Најбољи чланови

После предавања, изашао сам напоље и кренуо до станице да ухватим бус не бих ли стигао кући, и док сам корачао све време сам се тресао од хладноће. Дефинитивно је зима стигла, мислио сам у себи, и то не само зима, већ онај хладни талас који чини моје омиљено доба непријатним. У неком тренутку док сам био на станици, одлучио сам да не чекам превоз, већ да на часак скокнем до пекаре која се налази на главној аутобуској станици како бих купио моје омиљене питице. И даље мислим да су ту најукусније у граду. Можда ме је и мисао према питицама мало омела да не мислим на то колико је хладно. Тешио сам се помишљу да ћу их купити за који минут, а онда правац у топли стан да их са слашћу смажем. Међутим… У тренутку када сам прилазио киоску, привукла ми је пажњу она. Онако згрчена седи на леденим степеницама, пије нешто из пластичне флаше, рекао бих кока колу, и онако промрзла и згрчена гледа некуд у даљину… Погледао сам је и било ми је јако жао што је видим такву. У тренутку сам се сетио колико је заправо хладно напољу. Помислио сам у једном моменту да је њен поглед био такав као да чека некога или сам можда само желео да верујем да чека некога. Било ко да дође у овом тренутку и одведе је са овог леденог бетона, у овој ледено хладној вечери, на овој леденој станици би ми деловао као национални херој… Док сам све ово мислио, већ сам се нашао пред пекаром и силно се обрадовао када сам видео да имају моје омиљене питице. Док сам их куповао размишљао сам о њој. Да ли ће некуд отићи вечерас? Да ли има неког у овом одавно захладнелом граду? Да ли је неко чека?... и није ми само то пало на памет, размишљао сам како да јој однесем једну питу. Да ли ћу је увредити? Можда стварно само чека и силно се увреди што сам помислио да је гладна. Можда ми неће рећи ништа, већ ће ме у потпуности игнорисати, тако да се осетим глупо што сам уопште и покушао да јој помогнем. А можда је баш гладна, помислио сам. Па какав сам ја то хуманиста и хришћанин, ако се стидим да некоме однесем питу да једе, ма како год да одреагује, ја ћу бити културан и љубазан, јер то је моја ДУЖНОСТ као човека и грађанина. Купио сам две питице, једну слатку и једну слану, да се наједем поштено. Кренуо сам према њој. Ух, свашта ми је прошло кроз главу, шта ако је проститутка и ту је сада неки макро који стоји иза ћошка и само нас гледа, мислим, да ли је могуће да постоје такви макрои?! Па она седи овде на бетону и мрзне! Помишљао сам да је можда наркоманка, да није нормална, да је можда чак и насилна и покушавао да смислим унапред стратегију како да се склоним и на миру одем уколико крене да прави сцену. Него, како сам корачао, кнедла се све више пела у грло. Туга. Права, правцата туга. Пришао сам јој и питао је – јел си гладна? Подигла је главу и само благо климнула. Можда је и изговорила ,,јесам“ али ја то нисам могао да чујем. Рекох, ево узми, ово је за тебе. Осмехнула се, и још више усмерила поглед ка мени, да би ме мало боље видела. Дао сам јој питу, поздравио је и кренуо. Међутим, онда ме је нешто сломило. У мојој кеси била је још једна пита, јер сам и ја био гладан и побеснео сам у тренутку! Да ли је могуће да ја и овде делим и мерим?! Да ли је могуће да не могу да јој оставим и ту другу питу, већ морам да будем ,,рационалан“?! Вратио сам се. Дао јој и то парче, или шта већ. Овог пута нисам могао да издржим, питао сам је, зашто је ту. Зашто се некуд не склони са ове хладноће, види ли да је ледено хладно? Скупила је рамена у намери да ми каже да нема куда. Немам где да одем – рекла је. Поново сам помислио милион ствари – како је могуће да нема где да оде?! Да ли је могуће да данас има људи и тако младих девојака које немају куда да оду!? Да ли је могуће?! Толико пута сам срео бескућнике и просјаке и гомилу њих у Београду одавно и познајем, али никад нисам тако живо осетио ту немоћ – немати куда да одеш у зимској вечери када се напољу температура спушта испод нуле?! Да ли је ово наша истина?! Поред толико усамљених и оних којима је неко заиста потребан, она је та која вечерас нема КОМЕ да оде?! А када сам је питао имаш ли где да спаваш вечерас, да се склониш вечерас, она је само показала – не. Тада сам јој видео искре у очима, понадала се да ћу је ја можда негде одвести, негде где је топло, па нека сам најгори манијак на овом свету, бар ће бити у топлој соби… Јасно је, помислио сам и ја. Ко зна која се прича крије иза њене садашње слике. Ко зна кога је она можда изневерила, повредила или можда чак напустила па се сада смуца ту по леденим београдским улицама тражећи неки свој смисао у потпуном бесмислу. Међутим, одмах сам себи одговорио – шта може да буде толико страшно и толико злобно и толико језиво да то створење које седи згрчено на леденом бетону учини да би вечерас стварна казна био ледени бетон аутобуске станице?! Да ли је могуће да неко толико испашта за своје глупе поступке у животу?! Па она је само погрешила у неком тренутку – ЉУДИ!!! Како је остависмо да вечерас промрзла и згрчена седи на ладном бетону! Да ли је могуће да смо толико захладнели ми који вечерас у топлим собама спавамо, па тако више ништа не осећамо?! Неко ће у овом тренутку да осуди Бога, неко ће да пребаци кривицу на тешку судбину, а ја ћу и даље да размишљам… Ма шта год ми мислили, док се не нађемо баш ту, у њеној кожи, ми не можемо да знамо како је то. Не осећамо глад, јер нисмо гладни. Не осећамо ледени бетон, јер смо вечерас у топлој соби. Не осећамо немоћ и ту УСАМЉЕНОСТ коју она сада осећа, јер ми нисмо остављени од свих. Када сам се се припремао већ да кренем, питао сам је како се зове изговорила је – Данијела, драго ми је. Хитро сам се окренуо и побегао. Нисам могао више да издржим. Побегао сам у свој топли свет, у своју топло собу у машту да ја јесам неко ко разуме и помаже људима, али… ја јој нисам пружио вечерас уточиште. Нисам један од оних који спашавају и који тим чином мењају и враћају у живот сваку ћелију њеном телу које је сада промрзло. Ја нисам тај. Ја сам лицимер. Ја сам данас упознао Данијелу која ми је много више рекла о мени него било ко други, док сам се ја све време бавио њоме и ко је она. Срешћете и ви сигурно неку своју Данијелу. Нахраните је и напојте, то је људски. Извор: Поуке.орг

"Што им је детињство досадно, журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца. Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели." - Које би животне поуке дао деци ?" Старац, осмехујући се, одговори: "Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како није добро да се упоређују с другима. Како није богат онај човек који највише има, него онај коме најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да схвате како постоје особе које их нежно воле али то не знају да кажу, ни да покажу. Да науче да се новцем може купити много, осим среће. Да две особе могу да посматрају исту ствар ,а виде је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све твоје мане, а ипак те воли. Јер, види синко, људи ће заборавити шта си рекао, људи ће заборавити и шта си учинио али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио".

Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему. Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља. „Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“. Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани. „Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“ Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно. Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив! У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми. У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе. У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву. Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје. У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то. Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио. Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“). „А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи! Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи. Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње. Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу. После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити... о. Генадиј Беловолов Извор српска.ру

Када сам био мали, мислио сам као дете. Када сам одрастао, мислим као одрасатао човек. Када сам спознао Бога, плаших га се. Када сам одрастао са Њим, више Га се не бојим. Бејах роб, а сада узрастам у сина. Имао сам страх, сада се разгорева љубав. Некад мишљах да Бог кажњава оне који не поштују Заповести његове и да је то једини разлог што их човек мора поштовати. Сада не мислим тако. Некада бејах крут и згрчен, сада сам жив и слободан. Окуражио сам се пред Богом. Смем да мислим. Смем да Га питам, да Га замолим за смисао. Бог је Ум, а Ум смисао показује. Љубав и мисао иду заједно. Зато, умно гледам Заповест Његову - Не чини прељубу. Гледам као Адам, као род мушки и видим.... Немој, роде мој, роде мушки, да не чиниш прељубу зато што верујеш да ће те Бог казнити и мучити због тога. Не бој се. Лажу те. Неће ти Бог ништа. Биће тужан, али ти неће наудити. Немој чинити прељубу, зато што ћеш, учиниш ли је, убити себе и своју слободу и убићеш друге. Погледај, роде мој, роде мушки... Прво убиство које ћеш учинити, учиниш ли прељубу, је убиство твоје слободе, твоје личности. Како? Ево овако. Угледао си лепотицу, привукла те је. Ништа страшно, то је реакција твоје природе. То значи да си здрав. Да си млад и да је време да волиш и рађаш. Но, не допуштај да те природа, својим биохемисјким законима одређује као биће. Буди личност, ипостас. Немој да природа одређује твоје бивање, већ ти, својом слободом, одреди њено. Буди начин постојања своје природе. Ти си њен темељ, а не она твој. Само си тако личност и само си тако слободан. У противном си роб нужности, којег властита природа може да баца, да вуче уздама као разјареног вепра.Не дај се, роде мој, роде мушки. Буди слободан. Нека твоје постојање буде твоја слобода. Не хормони, сами од себе, не биохемија сама од себе. Без тебе као личности, све су то само стихије. Пена и анимално рзање. Ту слободе нема. Само хемија и нужност, роде мој, роде мушки. Буди храбар да се одупреш. Јер, слобода припада храбрима. Робови су кукавице. Друго убиство које ћеш починити, учиниш ли прељубу, роде мој, роде мушки, јесте убиство оне коју си волео. Оне која ти је децу изродила. Оне која те верно чека. Ти ћеш рећи да је и даље волиш, иако си прељубу учинио. Лажеш, роде мој, роде мушки. Лажеш, јер није могуће волети више од једне жене. Знаш ли, роде мој, роде мушки, да постоје две прељубе - емотивна и плотска, анимална, сексуална. Знаш ли да си прељубу учинио ако само и заволиш другу. Сети се, тако је Алфа и Омега света и човека, Богочовек, Спаситељ, рекао - ако погледаш са жељом, у срцу си свом прељубу учинио. Заволео си другу, убио си прву љубав. Понизио си је. Жртвовао си је ради свог задовољства. То значи да си себичан и самољубив, роде мој, роде мушки. А самољубље је човека истерало из Раја. Знаш ли роде мој, роде мушки, да жене теже опраштају емотивну од сексуалне преваре? А знаш ли да ми мушки теже праштамо сексуалну од емотивне преваре? Знаш ли шта то значи, роде мој, роде мушки? То значи да је људска природа саткана од двоје - анималног и духовног, мушког и женског. Му мушки, роде мој, смо оно животињско у нашој људској природи. Оне, жене, су оне које дају душу нашој природи. Оне чине да љубав постоји. Без њих, без жена, људска би природа била само животињска страст. Зато, роде мој, роде мушки, не понижавај жену своју, љубав своју, дух свој. Оне су украс и душа космоса. Најлепша Божија креација. Зато их чувај, роде мој, роде мушки. Док је њих, бићемо достојни да се назовемо људима. И треће убиство које ћеш починити, роде мој, роде мушки, учиниш ли прељубу, јесте понижење оне са којом прељубу чиниш. Жена је створена да буде вољена, јер жена и јесте оно љубавно у природи људској. А рекох ти, роде мој, роде мушки, да није могуће волети више од једне. Могућ је секс са више од једне, али није могућа љубав. Зато жена не заслужује да буде друга. То је њено највеће понижење. Жена не заслужује ни да у њој гледаш објекат за задовољење своје анималне природе. Учиниш ли то, знај да си светињу ставио у вулкане гноја своје похоте. Жена заслужује само једно - да буде вољена. А то значи да буде једина. Не понижавај и не убијај, роде мој, роде мушки, оно најлепше што је Бог створио. Не убијај душу људске природе. Не убијај украс васионе. Не врши троструко убиство. Не чини прељубу. Роде мој, роде мушки. Александар Милојков, администратор на Поуке.орг

Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром. Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник? Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима. Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније. Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога. Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног. Поново: куда идеш, брате Лаврентије? Iterum: quo vadis, frater Laurentie? Информативна служба Епархије бачке Нови Сад, 24.10.2012. Извор: Беседа

Подсетимо се најпре речи Апостола Павла Коринћанима: "„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32). Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља икоја тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском. Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опетактуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат)сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити). Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква.Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом јесте на суд и осуду. Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.

Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Свети Нектарије Егински Чудотворац Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш. . .

Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. оригинал: http://www.scribd.com/doc/76928676/St-Gregory-the-Great-Menstruation-and-Holy-Communion превод: http://www.scribd.com/doc/76937666/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%93%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%94%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%90%D0%A6%D0%98%D0%88%D0%90-%D0%98-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%A7%D0%95%D0%A8%D0%8B%D0%95 Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим http://pravoslavlje.spc.rs/broj/953/tekst/sveti-grigorije-veliki/ и http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B3%D1%83%D1%80_I Пролог: http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/?m=03&d=12&a=1&date=03 Житије (последње по реду): http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0312.htm

Na početku rata u BiH spasao je dva imama iz džamije u Vlasenici, posle čega su mu govorili: „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane.“ Kada je njegov narod počeo da ga smatra izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je premeštaj u sremsku eparhiju AUTOR: KATARINA ŽIVANOVIĆ - Strašno je biti bez očiju, ali tek kada ne budem mogao da volim, tada ću sebe smatrati invalidom - kaže za Danas prota Milorad Golijan, koji je tokom svešteničke karijere prošao ratnu golgotu, šikaniranja i maltretiranja, usled kojih je oslepeo. Devedesetih godina prošlog veka prota Golijan je bio ugledni sveštenik u Vlasenici, BiH. Bila je to, kako kaže, mešovita kasaba gde su ljudi svih veroispovesti živeli kao braća, dok nije izbio rat. - Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu - priseća se prota. Odmah je, kaže, obukao mantiju, otišao do džamije, i izveo ih napolje. - Odvezao sam ih do opštine, gde sam zamolio predsednika da mi dozvoli da ih prebacim na sigurnu teritoriju. Nije pristao, već je pozvao policiju. Patrola ih je odvezla u najbližu stanicu, a ja sam seo u svog juga i krenuo za njima. Nakon žučne rasprave sa načelnikom, on ih je pustio i imame sam prevezao u Kladanj - priča prota Golijan. U Kladnju su ga savetovali da se ne vraća u Vlasenicu, već da ode za Srbiju. Pitao se zašto. U Vlasenici je bila njegova parohija, prijatelji, dom, život... „Gadno će biti, videćeš...“, govorili su mu prijateljski. I bilo je. - Nakon povratka u Vlasenicu, ponašanje ljudi se promenilo. Komšije su prelazile na drugu stranu ulice kada me vide. Pljuvali me, psovali. Jedna žena, koju sam znao iz viđenja, nazvala me izdajnikom uz niz pogrdnih reči. „Dok Srbi ginu, ti spasavaš Muslimane“, govorila je. Ženu i decu sam poslao u Srbiju. Ja sam ostao. Sam, ponižen, poljuljane vere. Otišao sam na ratište, ali ne sa puškom, već u mantiji sa svojim oružjem - rečju utehe za ranjene sa svih strana - kaže prota. Zdravlje mu je već tada bilo narušeno, a zbog neizdržive situacije, gde ga je svoj narod smatrao izdajnikom, a suprotna strana neprijateljem, dobio je otpust od vladike Kačavende i premeštaj u sremsku eparhiju. Zajedno sa meštanima, popravio je napuštenu staru crkvicu koju su mu dodelili, i počeo da drži službu. Duhovne besede nikada nije pisao, niti ih čitajući prenosio vernicima, već je govorio iz srca. Pouke su nadahnjivale napaćen narod, i mnogi su ih snimali. Međutim, muke prote Golijana ne prestaju. - Na sastancima sveštenstva sa vladikom nisam ćutao o stvarima sa kojima se nisam slagao. Uvek se isključivo govorilo o materijalnom - koliko se novca skupilo, šta treba da se gradi... Bio sam protiv toga. Protiv određivanja cenovnika za svadbe, sahrane i druge crkvene obrede. Ja ih nikada nisam naplaćivao, već je davao ko je koliko imao. Ko nije - nije. Sveštenici treba pre svega da budu duhovnici i da dele sudbinu ljudi, a ne da se bahate - smatra prota. Zbog neslaganja sa vladikom i drugim sveštenicima u eparhiji, skidaju mu čin arhijereja. Dobija premeštaj u Sabornu crkvu, gde su mu nadređeni bili mlađi sveštenici koji su stvari „uvek znali bolje od njega“. Potom mu dodeljuju crkvu u Hrtkovcima, gde ga narod prihvata, ali sveštenstvo ponovo šikanira. - Otvoreno sam iznosio mišljenje o stanju u crkvi, i zato sam, valjda, bio meta kritika. Uvek sam se pitao - Šta će vladikama skupi automobili, čemu izgradnja velelepnih vladičanskih dvorova, kad narod nema šta da jede? Zašto postoji cenovnik crkvenih usluga i kada će teološke studije da se osavremene? Zna se šta su verske dogme i one su nepromenjive. Međutim, crkva je zajednica živih ljudi, sa problemima 21. veka, a ne srednjeg. Sveštenici treba da razumeju čoveka, da pokušaju da mu pomognu, da ga utvrde u veri, a ne osuđuju, što često čine - ukazuje prota. Usled stalnih stresova, prota Golijan se jednog dana, pre tri godine, onesvestio. U bolnici su mu konstatovali visok pritisak i šećer. Ubrzo je i oslepeo. Tada se, kao i više puta u životu, preispitivao gde greši i zašto mu se sve to događa. - Odgovore sam nalazio u Jungu, Dostojevskom, svetootačkoj literaturi, ali pre svega u Liturgiji. Ona je osnova pravoslavlja. Malo je dobrih duhovnika danas, ali me raduje da ih ima među mladim sveštenicima i monasima. Obrazovanim, punim razumevanja i ljubavi prema ljudima. Znate, osnova čoveka nije zlo, već ljubav. Ljudi su se umorili od zla i traže dobro. Kakvo god bilo stanje u crkvi, vera će opstati - optimističan je Golijan. Nakon što je penzionisan, protu sve češće zovu na duhovne tribine širom Srbije. Poznat kao vrstan govornik, ali pre svega poznavalac teologije, psihologije i filozofije, govori o temama iz ovih oblasti, ali i iz svakodnevnog života. Njegova predavanja su uvek posećena, a u publici su mahom mladi. O politici ne govori, jer ga ne zanima, niti smatra da bi sveštenici, i crkva uopšte, trebalo da se bave politikom. - Da li je reč o teološkim temama, problemima u braku, porodici, siromaštvu... sva pitanja koja mi postavljaju u suštini se svode na dva - „Otkud zlo?“ i „Gde je izlaz?“. Duhovnik mora da da odgovore na ova pitanja. Teološki fakulteti treba da se osavremene, a zašto i sveštenici ne bi organizovali seminare, poput lekara, pravnika, profesora..? Crkva mora da se približi narodu, da razume probleme čoveka i da odgovore - naglašava Golijan. Milorad Golijan je dosad napisao 15 knjiga, među kojima je i udžbenik iz veronauke. Zvanična crkva ga nije uvrstila u školsku literaturu „zbog slobodnijih shvatanja“, a izdavači ne pokazuju veliko interesovanje za njegova dela, jer su „isuviše religiozna i filozofska“. Ipak, prota Golijan je omiljen teolog među mladima, ne samo vernicima, već i onima koji se izjašnjavaju kao agnostici i ateisti. Njegov razgovor sa ateistom jedan je od gledanijih na Jutjubu. Oni koji nisu u prilici da sa protom razgovaraju lično, u diskusije mogu da se uključe putem interneta. Odgovor na pitanje koje je postavio sebi nakon spasavanja imama u ratom zahvaćenoj Bosni, a koje su mu nametnuli sunarodnici - „Da li sam pogrešio, da li sam zaista izdajnik?“, dobio je pre nekoliko godina sasvim slučajno. - Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla - „Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.“ To je za mene najveća nagrada u životu. Velika je to stvar - kaže prota, drhtavim glasom. Danas

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове). У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества". Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна за Цркву. О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Пост – смисао и пракса Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу. Патријарх Павле Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме. Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“ О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви. Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима: „Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“ Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење: „Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“ Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле. Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу. Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу. Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“ Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства. У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“ Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности. Наставиће се... Александар МИЛОЈКОВ [1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.

Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59). Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46). Свештеник Александар Р. Јевтић парох у Шљивовици http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014_02_01_archive.html

Главни акценат је на заједничком животу монаха што и значи општежиће. Било да смо у цркви, на трпези на послушањима стално живимо у свести да као појединачне индивидуе нисмо комплетне личности и да личности постајемо тек у заједници, сви међу собом и сви ми заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште нашег и постојања и наше вере. Јутарња служба почиње у 6.00 часова и траје до 8.30 (јутрење и свакодневна литургија). Потом од 8.45 имамо први оброк, а након тога почињу послушања (кухиња, економија, иконопис, дуборез, рад са гостима, продавница итд). У 14.30 престајемо са радом и у 15.00 имамо други оброк. Поподне је предвиђено за одмор иако већина братије и тада има одређених обавеза у зависности од доба године и других збивања. Девети час са вечерњом почиње у 18.00 а у наставку се служи и повечерје. Након тога братија су поново слободна. Посебан акценат стављамо на гостољубље и у манастиру је увек много посетилаца и поколоника. Такође водимо бригу о нашим сестрама монахињама у манастиру Пресвете Богородице у Ђаковици, а често служимо и у манастиру Гориоч. Водимо увек и понеколико хуманитарних програма помоћи нашим повратницима и сиромашним породицама на КиМ. Поред свих тих активности имамо и доста страних посетилаца, дипломата, војника, туриста и разних добронамерника, а у последње време и све више косовских Албанаца који долазе у манастир. Ово је укратко о нашем животу. Оно што је најважније јесте живот у братској љубави и сталној свести да смо позвани не само овде у овом времену и простору да будемо сабраћа већ и у вечности и зато је општежиће суштински елемент нашег постојања. У општежићу нема мог и твог већ све делимо заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да смо на земљи само пролазници и да идемо ка Царству небеском предвођени нашим заштитником Св. Краљем Стефаном. Архимандрит Сава (Јањић) Извор: Поуке.орг Учествујте у теми и све што желите Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар (адвентиста) и то никада није успео да превазиђе 3. Сада има своју секту, и волонтере (наивне следбенике) који раде у његовим пластеницима док он шири причу о здравој храни и дописује се на интернету 4. Једини од секташа који користи националну причу да би себи придобио нове следбенике 5. Злоупотребљава име ЦАРА ДУШАНА и исмева га са становишта православних Хришћана. Своје суботарско-јудаистичко схватање покушава да припише Цару Душану, а Цар Душан је био православни хришћанин, додуше и строг, али да Мирољуб Петровић којим случајем живи у епохи Цара Душана, он би сасвим сигурно остао без свог језика и био би унакаженог носа (урезаног или одсеченог, што би рекли обележен) 6. Нажалост, изрекламирао се преко наивних свештеника, који нису прозрели његову лукавост, и дали су му простор да са својим причама о креационизму и тајним друштвима и ко влада Србијом превари многе православне хришћане 7. Нема православно учење о Богу као Светој Тројици, Исусу Христу као Сину Божијем спаситељу људи и Богородици 8. За православне хришћане то је ВУК У ОВЧИЈОЈ КОЖИ и треба се чувати његовог учења. Могло би се много причати о њему, али ко има уши да чује и ум да разуме схватиће горе речено. 9. БАЛКАН ИНФО у својој тежњи за популарношћу је срозао себе дајући у својим емисијама простор секташу Мирољубу Петровићу 10. Свима православнима упозорење да се чувају учења Мирољуба Петровића, и да буду верни својој Православној Цркви Доситеј Хиландарац

Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црвени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом. У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити. Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој. Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне. Преузето са форумске теме: Питајте о. Саву Јањића

Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку. Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност. Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена. Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања. Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим. Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра. Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце. Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“. Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства. Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху. Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова: «Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι» (Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге). Архимандрит Сава Јањић

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме: - Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо? Овај други је узвратио: - Зашто да не? Око чега ћемо се свађати? - Могли бисмо око овог хлеба - предложи први. - У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради? - Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад? - Задржи га - рекао је други монах. Манастир Глоговац

Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности. Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15). Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога". Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила. У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали: "Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме." И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце. Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој." Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго). "Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет". У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље). "Господе, Исусе Христе, спаси нас". Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово. "Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног". Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души. "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".

Због тога нама православнима и није проблем када, на пример, Давид каже да је Бог утврдио Земљу на темељима њеним, нити када писац шестоднева каже како је Бог раздвојио воду испод небеског свода од воде изнад небеског свода. Ми данас знамо да Земља није равна плоча, да не стоји ни на каквим темељима, и да изнад ње не стоји никакав свод, па нам то опет не смета да читамо 103. Псалм или шетоднев. 2. Шестоднев није покушај библијског писца да објасни на научним основама како је свет настао. Он у шестодневу износи низ истина које су важне пре свега са религијског и филозофског становишта. Пре свега, он тврди да је Бог творац свега што постоји (што није научна, већ теолошка тврдња). Даље, он тврди да је свет настао постепено, од несавршенијих облика ка савршенијим, што је став са којим се и теорија еволуције слаже. Штавише, редослед стварања наведен у шестодневу се скоро сасвим поклапа са теоријом еволуције. Треће, библијски писац тврди да је створени свет добар (за разлику, на пример, од тога како се свет схвата у будизму или платонизму), што је такође теолошки, а не научни аргумент. Четврто, оно што је главна идеја шестоднева, а што се може видети јасно и из чињенице да се трипут понавља, јесте да је човек створен по божијем лику и обличју (што такође није научна, већ теолошка тврдња). Другим речима, озбиљних неслагања између теорије еволуције и Светог Писма нема. Еволуција одговара на питање КАКО је свет настао, шестоднев одговара на питање ЗАШТО је настао. 3. Прича о Адаму и Еви и првородном греху потиче из сасвим другог извора него шестоднев, и по стилу и начину приповедања, (а како су касније анализе показале, и по језику којим је писан), тако да је тај извор, за разлику од извора из којег је узет текст шестоднева (који се у теологији и библистици обично назива елохистички) назван јахвистички извор. Јахвистички извор, за разлику од елохистичког, обилује метафорама, алегоријама, сликовитошћу, а када се говори о Боги у антропоморфизмима, па га стога није препоручљиво схватати и тумачити буквално, будући да се на тај начин долази до разних нелогичности (као, на пример, да Бог буквално шета по Рајском врту). Главна тема приче о Адаму и Еви није начин на који су створени први људи, већ како је настало зло на овоме свету (будући да је све што је Бог створио добро). Писац ове приче као узрок постојања зла наводи злоупотребу човекове слободне воље, све то по наговору ђавола. Детаљи који се тичу стварања Адама од праха земаљског, узимања ребра и стварања жене од истог, већ поменуте божије шетње по врту, су споредни у овој причи, и не треба их схватати и тумачити буквално. 4. Свети Оци су Свето Писмо тумачили на различите начине. Неки од њих су га схватали буквално, неки алегоријски, неки историјски. Веома често међу њима није постојала сагласност по том питању (што је ишло до те мере да је, нпр, Св. Василије Велики за тумачења александријских Отаца изјављивао да су то бапске приче). Као и писци Светог Писма, и Свети Оци су били људи надахнути Духом Светим, али, у исто време, ограничени својим схватањима, сазнањима, и менталитетом. У тумачењима Светог Писма ослањали су се на научна сазнања до којих се у то време било дошло. Велики број Отаца је био изузетно образован, и то на паганским свеучилиштима која су у то време постојала, и нико од њих није зазирао од тога да научна сазнања свога времена употреби у својим тумачењима. То што су та научна сазнања данас одавно превазиђена, не значи ни да треба да одбацимо оно што су Оци говорили, ни да тврдоглаво противуречимо научним сазнањима до којих је човек у међувремену дошао. Уосталом, не само да се дешавало да неко од Светих Отаца заступа нешто за шта се у међувремену испоставило да је научно нетачно - дешавало се и да су неки Оци исповедали и ставове за које се касније испоставило да су теолошки неисправни и који су осуђени на Васељенским Саборима (нпр, Свети Иринеј Лионски је исповедао хилијазам, Св. Григорије Нисијски је заступао Оригеново учење о апокатастазису итд), па их то опет не чини мање светима, нити мањим ауторитетима. Сами Свети Оци су поставили принцип у Православљу познат као Добротољубље - принцип прихватања свега онога што је добро, исправно и истинито. Још је Свети Јустин Мученик и Филозоф говорио да је све оно што је истинито чак и у паганским наукама - од Бога Логоса. На тај начин и ми треба да приступимо њиховим делима - прихватајући оно што се у њима односи на истине православне вере, изнова надопуњујући и усавршавајући та сазнања свиме што се покаже као корисно од сазнања до којих природне науке дођу. 5. Став по којем теорија еволуције негира да је Бог створио свет настао је на Западу, и то из разлога што је на том истом Западу Свето Писмо погрешно разумевано и тумачено од стране протестаната и римокатолика. Сукоб који је тако настао проширио се и на наше просторе, и то као последица елементарног непознвања основа православне вере од стране оног дела интелектуалне јавности која је према истој била негативно настројена, а траје и данас. Неки од православних хришћана који су желели да своју веру одбране од оваквих напада посегнули су, уместо за аргументима из светоотачког предања, за аргументима протестантских фундаменталиста познатих под именом креационизам. https://www.pouke.org/forum/topic/18640-%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BE%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE/page-27#entry620575

На све требамо гледати добрим оком. Да не помислимо ништа лоше о другима. И један поглед и један уздисај утичу на наше ближње. И најмања љутња чини зло. Да имамо у души доброту и љубав и њих да дајемо. Да пазимо да се не љутимо на људе који нас вређају, већ се помолимо са љубављу, за њих. Било ста да ради нас ближњи, никад не размишљајмо лоше о њему. Увек да се помолимо са љубављу и утврдимо мисли у добру. Никад не требамо мислити о другом да ће му Бог дати неко зло или да бити кажњен за свој грех. Таква мисао, без да сом свесни како, доноси велико зло. Много пута кажемо другом: `` Зар се не бојиш Божије Правде? Зар се не бојиш Његове казне?`` Други пут кажемо:`` Не може тако, примићес казну од Бога за то!`` или кажемо: `` Боже не казни га због тога ста ми је учинио`` или ``Нек му се не деси ( нека ствар) `` У свим овим случајевима имамо дубоку жељу да се казни други. Уместо да признамо да нам је бес грешка, ми испољавамо љутњу на други начин, а тобоже, молимо Бога за њега. Тако , заправо, ми проклињемо брата. Или када, уместо молитве, кажемо: `` Наћи ћеш то и то од Бога. Платиће ти Бог за то сто си ми учинио`` и тада му опет желимо казну од Бога. Чак и када кажемо: `` Нека… види Бог`` намера наше душе, на један мистични начин, утиче на душу нашег ближњег, и њему се дешава зло. Када мислимо лоше, нека сила излази из нас и преноси се на другог, као сто се преноси глас звучним таласима, и заиста други трпи зло. Десава се нечто као урок, када човек има за друге лоше мисли. Ово произилази из наше љутње. Ми предајмо, на мистичан начин, наше зло. Не изазива Бог зло, већ људска злоба. Не казњава Бог, Већ се наше расположење, мистично, преноси на душу другога, и цини зло. Христос никада не жели зло, већ нам је рекао: `` Благосиљајте непријатеље своје…``` Завист је једна веома лоша ствар. То је један зли утицај када је неко завистан и чежне за неким или нечим. Ово захтева велику пажњу. Љубомора чини велико зло другоме. Онај који завиди не схвата да чини зло. Видели сте шта каже Стари Завет: `` Завист и поквареност оцрњују добро…`` Међутим, када је ``други`` побожан, када се исповеда и причешћује и има Крст изнад себе, ништа му се не може десити. Сви демони да навале на њега не могу му ништа. Постоји у нама један део душе који се зове ``етиколог``. Када овај ``етиколог`` види неког да нарушава норме понашања, побуњује се ( реагује устанички), али онај који тако процењује ( узбуђући се) учинио је исто то дело нарушавања норми. Не рашчишћује то, сам са собом већ са другима, а то Бог не жели. Кажемо, на пример: `` Требао си да урадиш ово, ниси урадио, видиш шта ти се десило?`` . Тиме у ствари желимо другоме зло. Када зло мислимо, тада ће оно у стварности може десити. На један мистични и невидљиви начин смањујемо у другоме снагу да се креће ка добру. Чинимо му зло. Можемо бити узрок његове болести, губитка посла, имовине итд. На тај начин, не само да чинимо ближњем зло, већ и себи, удаљујући се од Благодати Божије. Тада се молимо и не бивамо услишени. `` Тражимо и не налазимо``. Зашто? Дали сте се икад запитали? `` Зато што зло тражимо``Морамо наћи начин да исцелимо склоност, која је у нама, да осећамо и мислимо зло према другоме. Зар је могуће да неко каже: `` Како се само понаша тај и тај, казниће га Бог`` а да мисли да то говори без злобе? Врло је осетљива (танана) ствар да неко расуди дали има или нема зла у себи. То се не види јасно. Врло је мистична та ствар шта крије наша душа и како може утицати на лица и ствари. Ово се не десава када са страхом кажемо да други не живи добро и када се помолимо да му Бог помогне и да му да покајање, дакле када нити говоримо, нити у дубини душе желимо да га казни Бог за оно што ради. Тада не само да ближњем не чинимо зло, већ му чинимо добро. Када се неко моли за свог ближњег, једна добра енергија излази из њега и иде ка брату исцељује га, оснажује и оживљује. Мистично је како излази из нас ова снага. Па ипак у стварности онај који има у себи доброте, саље другима своју добру снагу (енергију), мистично и просто. Шаље светлост ближњем, која ствара један заштитни круг око њега штитећи га од зла. Када имамо према другом добро расположење и молимо се, исцељујемо га и помажемо му у стремљењу ка Богу. Постоји живот невидљиви, живот душе. Он је веома снажан и може да утиче на другог без обзира ако нас деле километри. Ово се дешава и са клетвом која је снага ( енергија) коју покреће зло. Ако се ипак, помолимо са љубављу за неког, колика год да је раздаљина, предаје се доброта. Дакле даљина не утиче ни на зло ни на добро. Можемо их послати на неограничене раздаљине. Шум ( покрет) наше душе мистично достиже и утице на другог без да и једну реч кажемо. Без да говоримо, можемо ближњем предати добро или зло без обзира на даљину. Оно што се не може изразити има често већу снагу од речи. Зла снага (енергија) нема препреке, не сметају јој ни браве ни даљине. Зла снага може и ауто покварити без да постоји неки квар. Разумете ли како наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге? Зато морамо наћи начин да очистимо дубину наше душе од сваког зла. Када нам је душа освећена, сија добром. Тада шаљемо ћутке нашу љубав без иједне реци, а то је у почетку тешко. Био је неспособан за добро дело (Апостол Павле) а после Христовог усељавања у њему, био је неспособан да чини зло. И викао је : ``Не живим више ја, живи у мени Христос``. То је говорио, то је са поносом проповедао `` Имам Христа у себи`` а пре тога `` Хтео сам да чиним добро, али нисам могао``. Тако низводимо Благодат Божију. Бивамо Богонадахнути. Ако се предамо Њему, ако се предамо Христовој љубави, тада ће се све елементарно променити, све ће се преправити, све ће променити сустину. Љутња, бес, завист, пакост, осуђивање, незахвалност, меланхолиа, мука … све постаје љубав, радост, чезња, Света Љубав. Рај. Превод и извор: Поуке.орг тим http://www.agioritikovima.gr/didaches/gerontos-porfur/38233-peri-logimοn-t

Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон. Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав. Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност. Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци. Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними. Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика. Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао, неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају. Александар Милојков

"Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!! Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио! С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Жена која је 10 година свог живота провела самном за мене је постала странац. Било ми је жао њеног узалудно потрошеног времена и енергије али нисам могао повући што сам рекао јер сам јако волио Ивану. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколикотједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом. Слиједећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати. Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтијевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће. Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве. Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју. Те ријечи су ме погодиле. Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда. Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио. Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене. Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је. Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму ван. Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила. Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути. Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно. Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања. Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одве зао сам се до уреда... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод. Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схваћам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави. Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави. Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету - мртву. Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио. Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг... Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама. Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак! Ако не подијелите ову причу, ништа се неће догодити. Ако то учините, можда спасите нечији брак. Многи од животних неуспјеха су људи који нису схваћали колико су били близу успјеха када су одустали."

После тог разговора, Иницијативни одбор за обнову МПЦ, поимајући стварност, спушта тон, но притисци се настављају на другом равништу. У једној следећој сцени, 4. јуна 1958. год., председник Савезне верске комисије, Добривоје Радосављевић, позива епископе синода СПЦ и убеђује их да рукоположе епископе за МПЦ, будући да, замислите - МПЦ епископе нема! Каква је то црква била без епископа, када се зна да је православна црква епископална, јасно је било само тадашњем једнопартијском систему. Ипак, да не би отишло све у неповрат и да би се спасло то што се спасити може, СПЦ брижљиво изабира и рукополаже епископе за МПЦ. Даље у тексту ћемо видети ко су они и какав је њихов континуитет рукополагања! У протеклом периоду, у контексту тражења ћерке МПЦ, да јој Бугарска црква постане мајка, јавност је чешће него уобичајено слушала именице мајка и ћерка. Добија се утисак, да када се код нас, везано за цркву, употребљавају управо речи мајка и ћерка, тада, зарад родбинских односа, оне у себи садрже огроман сентиментални набој. Но, неопходно је да се узме у обзир да у цркви, ови термини пре свега имају строго јуридички значај, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да је нека црквена јурисдикција А, мајка црква некој другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања има у црквеној јурисдикцији А! И, толико! У овом случају не постоје друга значења појмова мајка и ћерка. Хајде онда, накратко да се подсетимо, ко су господа епископи у садашњој МПЦ. Млађи од њих, г. Иларион, г. Методиј, и сви остали новије генерације, рукоположени су од старијих на челу са архиепископом непризнате МПЦ, г. Стефаном, који је, узгред речено, теолошки факултет завршио у Београду. Архиепископ МПЦ, г. Стефан, је рукоположен за епископа 1986. год., када је архиепископ био Aнгелариј. Ангелариј, пак, је рукоположен за епископа 1975. год., када је архиепископ МПЦ био њен први поглавар Доситеј. Хајде да се подсетимо од кога је рукоположен први архиепископ МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. год., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. год., као помоћни епископ српском патријарху Викентију (који се упокојио 1958. год.). По предлогу следећег српског патријарха Германа, сабор СПЦ 1959. год., изабира свог епископа Доситеја за митрополита скопског. Моје научне референце говоре да сагласно одлуци сабора СПЦ (АСБр.35/зап.63), патријарх српски Герман, 19. јула 1959. год., ради потребе цркве у НР Македонији, долази у Скопље и рукополаже епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и епископ злетовски Наум, да би могао да се оформи синод МПЦ. Да закључим, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи од ових епископа Доситеја, Климента и Наума, који су били именовани/рукоположени од СПЦ, специјално за цркву у НР Македонији. Ето, због тога је за цео православни свет МПЦ данас отпала ћерка СПЦ и управо зато је сви упућују да не бежи од долажења до пожељног статуса, преко решења са СПЦ! Ако МПЦ може да нађе себи потекло које ће заобићи рукополагања СПЦ, нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота цркве. За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је стекао одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељка. На пример, ако је човек дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, него Софијски универзитет, сваки нормалан човек ће му рећи: покажи нам диплому да видимо шта на њој пише. Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први епископи, који су, као што они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију! Без сумње, тада ће јавност сама знати да прочита и да види, која црква је alma mater МПЦ и где се најлакше долази до решења. Решивог! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније скопске новине „Слободен Печат“, објављена 1. Фебруара) Превод са македонског: Поуке.орг

Господине Мићуновићу, Државни врх се није састао са представницима САНУ и СПЦ како би се утврђивала државна политика према Косову и Метохији, већ ради договора око врло конкретног политичког момента - примања непризнате Републике Косово у УНЕСКО. Подразумевајући да одлично знате шта је УНЕСКО, сматрамо да нема потребе да вас подсећамо које су његове програмске области, али зарад јавности треба нагласити да их има пет и да су међу њима образовање и култура, за које су директно везани промоција културних и људских вредности и заштита културних објеката од светског значаја. Од укупно осам локалитета Светске баштине УНЕСКО-а у Србији, четири се налазе на Косову и Метохији. У питању су Манастир Грачаница у Грачаници, Пећка патријаршија у Пећи, Црква Богородица Љевишка у Призрену и Манастир Високи Дечани код Пећи. Сва четири су објекти Српске православне цркве. Целокупно културно благо Србије на Косову и Метохији су објекти Српске православне цркве. Сви уништени и оскрнављени културни споменици Србије на Косову и Метохији, објекти су Српске православне цркве. Стотине и стотине узурпираних хектара њива и шума на Косову и Метохији, власништво су Српске православне цркве. Господине Мићуновићу, чак и особа са изразитим антиправославним и антихришћанским ставом, у оваквој прилици имала би довољно образа и савести да тим ставом не иритира већ довољно озлојеђени народ Србије. У овом конкретном моменту, може се слободно рећи да се радило о састанку врха САНУ и СПЦ као директно најпозванијих за питања културе и науке Србије у нашој отуђеној покрајини, са представницима државе. Демократско смо друштво и свако има право на свој став, али да тим ставом не подржава злочин, не подрива правду и не вређа туђа верска осећања јер људска права имамо сви. Ви сте се тешко огрешили о правду и при том још успут увредили и вернике, свештенство и монаштво Српске православне цркве својим одређивањем шта црква треба и једино сме да буде. Оно што црква јесте, господине Мићуновићу, то је саборно место њених чланова и жива компонента личног идентитета свакога од њих. Свођење улоге цркве на фолклор и ритуале је у најмању руку неумесно да не кажемо безобразно и глупаво, без обзира да ли Ви лично у свом дому и свом личном животу (још увек се памте приче о вашем наводном насиљу над свештеницима током ваше комунистичке прошлости) нисте/или јесте имали прилике да видите више од тога. Ваше извињење православној јавности Србије зависиће искључиво од ваших моралних начела и тога колико вам је стало да се убудуће ваше име помиње у контексту верске мржње усмерене према православним верницима у Србији, али извињење поводом изјава о неумесности учествовања САНУ и СПЦ у контексту отуђивања културног блага Србије на Косову и Метохији представља апсолутни императив уколико намеравате да ви и странка испред које говорите задрже икакав политички кредибилитет. Поуке.орг

У њему је учествовало неколико дечака узраста од 7 до 11 година и једна девојчица, њихова вршњакиња или тек мало старија од њих. Аутори снимка, након што су замолили дечаке да кажу њихова имена тражили су да учине неколико ствари везаних за девојчицу. Прво да кажу шта им се на њој свиђа, затим да је помилују, а онда и да праве смешне гримасе и покушају је насмијати. Али онда је уследио шокантан захтев. “Ошамари је! Јако!” – Шта се догађа кад ставите дечака испред девојчице и тражите од њега да је удари. Како деца реагују на питање насиља у породици? – желели су знати аутори видеа. Дечаци су оклевали и ниједан није ошамарио девојчицу. Дали су различите разлога зашто то неће да ураде, а можда је најсимпатичнији одговор једног дечака дошао на крају: “Зато што сам ја мушкарац!” Извор:Doznajemo.com

Веома нам је драго да је једана од наших најпопуларнијих естрадних личности препознала утицај и улогу нашег сајта на, пре свега младе људе у нашем друштву, верском образовању, духовности и ширењу благе вести. Наш сајт прати Светлану на интернету, где смо се упознали са њеним животом у Христу, духовним узрастањем, вези са манастирима. Молимо се да истраје на путу православне духовности којим сви ходимо и носимо благи јарам Христов, охрабрени и помогнути богомудрим мислима и поукама оца Тадеја витовничког. Каријера Секе Алексић која је без скандала, право је освежење на нашој естрадној сцени, а приватни живот који одише хармонијом и негује породичне вредности, прави је бисер. Сматрамо да је од изузетне важности да се даје такав позитиван пример нашим младим људима, људима који Секу воле, слушају њену музику и на неки начин се идентификују са њом. Поуке.орг

Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“ (Гл. 2,20)“ Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота. Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Господ каже: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, oстави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ Мт, 5, 23-24. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу. Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно. Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама. Да ли се причешћивати чешће или ређе? Неки људи сами одлучују да ли су достојни или нису па данас на пример јесу, а сутра нису, а након недељу дана опет јесу. То је већ простор морализма и великог лицемерја. Достојност није ствар личне убеђености, емоција и осећања. Сваки хришћанин који живи ван грехова који насрћу на људски живот и заједницу трба да редовно приступа Св. Пришешћу без обзира да ли се осећао грешан или не. Духовни старци говоре да причешће није за праведнике, већ за грешнике, али грешнике који се кају, а не оне који непокајано живе у свом греху и повређују друге. Уосталом, они који се сматрају достојним често су управо и најнедостојнији за причешће, а они који као цариник прилазе Господу као лекару и Спаситељу удостојавају се духовне радости. Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави. Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл. Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Св. Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама. Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице. Архимандрит Сава Јањић

Та појава трајала је око 30 минута. О томе постоји и видео запис. Али, на жалост, свештеник, одушевљен (запањен) призором, својим мобилним телефоном успео је да сними само неколико минута овог небеског догађаја. Епископ полошко-кумановски Јоаким

Требињац Срђан Алексић погинуо је на данашњи дан 1993. године док је од припадника Војске Републике Српске спасавао свог суграђанина Бошњака Алана Главовића. Срђан је имао 27 година када је убијен. Тога дана Срђан се сам супротставио четворици наоружаних припадника Војске Републике Српске који су тукли Главовића, иначе Срђановог комшију. Срђан му је прискочио у помоћ и том приликом је задобио повреде од којих је пао у кому, а потом и преминуо. Срђанов отац Раде Алексић стално поручује да поступак његовог сина није био херојски већ људски чин, и да би сваки човек тако требало да поступи. У читуљи пре 21 годину написао је једноставно: "Умро је вршећи своју људску дужност." Један од четворице Срђанових убица погинуо је на ратишту, а остала тројица осуђени су на по две године и четири месеца затвора. Ален Главовић, младић којег је Срђан бранио животом, данас живи у Шведској. Ожењен је и има двоје деце. Сваке године посети Требиње, Срђанов гроб и његовог оца, јер, како каже, не заборавља нити ће икада моћи да заборави племенити чин свог пријатеља. Одборници Скупштине Београда одлучили су да Срђаново име носи једна улица на Новом Београду, а на иницијативу Сузане Милосављевић Илић, која је 11. фебруара послала захтев и петицију Комисији за именовања улица и тргова. У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Алексића одликовао Златном медаљом "Милош Обилић" за показану храброст и дело посебног јунаштва. Постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у Босни и Херцеговини. Храбри младић племенитог срца добио је улицу у Сарајеву, а пролаз у Новом Саду у Змај Јовиној улици назван је по њему. Такође, ту је постављена и спомен-плоча у његову част. Пролаз који носи име Срђана Алексића постоји и у Панчеву. Форум Бошњака Црне Горе предложио је, Влада Црне Горе дала позитивно мишљење, а Скупштина главног града донела одлуку да се нови булевар назове Срђановим именом. Табла са Срђановим именом постављена је 11. јула прошле године, на Дан сећања на жртве ратова вођених на простору некадашње СФРЈ у периоду 1991-2001. године. Филм "Кругови" Срдана Голубовића, наш кандидат за Оскара ове године, инспирисан је Срђановим херојством, као и документарни филм "Срђо", новинарке РТС-а Сање Драгићевић. извор

И ову и многе друге трагедије у којима страдају невини, посебно деца, тешко је објаснити људском логиком. Ми верујемо у Бога који је Бог живих, а не мртвих и дубоко верујемо да Господ љуби пострадалу децу и све невине жртве, као уосталом и све људе и васцелу твар. Зато се молимо за упокојене и односимо се према њима као према онима који су и даље живи у Господу и који чекају васкрсење из мртвих. Проблем са овоземаљском људском логиком је у томе што све гледамо из перспективе нашег времена и, наравно, ту нема смисла нити га може бити. Веома је важно да се страдање не посматра моралистички као неопходна последица личних грехова. У животу видимо да ту често нема логике јер злочинци неретко доживе дубоку старост и избегавају казну у овом животу, а добри и честити људи често се пате и страдају и поред свих добрих дела која чине. Свет из такве перспективе изгледа крајње неправедан, несавршен. Како наћи смисао у тој свеопштој неправди и бесмислу? Један начин јесте да се препустимо морализму и да пројектујемо овоземаљску правду на Бога објашњавајући и правдајући његове поступке нашом логиком. Али Бог не суди по правди, већ по љубави јер само Он познаје срце сваког човека. Зато ти хришћански моралистички системи пре или касније воде у разочарење или се у њима вера у живог Бога претвара у људску религију и сујеверје. Првородним грехом Адам је увео смрт у људску природу и са њом страдање и патње који обележавају историју људског рода. Будући да ми носимо ту људску природу, и сами смо подложни страдању и пропадљивости. Христос, Богочовек, победио је смрт својом смрћу на крсту јер смрт није могла држати у својој власти Животодавца. Зато смрти више суштински нема силу над нама. Физички феномен умирања и страдања и даље се наставља до свеопштег Васкрсења, али они који живе у Христу настављају да живе и живеће вечно. То нам је потврђено самим Христовим страдањем и васкрсењем и зато је ова тајна извор наше велике радости и наде. "Где ти је смрти жалац? Где ти је аде победа." (1Кор. 15,55). Хришћани су од историјског почетка Цркве Христове живели у овој сталној свести тријумфа живота над смрћу и за њих је физичка смрт била пре нови почетак него крај живота. Зато у прогонима и страдањима хришћани благосиљају своје прогонитеље, а мученици нису посматрани као трагичне жртве нечовечних прогонитеља, већ као хероји и победници који су овенчани славом Божијом. Читајући ране хришћанске списе о мученицима просто се некада зачудимо одсуству "природних емоција" - мајке са радошћу гледају страдање своје деце и благодаре Богу (сетимо се само римске мученице Св. Феликите и њених седам синова, слави се 1. фебруара). Ово није био фанатизам, већ жива вера да они који страдају у Христу и даље живе. Отуда са толиком радошћу Црква прославља празник Васкрсења Христовог. Кроз ову тајну можемо да разумемо да је овај свет савршен и савршено је створен од Бога. Сва несавршенства не долазе од Бога, већ од палог човека који је злоупотребио своју слободу и кроз кога је смрт ушла у свет. Као што је смрт ушла у постојање преко старог Адама, смрт је коначно побеђена Новим Адамом - Христом и људској природи је враћено достојанство - она је узнесена у ипостасној заједници са божанском природом Бога Логоса и обитава вечно "с десне стране Бога Оца". Хришћани зато не мењају свет споља, у хришћанству нема револуције, већ колико до њих стоји заквашују време и простор кроз које путују ка вечности живећи еванђелским животом и вршећи заповести Господње. Насупрот овој еванђелској филоСофији (љубомудрију) живота је демонска филоЗофија (мракољубље). Пали анђели покушавају да убеде човека да је Бог неправедан, да је све погрешно саздано и да човек уз њихову помоћ треба да ПРЕСТВОРИ овај свет на своју слику и прилику (тј. на слику и прилику палог и огреховљеног човека, а заправо на слику самих палих анђела). Читава историја људског рода непрестано нам показује настојања да се револуцијама исправе "Божије грешке" што доводи на крају до тога да се Бог потпуно поништи или релативизује. Ми живимо у тим последњим временима у којима је такав поглед на свет и Бога толико присутан око нас, да ће многи, како нас учи последња књига Откровења, на крају прихватити сина безакоња и погибли као Христа и Бога. Наравно, последња победа је Божија и како ће се то све издешавати остаје тајна. Наше је да чврсто верујемо Богу и да у нашем путешествију кроз време идемо ка вечности у постојаној вери, нади и љубави. Зато, уместо да се мучимо да људском логиком овога света објашњавамо неправде и страдања која нас окружују, треба још више да молитвено и евхаристијски пониремо у тајну Христовог страдања и васкрсења и непосредније живимо у перспективи Царства небеског које долази и које ће се у својој пуноћи пројавити након Другог доласка Господњег и Свеопштег Васкрсења.

Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама. Сестро Екатарина, ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго? Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма. Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити". Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење. Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја. Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.

Бивши талибан из Авганистана примио Православље на Светој Гори Аyтор: "ΑΓΙΟΡΕΙΤΙΚΟ ΒΗΜΑ" Дуги низ година је радио код талибана. Био је фанатичан муслиман, припадник радикалног ислама. У једном тренутку више није могао да поднесе такав живот – страдање, сиромаштво, насиље, бол и смрт. Када је имао 23 година кренуо је преко непроходних планина Пакистана за Иран. Једини његов „пасош“ је био заједнички језик фарси. Две године ради без докумената и на крају стиже до крајбрежја Мале Азије у Турској, која је за њега претсатвљала капију западног раја. Пре девет година, током једне зимске ноћи, заједно са једним пријатељем, на душеку на надувување и двама веслима, уз неколико боца воде пристиже до острва Лезбос. О претстојећем путовању ка вери, Ахмед говори: „Тамо, на Лезбосу, срели смо одраслу жену у црном, забрађену марамом –мислили смо да је муслиманка са дететом. Мој пријатељ је говорио мало енглеског, али она није. Гестовима нам је показала на коју страну да идемо до асвалтног пута и дала нам нешто новца за аутобус. Стигли смо до пристаништа и сели на први брод до Пиреја. На изласку су нас зауставили. После три месеца у једном мањем емигрантском центру добијамо карте и крећемо за Атину. Тамо сам научио грчки језик и радио на различитим местима, док нисам нашао сталан посао у једној фирми за соларне ћелије. Плаћали су ме пристојно и још се и заложили за мене у Институту за социјалну бригу, после чега сам и добио документе за политички азил. Радио сам у тој Атинској фирми пуних шест година, и нисам у почетку улазио у Цркву.Међутим, како сам често пролазио поред цркве, нешто ме је вукло унутра и почео сам да улазим. Постао сам спокојнији. Каса сам добро научио грчки, пожелео сам да нешто више сазнам о Христу. Најпре сам дошао до Новог Завета, али је он био на језику за мене неразумљивом (старогрчком). На крају налазим један на грчком и почињем са читањем. Од неког сам добио и филм о Исусовом животу. На персијском је био тако да сам све разумео. Оставио је на мене јак утисак а срце ми се коначно успокојило. Онда сам се решио, и одлучио да постанем Хришћанин. Напуштам Атину када се фирма затворила и селим с еу провинцију. Налазим мали кварт у суседном граду. У близини је било и море. Просто обожавам грчко море! Мало пре Пасх ове, 2013. године, решио сам да се крстим.“ Те пете јунске вечери, у Хиландарској келији „Рождества Богородичиног“ Ахмед Маруда постаје хришћанин. Добија име Александар, по светом новомученику Александру Солунском, који је пострадао 1794. године и назива се „Дервишки“. Извор: Аgioritikovima.gr Превод: Поуке.орг тим

Учинио је то текстом који је сам насловио овако: „КОСОВО И МЕТОХИЈА – КРСТОПОЉЕ И СРЕТЕЊЕ, У НАДИ ВАСКРСЕЊА”. Текстом који почиње стиховима: Отаџбина жива завештава своје срце у земаљској Србији Царству Небескоме (Милоје Дончић, Бича у Метохији) Хвала Богу да смрт не постоји Но са земље Небу пресељење Земаљско се у растанак броји А на Небу заувјек Сретење. (Ранко Ђиновић, Ораховац у Метохији) Косово и Метохија, две речи – два имена једне двоструке а јединствене Небоземне стварности, Небоземне Отаџбине свих верујућих у Христа Срба, Светосавских и Светолазаревских. Косово – жртвено поље земаљске битке с телом и у телу за телесно биће и битовање, борбе и пораза прса у прса у земаљском царству, али победе и славе у Цаству Небеском. Зато је то поље Крста и Васкрса, поприште подвига у историји за Надисторију, у времену за надвреме Есхатона. Поље страшног Судилишта људског и Страшнога Суда Божијега. Поље крваво као божури, али и жутозлатно као Свете Мошти Мученика. Метохија – поље хлеба и вина, поље жртве за душу, зато поље Задужбина, подвига за духовно биће и битовање, зато препуно Светиња и Светилишта, Манастира и Испосница, Гробова и Споменика, од Пештера виш Пећ}ске Патријаршије и Високих Дечана до спаљеног Девича и срушеног Светог Марка у Кориши. То је небоземна двострукост и земнонебна усмереност Српског Косовометохијског народа: Косова – водоравно, Метохије – усправно. Ипак, само наизглед крсна двојност. Јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима Светима (Еф.3,18). И Косово има своје небеске Задужбине које усмеравају и опредељују Србе за Царство Небеско. И Метохија има своје борбе за земаљско битовање и историјско деловање људи на њој. Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс. Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу. Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – откако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за Њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође (Откр.14,4) -Његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36). То је тако, и јесте, и биће. Макар се и потсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности. У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стафан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова Љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује: Браћо моја, Срби Православни, ак’ и јесмо изгубили царство душе своје губити немојмо! На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној. А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? „Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). „Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10.2.2013). И слага Премијер овакве, с оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије. (Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову „спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици,10.3.2013). И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви „преговори” и фамозни му овакав „дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такође „табу тема”). Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о „Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и „тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају „Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког „дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са „достигнутим договорима” и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и „успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да „не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно подсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била „табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбине Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Потсетник). Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, попут нпр. Пашића у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршетка века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи „Јован Дучић” у Београду, где је присуствовао почетку нове школске године, дакле пред Српском децом: „Хоћу да водим реалну пиолитику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3. 9. 2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег бескичмењака, коме је „отац гроб”, по Многострадалном Јову. И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника: „Не може Агарен/ и одступник/ да брани твој род/ Нити ће паликућа/ од пожара/ да спасава/ Из ропства мисирског/ неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ/ пречицом води/ до новог ропства/ и Вавилона. Ман.Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије Извор: Факти

Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности? Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити. ПОБЕДА НАД СМРЋУ О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристију леком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег:Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа. ВЕРОВАТИ У ХРИСТА И (НЕ) ИЋИ У ЦРКВУ Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари. Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5). АКО НЕ ЈЕДЕТЕ ТЕЛО СИНА ЧОВЕЧЈЕГА И НЕ ПИЈЕТЕ КРВИ ЊЕГОВЕ... Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује. ПОЈАВА ХРИШЋАНА «ПОСМАТРАЧА» Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином. Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна. 1КОР. 11. 28-29 Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом. БЛАГОДАТ ОПРОШТЕЊА И УДОСТОЈЕЊА Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници. Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективе својих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја. ДОСТОЈНИ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе,недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи(који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу сматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“. ОДГОВОРНОСТ Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века. Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања ипразничног евхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту»данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој. Извор: Епархија нишка

По мисли Светог Игњатија (Брјанчанинова), упражњавање Исусовe молитвe јесте заједничко хришћанско дјело. "Молите се без престанка" (1 Солуњанима 5 : 17) - ове ријечи апостола Павла упућене су свим хришћанима, без разлике, да ли су монаси или лаици. Свети Игњатије је међу савременицима знао много мирјана, који су постигли значајан успјех у обављању Исусове молитве. Разлог је очигледан: у своје вријеме, духовни живот многих људи омогућавао им је контакт са реалним упражњаваоцима Исусове молитве, која се усвајала постепено, да би доводила до непрекидне молитве. Јасно је да су духовни молитвени центри и школе представљали свети дом. Преко њих, молитвено искуство ширило се у свијет, у коме је прихватано и усавршено од најревноснијих хришћана. Наше вријеме је другачије, оно је донијело значајне промјене и особености у животу Цркве. Главна међу њима јесте уништена традиција духовног живота. Ми модерни хришћани, већином смо почетници на духовном путу. Многе дјелатности, од којих су главне - живот по савјету духовника, покајање за своје гријехе, ношење крста, одрицање од своје воље и, наравно, молитва – дарују нам се нелако, и, наравно, грешке су овдје неизбјежне. Али како кажу, ко се боји вукова – нека не иде у шуму. Хајде да покушамо да дамо један савјет на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, које скоро нико данас нема, него по упутствима наших славних очева и стараца. 1. "Не постоји друго име под небом дано људима којим могу да се спасу" (Дјела Ап. 4 : 12). На овим ријечима, заснива се наша вјера у велику благодатну моћ Имена Исусовог. Ово Име, по ријечима Светог Јована Лествичника, неопходно је да сломи моћ наших ненависника и противника. Осјећај и реалност духовне борбе, потреба Божанске помоћи у спасењу сваког хришћанина, изискује Исусову молитву. 2. Вјежба у Исусовој молитви представља проширење укупног молитвеног подвига. "У почетку, научи правилно да се молиш, - поучава Свети Игњатије (Брјанчанинов) – потом да се молиш постојано." Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва јесте увијек рад, па и самопринуђавање. Али треба схватити: молитва је дар од Бог дат само молитвенику. Временом, стање хладноће и сувог срца замјени се духовном снагом и истрајном молитвеном жељом. Благодатна и будна молитва долази само онима који понизно и стрпљиво обављају своје молитвено правило, у коме би требало да буде и Исусова молитва. 3. Полезно је одвојити себи дневно мало времена за Исусову молитву, или један број ових молитви, за које се користе бројанице. Може бити корисно да се једном недјељно замјени јутарње и вечерње молитвено правило Исусовом молитвом - 15 минута ујутру и увече. 4. Битно у Исусовој молитви није њен квантитет него квалитет. Сјетимо се да ум мора бити усмјерен на ријечи молитве, а срце мора стално да остане у покајању и плаче над гријесима. Страст спољашњег молитвеног подвига, а посебно надгорњавање у броју читања молитве, може да доведе до опасног стања, блиског прелести. Очеви, то зову умишљајем. 5. Неки страхују од прелести због упражњавања Исусове молитве. Прелест је дјело гордих и самовољних људи. "Ми смо сви у прелести", - тако мисли скромни човјек и обраћа се Богу са покајним молитвеним плачем. Смирен човјек не може да падне и буде прелешћен злим (лукавим) духовима. 6. Значајну потпору у истрајавању у Исусовој молитви даје Акатист Сладчајшем Исусу. Он треба да се прочита 2-3 пута недјељно. 7. За мирјане Исусова молитва, ипак, остаје помоћна, а не претежна молитвена пракса. Али, ова молитва може и мора увијек бити уз нас. Предност ове молитве је у краткоћи; она се може произносити наглас, ако то услови дозволе, а паметно ју је упражњавати умно (у себи). Савремени људи много времена проводе у транспорту, редовима, шетњама, кућним пословима. Кроз та занимања не треба трошити драгоцјено вријеме, боље је уз неопходне ствари истовремено упражњавати Исусову молитву. Овдје је најважније - пракса и марљивост. 8. И, наравно, најважнија ствар. То јесте веза Исусове молитве са нашим животима. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко упражњава Исусову молитву, води, правилно схваћен, строг живот. Главне препреке за молитву су сметње и свјетска сујета. Не практикују Исусову молитву, они који зависе од телевизије и интернета, који стално слушају музику и не изалазе из друштвених мрежа, који воле сталне забаве и празне приче. Неопходно је да престанемо с тим превише чврстим везивањањем за свијет и своја задовољства. Све то испуњава ум и срце, а не даје појединцу могућност да се интегрално обрати Богу у молитви.

Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и једва да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим[1]. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда преће у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро измећу њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3] Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелски просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих и оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе Никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећском Паисију Јањевцу (1614-1647. г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским и о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове, и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, мећу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушењима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног добротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656. г.), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасаему епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, [6] на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, у ствари је источни део древне Захумске епархије, јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574. г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не преће одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. [8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села. Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете". Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ. одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667. г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима. Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси са хранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић-Јовановић (1763-1765. г., умро 1772. г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу[12]. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947. г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13] Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали, исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљев-дан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија, и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богородице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника. Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштећене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћу Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-1877. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи. Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког; у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде. Извор: Радио Светигора Напомене: [1] О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613. г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613. г. уморили. [2] Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574. г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и својим родом. [3] Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671. г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру ВИИ и Клименту Х и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма у ствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913). [4] О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василије је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјерни митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије. [5] Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници. [6] По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију. [7] О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Пљеваља забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године. [8] Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.

Када би постојање Божије било научно доказиво, онда више не би било наше вере као слободног акта наше личности која одлучује да верује или не већ би наша вера била условљена фактичком датошћу. Дубоко мислим да вера и наука зато нису супротстављене уколико се свака од њих креће у својим оквирима. Наука која на основу врло ограничених искустава и знања тврди да Бог не постоји и да је све што се око нас дешава производ природних збивања засигурно превазилази своје оквире и претвара се у идеологију, што смо могли да видимо у време комунистичког безбожја. С друге стране када вера покушава да своје принципе наметне науци или да гуши развој науке у страху да ће је она угрозити долазимо у ситуацију у којој се Римокатоличка црква нашла од почетка Ренесансе до пред наше време када је између Цркве и науке постојала стална тензија и када су научници јавно прогањани, са истом суровошћу са којом су касније безбожни атеисти прогањали верујуће. Православна Црква је у својој традицији много више била окренута личном познању Бога, а не толико напорима да објасни како свет функциониште. Нас пре свега интересује ко је Бог који је створио свет и како можемо да остваримо заједницу са њим, а не толико да објаснимо у детаље законе природе. То свакако не значи да наша Црква негира позитивно знање, али засигурно питању знања приступа са другог аспекта. Дакле, ако желимо да проникнемо тајне света у коме живимо ми евхаристијски и молитвено узрастамо у познању Христа и познајући Христа познајемо његову творевину на начин који је више интуитиван него рационалан. На Западу је дуго времена преовладавао рационалистички приступ знању при чему све мора бити јасно дефинисано. У том процесу великим делом је маргинализовано лично познање Бога. Лично јако волим науку и врло радо погледам неки добар документарац о тајнама универзума, биолошким и научним достигнућима. За верујућег човека наука није искушење и опасност већ само може још више да нас утврди у вери јер видимо како се после сваког научног открића отвара још већи бездан непознатог. Човеков ум је створен за две врсте познања у којима постоје различите методе. Наше рационалне способности веома су важне да се организујемо у видљивом свету и овладамо знањима и умећима који су неопходни за нормално функционисање нашег друштва. У том процесу сазнања веома је важна активност интелекта, учење, прикупљање информација, њихова селекција и обрада из чега извлачимо рационалне закључке. Тај процес је богомдан и сасвим природан. Међутим, у личном познању Бога пут је сасвим другачији и православна духовна традиција, коју је вековима посебно чувало монаштво, чврсто се заснива на аскетској борби за очишћење ума и борби са страстима, нарочито самољубљем и свим оним што из њега произилази. Напредујући у очишћењу ума и срца уз пуни евхаристијски живот хришћани урастају у познању Бога и задобијају "ум Христов" који им омогућава да у живој заједници са Богом познају и свет око себе, али не на рационалан начин, већ у светлу Божијег домостроја спасења. Наука и вера, дакле, не искључују једна другу. Научник проводи време у анализама и експериментима настојећи да емпиријски провери и докаже своје хипотезе, а хришћанин боготражитељ у потрази за живим Богом, ослобађа и молитвено обрезује свој ум од страсних помисли, духовно стражи над својим умом и зауставља жамор помисли да би као у бистрој води у којој се слегне (житејским бригама) узмућени песак могао да види и Бога и себе и свет који га окружује. Архимандрит Сава Јањић

Нема хришћанства без Цркве, а Цркве нема без Свете Литургије. Зато, Адвентисти, Јеховини Свеодци, Назарени, и други разни и многи "исправни тумачи" Библије не могу бити Црква. Они немају Свету Литургију. То су верске секте. Што се тиче Библије, Новога Завета, она је настала као плод деловања Цркве, као плод служења Свете Литургије. Новозаветни текстови су писани у периоду од прве половине до краја првога века. Дакле, Црква је децнијама постојала без новозаветног текста. Како је то могуће? Зато што је суштина Цркве, оно без чега нема Цркве, управо Света Литургија. А она је служена, од самих почетака. О томе имамо сведочанства и у самим новозаветним текстовима. Даље, сабрање текстова и њихово дефинитивно закључивање у Нови Завет десило се, од стране опет Цркве, тек у четвртом веку. То би било нешто јако чудно када би суштина Цркве био текст као текст, Библија као текст. Не, веч, понављам, суштина Цркве је Света Литургија. У њој и текст, Библија, налази своје место - Библија је свештени, богослужбени текст. Ван контекста Свете Литургије НЕМА ИСПРВАНОГ РАЗУМЕВАЊА Библије. На заваравајте се - НЕМА. Доказ за то, поред овога што сам навео, јесте бујање секташтва. Настајање нових и нових секти, на бази "другачијег тумачења" Библије. Сви ти људи су ствари окренули наопако. Они су на основу Библије покушали да направе Цркву. Заборавили су да је на основу Цркве настала Библија. Није Библија створила Цркву, већ је Црква створила Библију. Зато, да би се разумела Билија, мора се прво разумети њен Аутор, њен Творац - Црква Божија. Тек у Цркви је Библија Божија Реч - јер Црква је присутни Христос, Тело Богочовека, Емануила, Са нама Бога. Све остало су заблуде, секташке трице и кучине. Теолог Александар Милојков https://www.pouke.org...e-5#entry611779

Матуранти Техничке школе у Бечеју, у Епархији бачкој, њих седамдесеторо, добили су веома примамљиве понуде туристичких агенција да на екскурзију иду у Беч, или Праг. Међутим, они су исказали жељу да иду – у манастир Острог, светом Василију Острошком Чудотворцу, наводи се на сајту Митрополије.Још прошле године, њихови старији другови и другарице су хтјели да иду на матурску екскурзију у манастир Острог, али нијесу успјели да се организују. Зато су они још од почетка школске године, од септембра, почели да се припремају. Свесрдно их подржала директорица њихове школе Светлана Томић. Све вријеме су присно сарађивали са бечејским парохом протонамјесником Миланом Малинићем и својим вјероучитељем теологом Данијелом Кобиљским. Још тада су, у мјесечним ратама, почели да прикупљају новац за екскурзију и, напокон, ових дана су, у организацији Епархије бачке, кренули за манастир Острог. Са собом су повели и своју директорицу. У Острог, са два аутобуса, стигли су у петак вече, и сљедећег јутра, 26. априла, били су на Литургији у Горњем манастиру.

Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена. За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е.

Отац Владимир Живковић има 33 године и отац је троје деце, упућен је на лечење у Немачку крајем фебруара месеца услед обољења од акутне мијелидне леукемије. Обављена су два циклуса хемотерапије која на жалост нису дала жељене резултате, обезбеђен је и несродни давалац коштане сржи и 07. јуна трансплантација је извршена. За хемотерапије и обезбеђивање услова трансплантације утрошено је 60.550,00 е, а за трансплантацију уплаћено је 96.550,00 е. Линк ка теми

Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души. Старац Порфирије Кавсокаливит Извор: Епархија нишка

Слава Тебје Господе, слава Тебје! Стојим у реду на јутарњој молитви баш како је моја ћерка то и сањала. Када је оболела, почела је пуно да је боли глава. То је био јако велики бол и она ми је једном рекла: „Мама, мене боли глава толико да не могу бол више да издржим.“ Ја сам ћерки заказала преглед, јер сам познавала једног чувеног доцента. Тако смо пошле код лекара, на ултразвук. Када ју је доктор погледао на ултразвуку, није му било јасно о чему се ради, па ми је рекао да вероватно није ништа страшно, али да би моја ћерка требало да иде на рендген, да се боље види о чему се ради. Урадили смо рендген и показали снимак хирургу, а он се изненадио и рекао мени: „Знате“ - пошто смо се знали - „ја бих ово оперисао. Бојим се да није захваћена и кост.“ Ја му збуњено рекох: „Каква кост?“ „То је неки тумор, али не бојте се. Треба да се оперише, али ја Вам не бих препоручио да је оперишу овде него у Енглеској“. „Колико кошта та операција?“ Он каже: „Не знам, али је сигурно скупа“. Молила сам се Светој Петки у сузама и имала у себи неку наду. Једном док сам одлазила у Свету Петку, размишљала сам како да нађем толики новац за ћеркину операцију. Тамо сам срела једног човека који је продавао иконице и купила сам од њега иконицу Светог Василија Острошког у дрвету. Када је моја ћерка видела ту икону на зиду у кући, поред иконе Светог Николе, Крсне славе наше, упитала ме је: „Мама који је ово Светац?“ Ја јој рекох: „Свети Василије“ „О, па ја сам њега сањала.“ „Како си га сањала?“ „Ево овако: долазим и пењем се уз неке степенице и скупљам неке каменчиће, а све сија. Код чесме стоји Свети Василије и пита ме: „Шта то радиш?“ Ја му кажем: „Ништа. О, како је овде лепо! Како се зове ово место?“ Свети Василије ми каже: „Острог.“ „Никад нисам видела овако нешто лепо.“ Свети Василије тада рече: „Знаш ли ти да си болесна?“ А ја му кажем: „Нисам више када сам овде дошла.“ А Свети Василије сија сав и каже: „Иди и реци мами - овде има лека за тебе. Када ти донесе мама свету воду ти немој само да се мажеш њоме, него је и пиј и оздравићеш.“ После неког времена, одлучила сам да дођем на Острог. И у Острогу сам добила велики благослов од Бога и Светог Василија. И, после тога, дошла сам и други пут - са ћерком која се крстила у Острогу и оздравила, и сада је потпуно здрава. Од тада је прошло пет-шест година, у молитвама и причешћима. Свети Василије је исцелио моју ћерку. Слава му и част, и сад и увек и у све векове! Амин.

„Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/

У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос). Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве. Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још. Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати. Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази. Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву. Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитера којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост. Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сам дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сама духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“. Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“. „Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“. „Из Апостолских правила која је Сам Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“. „Уверени смо да је Сам Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“. „Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже бл. Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“. Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“. Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу. http://www.mitropolija.com/apostolski-petrovski-post/

Како је дошло до тога да постанеш бескућник? - Кад сам био мали, родитељими, старија браћа Саша и Сциле и ја живели смо Далматинској улици, у стану који је мој тата Душко наследио од свог покојног оца. Ишао сам у основну школу “Вук Караџић” и једног дана, када сам се вратио са наставе, у дворишту зграде затекао сам све ствари из куће. Мама Весна ми је рекла да нас исељава Центар за социјални рад. Имао сам тада осам година и нисам баш разумео зашто се исељавамо, али када сам видео огољене зидове у празном стану који напуштам, схватио сам да остајем без дома. Било ми је тада много тешко и тога ћу се увек сећати. Зашто сте избачени из тог стана? - Касније сам схватио да у ствари нисмо били истерани, него су мајка и брат Сциле били за то да се тај стан прода да би, као, купили нешто боље. Отац је већ тада много пио, био је алкохоличар, па су га лако на то наговорили. Међутим, од тога ништа није било. Видео сам да мајка и брат много троше паре и ја сам се опростио од тога да ћемо опет имати дом. Шта се потом десило? - Одатле сам са мајком отишао да живим код неког човека у једном риту у предграђу Панчева, где живе Роми. После неког времена више нисам могао да се шверцујем по возу да бих ишао у своју школу, па сам једном после наставе ушао у неку зграду и ту остао да преспавам. Тако је било месец дана, док ме није приметио комшија, станар те зграде, и позвао полицију. Одвели су ме у дом за малолетнике “Васа Стајић” на Вождовцу, али сам одатле кроз неколико месеци побегао. Нисам се слагао са осталом домском децом. За разлику од њих, ја сам био миран, нисам крао нити се тукао по улици. Ишао сам у школу, тамо се хранио јер је моја разредна плаћала за мене, знала је у каквој сам ситуацији. Тако је било док ме после четвртог разреда нису пребацили у специјалну школу “Бошко Буха”. Како си и где све живео од како си напустио мајку и дом? - Живео сам свуда помало. Схватио сам да мајка не може ништа да уради јер је још тада била инвалид, од шлога јој је цела страна тела одузета, а брат Сциле није желео ништа да помогне. Отац алкохоличар нестао је на своју страну, а други брат, Саша, отишао је да живи уз подршку организације за ментално недовољно развијене особе. Схватио сам да сам сам, препуштен сам себи. Почео сам да се борим, шта ћу да поједем, да обучем. Одлазио сам у школу, а кад изађем, лутам... Спавао сам по разним зградама док ме не избаце, био сам се уселио у једну стару трафику код стадиона ОФК, а последњих неколико година сам у општинској напуштеној згради у Вишеградској улици, без струје и воде, а малтер са зидова се гули. Од чега си се за све то време издржавао? - У почетку су ми помагали другови из школе, давали ми неке ствари и храну, књиге и новац за свеске. Међутим, они сад сви раде и имају породице и своје обавезе, па се ретко виђамо. Радио сам разне послове, и на грађевини и у перионици, али све је то много тешко, поготову кад после тога немаш где ни да се истушираш. Онда сам неко време волонтирао у хуманитарној организацији “Каритас” и, пошто је њима стизала одећа, постељина, пешкири и слично, нешто од тога сам добјао да продајем на пијаци и мало зарадим. Продавао сам и кинеске парфеме на улици, али не вреди, јури те инспекција и одузима робу. Недавно сам нашао нови посао и сада продајем часопис “Лице улице” са братом Сашом и његовим другарима. Зарадим од тога некад 100, некад 500 или 600 динара дневно, зависи како иде продаја. Од тог новца се храним. Кад је баш хладно, идем у играоницу да се угрејем. Да ли си се обраћао неким државним институцијама за помоћ? - Обраћао сам се Центру за социјални рад, ишао код њих и сам и са мајком, али су ми увек говорили да не можемо добити нити стан нити било какву социјалну помоћ јер смо већ имали стан и продали га. Тражио сам им једнократну помоћ од 7.000 динара да преживим. Жељан сам да се наједем, макар неку паличинку да купим, нешто да скувам на плинској боци коју сам добио. Нису ми одобрили, а зашто, не знам. Ништа ми тамо није јасно, а они се и не труде да ми објасне. Социјална радница све ради на брзину, издекламује шта ми све треба и ћао. А ја немам ни личну карту, ни здравствену књижицу, нити примам икакву социјалу да бих могао то да извадим. Зато у Центар за социјални рад више не идем, нећу никога да молим. Могу ли ти бар неки пријатељи још помоћи? - Имам комшиницу која је добра према мени и зими ме некад пусти да се окупам код ње. Добар сам и са другим комшијама, дају ми да наточим балоне са водом или лек кад се разболим. А пре четири године сам имао и шугу, добио сам због прљавштине у тој згради где живим. Било је лето и прашина, а ја нисам могао да одржавам хигијену као нормалан човек. Страшно ме је то сврбело, а отишао сам код доктора тек када сам видео живе ране. Виђаш ли некад родитеље и браћу? - Са Сашом се виђам јер заједно продајемо часопис, а код Сцилета не идем, он живи са девојком. Отац и мајка су већ неко време у дому у Кумодрашкој и одем понекад викендом да их обиђем, али није то то. Одрастао сам и знам шта су ми родитељи урадили. Љут сам на њих, цео живот су ми упропастили. Криво ми је што су тако поступили, продали наш стан и отерали ме на улицу. Да нису то урадили, можда бих и ја сада имао ко свака друга деца макар неку своју собу из које нико не би могао да ме избаци. Имаш ли бар неку наду да ти се живот може побољшати? - Не може мени више нико да помогне. Кад Центар за социјални рад више од десет година није хтео ништа за мене да уради, немам ја више никакву наду. Определио сам се да трпим и ћутим. На много сам великој нули и човеку треба баш много да се из тога ишчупа. Аутор: Сања Ђорђевић Извор: АЛО

Извор СУСРЕО СЕ СА ПАТРИЈАРХОМ Ник Вујичић у четвртак се сусрео и са патријархом српским Иринејом. Сусрет је био затворен за јавност али је Ник открио неке детаље. - Разговарали смо око 15 минута - испричао је Ник. - Заједно смо се молили. Он је јако фин човек и подржао је моју намеру да поделим наду са српским народом и говорим им о Богу. Извор