као сталну пуноћу бића. Истинска новина је стална неисцрпна корист додиривања истинског Бића. Лажна новина је душевни свраб. Човек непрестано иритира већ иритирану периферију своје свести, своје психе. Материјалне вредности којима душа жели да се засити само иритирају и пустоше душу. Свраб психичког и физичког незадовољства мучи човека у свим областима живота, у свим његовим угловима и подземљу. Где год се човек баци у свој стари свет да би задовољио своју душу и своје тело, у које год материјалне сфере улазио, свуда му срце, његов дух (а самим тим и он сам) одлази у незадовољству, често у збуњености, малодушности, очају. Истина живота се не налази ни у чему новом... Све ново је старо смеће душе, одавно јој познато. Ново је и даље исти лавиринт бескрајних старих искустава, обновљених на стари начин. Из овог зачараног круга старих искустава, новина, визија, старе логике, старих еуклидских истина постоји само један излаз: Христос. Ту лежи откриће новог света. Потпуно нов, за разлику од било чега старог. Ново, не за час, не за годину, већ за све године; засићујући до краја људско срце. Овде се приближавамо разумевању поста, значења поста као уздржања, чувања од неистинитих или невечних вредности; од неистинитих или невечних односа. Неистинита вредност је илузорна вредност, створена само болешћу душе или неутаживом потребом тела. Невечна вредност је вредност само за тренутак (земаљска храна, сан итд.)... Ова вредност, сама по себи безгрешна, постаје неистинита, лажна, када је људи претворе у вечну, у последњу вредност човека , односно замењује човекову сврху у животу. Пост, у својој идеји и у свом правом духу, отреса са човека све што је неистинито, илузорно и све сувишно што се већ претворило у нешто самодовољно за човека и заклонило му камењем улазак у истину. Чисто земаљско се не супротставља небеском, већ се с њим хармонично слаже. За хришћанску свест, нечистота не лежи у материјалној природи као таквој, већ у нарушавању истинског односа између небеског и земаљског, духовног и материјалног, у унутрашњем, срчаном животу човека. Нечистоћа је увек излаз, испадање из воље Божије, која успоставља истински склад живота света. Нечистоћа је кршење заповести, непослушност и отпор Богу, Његовом плану за свет и за човека. Чистима је све чисто (Тит. 1, 15), јер чист човек, односно човек укорењен у вољу и истину Божију и ни у чему је не нарушавајући, увек поступа чисто, законито, богооткривено, и за њега је, заиста, све у духовном и материјалном свету чисто и неискушење. Нечист, односно самовољни, егоцентрични човек (или дух), лутајући својом вољом (попут јеванђелског блудног сина) ван складног живота Очевог, нарушавајући Његову вољу, остаје у својој нечистоти, у свом блуду, у нарушавању правих животних односа... И тада за њега све постаје грешно, јер је центар његовог бића и човечанства ван Бога. Пост је откривање мудрости, правилности и чистоте односа према свему, кроз повратак чистом извору живота, Богу и послушности Његовој речи. Пост је уздржање; смислено и доследно уздржавање од свега што није истинито и што није вечно. Али пост није само негативно уздржавање; то је и позитиван приступ истини, укус истинског живота. Уздржање није центар Великог поста. Средиште Великог поста је управо кушање истина воље Божије, Богом утврђен животни склад ствари. Пост је потпуна послушност Богу. Чедност света. Једење посне хране и неједење посне хране није само одбијање једне врсте телесне хране и једење друге врсте... Некушање и јело пролазе кроз читаву дубину човековог живота, додирујући његове темеље. Пост је одбијање да се људским срцем и умом окуси све привидно, неистинито и невечно. Тотална тежња да се окуси вечно и истинито. Детињасто и наивно, понекад људи мисле да током поста треба да једу само оно што не воле (све неукусно) и да се одрекну свега што воле (укусно). Ово је, наравно, детињаст концепт поста. Има нешто истине у томе, али не пружа истинску апстиненцију. Упражњавати своју вољу у кушању свега што није укусно и у некушању свега што је укусно није лоше. Али ово је само спољашњи задатак, само апстрактна обука воље. И посно се може јести укусно... Чак и Василије Велики каже да су они који посте, посебно осетљиви на укус и укус и најједноставније хране. Дакле, овде се дешава нешто дубље. На пример, посно једење хране увек ће бити благодатно јело када човек у свом срцу искрено захваљује Богу на дару јела. Сва посна храна је нека одскочна даска срца ка небу и Богу. А, напротив, сва храна је оскудна, чак и сува, када се једе без овог осећања срдачне захвалности Богу, даваоцу сваког добра... Благословен је сваки пост који открива и евангелише Бога. Свака реч која говори истину, свако дело које показује понизност, кротост, добронамерност људског срца. Пост је дубоко позитивна, благо активна појава. Зато Господ онима који посте заповеда да не помрачују своје лице, него да помажу главу и умију своје лице. Пост је радост, радост духа, тријумф вечности над временом, победа истине над лажима, љубави над мржњом, светлости над тамом. Пост је цвет живота, најбоља песма човека на свету: песма која се претвара у ускршњу химну. Сасвим је природно после овога рећи да је скроман однос према животу раван, уски, материјалистички, мизантропски или животињски став. Неразумевање поста и уздржавања је неразумевање сопствене ружноће. Неразумевање посног, уског пута срца ка Царству Божијем је неуспех у разумевању нечије дубине и ширине у Богу. Људи са искуством у духовним стварима врло добро знају да "који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни." (Гал. 6:8). Они који сеју у тело, не касније, већ сада, у извесном смислу, жању поквареност; они који сеју у дух не жању касније, него одмах, живот вечни, у виду оплемењивања духовног слуха и вида, изоштравања сагледавања духовних истина, бољег слушања заповести Божијих, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, лакоће срдачне молитве, дирљивог небеског смирења и мира Христовог, за којим тако жуди свако срце. Пост није само напор душе да једе све што није укусно... Пост је сејање у Дух, причешћивање Духа Божијег, и зато се пост увек завршава и испуњава се у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христа, што чини да се пост не манифестује као негативна радња, него као позитивна, тежња ка Причешћу Христовом, најпотпунијем животу у Њему. Све остало је припрема... Пут не треба да постане самодовољан и затвори сам циљ пута. Али пошто човек често живи у свету управо због овог живота, не схватајући да му овај живот није циљ, већ само пут ка циљу, пост се обично доживљава као нешто изван циља, као нешто што има значење само по себи, као извођење познатог ритуала. Зато су постојали, а и сада се често налазе међу хришћанима, они који сматрају да је велики грех окусити чак и млечне производе (а да не говоримо о месу) током поста, али остају у свом нељудском и тврдокорном окамењеном срцу у односу на свог ближњег. Своје комшије без гриже савести гурају у храму, љуте се на оне који им се не клањају и зелене када сазнају за добро и срећу других; говорећи у друштву, разоткривају себе, своје врлине, своја познанства... Немогуће је разумети некога ко пости и остаје међу својим ситним интересима, клеветама и духовитошћу. Ово је нека врста деформитета духа. Немогуће је разумети механички пост, баш као и механичку молитву. Људи који посте и механички се моле, по обичају само несвесно, варају не само себе, него и Господа. Пост није ритуал. Пост је холистички јеванђелски поглед на свет. Архиепископ Јован (Шаховској) https://psmb.ru/

Игумaн Нектариј (Морозов) : – Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио. Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут. Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас. Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно. Свештеник Валериј Духањин : – Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца. Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања. Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке. Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра. Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу. У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже. Свештеник Димитриј Шишкин : – Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи. Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем. https://www.pravoslavie.ru

Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

Дошли смо до прекретнице која раздваја две године. Једна је прошла, можда са неуспесима, можда са тешкоћама и тугама, али не без наде. А сада чекамо још једну годину, бољу, светлију, повољнију, мирнију, успешнију. Боља година и бољи свет. Наше жеље и наде су добре, разумне и свете. И желимо да се остваре! Желимо бољи свет, што значи да ми, људи, постајемо бољи. Желимо бољу годину, а то значи да ће послови људи бити бољи и светлији, пунији. А постати бољи значи радити више и више се молити. Радите и штедите. Радите и чистите земљу да би могла да роди. То је земља која нас окружује и храни, и она од које је направљено наше тело. Очистите, преорите, посејте, уклоните коров и трње. Иначе не може бити лепа, богата и плодна. И такође је заштитите. Заштитити од чега? Од животиња? Да, и од животиња такође. Али, пре свега, заштити од злих духова, од сатане и његових слугу. Почетком године воде се освештавају јер вода рађа и подржава живот. И не освећују се само воде, већ и њиве, баште, земље, пчелињаци, виногради, резервоари, куће – све што човек има. Да би се све ово, осим тога, заштитило од звери у људском обличју, од слугу и робова сатане. Сви који без икакве мере експлоатишу земљу, планине, воде и шуме су похлепни! Све руше, скрнаве и пустоше зарад новца. Али ,они сами су увек празни и опседнути духом празнине. Дакле, нису они ти који сносе главну кривицу, већ њихов отац и господар, зли ђаво. Нису само они похлепни, већ и они који медијским и другим средствима скрнаве и загађују наше душе и тела, наше животе. Душе наше и наша тела, односно земља од које је састављено наше биће, треба да буду чисти, мирни, светли. Међутим, они све упрљају, разболе и онда напусте. Њихов једини мотив је новац. Како да се заштитимо од ових искушења која нас нападају непрестано и у све новијим, суптилнијим и „невинијим“ облицима? Како да заштитимо своју душу, тело и отаџбину? Само радом, поштеним радом и молитвом. Рад и молитва су прве активности које је Бог одредио човеку, као заповест, као позив, на самом почетку, у рају. Рад је светиња и сви разумеју његову важност и вредност. Шта је са молитвом? У ствари, то је и посао. Разговор са Богом је рад и уметност, активност која захтева много стрпљења, али је апсолутно неопходна. Тек са молитвом душа истински дише, јер је Бог Истина и зрачи истином, храни се и прима живот, јер је Бог истински Живот и Извор живота. Први људи у рају примили су заповест да гаје и чувају молитву (уп. Пост. 2,15). Земља је, како је тамо написано, сама од себе родила (уп. Пост. 1,11-12), а животиње су биле покорне људима. У стварности, ова заповест је значила да он мора да негује молитву и штити свој ум од злих помисли. Уосталом, само ово и некада и сада може човека учинити бољим, чистијим и срећнијим, да постане добар и чист, сличан Богу добром, и благословен вечним блаженством. Молитва значи не само разговор са Богом, већ и слушање, стање пажње и опажања. Уосталом, у разговору је понекад мудрији онај ко уме да ћути и слуша. Бог је дошао да нам буде што ближе, у нама. Он нас воли и жели дијалог љубави са нама, што дуже, бескрајно, вечно. А сада само од нас зависи колико времена ћемо да посветимо нашем Добром и Свемогућем Богу, Оцу Небеском, Љубљеном Сину и Светоме Духу. Дакле, желимо да ова година постане Божија, да буде добра, као што је Бог добар. Затим, да мрзимо зло, као што је написано: „Ви који љубите Господа, мрзите зло“. (Пс. 96:10). Да мрзимо зло, односно деловање сатане у нама и у свету. Не треба мрзети људе, који су ипак наша браћа, жртве које су пале у сотонине канџе због своје похлепе, гордости, беса, мржње, зависти, среброљубља, жудње за влашћу, љубави према задовољству, блуда итд. А друга битна ствар је - „Мрзећи зло држите се добра.“ (Рим. 12:9), то јест, Бога. Он је свемогућ и сведобри, али је и свеправедан и свесвет. Прилепимо се за Њега — то је молитва. Посветимо Му више времена. Он је љубав и њен извор, сама лепота и снага и њихов извор. Посветимо време Њему, као што се посвећујемо драгим и вољеним људима. И видећете чудо – како и сами постајемо доброта, као Он! Светлост као Он! Чистота као Он! Праведност као Он! Срећа и вечност, као Он! Сами бирамо своју молитву - акатисте, молебан, Псалтир, а Светој Литургији ћемо, наравно, присуствовати што чешће. Важно је да Му посветимо што више времена у наредној години. Одбацимо зло које нас мучи и лишава мира, и оно ће нас напустити. Заволимо доброту, односно Бога, и прилепимо се уз Њега, и Он ће нам доћи Духом Својим Светим. И, молитвом, Он ће заувек остати у нама, и тако ћемо бити срећни у Њему и са Њим. Свети апостол Павле пише да „ко призове име Господње биће спасен“ (Дела ап. 2, 21), а на другом месту: „нема другог имена под небом датог људима којим треба да се спасемо“ (Дап. Дела 4:12). Дакле, сваки пут када призовемо име Господње, ми смо спасени. Спашени смо од великих и малих зала која нас растужују, и коначно смо спасени од силе сатане. У име Господа Исуса Христа, само Њиме, сједињени смо са Богом и у Њему смо мирни, радосни и срећни. Сретна Нова година свима! Архимандрит Андреј (Коројан) https://pravoslavie.ru

У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org

Не засени Бога – „Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше. “ (Лука 12:34). О каквом благу говори Христос, како да правилно поставимо своја срца? „Ове речи је Господ изговорио после параболе о лудом богаташу који је, због своје привржености земаљскoм благу, уништио своју душу. У Јеванђељу по Матеју Господ супротставља земаљско благо небеским, приврженост свету тежњама ка небу: "Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду."(Матеј 6 :19–20). Јасно је о каквом се благу овде говори; Господ директно указује Својим ученицима: "Иштите изнад свега Царства Божијег, и све ће вам се ово додати "(Лк. 12, 31 ). Постоји такав израз - искрена наклоност. Да парафразирамо цитат из Јеванђеља, можемо рећи следеће: где се налази оно што сматрате својим благом, ваше мисли, ваша љубав и ваша срдачна наклоност биће усмерени ка томе. Људи се везују не само за жива бића, већ и за ствари, за своје богатство, куће, аутомобиле, претерано обиље хране итд. Морамо схватити да је срце душа са којом ћемо се преселити у други свет, а у небеском свету нећемо наћи оно на шта смо навикли овде на земљи. Можете ли замислити како ће страдати душа човека ако изгуби оно за шта је био везан овде на земљи? На то нас упозорава Господ, због чега хришћанство позива на борбу против страсти. Морамо се чешће подсећати на ове важне речи. - Али ми смо светски људи, имамо много различитих обавеза и везаности: породицу, посао, наше хобије итд. - Овде се не ради о занемаривању својих одговорности, већ о претераном везивању за нешто што заклања Бога од нас. Задатак особе је да постави праве приоритете током земаљског живота и стави односе са Богом на прво место. Господ је рекао:" Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене није Мене достојан" (Матеј 10:37 ). — Испада да мораш да волиш Бога свим срцем, а своје ближње мање...Али не можете то наредити свом срцу! Ми не видимо Бога, а наши рођаци су увек у близини. - Ову заповест морамо правилно разумети. Ако волим своје ближње и они су у мом срцу, онда волим Бога. Љубав према Богу гајимо кроз љубав према ближњима, пре свега, према породици, ближњима. У породици учимо да жртвујемо себе, свој мир, време зарад вољене особе и тада ће се способност разумевања, попуштања и љубави испољити у односу на друге људе. Породица је школа у којој се уче хришћанским врлинама. Христос говори о нечем другом: не правите идоле од својих вољених. Оно што стално видимо, посебно у односу на нашу децу. Христос захтева да се Њему да прво место у нашој љубави. Срце мора бити чисто – „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! “ (Матеј 10:16). Десето поглавље Јеванђеља по Матеју почиње избором апостола. Господ их шаље изгубљеним овцама дома Израиљевог уз проповед Јеванђеља: „Проповедајте да се приближило Царство небеско“ (Матеј 10,7). На шта Он упозорава ученике и како треба да правилно разумемо ове речи? — Шаљући своје ученике да проповедају, Господ им указује на опасности којима ће бити изложени. Проповед је увек видљива или невидљива борба са ђаволом. Непријатељ делује преко људи, поставља разне препреке, а Господ унапред припрема апостоле за ову битку. Из Светог Писма знамо како су апостоли били прогањани, како су били пребијани и стављани у тамнице. Зато им Господ каже да ће бити као овце међу вуковима, и позива их да буду разборити, опрезни и мудри, као змије. Морате да разумете ко стоји испред вас, да ли се тој особи може веровати. Змија увек избегава сударе са другим животињама и људима; не напада ако је не додирнете. Дакле, наша проповед не треба да буде агресивна, наметљива, она захтева флексибилност, нежурност и опрез, о чему Господ говори. Не можете сметати особи, захтевајући да се одмах придружи редовима Христових војника; то може изазвати одбацивање, чак и мржњу. Човек мора проповедати Христа, пре свега, својим хришћанским животом. Тада ће вас људи погледати и рећи: „Овај човек је заиста православни хришћанин“. - Шта значи „безазлени као голубови“? О каквој једноставности причамо? — Голуб и змија су две супротне слике, али је Исус искористио њихове навике да покаже како верник треба да се понаша у свету пуном зла и агресије. Имајући мудрост змије, морамо остати отворени у комуникацији са другима, то јест, „безазлени као голубови“. У преводу, који је близак оригиналу, говоримо, наравно, не о тој једноставности, већ о срдачној чистоти. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети "(Матеј 5,8 ). По хришћанском схватању, људи који не само да не чине зло, него и штите своју душу од лоших мисли и жеља, сматрају се чистих срца. Да ђаво не би могао да пусти корен у срцу, оно мора бити чисто. Исто тако, човек који иде на беседу мора бити чист као голуб, да му ђаво не би изобличио речи. Делом смо и фарисеји – „Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто.“ (Лк. 14:8-9). На шта нас Господ упозорава? – То је рекао Господ када је у суботу био позван код једног од старешина фарисеја. Власник куће није био обичан човек, он је био ревносни чувар Закона. А Господ, исцеливши додиром човека са воденом болешћу, још једном је посрамио фарисеје питајући их : " Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни?" (Лука 14 :5) Они су ћутали. И када сви у кући почну да сједају, а гости се труде да заузму више почасна мјеста, Христос изговара ове ријечи упућене фарисејима, који, како се каже у Јеванђељу, " воле зачеља на гозбама и прва мјеста по синагогама. "(Матеј 23 :6). Односно, они су се већ трудили да се истакну у овоземаљском друштву, уздизали су се изнад других људи, сматрајући их грешницима који нису држали Закон, а себе светима. Тако су били сигурни да су им у Царству Божијем одређена почасна места. Али Господ опомиње: "Јер сваки који се узвисује понизиће се, а ко се понизује узвисиће се "(Лк. 14,11 ). То се односи делимично и на нас, делимично смо и ми фарисеји. Они који посте, читају Свето писмо и разумеју нешто о духовном животу, за разлику од оних који ништа од овога не чине, често су као фарисеји и гледају са висине на своје ближње. Читајући ову јеванђељску параболу, треба да обратимо пажњу на себе: зар се не поносимо својом „духовношћу“, зар себе не сматрамо бољим, достојнијим од других? Блажени Теофилакт Бугарски у свом тумачењу каже да је сваки човек који ужива велике почасти у свету јадан и низак пред Богом. „И свако недостојан високог места, а који га себи присвоји, биће понижен пред Богом у време коначног суда, макар у овом животу био изнад свих осталих. По природи је сваки човек недостојан узвишења. Зато, нека се нико не узвисује, да се не понизи до крајности.” Свети праведни Јован Кронштатски нас позива да се стриктно држимо ових јеванђелских редова: „Од рођења сте позвани у хришћанство; Гледајте, не усуђујте се да сматрате себе супериорнијим и не будите изнад било ког хришћанина, већ себе сматрајте последњим од свих. Господ, који вас је позвао својом милошћу, зна каквог сте места достојни.” Протојереј Димитрије Шевченко https://www.eparhia-saratov.ru

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару и удружење грађана "Д бест фести" ("The best festi") позивају вас на празничну манифестацију Божићно сеоце код Храма, која ће бити одржана од 27 децембра 2023. до 15. јануара 2024. године.

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Kако покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Kорићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Kнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Kада је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Kорићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Kорићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Kолошанима 2:19) Kоји је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Kоји је свет. Архимандрит Захарије (Захариу); “Скривени човек срца,” Издавач - ствропигијални манастир Св. Јована Kрститеља, Есекс 2007, стр. 11-26

Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже? Kажу да много дави.. -Ако ли проповеда краће? Журио се. -Ако ли лепо пева? Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке. -Ако ли не пева лепо? Није требао да постане Поп. -Ако ли посећује парохијане? Никада га нема, ко зна где све иде. -Ако ли не посећује парохијане? Седи само кући. -Ако ли нема деце? Не схвата оне што имају децу. -Ако ли има децу? Нека прво научи своју децу. -Ако ли попадија ради? Потегао је да се обогати, много га интересује новац. -Ако ли попадија не ради? Обоје се натоварили Цркви да их издржава. -Ако ли га интересују национални проблеми? Много се бави политиком. -Ако ли се не бави политиком? Онда је комуниста. -Ако ли Цркви приложи новчани прилог? Има откуда, зар му мало свет даје. -Ако ли захтева да се Црква украшава? Велики је расипник. -Ако ли не украшава Цркву? Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа. -Ако ли има добар ауто? Тера Поп моду јер има одакле. -Ако ли нема ауто? Изиграва сиромаха. -Ако ли гласније служи? Много се дере. -Ако ли тише служи'? Не можемо да га чујемо. -И да је врло добар Свештеник? Ипак бољи је онај из суседне парохије. -И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије? Е,наш је био бољи. -Ако ли је млад? Нема искуства. -Ако ли је стар? Он је за пензију. -Ако ли се лепо понаша? Он је љигавац. -Ако ли ствари отворено изнесе? Много је груб. -Ако ли са неком женском подуже прича? Е ту већ има нешто. -А када умре? Е Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6686

Пресвета Богомати, свих жалосних радости, дарујеш нам здравља и духовне радости, а од нас одагнаваш туге и жалости и увек хиташ када смо у опасности! Сигурно си пристаниште узнемиренима, неочекивана и радосна посета болеснима, снага немоћнима, помоћ изнемоглима, утеха презренима и заборављенима! Богомајко, ти си брзо утешење очајнима, бринеш о залуталима и заблуделима, изабране ка небеском наслеђу управљаш јер пут ка Христу непрестано осветљаваш! Својом чудотворном иконом нам јављаш милост Божију и реке чудеса изливаш, пред њом се исцелила болесна Јефимија када се Богомајци са сузама молила! Сузне молитве Богородица услишава, своје помоћи искрене душе не лишава, од беда и невоља сигурно нас спасава! Господу нашем и Владичици нашој слава! Милош и Марија Димић https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Када је наше срце спремно за нешто, оно нам даје сигнал. Оно зна шта хоће, зна шта треба да уради. Наша логика, наше знање и наши страхови обично постају препрека да се нешто оствари. Неодлучност је људски квалитет. Овај квалитет поседују не само кукавице, већ и зли. Човек који верује Богу, ризикује. Не плаши се неуспеха, није плашљив, не осећа неизвесност за сутра. Наравно, Бог нам је дао и памет да не чинимо ствари које ће нас довести у пропаст. Другим речима, немојмо рећи: „Верујем у Бога, Он ће ми помоћи...“, и скочити из авиона без падобрана. Многи људи, док живе у крилу цркве, оклевају у доношењу одлука. Стога много пута ту одговорност пребацују на своје свештенство. И то је грешка. Човек може добити савет од духовника, али мора сам да донесе одлуку о свом животу: чиме ће се бавити, са ким ће се венчати, колико деце ће имати, која имена ће им дати, итд. Много је људи – можда сте међу њима – који желе да се венчају, али то не чине (а као разлоге наводе то што немају новац или добар посао); желе да се замонаше, али то не чине (као аргумент истичу да нису добили знаке); желе да покрену сопствени посао, али се не усуђују. Они нешто желе, али у пракси показују да то уствари не желе. Крију се иза разних изговора. Њихова неодлучност им изазива психичке проблеме. Често постају нервозни. Падају у депресију, иако ми много пута мислимо супротно – да је депресија та која их чини неодлучнима. Људи с правом кажу: „Превише анализе води до парализе“. То је оно од чега патимо. Божији човек ће спустити ствари на земљу, размишљати логично и донети одлуку са Богом напред. Многи људи се стално жале на своје животе, а разлог томе је заправо њихова неодлучност. Као што знамо, једно мислимо, друго говоримо, треће осећамо а четврто радимо. Па, после тога, кривимо живот, нисмо криви ми, криви су нам други други! Свако води своје битке и свако има право да бира. Боље је донети одлуку, чак и ако ти не помаогне, него ништа не чинити. Коначно одлучено! Уради то и Бог зна. Молите се, препустите све Богу и идите даље! Онај ко оклева, лаке ствари доживљава као тешке и недостижне. Како народ каже, "ако", "можда" и "али" никога никуда нису довели. архим. Павел Пападопулос https://www.bogonosci.bg

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем. Чекʼ да видим. Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику. Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику. Шта у Србији значи прилика? Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан… Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години. Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу. Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића). Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама. Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици… Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице. Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице. У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима. Тај сјај – то је живот.” https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4

Још док сам био ђак богословије на Цетињу, слушао сам приче богословаца из Београда и околине, који су ми приповиједали о старим појцима у београдским храмовима који су појали на необичан начин. Говорили су ми да је само дио таквог појања записан у нотним зборницима Барачког, Ластавице, Ченејца… Велики дио таквог појања могао се једино чути од тих старих појаца, којих је било све мање. Морам да признам да су ове приче имале пресудан утицај на моју одлуку да своје школовање, након богословије, наставим на Богословском факултету у Београду, будући да сам желио да старе појце што чешће слушам, те да се на тај начин напајам са самих извора српског црквеног појања. Када сам уписао факултет, врло брзо сам почео да обилазим тамошње храмове, одлазећи на бденија и литургије. На моје велико разочарење, стари појци су већ увелико своја мјеста за пјевницама уступили момцима који су, попут мене, завршили неку од богословија Српске православне цркве. Још неко вријеме сам трагао за њима по разним храмовима, да бих после одређеног времена са тим престао, будући да сам изгубио сваку наду да ћу бар некога од њих пронаћи. Међутим, наредне године, за вријеме октобарског испитног рока, након положеног испита из Старог завјета, потпуно непланирано сам се нашао на бденију у једном од храмова у којем до тада никада нисам био. Био је кишовит и за то доба године прохладан дан, па се због тога у цркви , поред мене, налазило још свега неколико вјерника. У олтару је био свештеник средњих година, док је за пјевницом одговарао човјек у седамдесетим годинама. На себи је носио тексас јакну, фармерке и дубоке “старке” патике. У десној руци је све вријеме држао качкет тегет боје. Први глас је био владајући те седмице. Када сам чуо начин на који је појац пјевао стихире на Господи возвах, ушао сам у олтар и узео благослов од свештеника да станем за пјевницу и пјевам пратећи глас, како би његово дивно појање још више дошло до изражаја. У појању првог гласа користио је украсе које никада до тада нисам чуо, уз карактеристичан вибрато, који је само њему пристајао. Такође, умјесто нота служио се такозваним трилама, са којима сам се исто тако по први пут сусрео. За бденије које је трајало неких сат ипо времена, учинило ми се да је било бар упола краће. Након службе, док смо стајали на вратима цркве, загледани у увеле, жуте листове којих је порта била препуна, рекао ми је да по начину мог појања претпоставља да сам завршио богословију на Цетињу. Казао ми је и да су богословије последњи бедем нашег црквеног појања. Међутим, у годинама које слиједе, по њему, богословије ће имати све мање ђака, па ће због тога у њима бити и све мање слухиста. Због тога је био забринут за будућност српског црквеног појања. У једном тренутку његове веселе тамне очи су се нагло уозбиљиле и до изражаја су дошле боре на његовом високом челу. Тада ми је озбиљним тоном саопштио следеће:” Упамти, брате, први глас никада не лаже! Преко пет деценија одговарам за пјевницом и срео сам много богословаца и студената теологије. По начину на који су појали први глас сам знао да ли су за неку црквену службу или не, те да ли су заиста добили призив од Господа или је одлазак за пјевницу само једна од фаза у њиховом животу!” Морам да признам да су ми након разговора са њим осјећања била помијешана. С једне стране сам се дивио начину на који је пјевао и љубави коју је испољавао према појању. Са друге стране, неки дијелови његове приче су ми се тада учинили нелогичним. Када сам ја учио богословију, све богословске школе су биле препуне ђака и ништа није указивало на то да ће се њихов број у наредним годинама значајно смањивати. Самим тим је и добрих појаца у њима био поприличан број. Такође, нисам се слагао ни са тим да се први глас у односу на остале гласове нашег осмогласника на било који начин издваја, па ни на тај мистични, тајанствени… Међутим, неких пет година након овог разговора постављен сам за професора Цетињске богословије. Ђака је већ тада било значајно мање, док је у наредним годинама тај број све више опадао. Такође је било и све мање богословаца надарених за појање. Но , оно што је на мене остављало посебан утисак и што сам дуго времена одбијао самом себи да признам, јесте то да сам по начину на који су ученици појали први глас знао да ли ће остати у школи или је напустити. Било је међу њима момака скромног слуха који су појали први глас на тај начин да је свима који су их слушали било јасно да им је срце испуњено љубављу према Господу. Такође је било ђака даровитих за појање који су први глас појали механички, без љубави и заноса. А шта тек рећи за оне који су имали савршен слух и са љубаљу појали степена или кондак поменутог гласа! И после свега, једино могу да кажем да не знам каква ће бити будућност српског црквеног појања. Мишљења сам да, поред нашег труда, то треба молитвено препустити и Божијем старању и промислу. Но, оно што засигурно знам је да ће ђаци првог разреда почетком октобра одговарати први глас, те да ће ме, док их будем слушао, један случајни поглед кроз прозор учионице према увелим листовима жутим испред Владиног дома, вратити више од двадесет година уназад у двориште београдске цркве и подсјетити на ријечи старога појца:” Упамти, брате, први глас никада не лаже”… https://mitropolija.com/2023/09/02/prvi-glas/

Причешће, а пре њега су три канона и пост. Можемо ли бирати? И зашто бити са пријатељима није горе од читања акатиста? „Вече пред причешће можете провести у кафићу са својим омиљеним пријатељима или се затворити код куће и прочитати акатист – урадите како желите.” Фрагменти из књиге протојереја Алексија Уминског „Књига молитве.Озбиљност правила или разговор са Оцем? “ (Питање из публике) - Оче, после причешћа, канонe које читамо - за мене је то нека врста тешког рада. И ако сам се раније причешћивао сваке 3-4 недеље, последњих година се причешћујем једном у 2 месеца. Шта бисте препоручили? - Баците свој молитвеник ( у шали ). -„Могу ли да разговарам са Господом на минут?“ Треба ми само минут... - Сјајно! То уопште није мало. То је веома добро. - Значи, могу да дођем на Причешће без прочитана три канона? - Можете. - А колико често,по вама, савремена млада особа треба да се причешћује? - Не постоје такве посебне препоруке, осим за саму литургију. Када се служи литургија, људи долазе да се причесте. - И о посту. Сазнао сам да је, када држите пуно постова, риба дозвољена чак и у суботу ујутру на пост... - Знате шта, открићу вам чак и једну већу тајну: пост у суботу забрањује Шести васељенски сабор. А онај ко пости у суботу мора бити изопштен по правилу Шестог Васељенског Сабора. - А како онда, ако држим све постове, у петак, среду, да пропустим суботу? – Литургијски пост је да се од 12 увече ништа не једе и не пије ни вода. То је то, нема више литургијског поста. Па, да будемо скроз строги, све друго смо смислили у последње време, да се човек не осећа превише слободним, већ да осети да је дошао на посао и да мора зарадити тј. заслужити Свето причешће. - Треба ли ми благослов за ово? Или могу да препустим себи свој избор? Јер, сигуран сам да за то нећу добити благослов. Било је много ситуација у којима сам га тражио и био одбијен. -„Да поновим, овде се поставља питање- од кога шта узети, разумете ли? Ко може дати. Ако вам неко може дати, онда узмите, ако не, не узимајте. Ако свештеник може дати благослов, узмите га. А ако вам не може дати такав благослов, онда је боље да га ни не тражите. Разумем да се људи суочавају са овим проблемима, јер је заиста прилично тешко ослободити се овог ужаса у који смо данас упали због наше неофитности. Али, ви сте слободни људи, можете изабрати она места где вам се неће постављати таква питања, где вас неће испитивати на исповести са предрасудама да сте за све криви. - ... Ако одем у недељу са мужем у шетњу градом по лепом времену, и одемо и у кафић, онда ме мучи да нисам уопште провела дан како треба, да је требало да будем у молитви. Како се треба понашати уочи причешћа и после? - Да, то је у реду, наравно. Ви сте оно што јесте. Ако се саберете у молитви неко вече, то не значи да ћете сутрадан бити исти молитвеник. Зато што сте оно што јесте. И помислити, да се у једном тренутку можеш напрегнути и да је то Богу потребно, је прилично чудно, јер Бог зна шта сте данас, сутра, прекосутра. Не можете судити о овом дану - па, у принципу, и другим данима када се припремате за Причешће - покушајте да будете пажљивији према себи, да никога не вређате. Просто је лоше увредити некога и свађати се уочи причешћа. Али чак и ако се то догоди, увек се можете помирити. За вас је ово прилика да мало обратите пажњу на своје срце. Али, није да је то важније од затварања и читања свих акатиста редом, то су сасвим различите ствари. Ви сте оно што јесте, и тако ћете ићи на причешће, чак и ако ово вече проведете у кафани са својим вољеним пријатељима, а да притом не учините ништа лоше, никога не осудите, никога не увредите. Или, нећете овај дан провести са пријатељима, већ се једноставно затворити и прочитати акатист. Шта вам више одговара. Урадите како желите. Желите ли да се молите, молите се. Желите ли да будете са својим пријатељима, будите са својим пријатељима. Али немојте од тога правити неку врсту духовног позоришта. протојереј Алексије Умински https://www.pravmir.ru/prichastie-a-pered-nim-tri-kanona-i-post-mozhem-li-my-vybirat/

Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: “Ти си Христос, Син Бога живота” (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: “Боже сачувај, то неће бити од тебе” (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: “Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме” (Мт. 16, 28). Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од Својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: “Не може човек лице моје видети и жив остати” (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: „Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!“ – При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: „Устаните, не бојте се!“ И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше. Слово на Преображење Господње Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само Свети еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе. Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). – Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако Свети Теофилакт мисли о томе: „Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово“. Дивно пева и Свети Дамаскин: „Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже“. Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом писму: “Не изобличавај зле, да те не омрзну” (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. – Таквог је мишљења блажени Теофилакт: „Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог“. Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише Свети еванђелист Лука: “Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу” (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере. А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи поновљених закона: “На речима два или три сведока да остаје свака ствар” (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он – Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека – два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, – да би казао Еноху у рају; а три апостола – да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: “Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14). И опет: “Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори” (2 Петр. 1, 16-18). Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. – То говори и Свети Златоуст, размишљајући: „Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика“. Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38). Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру – вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову – нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану – љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од Светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А Свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: „Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву“. Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству Светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: “Ја љубим оне који мене љубе” (Прич. 8, 17). И опет: “Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам” (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа, него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат – да виде Бога у слави, по речима самог Господа: “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт. 5, 8). – Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; то јест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем. Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: „Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава Свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим“. Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе – слика је богомислија, а пењање на гору – указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: „види смирење моје и труд мој“, рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постигне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја? Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже усамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: “Жив ми Господ, пред којим стојим” (3 Цар. 17, 1), то јест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. – Но пророк Илија неупоредиво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (то јест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! Колико самилостан! Колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! Познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева Свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом. Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време молитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. „Ако, вели Свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске“. Ево дакле наука који пружа ноћ; он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења. Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: „говораху о изласку његову“ (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме „свеоружје Божје“ (Еф. 6, 13), – тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, „преобрази се пред њима“ (Мт. 17, 2). Ове речи „пред њима“ еванђелист је написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је „сјај славе Очеве“ (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева – у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе „обличје слуге“, ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: „руке твоје спремише“; – не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: „Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе“. – Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном „од постања света“ (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин. https://mitropolija.com/2023/08/18/slovo-na-preobrazenje-gospodnje/

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Силуан служио је у недељу 6. по Духовима, 16. јула 2023. године, Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића у манастиру Светога Саве Нови Каленић код Канбере. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу беседом, говорећи о голготском, Крсто-васкрсном путу оних који желе да живе побожно у Христу Исусу, који желе да живе и следе Истину Његову. Епископ се затим осврнуо на лик и дело Вожда трећег српског устанка, Ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића и његове равногорце, који су изабрали тежи пут, пут Крста, пут голготе, али и васкрсења. Васкрсења, јер Истина се не да свезати, победити и угушити. Она увек васкрсава, обелодањује се, устаје попут феникса из пепела, док све лажне идеологије кад тад покажу своје право лице, своју праву вредност, односно, своју немоћ и илузорност. Равногорци са својим Ђенералом су животе своје положили следећи Косовски завет, а тиме се прибројали редовима Лазаревих витезова, беседио је Епископ. После Свете Литургије служен је помен Ђенералу Драгољубу у 'Чичиној колиби', након којег су представници националних организација положили венце испред Дражиног споменика. После је уследила трпеза љубави на којој се по благослову Епископа присутнима обратио беседом Прота Илија, апострофирајући важност саборног окупљања и јединства Српског народа. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Епархија рашко-призренска примила је са дубоком забринутошћу у више медија данас објављену изјаву британске посланице Алише Кернс, која је у току својег излагања у парламенту, директно оптужила Српску Православну Цркву наводећи: „…У влади су свесни, јер су се фусилијери тек вратили са службе у КФОР-у, да се оружије шверцује преко границе из Србије у православне цркве колима хитне помоћи. Кад наше трупе то сазнају и покушају да добију дозволу да реагују, дозволе трају предуго. Када се добије дозволе, какво изнанеђење, возило хитне помоћи се појавило пред црквом и опет изнело све оружје.“ Будући да је реч о веома опасној оптужби која криминализује Српску Православну Цркву и која се већ користи од стране неких косовских медија са циљем ширења верске и етничке мржње, што директно угрожава наше свештенство, монаштво и верске објекте, Епархија рашко-призренска износи следеће ставове: – Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве је својим деловањем и изјавама у последњих тридесет година, пре и после оружаног конфликта на Косову и Метохији, веома јасно била и остала против било каквог насиља, јер је оно супротно основним еванђелским принципима и мисији Цркве. Зато и овим поводом жели да поступи са пуном озбиљношћу и одговорношћу. – Инсистирамо да се оптужбе гђе Кернс хитно провере и зато тражимо овим саопштењем јавно од мисије КФОР-а при којој је била поменута британска јединица (Royal fusiliers) да јавности саопште да ли могу да потврде наводе британске посланице, јер је немогуће да британски војници КФОР-а имају ове информације, а не саопште их својим надређеним структурама у команди КФОР-а. Уколико би се ове тврдње показале као истините, црквена лица за која се докаже да су евентуално умешана у злоупотребу објеката СПЦ и црквене службе за наводно преношење или складиштење оружја, сносиће најстрожије црквене казне и неће моћи да наставе своју јавну службу. Међутим, у случају да КФОР не може да потврди истинитост ових тврдњи Епархија рашко-призренска тражиће преко британске амбасаде у Приштини извињење поменуте посланице због запаљиве и нетачне изјаве која има озбиљне последице. – Епархија рашко-призренска не жели на било који начин да ове тврдње гђе. Алише Кернс о СПЦ на Косову и Метохији остану на нивоу клевета и постану средство за наметање колективне кривице нашој Цркви, и зато оне што пре морају бити испитане и одговорни за евентуална кривична дела или ширење лажних информација јавно именовани, а јавност о свему буде обавештена, јер поменуте оптужбе у противном представљају акт ширења верске нетрпељивости, и представљају директан позив за насиље против наше Цркве која је годинама изложена физичким нападима, разним клеветама и другим облицима дискриминације на Косову и Метохији. https://spc.rs/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-4/

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

Као људима, тешко нам је да верујемо себи. Као хришћанима, тешко нам је да научимо шта у животу са Христом називамо „предавањем“, односно препуштањем промислу Божијем. Црква нас непрестано позива кроз литургијске текстове да осетимо речи „да сав живот свој предамо Христу Богу“. Ипак, ми истрајавамо. Наше нарцисоидно ја жели да контролише све. Жели да види како му се планови остварују. Сваки пут када то не постигнемо, разочарамо се и поричемо Бога. Али Христос нас позива да се уздамо и препустимо промислу Божијем, Његовој спасоносној бризи за нас, за сваког човека, за историју и за творевину. У Цркви не верујемо у нека света начела и вредности, не прихватамо верске теореме, већ стварамо однос према Богу, према људима, према творевини. Вера у Цркву везује се за Личност, коју свакодневно упознајемо, која нам се открива кроз разне догађаје, искуства и искушења, кроз свакодневни живот. Претешко је предати се том Богу и том односу, уопште ономе што називамо тајном живота... Други елемент који стварање има у себи је недовољност. Увек имамо осећај недостатка у души и у свему што радимо осећамо да нешто недостаје. Стварамо жељу на коју пројектујемо своју машту. На овај начин верујемо да ћемо, ако ту жељу остваримо и доживимо, бити најсрећнији људи на свету. Али чак и када бисмо дошли до тог циља наше чежње, у тренутку када га окусимо, ми га демитологизирамо. Чини нам се мало и недовољно. Један француски психоаналитичар је рекао да жеља нема циљ; сваки пут када задовољимо жељу, њен предмет недостаје. Тада тај јаз постаје позив да се поново покрије нови предмет жеље...Наравно, тај латентни процес је израз егзистенцијалне истине, човекове жеђи за апсолутним. Ово је значајно за теологију. Коначно, још један елемент који креативност носи са собом је ентропија. Човек, универзум, цела творевина има деконструктивну динамику. Оно што цвета, вене, диже се па опада. Ми то свакодневно доживљавамо у свом духовном ставу, у нашим мислима и искуствима. Осећамо ентузијазам, а онда се смањује. Осећамо радост и она полако слаби; брига, радост, разочарење, вера, неверје... Сви долазе једно за другим. Поменули смо све елементе смртности и створености да бисмо схватили да они стварају страх и несигурност у човеку. Страх и стрепња од смрти су скривени. Користимо маске у свакодневном животу. Они се не манифестују директно, већ се мешају са другим условима. Зато се не могу лако препознати. Да би човек контролисао тај страх од смрти, покушава да "законодава" замишљену бесмртност, односно да створи бесмртност контролишући ствари. И како то ради? Он то чини са светским односом према моћи, новцу, снази, шарму, пансексуалности и другим стварима, кроз које жели да се осећа као господар живота којег се, заправо, плаши. Та власт је апсолутно крхка и смртна. Желео бих да, у контексту онога што смо рекли, изнесем неке мисли које се тичу човековог страха од препуштања току живота, промислу Божијем. Које су менталне и духовне препреке које га држе подаље од овог спасоносног наслађивања? Први је да бркамо предавање Божијем промислу са повлачењем из живота. Другим речима, уз подстицај „предај се Божјој вољи, не контролиши све...“, долази приговор да је то предавање дефетизам или малодушност која ствара безвољност. Конфузија је очигледна када се предавање Богу и животу помеша са повлачењем. Једно је „повући се“, што значи да постајемо безвољно биће – не учествујемо у животу, не преузимамо одговорност, не учествујемо у формирању наше личне историје у непосредној сарадњи са благодаћу Божијом, а друго – одустајем и повлачим се из живота. Први се одриче личности и Божијег позива човеку. Други садржи динамику односа. Бог жели да човек буде одговоран за свој живот. Зато је Бог у библијским причама у Постању поставио Адама и Еву пред избор, односно пред чин одговорности. Заповест о обожавању Бога садржи стваралаштво, борбу, кретање ка Некоме. Дакле, препуштање промислу Божијем никако није удаљавање од живота. „Предајем се“, значи да ћу покушати да у своје планове укључим Божју вољу. Говорим оно што осећам или мислим да је исправно, доносим своје одлуке и покушавам да их остварим, али се увек молим и тражим Његову вољу. Не одбацујем тешкоће и разочарања, грешке и неуспехе, бол и искушења која ће доћи. Прихватам их као део процеса, као сазревање моје жеље. Разумем да је на другој страни мојих планова Бог, Који види и зна много боље од мене, шта је за мене највећа корист. Трудим се да читам знаке и сведочанство Господње у свом животу, да видим и разумем шта он жели од мене, шта жели да ми каже или да у развоју мог живота. Никако није тачно да ће наши проблеми, када једном одлучимо да се поуздамо и предамо се Богу, нестати из нашег живота. Али оно што ће се сигурно догодити јесте - искусићемо снажно, утешно и окрепљујуће присуство Бога, који нас никада неће оставити саме и беспомоћне. Духовни живот и испуњење у Христу не замењују стварност живота, већ је преображавају. Доћи ће болест. Ти си човек, ти си смртан, ти си променљив. Болест ће доћи, али приступ, тумачење, понашање према томе, које чините у Христу, даје другачију перспективу. Потпуно трансформише догађај. Не мењају се спољашњи догађаји, већ начин на који их тумачимо, начин на који их видимо и начин на који се односимо према њима. У томе лежи тајна благослова и благодати. Напустити не значи повући се и постати непристрасан. Напротив, то значи да радим оно што је у мојој моћи, а остало препуштам Богу. Мешање ове две ствари је прва препрека која нас спречава да верујемо Богу и све препустимо Њему. https://zadrugata.com/2020/11/18/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-пр/

Да ли си икада помислио да твоја "љубазност" може бити твој затвор? То би могла бити велика лаж твог живота. Не, смири се, не мислим да си лош човек или лицемер. Само желим да размислиш, да ли си стварно толико „добар“ или си веома психички злостављан? Да ли си толико „добар“ зато што желиш или зато што си научио да ћеш, ако не урадиш оно што тражи отац, мајка, брат, муж, пријатељ итд., доживети одбацивање, одсуство љубави и неприхватање? Да ли си добар или се плашиш одбијања? Да ли си у себи идентификовао своју жељу са одбијањем? Био сам један од таквих, који не могу да живе ако не задовоље неког другог. Другим речима, више сам волео да нестанем, да избришем своје жеље и снове, све док „други“ није незадовољан. Тако сам живео годинама. Постојао сам само да би другима било добро. Зато сам увек био "добар дечко", добар пријатељ, муж, свештеник. Питање је да ли сам био добар према себи? Да ли сам себе волео? Да ли сам себе слушао? Јесам ли разговарао са собом? Како можеш истински волети неког другог ако не волиш себе? И баш зато што сам се удаљио од себе, од центра свог бића и својих жеља, да би сви остали били добро, једна болест је следила другу. Када ми не говоримо, то чини наше тело. „Болести су приче наших душа“. Дакле, питање које постављам је, да ли се често губимо у својој „доброти“? Да ли је наша „доброта“ наша болест? Ниси ти Спаситељ света, него Христос. Христос не жели да мрзиш себе, да би волео другог, већ да волиш и поштујеш другога као себе самог, другог, који је свет, лик самога Бога. Не, ниси ти крив за лоше психичко стање друге особе. Ниси ти крив што неко није јео ни спавао, што се неко разболео или умро. Престани да се осећаш кривим за све и свакога. Престани да се осећаш као да мораш да удовољиш свима да би постојао, да би се смирио, да би се осећао достојним. Твоја вредност се не изражава тиме да свима кажеш „да“, када свакога оправдаваш, јер се плашиш одбијања. Христос воли оно што ти јеси, жртвовао се за оно што можеш постати, он жели твоју истину, чисту и дефинисану, без замућености и токсичности страха и кривице. Ниси ти достојан само када болесно и са кривицом служиш другом, већ и када волиш себе и то поделиш. Кад волиш слободно и светло, радосно и васкрсло. Љубав је и када кажеш„не“. Престани да умирујеш одрасле бебе које јадно плачу свуда око тебе. Пусти их да расту и ти расти са њима. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт. Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот. Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“. Сваке вечери када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи. Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт. Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно. Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака. Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању. У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих. свештеник Михаил Михаилов https://ruskline.ru

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Знам да си скривен у морима сјања, Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно – Кад си у срцу да ниси у свести… На ком се мосту икад могу срести, Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак – је ли то све једно? Ко печате ти чува неповредно, Ко твојим страшним границама ходи? Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те. Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе – Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје. Самотан свугде и пред свим у страху, Странац у своме и телу и свету! И смрт и живот у истоме даху: Вечно ван себе тражећ своју мету. https://www.crkva-kassel.de/јован-дучић/

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свEштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Данас се рађа Син Божји Јединородни, Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова и вечности Његове, Очев израз и Реч, Онај кроз Кога је и векове створио, кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво (свети Јован Дамаскин). Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека. Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8). На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац: „Дјева данас Надсуштога рађа и Земља пећину Неприступноме приноси; анђели, заједно с пастирима, славослове, а мудраци, заједно са звездом, путују, јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.” Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи детињство” и „када чезне за детињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман). А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких осам хиљада невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и целу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, ова божићна порука, драга децо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за децу и за све људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи. У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим речима божићне песме: „Бестелесни се оваплоћује, Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак у времену, Син Божји – Син Човечји постаје…” Данас нас Мајка Црква позива: „Христос се рађа – славите! Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите! Ево Христа на земљи – узвисите се! Певај Господу, сва земљо!” Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле уместо у колевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше места” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима. Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2023. године Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Извор: СПЦ

Поштовани Владико, драги пријатељу, у тешкој и немирној минулој години наша Црква, предвођена Првојерархом, патријархом Порфиријем, испуњавала је своју мисију. То, уосталом, потврђују и освећене новоизграђене богомоље, међу којима је и недавно освећена црква Светога Саве у Фочи. Како оцењујете протеклу годину? Захваљујем Вам, поштовани господине уредниче, драги пријатељу, што сте на овако доличан начин отворили наш овогодишњи божићни разговор. Ваше речи су ме подсетиле на слику Уроша Предића, названу Узбуркано море. Често сам у прилици да је посматрам јер је изложена у Престоној дворани Патријаршијског двора у Београду. Велики сликар је представио патријарха Лукијана Богдановића (убијеног у Бад-Гаштајну у Аустрији 1913. године) како на коленима, гологлав, одложивши на земљу жезал и митру, знаке патријарашког достојанства, моли Светог Николу да сачува Српску Цркву, представљену као брод који таласи бацају по бурноме мору. Протекла 2023. година – као и 1910. година када је слика настала – била је, попут мора на Предићевој слици, тешка и немирна, како с правом констатујете. Наш Патријарх, Светејши Порфирије, данас се – исто као и мученик за веру и отачаство, блаженог спомена Патријарх српски Лукијан тада – посведневно моли Богу, служи божанствену службу, неуморно путује широм наше Цркве, проповеда и поучава верни народ речима љубави и истине. Господња поука, са страница отвореног Светог Писма које на Предићевој слици Свети Никола држи у рукама, а која гласи: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет”, односно: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти”, уткана је у историјско искуство нашег народа. Због тога, наша Црква, како опет тачно и с правом констатујете, увек извршава своју мисију. Јер, наш народ је у одсудним историјским часовима чврсто и непоколебиво опредељен за Христа и за православну веру, а када нема другог, Србин и живот свој полаже за крст часни и слободу златну. Аналогија са протеклим годинама ратова и страдањâ јесте невесела, али не потпуно. И патријарх Лукијан је био изложен неоправданим нападима, подметањима и клеветама, и слева и здесна. Наши тадашњи непријатељи су све то подстицали будући да су, као и данашњи, непогрешиво знали колика је реална духовна снага Српске Православне Цркве и колики је углед српског патријарха као духовног предводника нашега рода. Када су проценили да тадашња „пета колона” није у стању да поништи снагу Цркве, сублимирану у личности њеног првојерарха, они су, 1913. године, на свиреп начин убили Патријарха и обезглавили нашу Цркву. Као и у доба Лукијана Богдановића, Патријарх и Црква су и данас, како је проницљиво запазио професор Слободан Антонић, многима „џак за ударање”. Јасно је да се ради по истој матрици и са истим циљем. Јасно је, исто тако, да ће, као и пред Први светски рат, као и увек, Црква и Патријарх остати неокрњеног угледа у верујућем народу. Победа ће, опет и опет, бити на страни Бога, Јединог Човекољупца, и свих Њему верних, а не на страни нечастивог Човекомрсца, оца лажи, првог Опадача или Клеветника (што је и једно од главних значења речи ђаво) и оних људи који, свесно или несвесно, њему служе изричући или исписујући своје лажи, клевете, хуле. У нашем традиционалном божићном разговору многе теме се понављају, а то се, нажалост, више односи на оне тешке и забрињавајуће него на ведрије и богоугодне, празнику примерене, поводе. Свет је, видимо, на судбинском и историјском раскршћу. Кроз крваве ратне сукобе и небивале претње опстанку човечанства, указују се и слуте обриси нове епохе и новог поретка. Можемо ли се надати и веровати да ће разум, доброта, песници би поручили „и лепотаˮ – спасти наш свет? Шта недостаје и због чега у овом тренутку немамо безрезервну веру да ће бити тако и да је Божја воља да се човечанство на време уразуми? Вероватно се читав цивилизовани свет, изузев сретникâ у aмазонским прашумама који никада не гледају у екране мобилних уређаја, осећа најмање онолико амбивалентно колико и чињенице којима сте поткрепили своје питање. Био бих најсрећнији да могу да оповргнем Вашу констатацију да је ово тренутак небивале претње опстанку човечанства и да то илуструјем историјским примерима, али, нажалост, не постоје одговарајуће аналогије које би ту моју жељу потврдиле. Исто тако, и Ви и ја, као и сви нормални људи, слутимо или, можда, већ и назиремо обрисе нове епохе и новог поретка у свету, поретка који ће доћи или, може бити, већ долази, под условом да се не оствари небивала претња човечанству и нашој планети. Дотле, до остварења једне или друге могуће перспективе, ми смо налик Надежди Мандељштам, која је пред Стаљиновом џиновском машинеријом за масовно убијање невиних људи живела између страха и наде. Читав свет данас гледа казаљке „Сата судњег дана” (Doomsday Clock), како водећи светски научници већ седамдесет и осам година, од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, називају стање ствари у свету и упозоравају да се, технологијама које су људи створили, примичемо уништењу света. Осип, муж Надежде Мандељштам, био је „зек” (затвореник, логораш) у Колими (коју је Шаламов оставио памћењу света), у леденој пустоши руског Севера, у логору ограђеном жицом, са наоружаним стражарима, док данашње покољење у целини, разапето између страха и наде, живи у глобалном Гулагу, са мноштвом виртуелних, али веома ефикасних ограда. Претпостављам да, када говорите о обрисима нове епохе и новог поретка, имате у виду, поред осталог, ковид-пасоше, укидање новца, чиповање људи налик некадашњем жигосању стоке, манипулације људском свешћу и савешћу, ограничење или чак укидање слободе избора компјутерским алгоритмима. Све је то тако, али, како је својевремено говорио Никола Пашић, „може да буде, али не мора да значи”. У расуђивању о оваквим стварима пре свега треба имати у виду неизмерну љубав Божју, љубав Онога Ко је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао да нико ко у Њега верује не пропадне него да свако има живот вечни (ср. Јов. 3, 16). Лично, верујем и знам да је Христос Својим добровољним страдањем на крсту и Васкрсењем из мртвих преобразио људски род, тако да се на глобалном плану неће поновити оно што се у старозаветним временима догодило Содому и Гомору. Упркос вештачки изазиваним пандемијама, упркос климатским променама (било да су оне природне и спонтане било да је за њих, потпуно или делимично, крив човек), упркос, најзад, опасности од Армагедона у случају свеопштег нуклеарног рата, свет неће нестати, и то због тога што у свету има не десет или стотину него на милионе и милионе праведникâ, обичних људи, „несветих, а светих”, људи који живе поштујући у основи две основне заповести Господње, заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњима, које се у суштини своде на једну двоједину заповест о љубави као садржају и истинском смислу живота, о начину постојања боголиког и зато богочежњивог бића какво је човек. Напослетку изражавам и своју молитвену наду да ће људски род у будућности избећи иго дигиталног ропства. Ваше Преосвештенство, уверени смо да пратите црквене прилике у Украјини и то у што су се оне изродиле. Каква је Ваша процена и оцена тренутног стања и како видите будућност Православља у Украјини? Као што је познато, две су главне рак-ране Православља у многострадалној Украјини. Прва је фанатично антиправославно унијатство у западној Украјини, плод псеудовасељенског фераро-флорентинског сабора (1438 – 1439), а још много више такозване Брест-Литовске уније (1596). Друга су расколничке парацрквене структуре: она на челу са „Филаретом” Денисенком, негдашњим кандидатом број два за московски патријарашки трон, који се свог „украјинства” сетио тек тада када није постао патријарх московски и све Русије, укључујући, наравно, историјску Кијевску Русију, тојест земљу којој је тек Лењин дао њено данашње званично име и њене данашње границе, проширене накнадним Хрушчовљевим поклоном(!), Кримом, који је дотад увек био у саставу Русије, што мудро прећуткује „колективни Запад”, самопроглашени врховни арбитар за питања демократије, морала и људских права, и она на челу са „Епифанијем” Думенком, при чему је њихово „уједињење” муњевито пропало, упркос свим напорима тадашњег председника Украјине Петра Порошенка и његових западних савезника, како оним непосредним, путем политичког притиска, тако и посредним, преко једностраних акција оних православних црквених кругова који су поверовали лажним информацијама о расположењу канонског украјинског епископата, верног јединству троједине целине Москва – Кијев – Минск. „Православна Црква Украјине” је створена на канонској територији Украјинске Православне Цркве, општепризнате до дана данашњег, али против њене воље и без њеног учешћа, као и без сагласности Московске Патријаршије и уз пренебрегавање става већине аутокефалних Православних Цркава, оптерећена, притом, страшном канонском хипотеком у виду присуства непостојећих епископа, како оних „хиротонисаних” руком анатемисаног Денисенка тако и оних „хиротонисаних” од стране опскурних ликова, лишених и епископске благодати и апостолског прејемства (сукцесије, наслеђа), па, штавише, и саме припадности Православној Цркви. Због свега тога, црквено законита Украјинска Црква заслужује поштовање и дивљење свих нас: остала је, и поред притисака, насилног отимања храмова и све отворенијег гоњења, непоколебиво верна канонском поретку и јединству Православља, премда је унапред знала шта јој се све још спрема. И заиста, гоњење од стране кијевских власти временом је постајало све немилосрдније и бруталније: отета је Кијево-печерска Лавра, изгнани из ње монаси и студенти теологије, похапшени угледни и часни архијереји, и даље, и даље, и даље. Врхунац гоњења и страдања Цркве, сличног оном из најцрњих совјетских времена, достигнут је покушајем забране и укидања саме Украјинске Православне Цркве. Истини за вољу, до тога степена безумља и мржње Совјети ипак никад нису доспели. Јесу уништавали цркве и манастире, јесу већину преосталих оскрнавили и позатварали (уочи Другог светског рата, колико знам, постојала су само два „дејствујућа” храма на тлу Украјине, један у Кијеву и један у Одеси), јесу побили на десетине, а можда и на стотине хиљада епископâ, свештеникâ, монахâ и верникâ широм Совјетског Савеза, јесу на милионе њих прогнали на тужна „острва” (читај: у стравичне логоре) Архипелага Гулаг – јесу чинили и та и многа друга зла, али формалну одлуку највишег органа власти којом се Црква просто-напросто забрањује и укида нису донели. Цркву Христову у њеној саборној целини и пуноћи неће, по Његовим речима, „ни врата пакла надвладати” (Мат. 16, 18), док свећњак појединачне месне или помесне Цркве само Он, и нико други, може уклонити (Откр. 2, 5 и 3, 3), а то се, од апостолске епохе до наших дана, дешава када се њени чланови не кају за грехе (на истом месту), када се одричу праве вере и застрањују у јереси (Откр. 2, 14 – 16), када не живе по начелима хришћанске етике (Откр. 2, 20) и, уопште, када су млаки у вери (Откр. 3, 15 – 18). Насупрот овој јеванђелској истини, они који би да укину Цркву – уствари укидају себе, истовремено сахрањујући властиту државу у гроб из којег нема повампирења, а дај Боже да, кад-тад, буде васкрсења. Све наведене чињенице нису, нажалост, оно најгоре, у духовном и моралном смислу. Страшно је преовлађујуће ћутање постхришћанског Запада и изостанак његове осуде антихришћанских – боље рећи антихристовских – подухвата савремене Антирусије, мада се његови идеолози убише за тобож угрожена права „ЛГБТ-популације” и других категорија људи и животиња, све до пасâ луталицâ, али „не примећују” страдања у Украјини (ма шта та реч значила!) и једва примећују страдања на Блиском Истоку, а о недавним и данашњим страдањима оклеветаних и у „међународној заједници” колективног Запада озлоглашених Срба да и не говорим. Најгоре је, међутим, ћутање или, у најбољем случају, немушто муцање хришћанскога света, укључно са добрим делом православнога света. Да ли бисте нам овом приликом појаснили шта могу да значе гласине о некаквој „Европској Православној Црквиˮ, „Цркви” која се појавила ниоткуда и која би своје деловање могла усмерити и на канонски простор Српске Православне Цркве? Знам за разноразне самопроглашене и фантомске „Цркве”, – па и за анти-Цркве, на челу са морбидном, боље рећи монструозном, „сатанистичком Црквом”, – феномен уопште није нов: већ у апостолско доба постојао је појам „Синагога Сатанина” (Откр. 2, 9), – али, признајем, за ову коју помињете никад нисам чуо до овог Вашег питања. Једини њен спомен за који одскора знам јесте спомен у једној проницљивој колумни професора Слободана Антонића, чије увиде и ставове изузетно поштујем и потписујем. У тој колумни он се, колико разумем, нашалио са такозваним грађанистима у српском друштву, полазећи од чињенице да они презиру Српство, а да им се и на сами помен Републике Српске диже коса на глави, те им је као „еврофанатицима” великодушно понудио да иницирају оснивање „Европске Православне Цркве” као њима прихватљиву замену (супститут, сурогат) за Српску Православну Цркву, као и за Православну Цркву на европском континенту. У овом правцу мирише – или, пре ће бити, заудара – изјава Виоле фон Крамон да у Немачкој (читај: у Западној Европи) и не постоји Српска Православна Црква него постоје самосталне епархије Српске Православне Цркве, чему дописујем и немушто „објашњење без објашњења” из пера – или компјутера, свеједно – мога млађег сабрата и саслужитеља, притом мога бившег студента и, веровали то неки „Евросрби” или не, мени драгог човека. У нечијим очима, разуме се, ја могу да представљам само „смарајући” реликт прошлости. Српска Православна Црква је, хвала Богу и Светоме Сави, надживела разне непријатељске и идеолошко-политичке творевине које су се лажно представљале као Црква: ендехазијску „ХПЦ”, сада у покушају повампирења; некадашњу Брозову „МПЦ”, данас, на нашу велику радост, канонску сестринску Цркву; затим Милову и Мирашеву, сад већ и Бојовићеву и Лајовићеву, „ЦПЦ”; затим „истинску СПЦ”, „слободну СПЦ” и њима сличне „удруге” на платформи псеудоверског бизниса, болесних амбиција и духовних, притом не увек само духовних, поремећаја и изопачености. Ако се – што не дао Бог – на историјској позорници појави и фамозна фантомска „ЕПЦ”, или „ЕУПЦ”, или „НАТО-ПЦ”, онда ћемо се, као толико пута у нашој крсно-васкрсној историји, бранити и борити духом на бранику вере, али без озлобљености и жеље за одмаздом, будући да припадамо својој Цркви, а она је Стуб и Тврђава Истине (IТим. 3, 15), Црква Божја, Црква Христова, Црква Саборна и Православна. У њеној природи нема „ћераније”, али ако нас, православне хришћане, и на овај начин почне гонити свет који у злу лежи, бранићемо се борбом за правду, за љубав, за истину, и, верујем, победићемо, у име Божје, а човека ради, никада не заборављaјући поуку и поруку Христа Самоистине: „Блажени прогнани због правде јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас због мене стану срамотити и прогонити…” (Мат. 5, 10 – 11). У којој мери су процес румунизације молдавског становништва и покушаји искључења Молдавије из руског света у вези са све гласнијим позивима Маје Санду да изазовна времена захтевају једну Цркву, у њеној визији – Бесарабијску епархију Румунске Православне Цркве? Сами Молдавци су се слободно изјаснили да хоће да буду то што јесу. Иако говоре једним од наречјâ румунског језика, нису се определили за присаједињење Румунији. Осим тога, у Молдавији, поред молдавске већине становништва, живи и много Руса, као и припадникâ других народа. Међу њима су и Гагаузи, по пореклу турско племе православне вере. Црква у Молдавији ничим није оштећена или угрожена тиме што, у аутономном статусу, припада Московској Патријаршији: већина епископâ и свештеникâ су Молдавци, богослужења се врше на њиховом језику, сав црквени живот се одвија и развија без сметњи. У исто време, Руси и остали Словени користе у храмовима црквенословенски, а у обичном животу руски и друге језике. Тежња за издвајањем Молдавске митрополије из Руске Цркве није диктирана неким проблемом, а још мање неком реалном потребом. Она, напротив, сведочи о експанзионистичком духу румунске државне и црквене политике, с једне стране, и о стално присутној антируској агенди савременог Запада, са друге стране. Садашња пак државна и политичка врхушка Молдавије представља – то није никаква тајна – његовог послушног експонента. Поставља се питање: шта ако се једног лепог дана Бесарабија и Буковина, односно савремена Молдавија, поново нађу под контролом Русије, непосредном или посредном? Или шта ако на чело земље дође, данас-сутра, лидер који није „прозападно” настројен него се, из природних и разумљивих разлога, оријентише према Истоку? Најзад, шта ако свака нова политичка и идеолошка ситуација буде значила и одговарајуће манипулисање Црквом? Где би ту био крај? Имајући у виду наведене и друге чињенице, сматрам да госпођа Маја Санду треба да се окане Цркве и да се, уместо бављења туђим послом, односно устројством Цркве, позабави социјалним, економским и другим проблемима који су јој и иначе једини у опису посла, а има их, попут многих земаља, и Молдавија. Неколико свештеника Епархије аустријско-швајцарске иступило је из Српске Православне Цркве и приклонило се Цариградској Патријаршији. Је ли то изолован случај? Шта наша Црква чини и предузима овим поводом? Случај јесте изолован, али представља опасан преседан, не само зато што су отишли без редовног канонског отпуста него зато што замишљају да могу узети са собом – и за себе – српске парохије, као да су их они сами однекуд донели. По једногласној одлуци Светог Синода, ја покушавам да, мирољубиво и братољубиво, али искључиво на канонској основи, дођем до решења. Још је прерано да се опширније о свему говори. Боже здравља, има данâ за мегдана! Чини се да је Српска Православна Црква последњих година постала предмет појачане пажње неких западних центара моћи, где нашу Цркву виде као сметњу спровођењу својих политичких програма, у чијем су оквиру и промена свести и промена вредности које почивају на хришћанским темељима. О неопходности разбијања СПЦ говорило је више званичника колективног Запада. У којој мери се осећа тај притисак? Истини за вољу, никакав притисак не осећамо. Одлуке Сабора, Синода, Патријарха, не зависе ни од српских власти, а поготову не зависе од власти или органâ било које друге државе или међународне организације. Када не би следила једину Главу Цркве, Христа Господа, када не би служила спасењу човека, света и свега створеног, него се бавила технологијом владања над човеком, друштвом и државом, тада би, попут овоземаљских организација, Српска Православна Црква морала да узима у обзир ставове политичких организација и, наравно, да у том смислу трпи притиске или, у најмању руку, утицаје. Притом би, што је најгоре, изневерила своје биће и своју мисију. Али преображавајући човека, чинећи да он слободно прихвати праве духовне вредности, да живи према Јеванђељу поштујући заповести Господње, Црква преображава читаво друштво и тако, само тако, остварује сасвим реалан утицај на готово све облике друштвеног живота, укључујући, наравно, и политику. И, као у систему спојених судова, што је мисија Цркве успешнија, то је на њу усмерена већа пажња, а напади политичких чинилаца са различитих страна постају бројнији. Црква се, по правилу, не осврће превише на такве нападе. У непосредним разговорима са представницима страних држава, лично нисам последњих година уочио амбицију да уређују и живот наше Цркве. Свестан сам, међутим, да немамо право ни на „свету простоту”, акамоли на наивност. Наиме, изјаве појединих западних политичара потврђују тачност Ваших констатација. Илустроваћу њихове ставове кроз три епизоде из протеклих година које су, чини ми се, имале највећи одјек. Генерал Хоџис, данас у пензији, а 2019. године главнокомандујући НАТО-а у Европи, у интервјуу „Гласу Америке” изјавио је да „треба помоћи Србији да се одупре притисцима Православне Цркве, везане за Русију”. Ова изјава је имала велики одјек, а неки медији су је још мало досолили, тако да њен ехо још увек одјекује. Наша Црква није уопште реаговала, пре свега зато што је контекст изјаве потпуно нејасан, а ако бисмо је разумели буквално, онако како је речена, она је потпуно нереална. Црква од државе, односно од државних власти, очекује и захтева одговоран став по питањима која су народу од животне важности, нарочито тамо где су права верног народа заиста угрожена, например у вези са верском наставом у школама и слично. Не бавимо се ни унутрашњом, а камоли спољном политиком земље. Руку на срце, мој лични утисак је да наше државне власти, провлачећи се између Сциле и Харибде, на међународном пољу воде реал-политику, нимало лаку. Јасно је и то да цитирани генерал следи политику своје земље, традиционално подложне стереотипу по којем су Руси вечити непријатељи, и да Српску Цркву ставља у лажну позицију промотера интересâ Руске Федерације(!). Стога наша Црква за њега представља легитимну, а за домаћу пету колону обавезну мету. Крајем 2021. године Виола фон Крамон, позната лобисткиња нелегалног режима косовско-метохијских Арбанаса, иначе радо виђена гошћа и покровитељица лажних еколошких организација у Србији, активна од Горњих Недељица до Пећи, после пријема код Преосвећеног епископа диселдорфског г. Григорија, изјавила је да је управо сазнала лепу вест да Српска Црква у Немачкој заправо и не постоји него да се ради о аутономној епархији. С обзиром на то да је њена изјава изазвала буру негодовања, пре свега код српских православних верника у Немачкој, али и у Отаџбини, објављено је званично саопштење Светог Синода наше Цркве у коме стоји да је Епархија диселдорфска део једне, недељиве, аутокефалне Српске Патријаршије, да њен Устав и ту важи као било где на њеном канонском подручју, да су сва њена црквено-јерархијска тела обавезна да се по њему управљају и да надлежне црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, док Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава било ког епархијског архијереја. У трећем примеру, из 2022. године, Српска Православна Црква је, ни крива ни дужна, доспела на странице Резолуције Европског парламента у крајње негативном контексту: она се, ни мање ни више, уплиће у све демократске процесе у Европској унији, а не либи се ни дезинформисања. Да није тужно, било би смешно. Све што о Српској Православној Цркви стоји у тој резолуцији засновано је на историјским предрасудама и стереотипима, а супротно елементарној истини. Например: Српска Црква – која се без престанка моли за мир, гради мир и подстиче свој верни народ да зацељује ране прошлости, унапређује поверење и гради мостове сарадње са суседима – оптужена је да је управо она узрочник „напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице”. Тешко је разумети и став врлих стразбуршких парламентараца кад нашу Цркву оптужују да традиционалне породичне вредности штити на исти начин како то чини и Руска Православна Црква. Узмемо ли у обзир чињеницу да то на исти начин чине и све друге помесне Православне Цркве, Римокатоличка Црква, поједине протестантске деноминације, Јевреји и муслимани, питам се: зашто не нападају све монотеистичке („аврамовске”) религије, па и религију уопште, већ нападају само Православну Цркву, особито пак Руску и Српску, као да оне „штрче” у односу на све остале Цркве и верске заједнице? Откуда то да нам бриселско-стразбуршки душебрижници приписују значај и утицај који ми сами себи не бисмо приписали ни у најлуђем „сну летње ноћи”? Лично немам одговора на ово реторско питање. Само нагађам да би реч могла бити о истовременој самообмани и обмани. У нашем синодском коментару на тај документ, објашњено је верном народу и широј јавности да су брак и породица елементарне и уједно универзалне антрополошке вредности на којима опстаје или пада не нека нација, држава или унија него људска цивилизација, тако да се оне не могу мењати или замењивати другим, у зависности од мишљења било ког политичког форума или друштвене групе. Још неке теме – на сличан, за нас апсурдан – начин третиране су у том документу, али ћу се задовољити запажањем да ниједном није поменуто име Српска Православна Црква него, у контексту појединих држава бивше Југославије само Православна Црква, што имплицитно потврђује Вашу тезу о жељи дотичних „партнера без алтернативе” да се разбије наша Црква. И још само једна мала констатација: ниједан од поменута три примера не би био могућ да се у српском друштву није повампирио лик из Нушићевог „Сумњивог лица”, срески шпијун Алекса Жуњић. Овде и сада, у Србији, то више није један „срески шпијун”: ради се о мноштву јавних шпијуна који се, као и Нушићев јунак, поносе тиме што живе од клеветања и потказивања властитог народа, матичне српске државе и – на крају или на почетку – Српске Православне Цркве. Колективни Запад као да је „задужио” поједине политичаре са некадашњих југословенских простора да умање значај Српске Православне Цркве измештајући је из њеног историјског и богоданог оквира. Све се више уместо званичног назива „Српска Православна Црква” употребљава назив „Црква Србије”. Тај нови назив чујемо од неких црногорских, али и војвођанских политичара. Како се могу схватити овакви поступци? Питање је да ли је Запад иког ангажовао или „задужио” за ову надасве глупу работу или се домаћи „западњаци” добровољно препоручују и јавно представљају, као поменути Алекса Жуњић, „срески шпијун” наших дана. За разлику од простодушног и симпатичног Нушићевог јунака, данас су на делу заиста опскурне личности, које морамо жалити, мада ни то није лако. Тужно је на таквим примерима видети колику деградацију, какву квареж и трулеж, какав људски морални и идентитетски стрмоглав је доживела „Српска Спарта”, некад поносна Црна Гора, у којој се данас, за скупштинском говорницом и у медијима, користи израз „Црква Србије”, све уз позивање на наводну идеју и праксу Цариградске Патријаршије и неких других помесних Православних Цркава, о чему ћу додати још понеку реч пре него што закључим одговор на ово питање. Све ово више говори о расрбљеницима и србомрсцима монтенегринског – али и „војвођанерског” – кова, о њиховој похлепи, о спремности на издају сопствене историје, сопствених отаца и дедова. Они за Цркву нису проблем. Проблем, у првом реду за одређене епископије Српске Православне Цркве, али и за Српску Патријаршију у целини, настаје када на такав или сличан начин у јавности говоре поједини несавесни свештеници, чега, нажалост, има. Ево и обећаних неколико речи о фамозној „Цркви Србије” из устâ оних који уобичајену, општеприхваћену синтагму Српска Православна Црква не могу да изговоре, а да им моментално не позли. Полазим од следеће ноторне чињенице: они о Цркви и њеном устројству не знају ништа, ама баш ништа. Отприлике толико познају и граматику српског језика, а да не говоримо о синтакси и фразеологији грчког језика, старог и новог, мени – маколико неком нескромно звучало то што ћу рећи – свог и рођеног, као што ми је српски, по рођењу, први свој и родни језик. Неки уображени неоцрквењени жутокљунци који су код мене полагали и Нови Завет и грчки језик, те знам шта знају, а знани су ми и њихови данашњи „научни” домети и узлети, могу да причају шта хоће, али, нажалост, једно је сигурно – да нису упућени у православну теологију (у неку другу можда јесу, макар делимично) и да не познају довољно ни српски ни грчки језик, у којем, иначе „идентификују” употребу термина „Црква Србије”. А сада да „пређем на ствар”! Богословски, – а то значи библијски и светоотачки, – месна/помесна Црква се именује на основу њене канонске територије, а не на основу националне или језичке припадности њених чланова. У Новом Завету налазимо Цркве у Азији и Европи, од Јерусалима и Антиохије до Рима и Шпаније, а за све њих, без изузетка, зна се да су биле мултиетничке и разнојезичне. И у потоњим вековима се апостолске Цркве именују географском, а не националном одредницом: Црква Јерусалима, Антиохије, Рима, Александрије и тако даље или, у духу српског језика, Јерусалимска, Антиохијска, Александријска и друге Цркве. Временом, међутим, улазе у употребу и термини који не полазе од именâ градова као црквених центара него и од њихових ширих области или земаља: Црква Јерменије, Грузије, Египта, Етиопије и тако даље или, сходно српској језичкој пракси, Јерменска, Грузијска, Коптска, Етиопска Црква… Најновији еволуциони ступањ ове терминологије, већ одавно присутан, јесу термини који истовремено указују и на конкретне географске координате и на народ који је постао главни, али не и једини, носилац етничког, културног, државноправног и сваког другог идентитета дотичних територијалних целина. Много је примера који ово илуструју. Даље, источне Патријаршије (Јерусалим, Антиохија, Александрија), све одреда, у свом званичном називу имају и одредницу грчка иако њихова паства није већински грчка него арапска или арабофона, односно, у Африци, полифона. Разлог за то није грчки шовинизам, како мисле незнавени и недобронамерни, већ потреба да се нагласи православни (византијски, ромејски) идентитет тих Цркава како би се уочила њихова идентитетска разлика у односу на дохалкидонске, сиројаковитске и друге оријенталне Цркве које, све одреда, такође себе сматрају и називају православним Црквама. Сличан терминолошки развој запажамо код већине помесних Православних Цркава: Московска Патријаршија је данас познатија под називом Руска Православна Црква иако се у њеној јурисдикцији, уз већински руски народ, налази бар још стотину народâ, особито у азијским областима непрегледне руске земље. Некадашњи историјски називи Пећка Патријаршија и Трновска Патријаршија потпуно су, у пракси, замењени називима Српска Православна Црква и Бугарска Православна Црква. Није друкчије ни на микро-плану. Само у Епархији бачкој, за коју сам надлежан већ тридесет и три године тако да знам шта говорим, поред готово апсолутне српске већине међу верницима има и православних Словака, Мађара и Буњеваца, да и не говорим о нашој браћи Циганима или Ромима, који су нам из своје средине дали и више врсних православних свештеника. Као хумористичку илустрацију овога што тврдим навешћу један догађај из своје епископске праксе: једног дана, у своје време, добио сам молбу да одобрим мешовити брак између тога и тога, Немца православне вере, и те и те, Српкиње римокатоличке вере. Моја канцеларија је, за сваки случај, проверила да није, можда, посреди lapsus calami, што ће рећи нехотична замена етнонимâ Немац и Српкиња. Није био лапсус, омашка при писању у надлежној парохији. Наравно, тај брак сам одобрио, не питајући за мишљење ни стручњаке здесна ни експерте слева. Очекујем да ће ме дежурни ловци на главе „новотараца” и због ове епизоде напасти. Иначе, ја сам српски владика, а као новорођенче ме је крстио свештеник Владимир Родзјанко, руски емигрант, унук последњег председника царске Думе, потоњи руски владика. Српски сам владика, али ми је духовник, по упокојењу светог аве Јустина, био Грк, свети Порфирије Кавсокаливит. У Цркви нема Јудејина ни Јелина (види Гал. 3, 28; ср. Римљ. 10, 12 и IКор. 12, 13). Дакле: наша помесна Црква јесте Српска, али у њој има места за све, Србе и не-Србе. Толико о томе. А сад, ево, и ситница језикословна, не безначајна, како ми се чини. Ради се о значењу и употреби придева српски (слично стоји ствар и са аналогним словенским придевима руски, бугарски и другима). Тај придев се односи како на припадника српске нације тако и на Србију као земљу: српски, према томе, значи Србинов, који се тиче Србина и слично, али значи и све што одликује земљу или државу која се по свом већинском народу зове Србија. Другим речима, српски може значити и србијански. (Овај термин је, нажалост, временом добио некакав негативни призвук, док се у своје време нормално употребљавао да би означио Србе с обе стране Саве и Дунава, односно Србе из „Војводства Србија и тамишки Банат” под хабзбуршком врховном влашћу и Србе из Књажества Србија, касније из Краљевине Србије, или Србе из Србије и Србе из Црне Горе и томе слично. Доситеј Обрадовић је, подсећам, певао „на инсурекцију Сербијанов”. У новије доба, доба у којем је Српска Војводина била сведена на безимену „Војводину” без војводе, блаженопочивши владика Данило Крстић је за себе говорио да је „Србијанац из Новог Сада”, враћајући проскрибованој речи првобитно значење и достојанство.) Није ни место ни време да објашњавам руску семантичку финесу, придеве руски и росијски, или исту такву финесу у грчком језику, придеве елиникόс и еладикόс. У говору се не прави разлика између синтагми влада Србије и српска влада. Али када кажемо Патријарх српски или Српска Црква, онда то никако не значи „Патријарх Србије” или „Црква Србије” него Патријарх и Црква свих православних Срба, оних у Србији и оних у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и свуда у „региону”, као и у расејању широм света. Вредна је пажње и чињеница да се наша Црква у цариградском Томосу о њеној аутокефалности и статусу Патријаршије (1922) не назива „Црквом Србије” већ изричито „Уједињеном православном српском Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца”. Ни у једном другом Томосу се не сусреће придев изведен из имена одређеног народа, а не из имена ове или оне државе. Најкраће казано, није истина да се грчким изразом Еклиси́а Серви́ас обележава само Србија као њена канонска територија. Тај израз је технички термин службеног, званичног карактера и изражава дух и структуру грчког језика, ништа више. У неформалној, првенствено колоквијалној употреби веома су и међу нашом грчком браћом распрострањени придеви из етнонимâ при именовању Цркава – Грчка Црква, Руска Црква, Бугарска Црква и тако даље, баш као што то звучи код нас Срба и међу осталим православним Словенима. На крају крајева, противници назива Српска Православна Црква и заговорници тенденциозног назива Црква Србије и нехотице пуцају себи у ногу, и то, рекао бих, рафално, да како не промаше. Они, кад боље погледамо, уствари увозе етнофилетизам или црквени шовинизам међу Србе. Пошто, по њима, постоји само „Црква Србије”, онда следи закључак да се Србија налази свуда где постоји јурисдикција те Цркве. Нико у Српској Православној Цркви не мисли и не говори тако. Острашћени плиткоумни људи, које не треба презирати већ их треба жалити, не размишљају исправно, па стога и не говоре православно. Надам се да ће бар неки од њих духовно прогледати. Дај Боже!

Александар Шмеман је био мој отац. И као његова ћерка поделићу неке успомене са вама. Мој отац није био директно укључен у наше васпитање. Он је увек био ту, али моја мајка је та која је заиста водила домаћинство и бавила се свакодневним обавезама подизања деце. Међутим, она је то радила јако добро и имала је пуну подршку мог оца на сваком кораку. Желела бих да поделим неке успомене са својим оцем које се појављују као фото албум у мом уму. Кишовито, хладно и ветровито јутро. Мој тата гледа напоље и каже: „Остани данас код куће, не иди у школу и прави ми друштво.” Сада, "држање друштва" је мало натегнуто. Код куће, мој отац је заузет за својим столом, али се налазимо у кухињи на кафи или ужини. Скува кафу у малој турској џезви од бакра, прокува воду, дода кафу, поново је прокува, и неминовно проспе коју кап док не проври. Ручамо заједно. Меко кувано јаје, болоња сендвич. „Зар ти није драго што си остала код куће?“ И он нестаје иза Њујорк Тајмса или Ла Монда. Нема правог разговора, само удобност боравка код куће, топло, суво и са мојим татом. Заправо се не сећам да сам имала опсежне разговоре са својим оцем, свакако не о било каквој дубокој или духовној потрази, само утешан дијалог о свакодневном животу. Још један тренутак: гледајући нашу омиљену емисију, кад бих успела да му приђем близу руке, он би ме одсутно чешао по леђима читавих пола сата! Наследила сам очеве руке са прилично дебелим прстима, који никако нису били грациозни. Његове руке нису биле руке које лече, већ утешне. Тешка рука стављена на раме... и сва брига је нестала, замењена тихом смиреношћу. Оно што нисам наследила од оца је његово невероватно памћење. Волео је књижевност – руску, француску и енглеску – толико је читао. Знам да су књиге једна ствари на којој нисмо штедели у нашој кући. И каква разноликост! Мој отац је волео поезију и добро је познавао. Било је невероватно шта је његово памћење могло да покрене – изгубљена рукавица на путу, мразно јутро, усамљена особа у пролазу… рецитовао је песме од почетка до краја. Какав дар и како смо били срећни што смо чули ову поезију јер је она заиста створена да се изговара наглас. Мој отац је такође волео књиге за децу. Када су почели да се појављују унуци, мој отац се радовао и забављао са најмлађима, који су се у његовом присуству увек осећали сигурно и пријатно. Није мењао пелене; није хранио децу нити их је успављивао. Али једне вечери, на крају величанственог летњег дана, малишани су се, свеже окупани, удобно сместили у његово крило и поред њега, а он је испричао дугу причу о веверици која је имала свакакве авантуре. Кад би прича постајала помало застрашујућа — у том тренутку деца су била приморана да оду у кревет. Замолила сам своју ћерку, Веру Ткачук, да подели успомене на свог деду као његову унуку: „Мој деда је био мој друг за игру на почетку и на крају сваког лета. Док је моја мајка обављала своје наставничке дужности, ја сам имала срећу да проведем две недеље на почетку и крају лета са баком и дедом. Дане сам проводили читајући и пливајући, уживајући у слободи коју тако ретко доживљавам као одрасла особа. Деда је проводио део сваког дана пишући. Бака је шетала уоколо уживајући у свом вољеном дому и башти. Врхунац сваког дана био је провођење вечери са дедом. Док је баба припремала вечеру, деда је одлутао до плаже, елегантно обучен, у пратњи свог штапа. Понекад би носио ситниш и предложио ми да одем у локалну посластичарницу, две миље даље. Наш омиљени начин да стигнемо до тамо је био са малим мотором који је био причвршћен за стари зелени дрвени чамац на весла. У почетку сам мало оклевала да возим чамац јер сам знала да сам само гледала своје рођаке како то раде. Једног дана, међутим, деда је сео у чамац и рекао, наравно на руском: „Глупост! Ти си паметна и јака девојка. Седећу и уживати у сунцу на заласку док ти смишљаш како да покренеш и управљаш чамцем – знам да можеш!” Није било лако и било је суза, али сам на крају успела. Након тих дана, изазови са којима сам се суочавала у животу постали су застрашујући, изазовнији, често срцепарајући. Ипак, и даље замишљам деду како седи преко пута мене у чамцу, гледа у лепоту око нас, стрпљиво чека, његове главе исцртане насупрот залазећем сунцу. Управо то веровање у себе од раног детињства помогло ми је да задржим осећај сопствене вредности – веровање које ме и данас охрабрује. После вечере играли бисмо друштвену игру. Сама игра није била толико важна колико припрема. Провели бисмо пријатних пола сата састављајући наше свеске са „трагом“. Обоје смо веровали да су наше сопствене методе најбоље, али никада се нисам осећала исмејано или понижено. Научила сам да делим своје ставове док сам се осећала безбедно знајући да ће ти ставови бити саслушани, можда аргументовани, али никада исмевани. Какав је то био поклон!” *** Моји родитељи су волели природу. Не само да су је волели, него су је поштовали и тражили прилике да уживају у њој током целог заједничког живота. Природа је за моје родитеље значила шетње, дуге шетње на свим местима и у свако доба. Док су још живели у Француској, сви празници су били на природно лепим местима која су заједно истраживали. Једном у Новом свету, у Северној Америци, моји родитељи су тражили место за одлазак током лета, остављајући иза себе врућину и вреву Менхетна. Мој ујак је рекао мојој мајци за планине у Квебеку, Канада. Од наше прве посете до данас, то је остало летње уточиште и место за одмор за све нас. Моји родитељи су сваки дан шетали. Истраживали би нова места, одлазили у нове шетње, а свака шетња је имала име. Свака шетња је била посебна због своје лепоте. Као одрасла особа, имала сам привилегију да им се придружим у овим свакодневним шетњама. И свакако сам била срећна што сам то учинила, остављајући своју бебу на чување сестри током спавања. Мој отац је волео да шета одмах после ручка, по врелини дана. Радио је цело јутро, тако да је то била поподневна шетња. Данашњи брзи ходачи тешко би га пратили! Моја мајка је волела да хода, али не брзим темпом, па нас је пустила да идемо напред и уживамо у свом темпу. Ходали смо док нисмо стигли до унапред одређеног места где ћемо се одморити, а мој отац може уживати у цигарети. Чувам сећање на ове шетње. Чак и када је мој отац већ био прилично болестан од рака, ишли смо сваки дан. Понекад бисмо на путу кући попили кока-колу у малом кафићу. Знали смо да се ови излети ближе крају. Мој отац се полако али постепено повлачио из нашег света и припремао се за следећи. Сећам се да је током свог последњег лета говорио о трећој особи током шетње. „Неко је ту са нама“, рекао би, и било је тако природно да нас је пратило још једно присуство, утешно и топло. Након очеве смрти, моја мајка и ја наставиле бисмо традицију свакодневне шетње колико год јој је то било могуће. Некако смо увек осећале присуство мог оца у овим шетњама, као да се и он диви напредовању лета или примећује неку грану која је малочас олистала. Дохватио би је штапом и понудио грану мојој мајци да ужива код куће. Током њених последњих лета, имали смо скутер за моју мајку, којим је волела да се возика по сеоским путевима. Већ првог лета када су моји родитељи дошли у Лабел, мој стриц Серж је саградио малу капелу и тако смо могли да уживамо у пуном црквеном животу чак и током одмора. До данас општина Лак Лабел има црквене службе током летњих месеци захваљујући пензионисаном свештенству, оцу Алексеју Виноградову и мом супругу, оцу Јовану Ткачуку. Док су отац Јован Мајендорф и отац Томас Хопко били живи, они су такође служили. Кад смо били мали, када је било много деце, мој отац би обукао своју летњу белу хаљину, окупио нас на „Закон Божији“, у малој црквеној школи. Ови сусрети остају у мом сећању као опуштајући и пријатни. Још једна летња успомена је „тихи сат“, мирно време после ручка. Поподне ћемо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата ће нам читати на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима. Мој отац је много путовао у животу. Никада не би одбио позив осим ако заиста није могао да оде. Понекад ме је водио са собом. Сећам се да смо били на малом колеџу где је држао говор студентима у капели. Свештеник се молио, почевши речима: „О Господе, не будимо превише напредни, али ни превише равнодушни." Тако смо се смејали сећајући се тих речи на путу кући! Мој отац је волео људе. Имао је много пријатеља из свих средина и нашао је времена да их види упркос његовом невероватно пуном распореду. Све у вези са људима га је узбуђивало. Прочитао је многе биографије и аутобиографије јер је желео да се потруди да разуме човека са којим се не може сложити и чији је свет толико другачији од његовог. Сећам се једне вечери како сам шетала с њим и видела људе кроз прозоре како обављају свакодневне послове. Није се замарао, само се радовао помисли да је цело човечанство завољено од Бога и да је то надахнуто и величанствено. У раним годинама живели смо у стану у Њујорку. У згради је била смештена цела Богословија „Св. Владимир“. Моји родитељи су били још веома млади када смо први пут дошли у Америку. Колико год су волели природу и имали потребу да проведу неко време на селу, волели су и велике градове. На крају крајева, они су одрасли у Паризу, граду у коме те свака шетња може одвести на нова места, од лепих до лепших. И тако живећи у Њујорку, наставили су да шетају и истражују велики град и заљубили се у њега. Једног дана, док су шетали Амстердам авенијом, приметили су пса луталицу, који је изгледао сам и уплашен. Покупили су га и однели кући. Ово је био први од многих паса које смо имали док се нисам удала и добила немачког овчара као део свог „мираза”. Нисмо уопште тренирали наше псе и живели су са нама под утиском да су равни са нама, иако је већина њих била прилично велика. Мој отац је волео да вади трње, скида шиљке, скида иверје са њихових шапа. И пси су се с поверењем повиновали његовом нежном додиру. Чини ми се да се многа моја сећања односе на лето. Били смо слободни и имали смо више времена заједно. Пливање...још једна сјајна успомена! У раним годинама у Лабелле-у нисмо имали текућу воду, имали смо једну помоћну кућу типа "кабинета" и праву ледену колибу у којој су огромни блокови леда држали наше кварљиве ствари мало расхлађене. Наравно, купање у језеру је укључивало сапун, пешкире и шампон. Сваког јутра, по киши или сунцу, мој отац би отишао до језера на јутарње купање, сав се сапунио, затим великом брзином скочио у језеро, препливао поприлично, па се вратио на обалу. То је било много пре опојних дана загађења и фосфата (да ли је та реч уопште постојала?). Одбојка је увек била саставни део ЛаБел лета. У тим раним данима имали смо одбојкашку мрежу на нашем великом травњаку. Сваког дана су се сви окупљали да играју или гледају утакмицу. Мој отац је заправо играо прилично добро. После сваке одбојкашке утакмице сви смо ишли да се купамо у језеру. Али наш терен је био неуједначен, и једног дана када је мој отац скочио да поентира, тешко је пао и сломио буквално све своје скочне кости. Хитно је превезен у болницу у Монтреалу, а по повратку му је нога била у гипсу до колена. Било је вруће тог лета и сећам се да је користио бамбусову летву од кишобрана да се погребе испод гипса. Забрањено пливање? Немогуће! Мој стриц Серж га је натоварио на расклимана дрвена колица и одвезао до језера, држећи сломљену ногу изнад воде. Наредних година смо играли одбојку на плажи и тако избегли озбиљне повреде. Мој отац је био близанац. Међутим, нема близанаца који се више разликују једни од других као што се мој отац разликовао од свог брата. Андреј је био висок, ћелав, имао је истакнут кљунасти нос и моћан глас. И иако је био дубоко религиозан човек и веома повезан са париском црквом у којој је живео, није био теолог. Радио је у свету уметности. Цео живот је себе сматрао прогнаником из Русије, а до смрти је осећао да може да се врати када се све врати у предреволуционарне дане. Однос мог оца према Русији био је веома другачији. Познавао је и волео руску књижевност. Али он је био реалиста, није имао намеру да се враћа у Русију. Међутим, враћао се духом. Сваке недеље је снимао говор/проповед за Радио Слободна слобода, која се емитовала кроз гвоздену завесу. Постоје стотине таквих говора и од тада су објављени у облику ДВД-а и књиге. Оно што ове снимке чини тако посебним је то што чујемо његов сопствени глас. До данас се његове књиге могу наћи широм Русије, појављујући се на удаљеним и изненађујућим местима. Један пример за то је писмо које је моја мајка добила из затвора у неком удаљеном делу Русије. Један затвореник је написао како је прочитао књигу у затворској библиотеци коју је написао мој отац. Желео је да подели са њом како је читање књиге утицало на његов живот. Очеве књиге су објављиване као самиздат пре просветитељства. Читајући једну од његових књига, Александар Солжењицин је упознао мог оца. После изгнанства, његов први захтев је био да се састане са Александром Шмеманом. Упознали су се у планинама Швајцарске - незабораван и драгоцен сусрет за обојицу. Остали су пријатељи, иако се у многим стварима нису слагали. Андреј и Александар су били изузетно блиски упркос томе што су живели далеко – један у Паризу, а други у Њујорку. Андреј је скоро сваког лета долазио у Лабел да проведе неко време са братом и његовом породицом. Мој отац није био прождрљивац. Његов омиљени ручак био је обичан хот-дог са штанда поред пута, за разлику од мог ујака који је морао да седне на ручак са вином, сиром и десертом након чега је уследило поподневно спавање. Ове посете су направиле огроман посао за моју мајку, која је волела свог девера, али је осетила велико олакшање када се посета завршила. Била је запослена жена и требао јој је предах током лета. Свакодневне шетње током ових посета биле су у јутарњим часовима. Наоружани штаповима, лулама и цигаретама, ишли су великом брзином, остављајући за собом моју мајку . Тако су године пролазиле, а ми, деца Александра и Јулијане Шмеман, настављамо да живимо наслеђе које су оставили наши родитељи. Сво троје, сада већ дубоко у седамдесетим, живели смо много дуже од нашег оца. Наши родитељи су и даље велики део наших живота. Често ми прилазе људи који ми говоре како им је мој отац променио животе и колико га воле, а да га никада нису срели лицем у лице. И то ме чини тако благословеном што сам његова ћерка! Дељење ових успомена одржава наше вољене у нашим срцима. И завршавам тамо где сам почела. Александар Шмеман? Био је и јесте мој отац. Маша Шмеман-Ткачук https://hristianstvo.bg

Из духовне заједнице храма св. Јована Владимира у насељу Медаковић (улица Игњата Јоба број 75), сазнајемо да ће у уторак, 14. новембра 2023. године, бити служен Акатист Светој Ксенији Петроградској, са почетком у 17 часова. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Има људи који миришу на Бога. Не знам да ли се то теби десило, али кад им приђеш, осећаш да се нешто дешава. Нешто излази из ових људи - моћ, милост, енергија, светлост. Сладиш се, смириш се, опустиш. Не желиш да одеш, не желиш да се одвојиш од њих. „Где да идем, кажеш, овде мирише на Бога, на небо, овде је радост и светлост. Зар треба да се враћам назад у таму, сада када сам срео Светлост." Кад једном заспиш у наручју Христовом, не можеш осетити мир ни у једном другом загрљају. Осим ако те не подсећа на Његов мирис. Упознао сам такав „други“ загрљај у лицу човека који је за мене био оно што ми зовемо „божији човек“. Не зато што је савршен, на крају крајева, годинама сам престао да верујем у људско савршенство, већ зато што је сладак, пун Христа... Шта то значи сладак? То значи да је, упркос падовима, грешкама и греховима, патњама и неуспесима, успео да задржи сву своју наду у Христа. Осетио је пакао и жудео је за рајем. Окусио је таму и заволео Светлост. Није био разочаран, зато што није био ни фасциниран. Светост није савршенство већ потпуно предавање Њему. Они који су били остављени, били су освећени. Бог је обукао оне који су били голи. Ако верујеш својој логици, полудећеш. Препусти све Богу и одморићеш се. Ум је дивно оруђе, али не доноси радост. У овом човеку, који је као мало дете отишао на Свету Гору, а данас је Епископ цркве, упознао сам љубав Божију. Апсолутно прихватање, подршка и љубав према ономе што јесам, а не према ономе што сам желео или је требало да будем. Јер веруј ми, нисам тако сјајан. Чак шта више. Пун сам грешака, страсти и грехова. Тешко да неко види таму моје душе, а да се не уплаши. Па ипак, овај човек никада ништа није учинио да се осећам лоше због своје таме. Никада ме није изневерио. У мом најстрашнијем греху рекао је: „Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“ Не очајавај, не губи се у тами, веруј у Светлост коју носиш у себи. Дозволи Богу да у твом срцу сања твоје покајање. Овај човек је постао Божији топли загрљај у хладноћи мог греха. Можемо причати и читати о Божјој љубави, али ако нас нико не загрли, ако се нико не нађе да нас прихвати и да нам опрости, да нас воли без задршке и обавезе, никада нећемо осетити шта значи Божија љубав. Сећам се стихова једног песника који гласе: “Христе мој, заспао сам у многим загрљајима, али само Твој је био тако мирисан..” о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal

"16. Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива. 17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? 18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; 19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. 20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? 21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." (Лука 12:16–21) Свака јеванђељска прича има два значења: дословно и алегоријско. Ако ову параболу схватимо дословно, онда она говори о бесмислености сакупљања земаљских добара ако се изгуби из вида главни циљ служења Богу и другима. Заиста, која је поента у томе што имате високо образовање, престижан посао, велику кућу, ауто, викендицу, али сте у исто време разведени од супруге, и не чујете дечји смех у свом огромном стану? Која је поента брзе каријере ако сте стално у завади са пријатељима и ако сте неком потребни, само онда док га спонзоришете својим новцем и прикривате његова безакоња? Али ако ниси богат, живиш од плате и једва састављаш крај с крајем, позајмљујеш новац да платиш светлост и топлоту, а притом не знаш да захвалиш Богу на свему и да не гунђаш, онда си и ти као овај јеванђелски безумник, јер више размишљаш о земаљским стварима него о небеским, лењ си да идеш у цркву недељом и празницима, и због овога ти је срце постало сурово. Заборавио си на духовни живот и вечност. Ако овај јеванђелски концепт посматрамо у алегоријском смислу, онда под богатим човеком можемо сматрати било кога, јер свако има неку врсту дара од Господа. Међутим, Спаситељ нас подсећа да је код сваког талента најважније да се не поносимо њиме. Јер, ако пустимо горду, самозадовољну мисао у своја срца, онда одмах обезвређујемо ове таленте. Понос нас такође обесхрабрује од напорног рада. Послушајте шта свети Јован Златоуст каже о овој страсти: „Као што водени мехурићи брзо пуцају, тако и охоли лако пропадају. Као што се грмље брзо претвара у пепео чим се разбукти пламен који га обузима, а густо дрвеће се не распламсава лако и не одржава дуго пламен, тако се јаке и непоколебљиве душе с муком пале, а слабе у једном тренутку.” . Хајде да размислимо о овим речима. Речи из параболе упућене су сваком од нас: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лука 12:20). И речи апостола: "15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, 16. Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16). Понос је један од порока које је најтеже открити. Блуд, гнев, малодушност и друге страсти лако се уочавају у себи, и бар почињемо да их се стидимо, али је гордост најтеже открити без помоћи споља, пошто се вешто крије иза врлина. Чинимо неко добро дело и одмах, ако не умемо да разазнајемо помисли уз помоћ молитве, краде нас гордост. Све што чинимо у Цркви: молимо се, кајемо за своје грехе, причешћујемо се, помажемо другим људима – треба да нас води не у гордост, него у смирење, јер, како каже св. Исака Сирин - „награда није за врлину и не за труд ради ње, већ за понизност која се из њих рађа. Ако буде мало, онда ће прво бити узалудно.” По мисли светог Јована Златоустог, човек који је кренуо путем спасења „никада неће дозволити да се раздражи, неће се наљутити на ближњега, јер се његова душа понизила и заокупљена оним што се ње тиче. ” Пост је време када смо позвани да своју душу украсимо разним врлинама, како би она сваког минута била спремна да, као Витлејемске јасле, прими Богомладенца Христа и у Његовој личности сваког коме је потребна наша помоћ и подршка. Али да се, попут становника Витлејема, не бисмо нашли потпуно неспремни за ово, посебно се наоружајмо против порока гордости. Никада, ма колико велика добра дела чинили, не треба да се поносимо њима. Тада ће наша душа увек бити спремна за сусрет са Христом и у овом животу и у животу вечном. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-nashi-trudy-chasto-byvayut-naprasnymi

Господ је рекао: „Моје царство није од овога света“. Постоји још једна веома важна реченица Спаситеља: „Царство небеско је у вама. На пресеку ове две координатне тачке које нам даје Господ наш Исус Христос, видимо како се у сваком човеку спајају смртна страсна природа и савршени свет, духовни свет. Свет који не подлеже законима материјалног света. Веома је тешко бити у двострукој подређености. Како Господ каже, немогуће је радити за два господара. Ипак, једном ћете некако с презиром служити, а другом угодити, или обрнуто. Дакле, хришћанин који је под условима закона овога света има вечни проблем. Под законима не мислимо на Кривични законик или било какве прописе. А чињеница да постоји свет који лежи у злу је грех, који тријумфује около. И постоји савршени небески свет у коме наша душа треба да буде запечаћена. Стално смо у стању избора. И сасвим је нормално да неки околни спољашњи догађаји изазивају природну реакцију нашег тела, нашег нервног система, који доживљава стрес и иритацију. А пошто се душа не одваја од тела, она почиње да се испуњава извесним страстима кроз ове спољашње надражаје. И сасвим је природно да наша душа, ако је хришћанска, стреми Богу, имајући разум и помажући му, жели да се покаје. Господ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Исповест, покајање је промена мишљења. Ако је човек хришћанин, ако разуме да има свесне емоције, да има страсти које се гнезде у његовој души, а он не може да се избори са њима, и схвати да није нормално да им се повинује, онда је пола битке већ добијено. У овом стању већ можете доћи на исповест. И као што су слепци у Јерихону рекли: „Господе, верујем, помози мом неверју", можете приступити Господу и рећи: „Господе, кајем се, помози мом непокајању. Помозите ми јер нисам спреман да напустим своју страст. Она се једино може срушити под Твојом Божанском светлошћу. Али због подршке, спољних, страшних догађаја, она не успева. Господе, нада је само у Теби.” Да, наравно, постоји једно важно разматрање, свештеници су о томе много пута говорили, ни ја нисам изузетак, да је исповест доказ некаквог покајања које је већ остварено. Али човек може постати чедан и савршен само у Царству Небеском. Док смо овде на земљи, наша природа је подељена грехом. И зато морамо да се помиримо са овом ситуацијом: разум нам помаже у ономе за шта треба да се покајемо, али осећања нам сметају. Или, напротив, ум каже: „Ох, овде треба да се наљутиш, овде треба да мрзиш“. Али осећања и даље горе од љубави и превазилазе све ово. Ми смо људи различитих типова, неки људи више користе ум, други више осећања. Али ако је човек хром на једну ногу, онда може да хода тако што стане на другу. Ако је друга нога хрома, већа тежина се преноси на прву. Проблем се јавља када шепате на обе ноге. Ако не можете да идете ка спасењу јер су вам ноге одустале, онда морате бар допузати до Њега. И што је најважније, морамо запамтити да не можемо ми себе спасити, већ Христос спасава. А ако ипак дођемо к Њему и замолимо Га да нам помогне Духом Светим, онда ће Господ то свакако учинити. свештеник Стахи Колотвин https://www.pravmir.ru/kak-ispovedovatsya-kogda-v-dushe-tolko-strah-svyashhennik-stahij-kolotvin/

Деветнаестогодишња девојка са прелепим именом Наташа доживела је церебрално крварење и налази се у коми: све aнализе су, нажалост, дијагностиковале мождану смрт. Истовремено је стигао захтев из Оназис центра за кардиоваскуларну хирургију: још једној младој девојци хитно је потребно... срце. Заједно са њом на трансплантацију чека хиљаде пацијената – не само срца, већ и јетре и бубрега... Наташини родитељи су стављени пред избор: или ће девојчица, која ће ионако ускоро умрети, изгубити све органе одједном, или ће уз њену помоћ бити спасени животи десетак људи. Лекари су већ покушали да разговарају са Наташиним родитељима. Али ко би се усудио да оптерети људе погођене тугом додатним тешким теретом избора која захтева велику менталну снагу, сталоженост, знање и способност логичног и разумног расуђивања? Ко може помоћи несрећним људима да донесу одлуку од које зависе животи десетак људи? Испоставило се да су родитељи девојке желели да се консултују са свештеником. Пола сата сам већ у канцеларији болнице, заједно са Наташиним родитељима, шефом одељења интензивне неге, лекаром који присуствује и главним лекаром. Ситуација је била, најблаже речено, напета. Сви су ћутали. Коначно сам одлучио да прекинем болну тишину. „Докторе“, окренуо сам се лекару, „шта није у реду са Наташом?“ „Нажалост, њен мозак је умро“, одговорио је суво — не из равнодушности, наравно, већ због тежине и непријатности целе ситуације. - Али ви кажете да је умро мозак, а не девојка. Зар заиста нема наде? — Неки органи, чију функцију вештачки одржавамо, су живи. А мозак је мртав као резултат крварења. - Шта то тачно значи? - питао сам поново. - То значи да она ништа не осећа и не разуме. Ништа је не боли. Али она се никада неће пробудити. Можете јој одсећи ногу тестером, можете јој упалити рефлектор у очи - она неће ништа осетити. У мозгу су већ почели процеси пропадања, а све остало функционише искључиво на уређајима. А после неког времена и остали њени органи ће такође почети да се урушавају. Можемо рећи да је већ умрла. - Али ви кажете „може се рећи“, а не само „умрла је“. Дакле, постоји нека неизвесност? — Неизвесност је да она, пошто је практично мртва, дише и да јој срце куца. „А ви сте, докторе, сигурни да се она неће пробудити?“ – наставио сам да питам. - Нажалост, сви смо сигурни у ово. Ниједна особа која је претрпела мождану смрт се није пробудила. Урадили смо већ шест тестова, а по протоколу морамо да их поновимо после неког времена да се поново уверимо. Али то је формалност. Изненада је девојчина мајка прекинула доктора: – Односно, то је само чудо? - Да! „Само чудо“, одговорио је доктор и спустио очи: овим речима је он, безначајно, дао наду несрећним људима. Сви су ућутали. - Докторе, о каквом чуду причате? - питао сам поново. — Васкрсење мртвих или исцељење болесника? „Васкрсење мртвих“, одговорио је доктор, очигледно одахнувши што се извукао из незгодне ситуације. Поново је завладала напета тишина. — Хоћете ли да се помолимо за вашу ћерку? — предложио сам несигурним гласом. - Наравно, оче! – одговорили су у један глас несрећни родитељи. Очигледно се надају, помислио сам. А како се не надати у таквој ситуацији – ћерка им дише, инструменти показују откуцаје срца, тело задржава топлоту, љубе је као живу. Можда је ово грешка? Можда ће се ипак десити чудо? Можда би требало мало да сачекамо? Много је лакше веровати лекару када даје наду него када даје тужне прогнозе. Немо смо ходали тамо-амо ходником, као да чекамо пресуду. „Коју молитву да прочитам?“ - размишљао сам. За здравље? Али нисам веровао да ће девојчица бити излечена, јер, била је практично мртва. Њена плућа су једноставно била напумпана ваздухом - не дајући одмора ни њој ни њеној породици.То је био управо случај када достигнућа науке и медицине воде човека у ћорсокак безнађа и очаја. Можда је боље прочитати молитву за страдале? Али Наташа се није мучила, није патила - барем се није видело. Канон о исходу душе? Али родитељи очигледно нису спремни за то... Пришли смо кревету. Видео сам испред себе деформисано, отечено тело, из којег су излазили гласни, механички звуци – радила је вештачка вентилација. Мајка је пала на ћерку, отац је клекао. Чак је и доктор, који је видео много таквих случајева у својој пракси, имао потешкоћа да задржи сузе. Постеља је са свих страна била окружена иконама. Свако је – свако на свој начин – чекао да почнем. Отворио сам молитвеник и изабрао молитву. Дошавши до средине, почео сам мало да мењам текст, импровизујући у ходу - јер нисам хтео да преварим ни Бога лажним захтевима, ни себе, нити да лишим родитеље последње наде. Замолили смо Господа да се смилује Наташи, да у тешким временима окрепи њену душу и да нам да снаге да прихватимо Његову вољу и са смирењем, поштовањем и вером разрешимо ову тешку дилему. Пошто сам прочитао молитву, скинуо сам епитрахиљ. У том тренутку девојчина мајка се окренула мужу и мирно рекла: — Желим да донирам органе за трансплантацију. И, окренувши се према мени, настави: - Можда ће ово нашој ћерки дати други живот - кроз живот и љубав других људи. Тако осећам, оче. Њен муж климну главом са сузама у очима. Након доношења ове важне одлуке, лица оба родитеља су се променила: израз неутешне туге заменила је херојска инспирација. Њихова жеља да по сваку цену оживе своју ћерку прерасла је у спремност да дају живот другим људима. Опростио сам се од њих и изашао из собе. Оно што сам управо видео ме је шокирало. Велика напетост људске природе — и одлука за коју нисам имао никакву одговорност. Нисам имао утицаја на избор ових људи – они су га сами направили. Случајно сам се нашао тамо – у тешком и важном тренутку за њих. Неколико дана касније, позвали су ме Наташини родитељи: желели су да се видимо. Са великом радошћу сам пристао. Ови дивни, достојни и племенити људи су непрестано плакали. Нажалост, лекари су Наташине органе прогласили неподесним за трансплантацију, драгоцено време је изгубљено, а ни опрема више није могла да подржи исцрпљено тело. Несрећне родитеље сада је мучило кајање: чинило им се да је њихова претерана наклоност према ћерки однела животе неколико људи. И толико су желели да Наташино срце, бубрези и јетра наставе да живе у телима оних којима је то било потребно, пратећи њихов земаљски пут! Како је невероватна и лепа љубав! Чак и својом смрћу можемо некоме дати живот.Или дати шансу потпуном странцу кроз смрт вољене особе... Делите своје тело са неким кога уопште не познајете, претварајући љубав у живот - за некога ко не би преживео без честица вашег тела! „ Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јован 15:13) Трансплантација је невероватна синтеза поштовања и неизмерне захвалности. Дајући ближњем живот који нам не припада, ми заузврат добијамо љубав која је изнад свега. Стид, неспретност, непоштовање – све се то раствара у велику љубав, повезивање и благослов. А најважнија дилема у таквим случајевима није могућност или немогућност да се постане дароватељ, већ спремност да се прими ова бескрајна љубав. митрополит мезогејски и лавреотски Николај https://www.pravmir.ru/ya-hochu-otdat-organy-na-transplantacziyu-skazala-mat-u-posteli-umirayushhej-docheri/

Искрен разговор о кризи вере и како из ње изаћи – Оче Валерије, данас ћемо разговарати о једној тешкој теми која је, можда, мучила хришћане, и људе уопште, у најразличитијим епохама. Tо је криза вере, као и симптоми који могу бити повезани са таквом болешћу. Разлози, наравно, могу бити различити у зависности од сваког појединачног случаја. Али, оно што је тужно, човек понекад не може сам себи да одговори, а нема ко да му каже – зашто је одједном почео да сумња, зашто огањ вере више не гори у његовим грудима, зашто је почела некаква равнодушност ? – Не треба мислити да духовни живот и вера егзистирају одвојено. Све је међусобно повезано. Ако се ваш духовни живот замрзнуо, онда ће ваша вера осиромашити. Ако смо престали да се молимо јер има много других, важнијих ствари које треба да урадимо, онда то значи да нам Бог више није на првом месту. А када је Он, како каже апостол Павле, „за кога је све и од кога је све“ (Јевр. 2, 10), сакривен у велу земаљске сујете, где је онда ту вера? Не постоји јер нема живе молитве. Замислите да се не молите читаву годину, односно потпуно престанете да се обраћате Богу – после ове године одједном ћете се запитати да ли Бог уопште постоји. Тако заборављамо неке своје познанике са којима смо се стицајем околности растали. Ако са њима не одржавамо живу везу, онда с временом као да ова познанства за нас не постоје. Исто тако, када не одржавамо контакт са становницима неба, са духовним светом, онда ће нам се временом чинити да нема духовног света, већ само материја око нас. Желим да кажем да је избледела вера резултат духовног опуштања. Кризи вере претходи криза духовног живота. И, по правилу, долази непримећено, не као пад низ литицу, већ као постепено спуштање. Свиђа ми се ова слика: наша покварена природа је попут покретних степеница које се увек спуштају. Ако кажете: „Сачекаћу мало, одморићу се“, онда ће те такве покретне степенице повући негде дубоко. – Шта ово тачно значи? – Дакле, устанемо ујутру и прво што урадимо је да зграбимо мобилни телефон, уронимо у пристигле СМС-ове, мејлове и гледамо вести. Нема времена за молитву и све је погрешно! Ум се пуни потпуно празним стварима. Што је мање духовног у уму, мање је вере у нас. – Можда је човек само уморан од читања истих молитава, или постоји неки други проблем? – У ствари, на том путу има доста проблема. На пример, у једном тренутку нам постане заиста незанимљиво да читамо јутарње и вечерње молитве. Чини се да смо превише навикли на ове текстове, и они у нама не изазивају исту инспирацију. Човек, или потпуно престаје да испуњава молитвено правило, сматрајући то нечим сувишним и заморним, или наставља да чита, али то ради што је брже могуће, покушавајући да се некако ослободи Бога лекторисањем прописаних текстова. У оба случаја грешка је иста – губитак живог присуства пред Богом Живим. Кад би нам се открило да је Онај, који је створио анђеле и људе, Онај у Чијим је рукама судбина целе Васељене, Који нам је дао живот, Који васкрсава, спасава, у Коме је, заправо, бескрајни живот Раја - да је ту, поред нас, види, чује и воли нас, како бисмо тада молитву доживљавали? Молитва треба да буде управо живо присуство пред Богом Живим. А општење са Господом је нешто најсветлије и најрадосније што се може наћи на овом свету. Иначе, никада се не уморимо од изговарања истих речи у комуникацији са комшијама, када су те речи испуњене љубазним и топлим осећањем. Односно, важно је чиме су испуњене наше речи, шта је у нашим срцима. Наш однос према Богу изражава се у осећањима која испуњавају наше молитве. Можете, наравно, креативно приступити самом правилу: неко време, уместо јутарњих и вечерњих молитава, читајте, на пример, текстове Јутрења, или акатисте, или бирајте псалме које посебно волите. Или прочитајте Часове - кратке службе. Могуће су различите варијације, главна ствар је да молитва не постане оскудна. – Али да ли је то једини разлог кризе вере? – Наравно, могу постојати и други разлози за кризу вере. На пример, човек се нашао у невољи, усрдно се моли и очекује да ће Бог сигурно учинити чудо: на пример, вратиће вољену особу која је напустила породицу, или ће излечити безнадежно болесну особу. Али чудо се не дешава. И почиње да се чини да је молитва неделотворна. То значи, мисли такав човек, да се уопште не треба молити. Вера бледи јер човек није спреман да прихвати крст живота. Веровао је да све треба да буде баш онако како је тражио у својим молитвама. А то, да се понекад треба понизити, прихватајући свој крст од Бога, некако се заборавља. Тешко је за гордог човека да буде верник. – Може ли стање напуштености од Бога бити последица чињенице да је управо тај ослонац у вери нестао код човека? Зашто се то уопште дешава – Бог оставља човека? Да ли је уопште исправно рећи ово: „Бог је отишао“? – Сећам се житија Светог Антонија Великог, када је светитељ претрпео много свакојаких недаћа, пре свега од демона. Чинило се да Бог не помаже. Монах Антоније се молио: „Господе, где си био? Зашто прво ниси дошао да зауставиш моје муке?" И добио је одговор од Бога: „Био сам овде, али сам чекао, желећи да видим твоју ревност и твоју борбу." Стрпљење Антонија Великог, као што знамо, резултирало је многим духовним даровима. Остављеност од Бога је првенствено наше субјективно осећање. Чини нам се да смо напуштени од Бога јер се осећамо лоше и зато што није све како желимо. Али у ствари, Господ је ту управо у том тренутку, Он нас кали у тањиру привидне богонапуштености. Мислили смо да смо у духовном животу нешто постигли, и одједном се испостави да умиремо, нема за шта да се ухватимо. Нема натприродне помоћи, већ само невоље на све стране. И управо из таквог стања молитва је најмоћнија. Таква молитва, као дубок уздах срца, одмах се узноси ка Господу. Јер ово је молитва смирене душе. И оно најважније: само изгубљенима је потребан Спаситељ. Ако нисте схватили да гинете, онда вам Спаситељ заиста није потребан. Или ћеш себи рећи: и даље ћу бити с Богом, чак и ако се чини да је Господ заборавио на мене, или ћете показати слабост и гунђати. Господ ће сигурно нечим открити и упозорити те шта је важно за твоје спасење. – Шта је „духовна парализа“? Шта је узрокује? – Не разумем баш тај термин - „духовна парализа“. Дешава се да човек као да је прегорео, преузевши многе подвиге, као да се преједао и привремено губи укус за духовни живот. Понекад се само опустимо, као да спавамо. И тада нам Господ допушта тугу да би нас узбуркао и извео из овог хибернације. У временима интензивне туге и искушења, човек се заиста буди. А обраћање Богу за њега није само празна фраза, већ вапај из душе. Једна монахиња коју сам познавао са Маслинске горе у Јерусалиму испричала је како је 26 година раније стигла као обична радница, спремајући се да умре. Имала је страшну дијагнозу карцинома, али никоме није рекла, запослила се у манастиру, радила најслабије послове и молила се, молила, молила. Па, каже она, једном приликом јој се чинило да ће се онесвестити баш у том тоалету, који чисти. Али она се молила и молила током ових трудова. И додаје да сада нема тако јаке молитве као што су биле те, не може да се врати на онај ниво вреле и ватрене молитве. Свештеник је непрестано служио молитве за њено здравље, био је прожет саосећањем према њој. И неким чудом болест је попустила. Господ је заиста показао право чудо, остала је у манастиру. Али та снажна молитва се, каже она, не може вратити. Мислим да једноставно не можемо стално бити горе, тешко нам је и зато наш духовни пут тече у таласима, мало горе, мало доле, али главно је да напредује. – Поставићу једно опасно питање: да ли криза вере може бити последица тога што се човек, док је у Цркви, у једном тренутку „препусти “ извесном греху, уздајући се у милост Божију? - Нажалост, тако је. У то сам се много пута уверио. Ниси хтео да се растајеш са неким својим слабостима, другом ниси опростио, ниси очистио своју душу искреном исповешћу, и богослужење се више не доживљава као пре. То више није сусрет са Господом, није контакт са тајанственим Небеским светом, већ једноставно, посматрање споља одређене верске представе. Греси од којих нисмо желели да се растанемо замагљују наш вид и чине нас духовно кратковидима. Наступа духовно слепило. – Дешава се да криза вере наступи после много година које је човек провео у Цркви. Последњих година чули смо многе приче оних који су се разочарали, оних који су постали неуцрковљени и оних који су напустили свештеничку службу. Овакви случајеви изазивају бурне расправе, при чему се заузимају две стране: „против“ – зато што је особа довела у питање спасоносну моћ православне вере или предложила своје тумачење исте, па је стога кренула „новим путем“, а за" - јер искреност (понекад истинита, понекад измишљена) такође задивљује, и једноставно „жао ми је те особе“. Како бисте коментарисали такве случајеве? – Ово је за мене веома болна тема. Понекад се сусрећемо са чисто људским фактором, када екстремни притисци, а понекад и грубост надређених, сломе менталну снагу запосленог. Али сваки људски фактор се може решити и на људски начин – пребацити се на друго место, ослободити се дела терета. Уствари, само треба потпуно веровати Богу, поверити свој живот у Његове руке. И Господ ће све уредити како треба. Али у суштини, у току је рат, духовна битка за наше бесмртне душе. Пре свега, свештенство је на нишану. Сусрео сам се са случајевима када је Господ на чудесан начин помогао свештеницима. Њихове молитве су се испуниле, и кроз њих је Господ спасао људе. Ово је право искуство контакта са Небеском помоћи. И онда, исти свештеници, чији су ме је примери надахњивали, изненада падају у тешке грехе и бивају избачени из свештенства. А неки су отишли сами. То јест, Господ је несумњиво у близини и помаже, али кушач не спава. Не можемо да верујемо себи, не можемо да мислимо да можемо бити сами усред искушења. Врло је лако оклизнути се и упасти у тешки грех. А када престанете да живите по вери, онда сама вера постаје нешто пролазно. Такву особу више привлаче неке земаљске науке, психологија, бизнис или нешто слично. . – Како се томе може супротставити? Било би добро да покушамо да живимо као да нам је последњи дан. Још увек постоји прилика да се из срца помолите Господу, покајете се, очистите своју душу, учините нешто добро другим људима - не губите овај дан. За хришћанина је дан који му је дат прилика за духовно стајање пред Богом. – Да ли сте икада и сами доживели кризу вере? Шта саветујете људима који тренутно доживљавају кризу вере? – Важно је да човек нађе свој пут, да пронађе шта га тачно надахњује, оживљава веру, распламсава усрдну молитву Господу. Сећам се како смо у првом периоду пандемије, када су сви били изоловани, једноставно били духовно сломљени. Нека деца су почела да гледају ТВ серије, онда смо се укључили и ми одрасли. И тако је прва изолација несрећно пропала за наш духовни живот. Затим смо прешли на онлајн сервисе, који су, чини се, помогли да нам бар мало подигнемо духовно расположење. Али нешто најважније је недостајало. Пренос богослужења надахњује чисте мисли и молитвене уздахе, али ви остајете одвојен посматрач. И тек од треће етапе било је могуће организовати кућно богослужење. Сигурно, Литургију не можемо служити код куће, али вечерње и јутрење са молитвама које су прописане за одређени дан су сасвим могуће. Постоје чак и сајтови на којима се свакодневно објављују текстови богослужења. Наш дом, ипак, не треба да буде сала за гледање телевизије, већ мала црква, као одраз храма Божијег. И тако, сваки дан можете открити диван духовни свет, јер се сваког дана слави успомена на одређене свете. Њихови животи и дела су мени лично веома драги. Сваког дана можете извући огромну духовну корист из живота светих, из њихових упутстава. Не желим никоме ништа да намећем. Рећи ћу само једно: тражите оно што вам оживљава душу, шта вам помаже да се молите живом, усрдном молитвом, примените то и трудите се да развијете управо онај правац у коме ваша вера неће нестати, већ ће се распламсати. https://pravoslavie.ru/144243.html

АДРИЈАН СА 23 ЧЕСНА МУЖА ИЗДАХНУ У ПРЕТЕШКИМ МУКАМА. Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају.Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

"Недеља породичног јединства" у организацији "Породичног сабора" почеће у понедељак, 4. септембра 2023. године предавањем на тему "Културолошки рат против породице", сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи г. Јовану Хонди, секретару Породичног сабора. Тога дана у сали Општине Звездара од 18 часова (Бул. Краља Александра 77) говориће Аташе за културу И. Р. Иран г. Амир Пурпезешк, проф. др Зоран Милошевић, гђа проф. др Сумајех Хаџи Есмаили (Иран) и гђа проф. др Фатемех Ебрахими (Иран). Улаз је слободан, сви су добродошли! Недеља породичног јединства наставља се у петак, 8. септембра округлим столом на тему "Рат против породице у култури – мрежа невладиних организација у српском образовању", који ће бити одржан у подне (12 часова) у Медија центру УНС (Кнез Михајлова 6). Како је најављено, учешће на овом Округлом столу узеће Архиепископ Давид Рухадзе (Грузијска Православна Црква), о. Андреј Јурченко, (Украјина), о. др Александар Романчук (Белорусија); о. др Оливер Суботић (СПЦ), протођакон др Владимир Василик, (Русија); проф. др пуковник Борислав Гроздић; проф. др Слободан Антонић; проф. др Милош Ковић; др Миша Ђурковић; др Владимир Димитријевић; др Влајко Пановић; мр Ана Филимонова (Русија) и мр Марија Стајић. Извор: Радио "Слово љубве"

“Још док сам у свом родном граду тренирала кошарку, тренери су нам говорили да је шут ван баланса онај који се изводи нерезонски, при неправилном положају тијела. Понекад ми се чини да је читав мој живот, заправо, живот ван баланса” – говори ми док сједимо у парку, у којем су јасно видљиви трагови јутрошњег невремена и пљуска, који су погодили Будву. Поред ње сједи њена десетогодишња ћерка, која је све вријеме загледана у свој мобилни телефон. Друга ћерка, која би могла имати пет или шест година, се игра са мојим млађим сином на тај начин што бацају ситне каменчиће у повелику, блатњаву локву. Прича ми како је кошарка била њена велика љубав. Међутим, како се приближавала тридесетим годинама, тај, како каже, спартански начин живота је почео да јој смета и да је духовно замара. Схватила је да ако жели да се уда и заснује породицу на вријеме, неизоставно ће морати да прекине спортску каријеру, што је убрзо и учинила. Пар мјесеци након те, за њену породицу и пријатеље, изненађујуће одлуке се и удала за момка са којим је била у дужој вези. ” Мислила сам да ће мој животни брод коначно упловити у мирнију луку. Међутим, брзо сам схватила да то неће ићи како сам замислила. За вријеме прве трудноће, нисам марила за свој физички изглед. Важно ми је било искључиво здравље дјетета у мом стомаку, па сам томе и прилагођавала своју исхрану. Угојила сам се више од двадесет килограма. Готово сви су ме осуђивали и кињили због тога – почев од свекрве па све до моје мајке. Говорили су ми да сам се запустила и зарозала. Када сам други пут остала трудна, водила сам рачуна о свом изгледу и исхрани. Исти људи су ме опет критиковали. Овај пут због тога што, наводно, због изгледа занемарујем здравље дјетета у својој утроби”… Прича ми како до скора није била запослена. Супруг је радио, док се она бринула о дјевојчицама. Због тога су је опет осуђивали и говорили да иза старања о дјеци, заправо, прикрива сопствену лијеност. Сад кад се запослила, пребацују јој како своје дјевојчице занемарује зарад каријере. ” Но, више од свега ме погађа ћутање мог супруга. Вољела бих да ме некад узме у заштиту и пред његовим и пред мојим родитељима, баш као и пред нашим, наводним пријатељима. Међутим, он се на све то тек осмјехне и одмахне руком. Знам да су све ове ствари ситница у очима многих људи. Али мене заиста све то нерјетко до очаја и суза доводи”. Рекох јој да у животу можемо угађати свијету или Господу. Свијету је , ма колико се трудили, немогуће угодити. Са друге стране, Господ од нас прима и најмању жртву – најкраћу молитву и најлакше добро дјело које можемо учинити. Такође сам јој рекао да брак није само срећа, већ је истовремено и подвиг. У том подвигу треба да се труди да стекне разумијевање за мужевљеве поступке, баш као што би и он требао да се потруди да схвати њене недоумице и проблеме. У односу према својим и његовим родитељима увијек треба да узме у обзир да јој они желе само добро, па, чак и у оним моментима када погријеше са неким коментаром или поступком. Уопште, када је у питању породични живот, свакога дана би сви требали да проузнесемо двије молитве : прва је благодарење Богу на свему што нам је дао. У другој молитви би требали од Њега затражити заштиту и помоћ у свакодневним искушењима кроз која пролазимо. Понекад и при шуту ван баланса бивамо фаулирани. Господ се постара да нам буду досуђена слободна бацања. Но, ипак је на нама да ли ћемо та слободна бацања реализовати или не… https://svetigora.com/van-balansa/

Двадесет година слободног постојања Православне Цркве на постсовјетском простору обележено је, поред многих других појава, појавом отворених унутарцрквених полемика о разним питањима. Испоставило се да су књиге, чланци у новинама и часописима, ау још већој мери интернет сајтови и форуми посвећени полемици једних православаца са другима. Заправо, сама по себи, ова појава је позната Цркви. Препирали су се и Свети Оци, и у сваком тренутку су постојали њихови интелектуални изазови, њихове опасности, њихове грешке, на које је требало упозорити децу Цркве, а кроз све то откривали су се највештији у речи. Наравно, и сада постоји поприлично идеја или појава чије ширење у црквеној средини у већој или мањој мери угрожава духовно стање верника. А људи који нису равнодушни и ревносно везани за веру не остављају без пажње и без одговора изазове и искушења данашњег дана. Међутим, никоме није тајна да се често у унутарцрквеним полемикама могу видети примери далеко од светоотачког духа, упркос спољашњи најфинијој реторици. Као што знате, грех воли да се крије под маском неке врсте врлине. Рецимо, речи о хришћанској љубави могу бити покриће за недостатак вере и љубави према овоме свету, што видимо у екуменизму. А речи о ревности за веру могу бити покриће за страст за осудом и за мржњу и завист које је изазивају. И као што се у првом случају не бавимо љубављу, већ псеудољубављу, тако и у другом случају немамо посла са љубомором, већ са псеудољубомором. Постоје сасвим јасни критеријуми за разликовање праве ревности за Бога од псеудољубоморе. Навешћемо три таква критеријума. Истинска ревност се рађа из ватрене љубави према Богу и стога се не може изразити презиром према речи Божијој. Христос је, као што знамо, заповедио да прво лично и насамо искаже своје изобличење ономе на кога имате право, а тек у случају поновљене тврдоглавости, коју сведоче два-три сведока, да о томе обавестите целу Цркву (в. Матеј 18:15-17). Поштовање или непоштовање ове заповести од стране тужиоца може се назвати првим критеријумом. Свети Оци су то чинили чак и са очигледним јеретицима – Свети Кирило Александријски писао је многа учтива и скромна писма Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим, а Свети Григорије Палама је написао и три лична писма Варлааму, у којима је први пронашао утврдити да ли је исправно разумео своје учење, а затим га упозорио да остави грешку. То су чинили зато што су имали искрену љубав и према Богу и према онима које су корили – јер су желели, по речи Христовој, „да нађу брата свога“ (Мт. 18, 15), а не да се разметају пред гомиле, громогласне речитости. Али особа која је болесна од мржње и прикрива је љубоморном реториком никада то не чини. Он одмах, чим му се неко није допао, трчи да објави урби ет орби. Никада се неће обратити оптуженом, јер га не занима сам по себи, као личност, као брат, – он је само интересантан као још један предмет задовољења своје мрачне страсти. Овом приликом подсећају се речи светог Исака Сирина: „Ко поправља брата свога у кавезу, он исцељује свој порок; а ко кога оптужи пред скупштином, повећава муку својих чирева. Онај ко исцељује брата свога у тајности показује силу своје љубави; а ко га посрами пред очима пријатеља његових, тај показује у себи силу зависти“ (Св. Исак Сирин. Речи, 85). Други критеријум је прелазак на појединца. Свети оци су могли, разоткривајући јерес, да помену име неког јересиарха или неког од идеолога заблуде, ако је ово име већ свима на уснама, и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Али за оце је увек било главно разоткривање грешке или порока, а не прање костију одређених јеретика или грешника. И често су свети оци писали полемичка дела не помињући уопште имена, на пример, то се може видети код Св. Јефрема Сирина у делу „Против истражитеља природе Сина Божијег“, а у Св. Пајсиј Величковски у свом делу „Приговор клеветницима ноетске молитве“. И то је природно, јер је за оце била важна борба са грехом, а не са грешником, са прелестом, а не са заблуделим. А за псеудо-ревнитеље важи супротно – код њих личност заузима централно место, Псеудо-ревнитељима не пада на памет идеја да разоткрију ову или ону појаву која их је разбеснела без навођења ничијег имена, а ако им се то понуди, такав предлог ће саслушати потпуно без ентузијазма. Потпуно им је незанимљиво да тако пишу, јер ће им тада нестати најважнији подстицај. Уопште није тешко одредити шта је главно за аутора полемичког текста. У случају светих отаца и истинских ревнитеља вере, ако из текста избацимо упућивање на укорене личности, онда ће се садржај текста тешко смањити и неће трпети. А ако се напади на одређене личности уклоне из текста псеудозилота, онда ће мало тога остати од текста, постаће фрагментарно, некохерентно и бесмислено. Коначно, трећи критеријум по којем је могуће разликовати псеудољубомору од истинске ревности за веру јесте ситничавост. Свети оци и сви истински ревнитељи вере одлучивали су да некога осуде само када се радило о свесном, јавном и опетованом проповедању јасних јеретичких ставова, или о отвореном понашању високе личности, показујући да тај човек сматра нормирати оно што Бог назива грехом. Само такве ствари, чињене отворено, свесно и изнова, и које су представљале претњу за многе, биле су у очима светих довољан разлог да се прихвате пера. Али псеудо-зилоти су потпуно другачији. Довољна је једна нетачна фраза или један непромишљен чин да објаве свети рат и почну да шкрабају оптужујуће чланке. Свети Оци су ушли у јавну полемику да би зауставили искушење које изазива оно што је већ свима познато, а сами псеудо-ревнитељи генеришу искушења у Цркви, излажући јавности оно на шта без њих нико није обраћао пажњу. Псеудо-етерналисти ходају као лавови који ричу, траже некога да прождеру, гледају запетљаним оком, траже мало познате изјаве или поступке, и уопште сваку ситницу која се може узети као разлог за осуду нове жртве. Дозволите ми да завршим цитирањем речи светог Игњатија (Брјанчанинова) о овом духовном проблему. У свом делу „О обмани“ он каже да се „треба веома пазити на телесну и духовну љубомору, која изгледа побожна, а у суштини је непромишљена и штетна за душу. Световни људи и многи монаси из свог незнања увелико хвале такву ревност, не слутећи да су њени извори самоуображеност и гордост. Ову ревност зову ревност за веру, за побожност, за Цркву, за Бога. Састоји се у мање или више оштрој осуди и изобличавању суседа у њиховим моралним нетачностима и у нетачностима против црквеног деканата и чина. Обманути лажним појмом љубоморе, неразумни ревнитељи мисле, упуштајући се у то, да се угледају на свете Оце и свете мученике, заборављајући на себе да они, ревнитељи, нису светитељи, али грешници. Ако су светитељи изобличавали грешнике и зле, онда су изобличавали по заповести Божијој, по својој дужности, по надахнућу Духа Светога, а не по надахнућу својих страсти и демона. Ко одлучи да спонтано прокаже брата или му учини примедбу, тај јасно открива и доказује да је себе сматрао разборитијим и врлијим од оптуженог, да поступа по страсти страсти и завођењу демонских помисли. .. Човек, вођен телесном мудрошћу, никако не може правилно да процени ни своје унутрашње стање ни стање својих ближњих... грешке и недостатке, који су телесном уму изгледали неизмерно велики и важни. Очигледно је да им је телесна мудрост ... придавала тако велику важност. Телесна мудрост види у ближњем такве грехе којих у њему уопште нема: због тога су они који су били понесени безобзирном љубомором често упадали у клевету ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова. ђакон Ђорђе Максимов Извор: Радонеж https://pravoslavie-ru.translate.goog/44437.html?_x_tr_sl=auto&_x_tr_tl=sr&_x_tr_hl=sr

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима. Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/

У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“. Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању. Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост. Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше. Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог. Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави. Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања. Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело. Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом. Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели. Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек. Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога. Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло, чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/

Архимандрит Павле (Пападопулос) – како бркамо морал са гордошћу Када за човека нема разлике између морала и духовног живота, он лако оправдава своју мржњу и гнев према ближњем. То се дешава зато што морална особа придаје супервредност својој „чистоти“. Али ако немате на савести такозване телесне грехе, то вам још увек не даје за право да осуђујете, клевећете, празнословите, оговарате, будете осветољубиви, уображени, похлепни и незахвални. Често упадамо у ову замку придајући изузетан значај моралној чистоти и оправдавајући се у свему другом. Човек се не може спасти девственошћу, ни телесном ни духовном, ако је његово срце испуњено злобом, себичношћу, охолошћу и гордошћу. Веома је важно одржавати унутрашњу равнотежу. Пре свега, то је разумевање сопствених слабости. Морамо се потрудити да избегнемо замку коју нам тако често намешта ђаво, који , као да чак помаже да се стекне ова или она врлина (нарочито морална) – да би потом испунио наша срца поносом, ароганцијом, осећајем сопственог значаја („Ево, стигло!“), а затим нас гурне у много веће грехе тврдоће срца и осуде ближњег, злобе и сујете. Главно је не бити први у овој или оној врлини, већ победити сопствени егоизам. Морални карактер не спасава сам по себи. Спашава покајање, смирење и љубав – љубав према свима, свуда, сваки дан. А ако нам нешто недостаје за спасење, немојмо очајавати. Нека се овај недостатак претвори у прилику да живимо понизног и скрушеног срца. Познајем високо моралне људе који муче колеге и вољене својим хировима и необичностима, иако се често причешћују. Физичка и морална чистоћа их, међутим, не спречава да од зависти огребу комшијин ауто, клевећу своје колеге, туку жену и децу. Знам и не тако моралне људе који саосећају, дају милостињу, не говоре ружно ни о коме, понизно слушају критике на њихову адресу и мирно поздрављају комшију који их грди иза леђа. Ови људи се ретко причешћују, не подносе дуге службе, већ резигнирано подносе епитимију коју им је наложио исповедник, живећи скромно и смерно свој живот. Не желим да кажем да је недостатак морала добра ствар. Само кажем да сам морал није довољан. Духовни живот и морал нису иста ствар, то треба да схватите. Духовни живот је много виши и шири од сваког морала, не уклапа се у шеме и формуле. Одређује се, не дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милосрђем према људима. Када се у човековом животу чистота и доброта споје са срдачним подражавањем Христу, то је дивно. Нека тако буде за све нас! Али, у сваком случају, за мене је важније друго. Фарисеји су били чисти, али их је Господ осудио због тврдоће срца, нарцизма и гордости, док су други људи, не тако високо морални, открили за себе пут ка спасењу, захваљујући једноставности, смирењу и покајању. Било је људи који су благодарили за све: и за оно што су имали и за оно што нису имали, а благодат Божија силазила је и мењала их, претварајући блуднице, зликовце и разбојнике у духовно девичанске свете; док многи високо морални људи нису могли да приме благодат у своја срца због тврдоглавости, злобе и себичности. https://www.pravmir.ru/chasto-prichashhaetsya-i-izbivaet-zhenu/

Други разлог који нам не дозвољава да се препустимо Богу јесте спознаја да је препуштање Његовом промислу и току догађаја својеврсна слабост. Другим речима, слаби људи се ослањају на Бога. Мислим да није потребно много труда да бисмо разумели да смо поново суочени са конфузијом разумевања. Вера као духовни догађај – не као душевно скровиште и обитавалиште – није слабост, већ вас позива да превазиђете биолошке и урођене нагоне. Уместо да штити его, води вас до његовог потпуног скидања. Предајем се Богу не зато што се осећам слабо, да бих преживео или да бих се суочио са реалношћу живота, већ зато што: Ја волим Бога и верујем Му, трудећи се да испуњавам заповести Његове; Признајем свој онтолошки недостатак, да нисам онтолошки самодовољан. Мртав сам, борим се са временом и пролазношћу, тражим везу крајњег смисла ствари. То није слабост, страх и одустајање од негације живота, већ егзистенцијални реализам. Да, ја нисам мајстор игре. Ја играм главну улогу, али не одређујем у потпуности ситуације у животу. Увек ме надмудрују. Трећи разлог зашто се не поуздамо у Божији промисао јесте уверење да само ми исправно схватамо стварност живота. Све окривљујемо за њихова решења, само зато што су другачија од наших. Немоћни смо да прихватимо оно што је другачије и што превазилази нашу перцепцију. Ми идемо тако далеко да искривљујемо чак и самог Бога због његових одлука и избора. Оно што не можемо да уочимо, једноставно не постоји. Потпуно је јасно да са таквим нарцистичким ставом човек не може да створи однос не само са Богом, већ апсолутно ни са ким другим. Четврти разлог немогућности препуштања је наша жеља да све контролишемо. Имамо поносну перцепцију да само ми можемо да радимо ствари беспрекорно. Код куће, на послу, у нашој вези, свуда. Све ствари морају да прођу кроз наш систем контроле, сваки детаљ мора да се провери, јер само ми смо способни и савршени. 5. Пети разлог је предрасуда да је Богу стало и да га занимају само савршени, добри и они који су у стању да испуњавају Његове заповести. Иако се чини сувишним, ипак је потребно понављати, док се не уреже у наше дубоко уверење, да по хришћанској антропологији не постоје савршени људи и савршене животне околности. Ми сви правимо грешке. Грешка је синоним за наше постојање. Савршенство припада само Богу и Његовом царству. Бог не воли нити брине о савршеном и беспрекорном јер, једноставно, они не постоје. Они који се осећају „савршено“ живе у страшној заблуди и очигледно им Бог није потребан. Христос нам врло јасно говори да Он није дошао да позове праведнике, него грешнике на покајање. 6. Шести разлог је наше искривљено уверење да се можемо предати Богу само када осетимо да смо спремни за то. Такво убеђење није само духовна грешка, већ и општа грешка живота. Другим речима, не можемо одлагати и ограничавати кретање живота у име контроле и припреме. Без обзира на то како се осећамо, морамо бити присутни у садашњости Божијег присуства. Данашњи дан нас позива да будемо присутни и живи, да не будемо одсутни или да се скривамо, колебљиво у име емотивног одлагања. Многи кажу: „Нисам још спреман да се поуздам у Бога, не осећам потребу да идем у цркву, нисам спреман да се причестим, треба прво да сазрем, итд.“ Другим речима, користе емоционалне критеријуме за свој однос са Богом и са животом . А сама емоција је најпроменљивији фактор у животу. Мења се у сваком тренутку. Емоција не може бити критеријум за наше одлуке. Оваквим мислима и емоционалним тумачењима, наше непознато самодеструктивно ја ће уништити све наше напоре да се променимо у животу. Зато крећемо на пут чак и када га не познајемо. Само путовање ће нас научити и отворити путеве пред нама. 7. Седми разлог је чињеница да сву своју снагу и акцију усмеравамо да заштитимо себе. Шта ово значи? Да се сва наша духовна снага троши на одвраћање опасности. Уместо да живимо животом смисленим и радосним који ће нам омогућити да превазиђемо животне претње и искушења, исцрпљени смо – анксиозношћу и бригом – спречавањем потешкоћа и искушења. А тако нешто је у најмању руку утопијско, осим ако се не живи у измишљеној боци, што ће природно постати највећа несрећа. Нема смисла избегавати кишу, већ узети кишобран када почне да пада. Не можемо контролисати све ствари у нашим животима, али можемо контролисати своје реакције, како их испуњавамо и како их користимо. Отуда је препуштање Божијем промислу и љубави најдубља константа у нашем животу. Из свега наведеног можемо закључити да је уздање и препуштање промислу Божијем најједноставније. Постоје искривљена схватања и дубоко укорењена веровања која отежавају овај покушај. Будимо искрени, ову борбу треба подржати Божијом милошћу. У супротном, борба је немогућа. Али осећам да ако неко буде аутентичан у својој потрази, одговор од Бога ће бити аналоган. У сваком случају, у животу, да бисте научили да пливате, морате научити да се опустите; иначе, утапање је извесно. о.Хараламбос Пападопулос https://zadrugata.com/2020/11/22/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-п-2/

Сада је Црква и верни народ окружени таквом мрежом клевета и лажи да је, чини се, немогуће размрсити је. Како се борити против лажи? Очигледан одговор који се намеће је рећи истину. Али, нажалост, у несавршеном палом свету, ово не функционише како би требало. Jер многи људи не желе да знају истину, „неприкладну истину“, односно истину која би пореметила њихов уобичајени поглед на свет. Понекад можете помислити да масе живе у неком свету иза огледала – паралелној стварности са искривљеном панорамом живота, где се лажи мешају са полуистинама или је сама истина унакажена до непрепознатљивости. Нажалост, у наше време постоје читаве „фабрике“ које манипулишу људском свешћу – медији. Да ли је могуће одолети овоме? Неки људи тако мисле. На пример, претпоставља се да пропаганда треба да има своју контрапропаганду. Али проблем је што контрапропаганда често функционише на принципима пропаганде, односно манипулише свешћу, а овде није далеко и од лукавства и од неистине. Борба против лажи на њеној територији и по њеним правилима је губитничко занимање. Наш задатак је, по заповести Господа и Спаситеља нашег, да сведочимо истину. Да сведочимо директно, отворено, без резерве и услова. Да сведочимо без правдања, без покушаја да се некоме допадне, не покушавајући да се некоме прилагоди. Понекад је рећи истину тешко, али неопходно. Попуштајући такозваном јавном мњењу, ни сами нећемо приметити корак по корак како ћемо изгубити себе. Никакви уступци духу овога света неће задовољити овај исти дух. После малог уступка следи већи, па још већи. Ево шта каже апостол: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? (2. Коринћанима 6,14). Ако, међутим, понекад не видимо прилику да приговоримо клевети, боље је да ћутимо, али ни за јоту не попуштамо пред неистином. Сетимо се примера Христа, Који је ћутао када је на Њега изнета страшна клевета. Хришћани су увек реалисти, и ми разумемо да ће, упркос бескрајном току лажи, истина ипак превладати, истина ће ипак победити. Чак и ако не у овом привременом сабласном животу, већ у „животу будућег века“, али то ће се несумњиво догодити. Ово је наша вера, наше уздање и наша нада. Митрополит Антоний (Паканич) https://pravlife.org/en/node/30144