Најбољи чланови

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији. Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачкe Евангеличкe Црквe а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј. Поздравнa словa учесницима скупа упутили су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини: Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете, драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације, драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини, брате рабине, Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји, Поштовани господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем; даме и господо, представници пријатељских држава који сте теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама, Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи - ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете. Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова! Као и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања. Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Краљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Кнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Копиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио. Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља. Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Када није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства o подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године. Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају. Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став. Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето. И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву. Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Краљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Комисије за верску наставу. Та Комисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи. Извор: Инфо-служба СПЦ

Бугарска православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина. Мошти овог српског светитеља и краља почивају у Саборном храму свете мученице Недеље у Софији. Тим поводом је 29. октобра т. г. служена Света Архијерејска Литургија са пресвлачењем моштију Светог Краља. Са благословом Његове Светости Митрополита софијског и бугарског Патријарха Неофита, богослужењем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ белоградчички Поликарп, викар митрополије софијске са свештенством Бугарске и Српске Православне Цркве. По благослову Епископа зворничко тузланског г. Фотија овом свечаном служењу присуствовали су и саслуживали протојереј–ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намјесник теслићки и јереј Тадија Никчевић. Стојећи поред кивота са моштима Светог Краља, свештенство је певало канон светитељу. Кивот је отворен, и пошто су мошти побожно цјеливане,свечано су пренете у свети олтар, положене на свети престо да се пресвуку и очисте. Након постављања нове ризе и одежди, бијелим златом везене хаљине у којима је 5 милиона шавова, свете мошти су положене у кивот, који је свештенство носило у литији. По први пут ове године, са благословом митрополита софијског и бугарског патријарха Неофита, извршена је литија са моштима Светог краља Стефана Милутина улицама Софије. Епископ Поликарп је пренео патријаршијски благослов и поручио: „Први пут је обављен литијски опход са тијелом светитеља око храма како би он благословио овај град, његове становнике и госте, да би свима дао избављење од сваког зла. Прославимо отворена срца и душе 700 година од успења Светог краља Стефана Милутина и да сачувамо дивно сјећање на овај историјски тренутак!Нека увијек са љепотом, радошћу и надахнућем приступамо његовим светим моштима и његовим молитвама нека нас Господ подржава и благослови! Свети Краљ нас спаја да бисмо знали да смо не само сусједни народи, него и браћа у име Христово. Нека ова прослава буде мост успостављању мира и љубави између наша два народа, како бисмо заједно напредовали у име Господа!“ Одежда која је остала на моштима светитеља годину дана, традиционално се на овај дан предаје храму или манастиру Српске православне цркве. Епископ Поликарп је, по благослову Његове Светости Патријарха бугарског Неофита, предао одежду Светог краља Стефана Милутина на благослов представнику Манастира Успење Пресвете Богородице, село Грачаница на Косову , последњег манастира који је свети краљ саградио. Откуд мошти Светог краља Милутина у Бугарској? Свети краљ Милутин (1282-1321) преминуо је 29. октобра 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, на Косову и то само недељу дана након завршетка његове импозантне задужбине манастира Грачанице. Краљ Милутин је сахрањен у својој гробној Цркви Светог Стефана у његовој можда и најлепшој задужбини манастиру Бањска код Косовске Митровице, коју је изградио у ту сврху. И одмах након сахране, на његовом гробу почела су да се дешавају многобројна чудесна исцелења, тако да је Српска православна црква канонизовала Светог краља Милутина већ 1324. године. Пред сам Косовски бој 1389. године, због опасности од турске похаре и близине манастира Бањска бојном пољу, његово тело је пребачено из Бањске у Трепчу и било је у Трепчи све до 1460. године. Разлог због ког тело Светог краља Милутина није могло да се врати назад у манастир Бањску су биле турске похаре, као и велики пожар који је захватио овај манастир и скоро га уништио. Уз то, по наредби султана манастир Бањска је у 16. веку потпуно разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства и од најлепшег манастира Светог краља Милутина остала је само рушевина. У време велике османске најезде на Србију 1460. године предвођене султаном Мехмедом II Освајачем, тело Светог краља Милутина пренето је иза леђа османске најезде у околину Средца (данашње Софије), зато што се та област, у то време, налазила у оквиру канонске територије Српске православне цркве тј. Пећке патријаршије. У неком тренутку мошти су пренете у оближњу софијску цркву Свете Недеље, која се по Милутиновим моштима још назива и црква Светог краља. Мошти светог краља су пренели у Софију српски калуђери Јоаникије, Спиридон и Јоаким. У међувремену, нетрулежне свете мошти нашег краља постале су извор многих чудеса и благослов кроз векове за православне Бугаре. Народ у огромном броју свакодневно обилази цркву Свете Недеље у центру Софије, која по посећености подсећа више на манастир Острог код нас, него на једну градску Цркву. Извор: Епархија зворничко-тузланска

По благослову Преосвећеног Епископа сремског Г. Василија, а уз сагласност породице Стратимировић, Центар за развој Шајкашке доделио је Епископу ваљевском Г. Исихију Крст Вожда Ђорђа Стратимировића. Високо признање, које носи име по команданту српских војних снага за време револуције у Аустроугарској 1848. године, Владики Исихију уручено је у Епархијском дому Епархије ваљевске. „За самопрегорно служење Богу и Српској Православној Цркви и њеном народу широм српских земаља и расејања, као и за пожртвовaно истрајавање на вредностима светосавске духовности, а особито у знак признања за допринос у очувању традиције Српске Војводине…“ записано је у Указу, којег је приликом доделе признања прочитао ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма. Овим је речима образложена одлука Центра за развој Шајкашке да знамење кроз које живи дело Вожда Стратимировића додели ваљевском архијереју, који је пуне три деценије Богу и народу служио у манастиру Ковиљ, како воле да кажу, „духовном средишту шајкашке области“. Образложена одлука, али и на симболичан начин потврђена веза двају српских простора, коју је племић из Срема створио помажући српске устанике у борби за ослобађање од отоманских освајача. У име породице Стратимировића, одликовање је Владики Исихију уручио праунук Вожда др Иван Стратимировић. У благодарју на указаној части, Владика Исихије је истакао да му је велика радост да ово признање долази њему и да је тиме прибројан изабраним људима који су њиме одликовани. Трудим се и трудићу се, ако Бог да, да тековине за које се Вожд борио и положио свој живот одржавамо и овде у ваљевском крају, где је препознато његово јунаштво и квалитети у руковођењу народом. У овом крају је традиција нашла јако упориште и одржава се можда највише у целој земљи. Крају јуначком и патриотском, где се те идеје одржавају и радићемо на томе да се оне развијају у поколењима која долазе – рекао је Владика Исихије, благословивши дародавце. Част да он буде награђен овим признањем осећа и породица Стратимировић, поделио је са присутнима праунук др Иван Стратимировић. Као породица смо почаствовани да сте благоизволели да примите одликовање, које носи име мог прадеде, који је бранио српски народ у Војводини, пружајући истовремено подршку браћи у централној Србији. Шајкаши га и данас поштују, а њему се остварила жеља да нађе свој мир у Сремским Карловцима – рекао је др Стратимировић. У срдачном разговору Владика Исихије представио је гостима духовна и природна богатства ваљевског краја, који је, сложили су се, „здрав и леп“, те је благослов стварати овде на темељима духовности Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Свечаности у Епархијском дому присуствовали су и Данијел Кулачин, директор Центра за развој Шајкашке, Александар Ђурђев, председник Одбора за повратак посмртних остатака Ђорђа Стратимировића (враћени на Крстовдан 2021. и почивају у Храму Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима), Горан Миленковић, члан Одбора, и потомак који носи име славног Вожда Ђорђе Стратимировић. Пре Владике Исихија ово високо одликовање припало је Преосвећеном Епископу бачком Г. др Иринеју, чији је био викар пре избора за трон Ваљевске епархије, престолонаследнику Александру Карађорђевић и другим истакнутим ствараоцима у различитим областима. Извор: Епархија ваљевска

Нови број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске у знаку је годишњице упокојења Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Митрополитово тијело почива у његовој задужбини Храму Христовог Васкрењања – „Храму Христове побједе над смрћу“, како је рекао Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у бесједи на годишњици освећења храма, којом се отварају теме овог лучинданског броја. Теологију Лукиног јеванђеља расвјетљава протојереј Слободан Лукић, а о Светом Петру Цетињском, који се празнује истога дана кад и Свети Лука, Светигора пред своје читаоце износи текст покојног историчара Предрага Вукића „Свети Петар Цетињски и одбрана Манастира Стањевићи”. Онај који је „очувао завјете Светог Петра Цетињског“ био је Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, како је сажео своју мисао о њему јереј Владимир Милуновић. „Живот почившег Митрополита у Црној Гори био је служба“, свједочи у интервјуу Драган Лакићевић, књижевник и уредник СКЗ. Ђакон Александар Лекић, сликајући лик блаженоупокојеног Митрополита послужиће се ријечима пророка „Спремно је срце моје“. У разговору поводом годишњице упокојења Митрополита Амфилохија, Архиепископ катарски Макарије убијеђен је „да нас митрополит Амфилохије неће оставити“. Почивешем Митрополиту Амфилохију нова Светигора посвећује још један текст, то је други дио излагања на конференцији „Свети Јевстатије Превлачки“ Владике буеносaјреског и јужно-централноамеричког Кирила „Религија и философија Његошева по Митрополиту Амфилохију“. Светигорин „Љетопис“ сабрао је све важније догађаје из Митрополије црногорско-приморске. Издвојено је обиљежавање 350 година од престављења Светог Василија Острошког, прослава 110 година од освећења цркве на Белависти, помени онима који нас напустише у нади на живот вјечни, а међу њима су прота Радојица Божовић, директор „Одигитрије“ Славко Крстајић и ктитор манастира Прекобрђе Милан Вујисић. Протојереј Остоја Кнежевић повео је читаоце „Стопама Светих Кирила и Методија“, кроз Пољску, гдје је недавно боравио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Мр Смиља Влаовић казује о моштима Светог свештеномученика Харалампија у Црној Гори, а др Јелена Газдић упозорава на фалсификате у уџбеницима матерњег језика. Светигора информише своје читаоце и о двије нове књиге, једна је протођакона Павла Пудла „Истиновање у љубави”, а друга је ,,Епска мјеста у пјесмама Старе Црне Горе и њене околине”. Извор: Митрополија црногорско-приморска