Најбољи чланови

Кћи грчког цара Романа IV и супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Са Светим Немањом подигла женски Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице, и ту се замонашила 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти. Тропар (глас 4):Богата врлинама, кротошћу и побожношћу украшена, засијала си чистотом живота твога. Због тога те је Благи Бог благословио да будеш мајка свећњака рода нашег. Зато ти кличемо: Радуј се, преподобна мати Анастасија! Кад Јулије и брат му Јулијан Саградише Богу Свевишњему Деведест и девету цркву, Тад Јулијан гробницу сагради За свог брата свештеног Јулија, Па кад брату гробницу показа, Јулије му кротко говораше: — Припремај се, мој брате рођени, Гроб је овај за тебе саграђен, Припремај се да пред Бога пођеш, Пре твог брата, грешнога Јулија. A Јулију Бог је одредио Саградити још и стоту цркву На острву неком усамљеном. Како рече преславни Јулије, Како рече, онако сe cтeчe, Пре старијег млађи брат се смири, A старији сто цркви намири, Па кад стоту на острву сазда, Тад се и он у вечност пресели. https://mitropolija.com/2022/07/04/prepodobna-anastasija-srpska-3/

У уторак, 5. јула 2022. године, у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић (улица Игњата Јоба 75), биће служен Акатист Светој Ксенији Петроградској са почетком у 17 часова, сазнаје радио "Слово љубве" из духовне заједнице овог светог храма. До храма Светог Јована Владимира се из центра града стиже аутобусом број 26 и тролејбусом број 29, са Бановог Брда аутобусом број 50, а са Новог Београда, односно из Земуна аутобусом број 18. Извор: Радио "Слово љубве"

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини: На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке. У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик. Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу. Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“ Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић). О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“ У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има. У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића. Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“. Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега. Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца. Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина. Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу [email protected] написане према упутству. Извор: Епархија жичка

Средином јуна 2022. године у оквиру издавачке делатности Библиотеке Српске Патријаршије објављена је научна публикација Ћирилске рукописне књиге Библиотеке Српске Патријаршије, Књига 1. Апостоли, која је резултат вишегодишњег рада на пројекту: Истраживање, евидентирање и научна обрада рукописног фонда Библиотеке Српске Патријаршије, саопштила је Информативна служба СПЦ. Научну комисију ангажовану на овом пројекту Библиотеке Патријаршије чине: проф. др Бранислав Тодић, редован професор Филозофског факултета у Београду; проф. др Зоран Ранковић, редован професор Православног Богословског факултета у Београду; мр Душица Грбић, начелник одељења старе и ретке књиге Библиотеке Матице српске у Новом Саду и др Зоран Недељковић, управника Библиотеке Српске Патријаршије. Издање које је пред читаоцима представља археографски опис шест рукописних књига и одломака Апостола, који се чувају у рукописном фонду Библиотеке Српске Патријаршије у Београду. Описи рукописа урађени су на основу непосредног увида и накнадне обраде. Описи се састоје од следећих целина: (Заглавље), Кодиколошки опис, Повез, Писар, место и време настанка, Ликовни украс, Садржај, Записи, Историјат и Литература. Ова публикације је прво издање поменутог пројекта који има за циљ научни опис свих средњовековних рукописа који се чувају у Библиотеци Патријаршије (укупно има 471 рукопис). Начин научног истрживања осим хронолошког јесте и тематски, односно рукописни фонд се обрађује по целинама – Апостоли, Јеванђеља, Псалтири, Зборници итд. Посебно вредан рукописни фонд Библиотеке Српске Патријаршије никада до сада није научно, детаљно и систематски описиван и управо због његовог значаја за научноистраживачку јавност, ово издање, као и будућа на којима ће се радити, биће потврда високих домета писаног стваралаштва српске културе кроз историју. Следеће издање на коме научна Комисија Библиотеке Српске Патријаршије ради биће средњовековна рукописна Јеванђеља. Извор: Информативна служба СПЦ

Не, нећемо да говоримо о измишљеним «увредама» наводно потлачених мањина, већ о најреалнијим људским притужбама које тргају срце и трују душу. Колико пута смо многи од нас били неправедно увређени или злостављани? И сваки случај је јединствен на свој начин, тако да се чини да је у сваком конкретном случају неопходно понашати се другачије. Заиста, једно је кад вас у четире ока увреди неко од ваших блиских особа, а друго кад вас потпуно непознат човек увреди у градском превозу. И сасвим другачији случај ако сте били понижавани на послу у присуству других људи и ваша репутација је пољуљана. Међутим, без обзира на увреду, упркос околностима у којима нам је нанета, постоји само један лек: «благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне» ( Матеј 5:44). А овај лек нам не даје сертификовани психоаналитичар или познати психотерапеут, већ сам Господ Исус Христос. Господ Бог, који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају, ће учинити све и решити најтеже ситуације. Када су наша срца тешка, када је наша репутација неправедно страдала, када су људи променили став према нама, Господ ће све ово исправити и покрити. Само нека наша молитва буде искрена. А и увредилац се може променити и исправити због ове молитве. И саму чињеницу увреде треба схватити као испитивање наше вере, попуштено од Бога. Jер, ако нас неправедно вређаjу, можда је ово одговор на наши поступци: можда смо се у прошлости према некоме неправедно односили. У таквом случају, наше кротко подношење увреде покриваће и наш сопствени грех. Важно је да се не заглибљавамо у своје душевне патње и више се уздамо у Господа, Који много боље зна шта ће и када ће бити за нас најкорисније. «Уздај се у Господа, и Он Он ће спасити и наградити», каже псалмопевац, и то је заиста тако. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-uchiniti-ako-ste-nepravedno-uvredjeni

„Тишина је тајна будућег века, а речи су оруђе овога света“, поучавао је св. Исак Сирин. Свет је заглушен од тутњаве оружја и речи. Изузетно је важно да човек прочисти уво тишином изласка сунца, пролећног цветања, првог зеленила у шуми. Тишина је спутњик свега истинског. Истинским осећањима увек треба заклон од знатижељних очију и света спасоносна тишина. Уважавање и поштовање су изграђени на способности ћутања, слушања и чувања тајни. Ћутање је сигурна одбрана. Она чува испуњеност личности. Бескрајно нижући празне речи, расипамо свој потенцијал и ресурсе. Човек мора чувати своју пуноћу. О тајни се мора умети ћутати. Тихи осмех и љубазан поглед могу вас утешити боље од било које речи. Речи често повређују. Човек не схвата пуну моћ речи. Реч је најмоћније оружје на свету. Има неограничену моћ. Од ње је све почело да буде. „У почетку беше Реч...“ Ћутање има посебну моћ. Побеђује онај ко зна да чува своjа уста и уздржан у своjим реакцијама. Неизговорена реч злата вреди. Оно што је речено остаће вековима и биће представљено на Суд Божији. митрополит Антоније ( Паканич ) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pobedjuje-onaj-ko-zna-da-chuva-svoja-usta-i-uzdrzhava-se-u

Да се изабере болеснима ћелија која је по изгледу добро успела болница, и постеље поставити болеснима за лежање и одмор и работника им дати како би им помагао у свему – тим речима је још 1208. године утемељен рад прве болнице на територији Србије. Исписао их је Свети Сава и део су Студеничког типика, написаног за истоимени манастир у којем је основана прва српска болница. У наше време, има оних којима је медицина постала религија, има и оних за које је она уносан бизнис, али и настављача дела Светог Саве, оних који држе до његовог упозорења, такође из Студеничког типика:, „Не волимо да икога са врата наших празног отпустите”. Тако у Верском добротворном старатељству (ВДС) Архиепископије београдско-карловачке од поновног оснивања 1996. до данас хране и облаче, дарују и теше, саветују и лече сиромашне, социјално угрожене, болесне, људе без адресе, без здравствене књижице, оне којима је подршка и утеха потребна. У згради у Француској 31 у Београду тим лекара добровољаца из Здравственог саветовалишта већ 26 година несебично дарују своје време, знање и искуство одазивајући се позиву своје цркве и оном сопственом, професионалном и хришћанском. Корисници старатељства и они који имају потребу за лекарским прегледом, а немају могућности да га обаве у државним здравственим установама или желе да се посаветују са докторима који волонтирају у хуманитарној организацији српске цркве, прегледе заказују телефоном, с тим што свакога дана у старатељству дежура један лекар, објашњава нам ђакон Бранислав Јоцић из Верског добротворног старатељства. На челу саветовалишта од 2018. је др Чедо Миљевић, који обави и више од 30 прегледа месечно. – Различити специјалисти раде са нашим корисницима, кардиолози, епилептолози, неуропсихијатри, офталмолози, педијатри, логопеди, психолози, психотерапеути, интернисти... Око 20 лекара чини здравствену секцију, али ако се укаже потреба за још неким специјалистом, најчешће наши доктори позову неког од својих колега и они се увек одазову. Имали смо и лекаре који су овде волонтирали више од 15 година, попут чувеног доктора Богдана Златара, кога смо недавно испратили код Господа, а чији син др Милан Златар и данас сарађује са нама – каже ђакон Бранислав Јоцић. Он додаје да је потреба за лекарима велика, нарочито за термине код неуропсихијатра, психолога и психотерапеута. – Живимо у таквом времену да су те специјалности најпотребније, људима треба простор за разговор, да их неко саслуша, да с неким попричају. Ту су др Чедо Миљевић, наш уважени неуропсихијатар, психијатар Снежана Миљевић, психотерапеут Бојана Вулетић, који ту редовно дежурају и чији су термини увек заузети – прича нам Јоцић. Идеја да здравствено саветовалиште прерасте у малу поликлинику постоји већ дуго година, а недавно је учињен конкретан корак ка успостављању првог црквеног дома здравља када су викарни епископ хвостански Јустин, координатор хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке, и др Милан Динић, директор приватног Дома здравља „Визим” и председник Лекарске коморе Србије, потписали споразум о пословно-техничкој сарадњи. Црква није могла према закону да самостално региструје ту врсту делатности, па је уз помоћ и добру вољу надлежних из Министарства здравља, пре свега државног секретара др Радисава Шћепановића, пронађено одговарајуће правно решење, објашњава за „Политику” владика Јустин. – Ми смо регистровани као једно одељење приватног дома здравља, али наступамо самостално јер није било законских услова да се та регистрација обави другачије. Процедура је у току, очекујемо да амбуланта буде регистрована, да добијемо покриће и пред законом и пред државом за ту заиста узвишену делатност коју црква обавља и коју је вазда и обављала. Јер то није ништа ново. До 11. века у Византији све болнице је водила црква, као што је касније и наш Свети Сава оснивао прве болнице и амбуланте. Црква је болница духовна, али људи смо који имамо и тело, у свету живимо, па смо и у том смислу ангажовани. Већ имамо опрему за комплетну стоматолошку ординацију, а добили смо и ултразвучни апарат. Осим прегледа у амбуланти, лекари ће моћи да издају рецепте, све наравно бесплатно и без обзира на веру, боју коже. Сви којима је било који вид такве помоћи потребан, а немају други начин да до ње дођу, помоћи ћемо им у Француској 31 према нашим могућностима, које ће се, надамо се, и унапређивати – каже владика Јустин. Он додаје да ВДС већ има тим лекара, али да има још много оних спремних да помогну и да је потребан систем који ће им омогућити да остваре своје племените намере. – Ово је позив и другим људима да се укључе у милосрдне активности, не само у рад ВДС-а, него да развију емпатију једни према другима, да имамо осећај да око нас има људи који су гладни, жедни, боси, наги – наводи владика Јустин. Ако хоћемо да живимо и сведочимо хришћански етос то је управо начин: кроз помоћ ближњем, истиче епископ хвостански. Да никога са својих врата празног не отпустимо. https://www.politika.rs/scc/clanak/505710/Duhovna-bolnica-i-leciliste-tela-u-Francuskoj-31?fbclid=IwAR1SkdtmeFeqMQjhY13Fdhyx6mY-Dee4l4jGN96o_Q6yNN2YDZLO6_Z_jXs

Сваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога”, жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства. Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима. На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије су запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа. “… Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута”. “Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином”. Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава Светог огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају: “Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња.” (“Чуда на гробу Господњем”, 3-4) Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. О Благодатном огњу писали су још Свети Григорије Ниски (4. век) и Свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи… Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: “Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата… Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео’, одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!'” https://mitropolija.com/2022/04/22/rtv-niksic-uzivo-iz-jerusalima-silazak-blagodatnog-ognja/

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.