Најбољи чланови

И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila

Погледај око себе. Шта се дешава? Страх покреће људе. Страх држи човекову душу у жилавим шапама. Особа поражена страхом престаје да буде личност, престаје да осећа саосећање и љубав. Може се само плашити и паничити. Сетимо се речи једне од прича, које данас, када страх освоји све већи број људских срца, попримају ново значење. «Чега се боји безбожник, оно ће га снаћи; а шта праведници желе Бог ће им дати» (Приче 10.24). Ко се плаши? Нечастиви. Онај у коме обитаво зло, он се плаши да га не задеси узајамно зло. То се, иначе, увек дешава. А праведник? Не плаши се и не паничи, јер је под заштитом Господњом и благослов Божији почива на свим његовим пословима. Шта следи из ових речи? Страх је судбина злих. Страх је знак да јеванђелске заповести и вредности нису постале темељ и средиште живота, а Господ није постао њихов Господар. Спаситељ много пута понавља: «Не бој се!» Колико људи чује овај позив? Можда неко мисли, да jе ово речено пре две хиљаде година потпуно другим људима. Али не. Ово се сада говори сваком од нас. Јеванђеље је жива књига, све речи у њему живе данас, а не јуче или сутра, намењене су онима који их слушају. Ако се човек не ослободи јарма страха, очекује га потпуно уништење. Страх пресеца пут ка спасењу, трезвености, убија наду. Страх је лош саветник. Служи злу и никад не даје добре савете. Страх рађа панику. А паника је стварно убија људи. Занемаривање ближњег, одсутство милости и немање воље за помоћ другима последице су паничног расположења. Особа која живи у страху дрхти само за своју кожу и постепено се претвара у звер. Страх оштећује душу и из ње изгони све Божанско, остаје само оно земаљско. Али сетимо се шта нам Христос каже: «Не бој се, само веруј» (Мар. 5:36). Хришћанство је нада у Бога и у Богу. Ово је потпуно поверење у Њега, ово је спознаја да нам се ништа неће десити без Његове воље. А ако хришћанин треба да говори о страху, онда о «страху Божијем», страху да ће остати без Бога, страху од удаљавања од Господа због своjих грехова, злоће, бојажљивости и неповерења у Њега. Све док је Бог с нама, једноставно се не можемо да плашимо. https://pravlife.org/sr/content/danas-strah-osvaja-choveka