Најбољи чланови

Амбасадор Републике Грчке у Београду г. Георгиос Дјакофотакис приредио је 23. септембра 2021. године у својој резиденцији пријем за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и чланове Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Пријем је протекао у духу срдачног пријатељства које влада између два братска народа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на отварању традиционалне манифестације "Дани Српске у Србији", у Народном позоришту у Београду 22. септембра 2021, поручио да Србија и Српска треба да сарађују на унапређењу просвете, културе и економије и оних вредности које чине посебности српског народа - а то је Светосавље, по којем српски етос живи - Јеванђеље Христово. Звучни запис обраћања Видео снимак обраћања Поглавара СПЦ на отварању поменуте манифестације коју организује Представништво Републике Српске у Србији девети пут и која траје до 29. септембра у Београду и још 10 градова у Србији - Крушевцу, Краљеву, Шиду, Крагујевцу, Кикинди, Зрењанину, Сечњу, Нишу, Суботици и Новом Саду, објављен је на инстаграм налогу Његове Светости. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је у петак, 24. септембра 2021. године, трибини под називом „Бескрај и(за) маске: Драган Симеуновић – интелектуалне мене и еволуција пореткаˮ, одржаној у дворани трибине младих при Културном центру Новог Сада. Говорник на трибини био је академик Драган Симеуновић. Госта трибине је присутнима представила госпођа Мирјана Лукић Маринковић из Градске управе за културу Града Новог Сада, а модератор је била госпођа Јелена Делибашић из Центра за културне интеграције. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког Факултета у Крагујевцу, одсек за примењену и ликовну уметност, говорила је о наведеном филму као духовно-уметничком делу које свакога човека побуђује на усрдно следовање духовним корацима Светог Василија Острошког. Одабране поетске слике овог духовно-документарног остварења приказују нам светитеља, подвижника, врлинског архијереја, који озарава лучама и цветовима којима као звезда преосијава, истакла је др Јасмина. Документарно остварење катихете Бранислава Илића, оставља универзалну хришћанску поуку и поруку братског измирења и саборности. Порука која је нама остављена на промишљање је да светитељ збратимљује многе пред кивотом његових прослављених моштију, закључила је др Јасмина Ћирић у свом надахнутом излагању на трибини о документарном филму "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању уредница Телевизије Храм је истакла да је овај филм дело велике љубави и саборности. Ако је Свети Василије са нама и ако имамо чисто срце, љубав и спремност на служење Господу и Цркви Његовој, онда је лако да се припреми један овакав филм који сведочи о чудесној причи острошког светитеља и чудотворца, истакла је Мира Лолић Мочевић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо? Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност. Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност. Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани! Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Г. Иларион у ексклузивном телефонском укључењу у програм Радија Глас, говорио је о IV Фестивалу Хришћанске културе који је у организацији Епархије тимочке одржан од 13. до 21. септембра 2021. године у Зајечару. Звучни запис беседе У разговору смо говорили и о овогодишњој доброј посећености фестивала, на коју је према речима Владике Илариона понајвише утицао одабир садржаја, међу којима посебно место заизимају премијерно приказани филмови о Светом Василију Острошком и Светом Нектарију Егинском, као и значајан део програма који је посвећен Фјодору Достојевском. Преосвећени Епископ препознао је велики значај будуће сарадње са медијима, посебно локалним медијимa у Зајечару, као начин да се подигне свест о значају ове важне културне манифестације у овом граду. Епископ је истакао и важност ненаметљиве, а квалитетне понуде духовних садржаја кроз предавања истакнутих савремених мислилаца који не долазе директно из редова црквене организације. Извор: Радио Глас

Последњих година пажњу верника, али и критичара изазива манастир Тумане. Једно је сигурно - ОВА СВЕТИЊА НИКОГА НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ. Отворено о Туману, збивањима у њему, разговарамо са игуманом манастира архимандритом Димитријем (Плећевић). Пре седам година дошли сте у овај манастир, како је све изгледало? Заправо 16. октобра 2021. навршава се пуних седам година од нашег доласка у Тумане. Сусрет са самом Светињом био је дирљив, али и потресан. Све је било у лошем стању, манастир је био буквално празан и сем старе игуманије у дотрајалој кући није било ничега. Почели смо од нуле. Међутим, већи проблем од тих животних неуслова био је тај што је живот манастира замро и што је људским немаром доведен пред само гашење. Стање је практично било такво да смо се покајали што смо прихватили ту одговорност да ревитализујемо тај манастир. Али уз помоћ Божију нисмо се предавали и обнова је почела својим током. Дефинитивно из тадашње перспективе нисмо могли да замислимо да ће након само пар година слика и ситуација бити дијаметрално другачија. Опишите нам Ваше прве импресије када сте дошли у Тумане! Искрено говорећи, први утисак био је запањујући. Тумане је увек био манастир за који се у народу знало и нисам могао да верујем да је био у толико лошем стању. Али, са друге стране, сусрет са Св. Зосимом, али и са дивном мати Серафимом, био је укрепљујући и заиста је уливао наду да ће све бити добро. О томе сам детаљно писао у књизи "Манастир Тумане чудо љубави Божије". Свакако, од првог тренутка било је јасно да је долазак у Тумане у том тренутку обострано определио путању и наших живота, али и самог манастира. Прича за себе јесте обретење моштију и прослављење Св. Јакова. Тај догађај је означио нову наду у мисији ове Светиње. Постоји мишљење да је прича о чудима светитеља у Вашем манастиру исфорсирана и поставља се питање да ли је тих чуда у том интензитету било и раније? Будући да смо у Браничевској епархији били и пре Тумана слушали смо о чудима Св. Зосима. Када смо примили управу у Туману био сам зачуђен народним причама о томе. Локални житељи су најприродније говорили о случајевима где су људи после молитве проходали, проговорили, добили пород и тако редом. Лично сам био скептик слушајући те примере и гледајући стање у којем је манастир био. Чак сам једном и прокоментарисао братији: "Ако је Св. Зосим толики чудотворац, зашто дозвољава да му се манастир распада?” . Да ли сам тиме побудио реакцију Светитеља или је просто наступила пуноћа времена не знам, али је чињеница да је народ све чешће долазио из разних крајева, чак и других вера, сведочећи благодатну помоћ од моштију Преподобних. Тако је до данас. Мислим да нема континента до кога о томе није допро глас. У почетку ми нисмо то бележили. Видевши да се сведочења умножавају и да народ свакодневно долази са својим искуствима, почели смо најпре да записујемо, а потом и да снимамо сведочанства, ради аутентичности. Важно је напоменути да су и у старини сви путописци бележили управо чињеницу да је Св. Зосим чудотворац и да му народ због тога у великом броју долази. Према томе од када је Тумана, Бог га је благословио да буде ходочасничко место, а његове је Светитеље украсио даром чудотворства. Примедба је и зашто објављујете чуда? За нас који живимо у Туману та примедба је нешто неосновано и апсолутно неприхватљиво. Посебно из разлога што се не можемо оглушити о вољу и слободу онога који сведочи. Са друге стране, ко смо ми да сакривамо и гушимо јасно изливање благодати Божије? Ругачи туманских чуда требало би да виде са којом љубављу и радошћу они који су доживели благодатну помоћ Светитеља долазе да благодаре. Они нас буквално вуку за рукав да испричају шта имају. Њихова сведочења неретко буду дубоко потресна. На лицима тих људи видите огромну захвалност. Клеветници иду толико далеко, да шире причу како ми људима плаћамо да сведоче. То говори о ономе што они носе у срцу. Вероватно би они то радили! Уосталом, исцељујући Товију арханђел Рафаило је рекао "Тајну цареву добро је чувати, дела Божија славно је објављивати". Туманска чуда израз су Божије воље и немају никакве везе са нама, већ су плод вере народа и слободе Светитеља пред Господом. Примедбе бивају и на рачун медијске експонираности манастира и коришћењу друштвених мрежа. Шта о томе кажете? По мени је то изузетно поље за мисионарење и ширење Јеванђељске истине. Човек у 21. веку функционише на другачији начин у односу на пређашње време. Ми смо медијски и интернет простор искористили за Црквену мисију, као и за представљање духовног богатства које манастир Тумане поседује. Нама је од изузетне важности то да међу братијом не постоји неговање култа личности. У центру живота манастира је Св. Литургија и уређен богослужбени живот. Вест је данас новост која траје пар минута. У медијима је заступљено све, а најмање Црква и њена мисија. То је наш проблем, односно наша грешка. И нема разлога да се љутимо на оне који говоре, када ми ћутимо. Што се тиче друштвених мрежа, то је данас простор у којем су људи непрекидно. У мору садржаја један импулс о Господу, Цркви може преобратити човека и навести га на стазу хришћанске истине. Чини ми се да смо ми са ове стране Црквене службе (свештенослужитељи, предавачи, вероучитељи) тотално неспремни за тај вид мисионарења. Народ Вам долази са свих страна. Молитве се читају свакодневно. Какве им поуке упућујете? Заиста народ долази од свуда у Тумане. Али они не долазе због нас или код нас, већ долазе код Св. Зосима и Св. Јакова, молећи их да их они заступају пред Богом. Дан почиње Св. Литургијом и предивно је видети на стотине људи који се у Светој тајни Причешћа сједињују са Христом. То је слика живе Цркве. Трудимо се да људе упутимо да буду црквени и да не заборављају своје парохијске цркве. Из тог разлога код нас нема крштења, венчања, исповести, то је на свештеницима. Подсећамо их на тај начин да је хришћански живот неодвојив од заједнице и да он сам није индивидуалан. У томе се састоји и разлог зашто увек молитве читамо групно. Покушавамо колико то можемо да те људе утешимо. У Туману се доста полаже и на гостопримство. Кафа, сок, ратлук, пециво, колачи, било какво да је послужење обрадује народ, јер виде и осећају да неко о њима брине и да су добро дошли. Постоји и мишљење да сте комерцијалан манастир? То могу да мисле људи који у Туману никада нису били или су пак дошли са предубеђењем или чак злонамерно. Ако су присуство људи у светињи или пак цене у манастирској продавници комерцијала, онда је то иста ситуација у свакој цркви или манастиру. Јер манастир живи, у њему се гради и обнавља. За седам година изграђена су два нова конака, обновљен стари, црква комплетно реновирана, обновљена гостопримница, сазидани економски објекти, воденица и мини зоо врт. Обновљена је испосница, уређена порта и пратећа инфраструктура, озидано речно корито. Република Србија урадила је два паркинга и пут до испоснице. У току је изградња гостинског конака. Све то нико нигде не може однети, већ остаје овде у светињи и омогућава јој нормалан живот и пријем великог броја ходочасника. Ту су и чувене свеће за молитву? Да, поједини злонамерни људи, неки на жалост и у мантијама, шире неистиниту причу како су свеће за молитву у ствари улазница у Туман. То је свакако небулоза и лаж. Ми смо заправо наследили тај обичај који је од старине негован овде. Људи су долазећи у манастир за молитву прилагали свеће за олтар. Данас те свеће, које људи држе упаљенима за време молитве, а које су симбол Христове светлости и истине, поред олтара сијају и на прелепом туманском полијелеју, дајући изузетну лепоту богослужењу. Рецимо код Св. Јована Руса на Евији постоји посебна традиција и место где људи у знак духовног приноса прислужују свеће. Ту нема никада задњих намера, то је чиста и жива вера народа. Људи из Светиње са вером односе воду са извора Св. Зосима, уље из кандила која горе код моштију и делиће одежде светитеља. Тиме у своје домове носе благослов светиње, а средства која су оставили у манастиру њихова су лепта у обнови. И људи то са великом радошћу чине, јер виде голим очима колико се у Туману гради, али и колико манастир помаже потребитима. Реците нам нешто о хуманитарним акцијама? Манастир је формирао мисионарски центар "Св. Јаков Тумански" чији је циљ издавачка делатност, али и хуманитарне акције. Оне се састоје у помоћи сиромашнима, лечењу болесних, снабдевање домова за сиромашне и незбринуте, као и болнице, храном и осталим потребним средствима. Акције су јавне и то са циљем да буду пример и другима да се пробуде и истински, у име Христово, буду ближњи онима око себе. Како видите монашки живот данас? Реците нам нешто више о животу Ваше монашке заједнице? Узевши у обзир да се бројно стање нашег народа из године у годину смањује а да је стопа наталитета ниска, те да су миграције озбиљан и неповољан фактор, јасно је да и манастири по питању подмлатка трпе исте последице. У нашој Цркви догодио се духовни процват деведесетих година и мислим да монашки кадар из тог времена јесте кичма Цркве данас. Међутим, за нас који смо у манастиру, пре свега квалитет увек бива изнад квантитета. Нека буде људи колико Бог да у заједници, али је важно да буду здравог духовног поимања и спремни да понесу крст једни других у име Господње. Прави пример и узор свима нама јесте манастир Ковиљ. Сигуран сам да ће патријарх Порфирије, као човек дубоког монашког настројења учинити све да и данас обнови монаштво у читавој Цркви. Онако како је то учинио у своје време у Ковиљу. Он је човек дубоког монашког опита и то је за монахе и монашке кандидате јако важно. Да осећате и знате да вас неко разуме. Тако да сам дубоко уверен да и по том питању нашу Цркву чекају бољи дани. Што се тиче братства у манастиру Туману, њега чине млади људи, искрени боготражитељи и свима њима ово је први манастир, односно братство у које су ступили. Живот им је у практичном смислу испуњен богослужењима, која су код нас потпуна и обимна, као и у послушањима. У великом и посећеном манастиру немогуће је извлачити се тек тако. Велику радост ми причињава и чињеница да братију овог манастира чине људи који су јасно дефинисани у својој вери. Пре свега, они су литургијски људи. Тако да у међуљудским односима влада искрена хришћанска љубав и једномислије. Када се јави искушење, што је људски и природно, превазилазимо га одмах и трудимо се да ми владамо ситуацијом, а не да она влада нама. И у томе је кључ духовног напретка. Зидате нови конак. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту? Овде свакодневно долази велики број људи. Неки од њих превале стотине километара. Има болесних, старих, исцрпљених. Има оних који ради благослова желе да преноће у манастиру. Зато се и јавила потреба за једним већим објектом који би могао да угости тај број ходочасника. Планирано је да у њега може да се смести 120 људи. Имаће два стамбена спрата, док би на трећем била библиотека и сала за предавања. Народ са великом љубављу узима учешће у овом пројекту. Сваког дана поред реда за цркву, имате ред у коме људи чекају да упишу своје прилоге за изградњу овог конака. То јасно говори о љубави и везаности народа за ову Светињу али и о томе колико је тај народ препознао наш труд и залагање. Ваша порука народу? Порука народу би била да своје животе проводе са смислом, знајући да је земаљско пролазно, а да је само вечност непролазна. Да у том схватању у име Христово воле једни друге и буду деца Цркве, која је предукус Царства Божијег већ овде и већ сада. То се постиже трудом и залагањем у чињењу добра, са положеном надом, не у себе, већ у Господа.

Документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок васкрсења“, аутора катихете Бранислава Илића, настао је као израз благодарности светитељу, а поводом 350. годишњице од његове земаљске кончине. Приказан је на шестом Фестивалу хришћанске културе у Зајечару са благословом и у присуству Епископа тимочког Илариона, као и бројних ауторових сарадника. Аутор посебну захвалност дугује Патријарху Порфирију, Митрополиту Јоаникију, свештенику Слободану Бобану Јокићу и многим другима без којих филм не би био потпун. Разговор је водила Марина Марић, новинар Радија Источник. Извор: Радио Источник

Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...

У четвртак 23. септембра 2021. године, у 13 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је опело др Милети Радојевићу, саветнику у Министарству просвете, науке и технолошког развоја за верска питања и дугогодишњем директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Епископу Јовану су салуживали Епископ пакрачко-славонски Господин Јован и Епископ тимочки Господин Иларион, свештенство и монаштво Епархије шумадијске и других Епархија Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе Пре самог опела у Центру за културу Лазаревац, у 11 часова, одржана је комеморација поводом упокојења Господина Милете Радојевића. Комеморацији су присуствовали председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић, Министар просвете, науке и технолошког развоја господин Бранко Ружић, директор Коридора Србије Александар Антић, потпредсеник СПС-а господин Жарко Обрадовић, председник Општине Лазаревац господин Бојан Стевић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, представници исламске заједнице у Србији, свештенство и монаштво СПЦ-а, бројни државни секретари, директори јавних предузећа на нивоу Републике Србије и локалних самоуправа, велики број пријатеља, који су пре почетка комеморације породици упокојеног Милете Радојевића упутили речи саучешћа. Председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић опростио се од Милете овим речима: „Милета је био човек спреман свима да помогне. Не само његовим Лазаревчанима, већ свакоме ко би му се обратио за помоћ. Милета је био од оних људи који су увек ту за своје ближње, онај који све проблеме решава са лакоћом. Био је пример човека који даје увек више него што се од њега тражи и очекује. Убеђени социјалиста и велики верник, он је у себи објединио идеје хуманости, солидарности и бриге о човеку. У људима је видео пријатеље и браћу, а у свом послу мисију да се посвети заједници и сваком њеном члану. Својим знањем и карактером био је спона изнеђу државе и њених институција, са једне стране, и Српске Православне Цркве и других црквених заједница, са дуге стране. То може само човек кога изнутра покреће осећај за добробит свих око себе. Као верујући човек, духован и побожан, посебно место у свом срцу и души имао је за Српску Православну Цркву и њене свете оце.“ У току опела по прочитаном Јевађељу у својој беседи Епикоп Јован се осврнуо на живот Милете Радојевића: „Наш Милета је био дубоко верујући човек, човек који је имао црквену свест, и као такав био је пример како се воли Бог и човек, како се воли Црква и богослужење и како се воли своја породица. Био је добар човек, а добар је само онај хришћанин који живи по Богу и у Богу у Истини. Све оно добро које је наш Милета чинио, јесте бесмртно и вечно, и његова добра дела данас иду испред њега. Кроз цео свој живот се трудио, колико је то било у његовој моћи, да у себи носи лик правог српског хришћанина и домаћина. Одликовао се чврстином карактера и великом вером у Бога и у мисију коју је вршио. Био је примеран супруг, незабораван родитељ, осећајни деда, драг сарадник и топао саговорник. На његовом путу пратиће га молитве Светог оца Николаја, његове крсне славе, али и молитве Свете Петке, у чији је спомен почео да гради цркву-манастир у Сибници где се, како ми је више пута причао, излечио његов отац, који је једно време био глув, нем и слеп. Уз осећај људске туге, али не и очаја, и жаљења због растанка са Милетом, осећамо људски бол што он није више са нама овде на земљи, што није више са својом породицом, пријатељима, али ми у исто време осећамно духовну радост у овом болу, што је Милета прешао из смрти у живот, и радујемо се у духу што смо у њему задобили молитвеника пред Богом.“ После опела у храму Светог Димитрија, поворка се упутила до градског гробља у Лазаревцу, на коме је др Милета Радојевић сахрањен. Мноштво верног народа, свештенства и монаштва који су се сабрали да молитвено испрате упокојеног слугу Христовог, само су још једно сведочанство несебиче помоћи храмовима и манастирима наше помесне Цркве, али и на многа још доброчинства и љубав који су од нас сакривени, а по којима ће Господ препознати Милету у Свом Царству. Милета је био човек благе нарави, увек насмејан. Он је поштовао, уважавао, саветовао, слушао. Волео је људе и несебично им помагао, порушено је градио, мирио завађене, опраштао свима... Својим радом и животом посведочио је речи Апостола Павла: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах“. Упокојио се у Господу 18. септембра 2021. године, оставивши за собом супругу Зору, сина Зорана и ћерку Ивану са својим породицама. Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат! Извор: Епархија шумадијска