Најбољи чланови

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133 Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

Чланови драмске секције Удружења "Живимо заједно" ће у петак 20. маја 2022. године у 18 часова, приредити дивно уметничко вече у Конаку Књегиње Љубице, отворено за све поштоваоце драмске уметности сазнаје Радио "Слово љубве". Они ће извести чувену комедију Бранислава Нушића "Аналфабета", коју су до сада одиграли преко 100 пута у бројним позориштима, школама и установама културе, као и на Првом фестивалу драмског стваралаштва особа са менталним потешкоћама у Дому културе Црвенка. Позивамо вас да својим присуством увеличате овај догађај и подржите труд и рад чланова Удружења "Живимо заједно". Улаз је слободан. Удружење "Живимо заједно" основано је 1997. године под називом "Друштво за помоћ особама ометеним у развоју Стари град" као одговор на потребе деце са тежим сметњама у развоју која нису била укључена у систем друштвене бриге, као и њихових родитеља, који су желели да обезбеде квалитетнији и садржајнији живот за своју децу. Из повремених сусрета, група самоподршке и радионица постепено су се развиле целодневне активности, а рад се садржински проширио и обухватио готово све сегменте живота особа са сметњама у развоју. Од 2010. године носи назив Удружење за помоћ особама са сметњама у развоју Стари град – ЖИВИМО ЗАЈЕДНО. Драмска секција активност је програма „Школа животних вештина – Живимо заједно“ који је подржан од стране Секретаријата за социјалну заштиту. Извор: Радио "Слово љубве"

Манифестација Спасовдански дани у Призрену коју, са благословом Владике рашко-призренског г. Теодосија, организује Друштво пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена, уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију, општине Призрен, Црквене општине Призрен и Дома културе Грачаница, одржаће се у атријуму Цркве Вазнесења Господњег - Светог Спаса у Призрену, 2. јуна 2022. године, у 10 часова, после свете Литургије. Програм обухвата Изложбу слика Срећка Симића из Врбовца код Витине, наступе: вокалне солисткиње Милице Досковић из Новог Сада и састава „Родионов“, песника Милана Гајића из Београда и песника Срећка Симића из Врбовца код Витине. Извор: Радио Слово љубве

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima

Крсни ход који ће са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија почети у суботу 28. маја 2022. године, трајаће и ове године пуна три месеца, а ходочасници и молитвеници које ће предводити Хаџи-Милан Иванковић ће 16 годину за редом кренути најпре пут Газиместана а потом и Свете Горе, сазнаје радио "Слово љубве". У разговору са Хаџи-Миланом сазнајемо да ће пре почетка Крсног хода бити, први пут, приређен и један посебан сусрет са учесницима ходочашћа и бројним гостима недељу дана пред пут, у суботу 21. маја 2022. године у Српском клубу "Ћирилица" на Врачару у Скерлићевој улици број 12. Више детаља о овом скупу, као и о самом Крсном ходу, можете чути у разговору који смо забележили са Хаџи-Миланом: Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 JJez i Hadzi Milan Ivankovic.mp3

Поводом обележавања стогодишњице од проглашења Српске Патријаршије, обновљен је првобитни патријарашки трон са балдахином из Двора у Сремским Карловцима, саопштио је Музеј СПЦ на свом инстаграм налогу. Трон сада стоји поново на месту на ком се налазио у Свечаној дворани, као када је обављен свечани акт уједињења српских покрајинских цркава у једну Српску Патријаршију 1920. године. Изложба је отворена у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима до 1. јуна 2022. године. Извор: Музеј СПЦ инстаграм

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за јавност (16. маја 2022.) Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио: – са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године; – пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење; – васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан; – у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима; – и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама. извор

Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми: – Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас. – Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку… – Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти. Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао : – Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене? – Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи? – Да постанеш свет, бре…! – Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан? – Да бре… то је уметност и вештина, али пре свега благодат Божја. – Како да постанем свет? – На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш. Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан. Спасао ме је Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“. Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао. После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном временском тренутку телефонирао и давао ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени. Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију: – Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим. – Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја. – Пусти то, и реци ми твој број телефона. Сазнао сам да је понекад телефонирао не узевши телефон у своје руке, и не окренувши неки број телефона. Проповедаћеш Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу: – Желим и ја да идем да помогнем! – Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…! Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао да са „мрежом“ исповести и проповеди приводим људе Богу, спасењу њихових душа. Другог пута сам га посетио сам и разговарали смо. У једном тренутку ми рече: „Ти треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је. Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио. Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју проповед. Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу. Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде. Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га: – Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова). – Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи! Имао је тај велики благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код старца Софронија. Различити догађаји 1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је био одлучио убрзо да напусти манастир и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења. Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом. 2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је: – Он је свет, свет…, аа!!! – Шта се догодило? Шта ти је рекао? – Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади на Phantom[3]-у је знао, а правио се како ме пита. Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља веома одушевило. 3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити. Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“! Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“. Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање. После старчевог уснућа 1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година. То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“. На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно. Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео. Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“. Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“. Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом. 2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“. Долазило ми је много наркомана. За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде. Много раније пре његове канонизације, увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“. Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не мислим толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика. Освојио је моје срце, веома дубоко. [1] „ И рече Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10 [2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993. [3] Врста борбеног авиона. Прим.прев. ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС (patmos.rs) ИЗВОР: Учинићу те ловцем људи PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки Да постанеш свет, бре ! Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је...