Jump to content

Најбољи чланови

  1. Просечан србенда

    • Points

      6

    • Број садржаја

      1979


  2. Božena

    Božena

    Члан


    • Points

      4

    • Број садржаја

      3321


  3. Ćiriličar

    Ćiriličar

    Члан


    • Points

      4

    • Број садржаја

      3998


  4. Sun14861

    Sun14861

    Члан


    • Points

      3

    • Број садржаја

      555


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 01/07/22 in all areas

  1. Христос се роди!
    4 points
  2. ПРЕМИЈЕ за Аустралиан опен у 2019. години износиле су 38 300 000 евра. Да мало укљуимо вијуге и калкулатор. Дакле: -Један "обични" турнирчић, где се гања лоптица преко мреже (ниј ени олимпијада, ни светско првенство, локални турнир) има фонд од 38 300 000 евра -Једна боља (не)просечена плата на западу је (бруто) 3500 евра - Један боље плаћен радник на западу би требао да ради 10 942 месеца за те паре. Или скоро ДЕСЕТ СТОЛЕЋА, тачније 912 година. -Треба рећи да причамо о бруто плати. А да не говримо да би неко у Бангладешу или Вијетнаму у текстилној фабрици требао радити једно 30 векова! Сада се дигла фрка око Нолета - јер је "антиваксер", и као познат тиме је опасан проагатор против планова светских моћника. То није спорно, и нико не осуђује Ђоковића. Питање је где је хришћанска свест људи који граде себи идоле, и сматрају неким херојством, успехом, или кој ечим бити модерни гладијатор у једној прљавој машинерији у коју се упумпавају паре пуне крви, превара, страдања, неправди и којечега. Аустралиан опен је прљав! А је ли (вам) добар? Пљескали сте, скакали, вришатли кад лоптица удари на линију...а сада вам не ваља? Е па, сада се показује само атом онога што Аустралиен опен јесте, и сви ти опени. Неко треба да ради ДЕСЕТ ВЕКОВА за једну параду лицемерја, надриусеха, лажи, рекламирања великих фирми и ко зна чијег и кавог прања ко зна како крваво зарађених пара и пољаћканих по свету - то су норме света у којем живимо. Ја ничим, никада не осуђујем Ђоковића -а ли свим и свачим осуђујем такве НАДРИнорме, тих турнира, тих модерних гладијаторских арена де неко зарађује/пере прљаве паре. Шта ће Ђоковић ту, то је његов проблем...али то што је он (можда) добра човек н еможе да "опере" те прљаве норме света у којем се он бори. То је прљави "бизнис ас јужуал", и то много прљав...а ово сада само је атомчић какав је то свет. И сад ваља вам кад се беру титуле, а не ваља вам кад би Нолета нарадије збрисали са лица земље...па то је опасан свет. Тако, та парада гањања лоптице кошта овај свет, једног радника да ради 10 векова! 1000 година муке и труда! Ако се дивите том свету, ако му кличете, ето вам га.
    3 points
  3. Срећан празник рођења Христовог. Нека Богомладенац дарује изобиље мира и радости. МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
    3 points
  4. Eto Đoković. I Božić nam uze...
    2 points
  5. ЊЕГОВА светост патријарх српски господин Порфирије Драги Ноле, Од невоља и искушења кроз која пролазиш на Божић, дан суште радости, сутра ће остати само бледа сенка. Бог је велики, а ти знаш ко си јер си растао уз звук звона са Немањићких задужбина. За тебе се, као и ти за нас, моле милиони православних Срба. Нека непролазна топлина и љубав витлејемске пећине греје и снажи твоје срце и душу. Мир божји - Христос се роди!
    2 points
  6. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену
    1 point
  7. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице
    1 point
  8. Па ако није дозвољено да га посети свештеник и то на Божић, онда је јасно да је ту ђаво умешао прсте и да није циљ само да га понизе већ и душу да му угрозе. Ваљда ће после свегаЂоковићу бити јасније са ким има посла у "белом" спорту.
    1 point
  9. https://www.facebook.com/arsen.carkic ... "Upravo iščitah tv priloge, kao i lične objave na Tviteru mnogih uglednih novinara širom svijeta i što druže traje ova australska drama oko Đokovića, bukvalno 90% njih dolazi do relevantnih otkrića: 1) Čovjek je imao urednu vizu koju mu je izdala australijska ambasada 2) Na osnovu medicinske dokumentacije koju je priložio (dva puta preležao, ima antitijela, negativan test) dobio je zeleno svjetlo kako od Australijske teniske federacije, tako i od vlasti u Viktoriji/Melburnu. DVIJE medicinske komisije su mu pregledale papire i dale odobrenje za izdavanje vize. 3) Australijski novinar koji je snimao njegov prilazak carinskom službeniku na aerodromu svjedoči da je Novak izvadio bukvalno gomilu dokumentacije i da je priča po sistemu "jarane, fali ti jedan papir" prosto krajnje neuvjerljiva i šuplja 4) Nadal je 20.12 testiran i bio pozitivan. 31.12 je objavio fotografiju sa centralnog terena u Melburnu. 5) većina njih je došla do zaključka: Da su australijanci smatrali da mu je dokumentacija "nekompletna", odbili bi ga u startu. Cilj im je bio da ga dovedu i ponize, a zašto? Zato što su pored drakonsko-nacističkih mjera opet doživjeli da imaju najveći broj zaraženih na svijetu, a upravo je u toku PREDIZBORNA KAMPANJA u Australiji - i TO je suština čitave ove drame, za koju većina ozbiljnih političkih komentatora širom planete kaže da je "neviđen nonsens i bezobrazluk" PS Ako ima još koji šupak da mi je na listi prijatelja a da unaokolo prosipa pamet kako je tu Novak "glup i neodgovoran", a sve to bez makar 5% realnih informacija - nek se sam izbriše sa frend liste. PPS Pomenuh li da je Rio Tinto australijska firma?"
    1 point
  10. Ваистину се роди! Срећан, миран и радостан празник свима.
    1 point
  11. хахаха

    Šta ja trenutno pijem?

    Domaće😁
    1 point
  12. Teniski savez Australije napravio je veliku grešku prilikom formiranja dokumenta o medicinskom izuzeću. Dokument koji je igračima dostavljen 7. decembra imao je u sebi stavku da svako ko je preležao korona virus u proteklih šest meseci, tačnije nakon 31. jula 2021. godine ima pravo na medicinsko izuzeće, što, ispostaviće se, nije tačno. Mesec dana ranije Federalna Vlada obavestila je Teniski savez Australije da neće biti dovoljno da ljudi prilože potvrdu o preležanom kovidu za putovanje kroz zemlju, već da će morati da prilože potvrdu o vakcinaciji. Ta stavka nije bila naglašena u dokumentu dostavljenom Đokoviću, gde je istaknuto da je vakcinacija "preporuka", ali ne i obaveza. ĐOKOVIĆ JE U PRAVU, OVO JE DOKAZ! Savez Australije pogrešno obavestio igrače (FOTO) WWW.NOVOSTI.RS AUSTRALIJANCI su napravili grešku, a sada ceh plaća Novak Đoković. Pojavio se dokaz da je srpski teniser u pravu. Ma sta mislili od vlasti, vlast sprovodi svoja pravila. Znaci Djokovic se moze zaliti Teniskom savezu. A ako je ovo tacno, to znaci da Djokovic ima potvrdu da je preboleo koronu u poslednjih pola godine.
    1 point
  13. Ponižavajuće: Australijske vlasti zabranile svešteniku da uđe kod Đokovića NOVA.RS Novak Đoković provodi Božić zarobljen u hotelu u Melburnu, a australijske vlasti još jednom su postupile ponižavajuće prema njemu.
    1 point
  14. 1 point
  15. Vaistinu se Hristos rodi ❤❤❤
    1 point
  16. Дирљив текст др Нелета Карајлића: Не дамо Нолета, он је доказ да се вриједи борити! „Једна од оних особина које човјека одваја од осталих живих бића је лицемјерје. Не постоји лав, орао, оса, вирус, змија, риба која има ову особину, просто, ни један једини облик живота осим човјека. Како је човјек друштвено биће, оно своје особине дијели са осталима у заједници, па осим онога доброг, морала, етике, вјере, умјетности, науке, идеала, преносе се и ствари којима се људски род не би требало да поноси. Када једна лоша особина постане мјерило унутар једног друштва или друштвеног система, када се она унутар тог друштва третира као нормална, чак и пожељна ствар, то је знак да то друштво или тај систем почиње да трули! Лицемјерје је једно од таквих лоших особина које је, у модерном свијету, добило „статус“ пожељног. Оно је постало неодвојиви дио онога што називамо „развијене земље парламентарне демократије“. Новак Ђоковић, најбољи тенисер у историји овога дивног спорта, нова је жртва овог отрова и то у земљи која би, тако се барем представља, требало да буде идеал за оно што зову људска права. Пар високопозиционираних аустралијских политичара, попут лешинара, угледали су шансу у најбољем спортисти свијета, искористили су његов став по питању вакцинисања, жељу да по десети пут освоји турнир у Мелбурну, тешко објашњиву процедуру добијања посебне дозволе за улазак у ту земљу и генералан став Запада да се том балканском бунџији не дозволи да узме двадесет и не знам који грен слем, а све то са идејом да себи упишу који поен испред бирачког тијела које је у њима већ поодавно изгубило повјерење. Жалосно звуче њихова објашњења зашто се Нолету одузима већ издата виза. Жалосне су и њихове тобожње правне приче да је пред њиховим судом свако једнак, јер, да је тако, Нолету би већ прије мјесец дана било јасно речено да у Аустралију не долази. Само добар комад наивичне може да помисли да ова замка за Нолета није била смишљана мјесецима унатраг. Жалостан је и поступак притварања Новака Ђоковића, начина на који су са њим опходили, којим је свима нама, што не припадамо њиховом „цивилизацијском коду“ , јасно стављено до знања да на нас гледају као на нижи облик живота. Једино, што је добро је то што се у сваком њиховом иступу против Броја 1, виде и знакови трулења једног система који се почео гушити сам од себе. Ја сам поносан на Новака! Поносан сам не само зато што је шампион. То ми је можда и најмање важно. Поносан сам што је такав какав јесте. Добар, племенит, ведар. Поносан сам зато што знам да овај несретни догађај у коме се нашао неће отровати његову душу! Сигуран сам да ни једног тренутка неће осјетити мржњу, а то је био њихов циљ! Они њега не разумију баш због тога што он нема у себи оно чега они имају у великим количинама. Лицемјерја! Поносан сам јер знам, да и поред тога шта му је урадила, Аустралија може да рачуна да ће од њега, у случају недобог какве катастрофе, добити несебичну помоћ! Пишем овај текст и не знајући о коме пишем. Не знам ни једно једино име аустралијских званичника, ни премијера, ни његовог замјеника, ни министра здравља, ни његовог шефа кабинета, секретарице, љубавнице. Вјероватно ни они не знају своја имена. Нолетово име ће бити уклесано не само у историју тениса и спорта уопште, већ и у срца свих нас који дижемо главу против неправде и лицемјерја. Ноле нам је доказ да се вриједи борити.“
    1 point
  17. 3. јануара 2022. Видовдан.орг Пише: Иван Марковић Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген. View full Странице
    1 point
  18. Dobro je sve ovo. Odlicno. Da se konacno jasno vidi kakva totalitarna septicka jama je to drustvo, i sva njemu slicna.
    1 point
  19. sanja84

    Raskol se zahuktava

    Drugi ili treći Rim. A Rim je Rim, svejedno kakav je. Borba za vlast. Meni su oni isti.
    1 point
  20. 1 point
  21. Мене ово подсећа на реченицу коју би изговорио Ђорђе Чварков, мртав ладан
    1 point
  22. Плаво Небо

    Српска народна религија

    Не видим разлог зашто би се српски народ поносио својом претхришћанском вером, паганским обичајима и осталим ''вредностима'' које данас одударају од Црквеног предања. То гледам из своје перспективе. Не могу да се поносим својим животом којим сам живео пре него што Божјом милошћу нисам спознао шта значи Православна вера. Не могу да се поносим тиме што нисам имао верје, већ сујеверје. Поштујем народне обичаје и српску традицију која има потпору у Црквеном предању, а све остало је за мене сујеверје, паганизам. А народ се у Црној Гори није дигао на ноге због старе вере, већ због Православља. Српска народна религија да је ваљала наш Бог данас не би био Исус Христос већ би био ко зна који ''бог'', да га не назовем другачијим именом. Многи се данас хватају за аргумент паљења бадњака у СПЦ, на пример, да је то продукт паганизма, а не схватају да он симболизује топлину љубави Божје и да његовим паљењем ми подражавамо пастире који су те зимске ноћи када се Христос родио унели дрва да наложе ватру у пећини и да огреју Богомладенца и Његову Мајку Пресвету Богородицу. И да, немој се љутити када кренемо у расправу, ово је форум па свако износи своје мишљење на свакој теми
    1 point
  23. Božena

    Српска народна религија

    Upropastiste temu presipajući iz šupljeg u prazno! Nemate pojma ali bitno vam je da kao imate stav, kao nešto ste načuli. I vi ste kao verujući Nemoj više da postirate!
    1 point
  24. 1 point
  25. Ne patetisite vise ... Đoković je stigao na aerodrom Tulamarin oko 13:30 po našem vremenu, ali mu ulazak u Australiju nije odobren. Đokovićev tim aplicirao je za pogrešnu vizu, koja ne podržava medicinsko izuzeće za vakcinaciju. ... Na tu odluku vlasti, srpski teniser se žalio i tako produžio svoj boravak u Melburnu, gde će biti prevezen u hotel u vlasništvu savezne Vlade. U�ivo: Novak pred deportacijom, premijer se obraæa WWW.B92.NET
    0 points
  26. Ddjokovic nece da se vakcinise i to je njegovo pravo, a svaka drzava , kao i Srbija regulise kako se u nju ulazi. Austrijanci recino kobtrolisu na granicci sa italijom i vracaju nazad ko nije vekcinisan . Prvi ili poslednji u svetu sve jedno je. Tako i treba da bude. Zakon je jednak za sve, i to je jedino posteno i ispravno. Djokovic je izvadio pogresnu vizu i greska je njegova a ne Aistralije. Oni su jasno rekli sta traze za ulazak.
    -1 points
  27. Na tu nikakvog maltretiranja ni terora. Jednostavno je do bola. U italiji nevakcinisani ne mogu da rade, od nas 100-120 u firmi trojica su dobili otkaz jer nisu hteli da se vakcinisu. Njihovo pravo je da se ne vakcinisu a moje pravo je da ne dolazim u kontakt sa potencijalno rizicnim psobama i da rizikujem svoje i zdravlke svoje dece. . Stvar je krajnje jednostsvma. Djokovic nece da se vakcinise i to je njegov izbor. Australija kao drzava ima svoje zakone. Sve je krajnje jednostavno. Trazio je pogresnu vizu sa kojom ne moze da udje u Australiju. Zalio se. Videcemo koja je odluka na zalbu i tacka. Svaka diskusija van toga je mlacenje prazne slame.
    -1 points
×
×
  • Креирај ново...