Најбољи чланови

У издању „Библоса“ појавила се лепа књига коју је о Достојевском написала преподобномученица Марија Скопцова, под насловом „Достојевски и данашњица“, у преводу Јелене Недић и Ивана Недића и са сликама Достојевсског и мати Марије које је за корице урадио владика Максим Васиљевић. Књига је написана 1929. године и, у складу са насловом, Достојевском приступа управо из перспективе свог времена. Мати Марија је и сама имала бурну трагалачку биографију и препознавала је трагалачко искуство великог писца, али и његово виђење људске слободе као одређујуће за човека, коју је понекад тешко разликовати од самовоље. То су, може се рећи, питања која су мучила и саму мати Марију, коју је апорију између слободе и самовоље у основи и непобитно потврдила својим делом и животом и коначно смрћу у нацистичком логору, и то жртвеном смрћу за другог и уместо другог. Светитељка је, наиме, добровољно отишла у смрт уместо једне младе жене, заменивши њену одећу са логорашким бројем. Између два рата у круговима руске емиграције већ је постојао својеврстан култ Достојевског, и он је био један од беочуга који су их везивали како за своју домовину, тако и између себе, али и, с обзиром на универзални значај његовог дела који су често истицали, и са Европом у којој су се обрели. Мати Марија Достојевског правилно види пре свега као писца, уметника, а претежно је интересује и интригира његово разумевање човека. Велики писац, по њој, „велича“ човека управо кроз оно најмање и најпониженије у њему, у ком се и кроз које се најбоље назире његов божански лик, јасније и снажније него у његовом узношењу, гордости или конформираности. Сусрет са овим писцем је искуство, он је вододелница у људској историји али и међу људима међусобно и у човеку самом. Људи се, према њој деле на оне који су само читали Достојевског, али нису кренули његовим путем, и оних који јесу, који су били спремни да се суоче са муком и жалошћу, страдањам и сумњом, унутрашњим и спољашњим борбама, његовим „осана“. Достојевски је тако дубоко заронио у дубину људске душе да је тек кроз њу могао да сагледа спољашњи свет, који није укинут или сведен на илузије, али прожет је људском унутрашњошћу, раскидајући заправо јасну границу између спољашњег и унутрашњег и свакако је не сводећи на предметни однос субјекта и објекта. Иако некад представљају носиоце идеја, јунаци Достојевског никада нису њихово пуко отелотворење, него конкретни, високоиндивиуализовани и непоновљиви појединци „од крви и меса“, који живе у свом месту и времену. Али он своје јунаке као да пушта на пробу слободе, простор слободе, који има основ у њима самима, у њиховој боголикости заправо, и која да их искључује из уобичајеног светског поретка, испробавајући га наспрам људске слободе и људску слободу наспрам тог поретка. Човеку је, закључак је који доноси Скопцова о Достојевском, неоходна слобода да би уопште постојао и био човек, а не ствар, не „клавирска дирка“. Али пошто је пали свет хаос или макар увек на рубу хаоса и пошто је људска слобода увек на рубу самовоље, која је један још гори хаос, јер је људски, вољни, наспрам бесвесности и неслободе материје, шта је то што човеку „преостаје пред лицем хаоса и бесмисла, у његовој немоћи и распарчаности“? Мати Марија на то одговара како је једино, својим животним подвигом сведочећи, и могла да одговори – једино „сажаљење према себи сличнима, једна самртна нежност према свакој травчици“. Људи, науспрот хаосу и насиљу , имају потребу да се прибијају један уз друе пред претњом пропасти, грејући се међусобно телима и – љубављу. Човечанство је пало, пао је човек, али Достојевски га, према светитељки, не прекорева, него му се диви што у његовом срцу још увек има места за Бога, за тежњу за Богом, у његовом мраку и мраку који га окружује још места за светлост и уопште некакво знање и слутњу светлости. То за њега значи да је Христова истина сродила са човековом душом, да је, како би се рекло, „људска душа хришћанка“, што је најбоља потврда човекове боголикости, створености по лику Божијем. А та светлост у свету делује као светлост љубави, као љубав која отапа хладноћу света, растапа окове наших кавеза, раствара царства којима влада насиље и сурвост, прорачун који човека своди на предмет и број, којим влада „кнез овога света“. Науспрот насилном путу „Рима“, царства дакле, света овога, „истиче се Христова слобода, слободно јединство љубави које остварује Црква“, која је „једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу“ и „предмет крајњег очекивања и наде човечанства“. Као емигранткињу, мати Марију је занимало и питање судбине и евентуалне мисије руског народа, па је истраживала и идеје Достојевског о „народу богоносцу“. А за њу то није могло бити ништа друго – никаква национална, културна, цивилизацијска или нека друга овосветска гордост и престиж – него једино тежња, права бол за истином, и то не неком апстрактном истином, него оном која је Христос и за свеопштим јединством у тој истини, јер ко воли Бога, као и Он жели да сви учествују у тој истини, да се сви спасу. Стање једног народа и његова улога у свету и човечанству није у сили оружја, ресурса, новца или спољашње културе, него је одређена ликом Христовим: једино „у Њему нема зла и нема Њему равног у свету“. Сваки народ, па и руски, према мати Марији, може бити велики само ако „носи у себи истину Христову“. А та истина није ни у законима, ни у обичајима, ни у владару, ни у државној управи, него у срцу сваког од нас, као јединствене и непоновљиве личности, и зато смо сви ми одговорни, застрашујуће одговорни, и не можемо своју одговорност преместити на народ, државу, било кога и било шта изван и изнад нас самих. Мати Марија је животом и смрћу посведочила своју спремност на ту и такву истину. А ми, да ли смо и ми на тако нешто спремни? Од сваког од нас, дакле, зависи судбина света. Марија га је спасила. Нека га исто тако, на себи својствен начин, спаси свако од нас. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

КЛЕВЕТАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГ ИРИНЕЈА Серијал „Јунаци доба злог“ је досманлијски пројекат у коме се одабере по једна личност, те представи у најгорем могућем светлу, коришћењем медијских манипулативних техника, истина смешаних с лажима, како би се јавност обманула Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпромисном борцу против психопатолошког стања званог аутошовинизам, или је реч о представнику фундаментално важне институције за Србију. У питању је обрачун с политичким неистомишљеницима, или злонамерно обезвређење виталних институција. Деси се да у једној личности оба критеријума буду задовољена. Такав је случај с главним јунаком епизоде о којој пишемо. За мету је одабран епископ бачки Иринеј (Буловић), један од несумњиво најеминентнијих владика СПЦ у протекле три деценије. Један од најшколованијих, најдоследнијих и у сваком смислу најугледнијих епископа. Ништа није случајно! Доказао се у протеклим деценијама као конзервативан, али не у негативном смислу, како говорници у овој емисији желе да га представе, него у изворном, најпозитивнијем могућем значењу те речи, као човек који је чуваран. Епископ Иринеј је осведочени чувар светоотачког предања, кроз искрено сведочење вере животом и речима. Беспоштедни чувар достојанства СПЦ на многим међународним скуповима где нас представља на најбољи могућ начин као изасланик цркве светосавске. Неуморни је ревнитељ, који не допушта да се углед цркве урушава ни споља ни изнутра. Вазда захвални саговорник, и предани слушалац свих који му се обраћају за помоћ, утеху и савет. Велики је трн у оку другосрбијанском табору, који не бира ни речи, ни средства да се обрачуна са свима који друкчије мисле. И са СПЦ која им је најболнија рана, тачније само њено постојање и огромно поверење које ужива у народу изазивају непрестано хистерију у њиховим редовима. ОПРОБАНА ТАКТИКА Ко у емисији говори!? Говоре новинари, који по правилу мало знају о цркви. Међу њима су и два посебно занимљива човека. Родољуб Кубат, бивши професор Православног богословског факултета у Београду. Вероватно личним разлозима подстакнут и вођен реваншизмом, упао је у емисију као Пилат у Вјерују. Идеја аутора емисије је, претпостављамо, да наступи као ауторитет и инсајдер. Лепо су мислили, ал’ су лоше смислили! Уважени Кубат, иако о теологији понешто зна, не може бити ауторитет, јер у цркви ауторитет долази од саме цркве, од заједнице верујућих. А с обзиром на то да му је благослов Цркве да предаје ускраћен, то најбоље говори о томе да му Црква не даје легитимитет гласноговорника о питању цркве и вере. Такође, црквена јавност је добро упозната с његовом дистанцом према цркви и свему црквеном, што га чини не баш најидеалнијим инсајдером… Други, врло занимљив говорник је Златоје Мартинов. Своја опскурна знања о цркви Мартинов може да захвали дружењима с покојним Мирком Ђорђевићем, другосрбијанским полуинтелектуалцем који је о цркви много говорио, а мало знао. Људи око часописа „Република“ у Ђорђевића су гледали као у највећи ауторитет о питању цркве. Како је Ђорђевић о томе мало знао, ови поклоници његове „мисли“ знају још мање – такорећи ништа. Такав је случај и с Мартиновим. Своје незнање о цркви и у овој емисији демонстрира. Најбоља је илустрација кад каже „тело Христово, односно нафору“. Није то исто! Но за њега је то небитно. Ни за његове пратиоце и поштоваоце то није битно! Иако то спада у најелементарнија знања у цркви. Како (не)знају, тако причају! Како ти, такви и њима слични људи клевећу епископа Иринеја? Основни метод су полуистине. Речи епископа Иринеја се истргну из контекста, па се онда даје слободно тумачење, које је легитимно, али не одговара истини. Најбољи је пример реченица да се „о одлукама Синода не расправља“. Та је реченица цитирана ван контекста како би се врсни зналац и чувар црквених правила, какав је Иринеј, представио као неразумни аутократа. Иако Синод није само епископ Иринеј. Али њима су чињенице неважне! Друга клевета се односи на епископов став о питању одржавања кобасицијаде и пихтијаде у време поста. Његов став је став Цркве. Он је критику упутио православним хришћанима, верницима, за које је одговоран пред Богом. Он је оштром критиком педагошки деловао на вернике, који су по слабости својој били на прагу да почине грех непоштовања поста. Педагогија епископа Иринеја је уродила плодом. Сачувао је своју паству. И то је наишло на оштру критику људи, који нису и не желе бити део Цркве. Зашто их онда брине шта један епископ каже? Шта они имају с тим? Трећа клевета је довођење у питање епископа Иринеја као портпарола СПЦ? Да ишта знају, знали би да је то послушање које је епископ Иринеј на себе примио од више црквене власти. Постоји писано постављење! Можда није по вољи многих у јавности, али минимум човечности захтева поштовање према напорима које владика чини да извршава савесно своје послушање. Поред великог, личног терета, крхког здравља, епископ предано служи Цркви, последњим атомима своје снаге. Четврта клевета односи се на тобожње нереаговање епископа Иринеја на обиље глупости које се односе на Цркву, а којима је јавност свакодневно изложена. Па, епископ нема времена да се бави глупостима. Он је озбиљан човек! Владика зна за народну мудрост „пси лају, ветар носи“. Пета клевета јесте бесрамно политизовање годишњице Новосадске рације. Ако је ко заслужан што се иста достојанствено обележава сваке године, онда је то епископ Иринеј. Он не допушта да се годишњица једног тако болног и трагичног догађаја злоупотребљава у политикантске сврхе. Зато им је кост у грлу. Шеста клевета је класичан безобразлук! Епископ Иринеј не само да је крив за нешто што наводно сам чини него је крив и за све што други епископи чине. Све што острашћена јавност означи, некритички, као безакоње некога владике. Одмах је главни кривац епископ бачки. Иако, што би народ рекао, „ни лук јео, ни лук мирисао“! „О, великога безумља!“ Седма клевета, „владика се меша у политику“! Бестидници, владика је светао пример човека који увек има куражи да јавно изнесе став Цркве, да јавно каже своје мишљење, на шта има право. И неће га поколебати то што ви не желите да га чујете. Разне невладине организације, сумњивог састава и још сумњивијег извора финансирања, могу несметано и непрестано да ауторитативно говоре на све теме. Без икаквог кредибилитета. А српски владика, гласноговорник СПЦ, треба да ћути! Само снујте! „Ако он заћути, камење ће проговорити“! Осма клевета, бирање између Грка и Руса! Владика бира између поштовања светих канона и безакоња. Пред таквим избором, он је увек на страни вековног устројства Цркве. Никакви мигови из „Вашингтерне“, чија је послушница, нажалост, тренутно Константинопољска патријаршија, не могу епископа Иринеја одвести на пут безакоња. Његов одважан став о питању неканонски признате ПЦУ јесте сведочење православља свету, баш како је пре много векова то чинио Свети Марко Ефески, небески заштитник епископа Иринеја. Узоран пример! Бестидници, не измишљајте нападе владике Иринеја на сестринску грчку цркву! Два бисте ока у глави завадили, да можете! Од кога грчку цркву браните, „душебрижници“? Од човека који „грчки језик говори боље него кад мајка Гркиња роди“ (речи једног грчког свештеника)? Од човека који је читаву деценију живео у Грчкој? Од изузетног познаваоца грчке културе? Од осведоченог неговатеља најбољег из грчке традиције? Што је много, много је! ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА Девета клевета, Критски сабор! Шта ви о томе знате? На том је сабору епископ Иринеј бранио православље, од сваког уплива непредањског. Није то лако разумети, посебно кад се о богословљу ништа не зна. Али ако је тако, онда је бар ред да се о томе ћути! Мања је срамота! Крените од азбуке православне вере, можда вам једног дана нешто постане јасно. Десета клевета, трагична смрт епископа Јеронима. Ни у гробу мученику не дате мира? Владика Иринеј чува пијетет према епископу Јерониму. Не допушта да се од његове изненадне смрти прави циркус, и блати црква која је Јерониму дала све. Епископ Иринеј му је био духовни отац. Старао се о њему најискренијом очинском љубављу. Зар у рану, непреболну, очеву, дирате? Једанаеста клевета, за вас је епископ Максим „млади и образовани“, док је владика Иринеј шта? Црква је реаговала на несмотрености епископа Максима, и то вас је заболело. А епископ Иринеј вам је главни кривац, јер је чувар достојанства СПЦ који не допушта себи ни најмању несмотреност, коју бисте радо злоупотребили. Зна се ко је ко у СПЦ! Нећете ви то одређивати. Дванаеста клевета, није вам доста што клевећете живе, него и почившег патријарха Иринеја бесрамно блатите. Ни живи патријарх Порфирије није вам по вољи. Вероватно, само зато што је духовно чедо владике Иринеја. И наравно, што је у народу омиљен. Тринаеста клевета, довођење у везу популарне фолк певачице Цеце са владиком Иринејем. Само зато што су се у једном тренутку заједно нашли у Храму Светог Саве на Врачару. И небулозна констатација, са згражавањем, да је ето „Цеца добродошла у цркви као верник, приложник и ктитор“. Зашто не би била добродошла, као било ко други? Која је разлика? Зар ћете ви одређивати ко је подобан, а ко не у цркви? Четрнаеста клевета, извесној новинарки Ани Лалић изазива страх појава епископа Иринеја, на улицама Новог Сада, кад је у друштву још четворо-петоро људи у црним мантијама. И не само да је за њу то застрашујућа појава него тако не треба да изгледају хришћани. Јер то јој „не буди пријатан осећај сусрета са хришћанином на улици“. Има Ана Лалић право да се непријатно осећа, кад угледа епископа Иринеја. То јој нико не може оспорити и ускратити. Али нема право да на основу одела, које је традиционално у православној цркви, одређује ко је хришћанин, а ко не! Нема краја клеветама. Но позната смиреност епископа Иринеја нам улива наду да ово бесрамље неће пореметити његов мир. Владици су добро познате речи Господа нашега Исуса Христа „не бојте се ако вас успрогоне и оклеветају, јер су пре тога прогонили и клеветали мене“. Епископ Иринеј је на то спреман! Наше је да се помолимо Богу, за његово здравље и стрпљење. Да издржи ова искушења. На многаја љета, владико! А питање које се незаобилазно поставља, после овакве емисије, клеветама испуњене: Има ли бесрамље граница? Глупост знамо да нема. Пише: Стефан Н. Драгићевић Извор: ИМА ЛИ БЕСРАМЉЕ ГРАНИЦА? ГЛУПОСТ ЗНАМО ДА НЕМА! :: Eparhija Zvorničko-tuzlanska :: WWW.EPARHIJAZT.COM Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпром