Jump to content

Најбољи чланови

Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 01/08/25 in all areas

  1. На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас благословио Божићну трпезу и ручао заједно са бескућницима и корисницима услуга Црквене народне кухиње у просторијама Верског добротворног старатељства у Београду. У разговору са социјално најрањивијим суграђанима Патријарх је указао на чињеницу да смо сви слаби и немоћни, без обзира на то да ли неко у овом пролазном свету и у кратком и пролазном људском животу има неку позицију или славу, јер је сва слава овога света суштински краткотрајна. Патријарх српски г. Порфирије је овом приликом упутио речи благодарности Преосвећеном Епископу топличком г. Петру и његовим сарадницима из ВДС-а, а посебно гђи Кетрин Фенслоу, оснивачу и председнику Хуманитарне органозације Наши Срби из Чикага, на огромној љубави коју показују, пре свега, према Богу и Мајци Цркви, а ту љубав потврђују и кроз бригу о својој браћи и сестрама у Београду и читавој Србији: – Колико до нас стоји и колико можемо ми ћемо се трудити увек да испунимо оно што Бог од нас тражи, а то је да оно што нам је дато видимо не као моје појединачно, него као свих нас. И ви се трудите колико до вас стоји да се најпре молите Богу, да се трудите да умножавате своју веру и сигуран сам, ако макар направите један мали корак, да ће вам се отворити неке перспективе за које нисте ни слутили да ће бити могуће због ситуације у којој сте се нашли. Никада нико од нас није изгубљен и никада нико не треба да пристане на коначни и пораз заувек, а показатељ да не пристане на то јесте нада и поверење у Бога. Знајте да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место. Верско добротворно старатељство
    1 point
  3. JESSY

    Божић у манастиру

    Вече Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз. Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи. На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен. Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње. - Здраво. Могу ли да видим игуманију? - Она је у храму. Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу. Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току. -Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком. - Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини. Ноћ После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру. У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене." У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “... Јутро Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења. Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове. Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника. После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе. Одлазак – Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П. У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио. Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда. Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве... Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања. Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо... Увече смо већ у Москви. ...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара. извор
    1 point
  4. JESSY

    Иван Иљин: Божићно писмо

    Било је то прије пар година. Сви су се спремали да дочекају Божић, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо. То је било писмо моје покојне мајке, написано прије двадесет седам година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим: „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам, и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност. Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет. „Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним, нити размишљао о томе да ли је усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење – да је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: А шта ће мени донијети моја љубав? Чека ли мене узајамност? Можда ја волим више него што мене воле? Да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла је). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан… Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се бринути о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав. И онда ти осјетиш то повратно струјање не као ‘пуну срећу’, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се. Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту. Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство! https://mitropolija.com/2025/01/06/ivan-iljin-bozicno-pismo/
    1 point
  5. Драги форумаши и пријатељи, Због недостатка администрације која би бринула о томе ко и шта пише на форуму, јер се овде веома брзо навуку они који би да уче Цркву како треба да буде Црква, форум ће бити затворен за даља коментарисања. Сајт Поуке.орг ће и даље да настави да постоји, бар као артефакт неких бољих времена и дружења. Хвала свима који су градили ову интернет заједницу.
    1 point
×
×
  • Креирај ново...