Најбољи чланови

Из Устава Српске Правоспавне Цркве Свети Архијерејски Сабор састављају сви епархијски Архијереји под председништвом Патријарха. Свети Архијерејски Сабор, као највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28). Свети Архијерејски Сабор може доносити пуноважне одлуке, изузев избора Архијереја (чл. 105), кад је присутна надполовична већина свих епархијских Архијереја. Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод доносе своје одлуке једногласно или већином гласова. При једнакој подели гласова одлучује глас председника. Кад је Патријарх ма због којег узрока спречен да врши своју председничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству Митрополит члан Сабора, односно Синода, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу Епископ, члан Сабора, односно Синода. Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријарха врши Свети Архијерејски Синод, који то објављује епархијским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Председничке дужности Патријархове у Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду врши најстарији по производству члан Светог Архијерејског Синода, Митрополит, односно најстарији по посвећењу, Епископ, ако митрополита нема. У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквено-законски прописи, уредбе и начелне одлуке. Ако би Свети Архијерејски Сабор, односно Свети Архијерејски Синод због хитне и неодложне потребе изузетно у случајевима поменутим у чл. 61 и 62 морао да донесе неки црквено-законски пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху за увиђај и сагласност. У случају несагласности предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светог Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха. Све одлуке Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве пуноважне су и извршне. Делокруг Светог Архијерејског Сабора Свети Архијерејски Сабор тумачи православно црквено учење, држећи се при томе одредаба које Света Црква на основу Светог Писма и Светог Предања утврдила; уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве ради утврђења, одбране и ширења православне вере и чистоте хришћанског морала; установљава за то потребне органе и оснива потребне заводе, установе и удружења; пропусује наставни план и програме веронауке и стара се о верско-моралном васпитању младежи и верних; прописује квалификације кандидата за све редовне и изванредне мисионарске црквене службе; оснива богословске и монашке школе; уређује сва обредна питања према општим црквеним прописима, а у духу православне вере; оснива установе и заводе: за израду црквеног живописа и свих црквених утвари за издавање богослужбених књига за неговање црквеног појања као и за друге црквене потребе; прописује правила за оснивање црквених музеја, за чување и обнављање црквених старина и споменика; канонизује светитеље и организује службу за њихово светковање; објашњава канонско-црквене прописе, општеобавезне и посебне, и издаје њихове зборнике; одређује дужности и доноси дисциплинске уредбе за свештенство и остале црквенојерархијске органе и службенике; прописује одело за више и ниже свештенство оба реда; прописује црквено-судски поступак за све црквене судове; издаје прописе у црквено-брачним пословима; доноси правила за живот манастирског и придворног монаштва; прописује упутства за исповедничку службу; оснива у споразуму са Патријаршијским саветом установе за сирочад, као и установе за друге васпитне и добротворне сврхе. Свети Архијерејски Сабор настоји да се однос Цркве и Државе и међусобни односи вера и вероисповести у држави правилно и без штете по православну Цркву уреде; уређује и води званичну листу кандидата за архијерејски чин и бира између ових достојна листа за епархијске и викарне епископе; бира ректоре православних богословија и управнике монашких школа; бира у споразуму са Патријархом између свештених лица главног секретара Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода; води надзор над радом Светог Архијерејског Синода; прописује правила Синодалног фонда (чл. 259) и одобрава његове годишње предрачуна расхода и прихода и завршне рачуне; доноси одлуке о разрезу на црквене општине, манастире и епархије у свом делокругу у споразуму са Патријаршијским саветом, а у смислу члана 40 т. 3 и чл. 263, и стара се у споразуму са Патријаршијским саветом за подмирење свих потреба СПЦ; одобрава правила удружења свештенства мирског и монашког реда, као и свих других удружења која раде на корист православне Цркве и води над овим надзор преко Светог Архијерејског Синода; прописује свој пословник, и одобрава пословнике и правила за црквенојерархијске органе, уколико није овим Уставом друкчије уређено. Свети Архијерејски Сабор решава сукобе надлежности између јерархијских и црквеносамоуправних органа; суди у првој и последњој инстанци: несугласице између Архијереја и Светог Архијерејског Синода, између Архијереја и Патријарха; канонске кривице Патријарха, у другој и последњој инстанци све предмете о којима је Свети Архијерејски Синод у првој инстанци судио; ублажава по молби осуђеног и, на образложен предлог надлежнох епархијског Архијереја, казне изречене од Великог црквеног суда пре њиховог изречења, и то на доживотну забрану свештенодејства, на лишење свештеничког чина, на лишење свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице; врши и друге послове који му по овом Уставу и по црквеноканонским прописима спада у надлежност а нису овде побројане.

Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. презвитер Оливер Суботић *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола "Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања"

Као српски православни епископ рашко-призренски, чија епархија обухвата простор Косова, Метохије и Рашке области, осећам потребу да изразим најдубље разочарење одсуством било какве конструктивне и компромисне реакције од стране косовских институција поводом пете годишњице неизвршавања одлуке Уставног суда Косова, којом се манастиру Високи Дечани признаје његова имовина. Иако су се тим поводом огласили шефови ЕУ и ОЕБС мисије у Приштини, као и амбасадори водећих западних земаља (САД, Француске, Немачке, Италије и Британије) подсећајући локалне институције на неопходност поштовања судских одлука и владавине права као темеља сваког демократског друштва, косовски лидери су то све потпуно игнорисали и још су упутили писмо УНЕСКО где се тражи скидање 4 УНЕСКО споменика, наших српских православних манастира Пећке Патријаршије, Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке, са листе угрожених споменика светске баштине, под изговором да је Православна хришћанска баштина на Косову и Метохији потпуно безбедна. Истовремено министар за просторно планирање Косова Либурн Алиу је отворено изјавио, што су пренели и медији, да је против изградње заобилазнице око заштићене зоне у вези са путем Дечани-Плав. Ово значи да је министар Алиу као копредседавајући Комисије за заштићене зоне (по функцији) директно одбацио одлуку коју је његов претходник заједно са свим осталим члановима Комисије и дечанским градоначелником потписао у новембру прошле године и тиме ударио шамар и међународној заједнници која је много трудауложила у ово решење. На овај начин се отворено позива на кршење закона и изградњу тразитног пута кроз заштићену зону манастира Високи Дечани, чиме се безбедносна ситуација додатно компликује. Са оваквим неодговорним понашањем косовски лидери потпуно минирају своју поруку УНЕСКУ и показују да косовске институције, не само да нису у стању да заштите српску православну баштину на КиМ, него да ту баштину треба заштитити пре свега од њих самих и њиховог отвореног кршења закона и судских одлука. Српска Православна Црква ће о овоме обавестити све надлежне међународне и друге институције, јер овакво понашање представника институција у Приштини представља директни позив на безакоње, а запаљива реторика коју користе, при чему негирају и само име Српске православне цркве (која је под тим именом призната и у косовском уставу), директно подиже етничке и верске тензије. Наша Црква ово понашање доживљава као још један у низу примера кршења верских и људских права и позива међународне представнике на Косову и Метохији да адекватно реагују и зауставе даљу ескалацију ситуације. Као што смо рекли у претходном саопштењу Епархије, наша Црква остаје спремна за дијалог, али само када одлука Уставног суда из 2016. буде у потпуности извршена и наша црквена земља регистрована у катастру и када се вратимо поштовању заједнички усвојене одлуке Комисије за зашитћене зоне, којом се предвиђа паралелна рехабилитација локалних путева уз градњу заобилазнице око заштићене зоне манастира Високи Дечани. Епископ рашко-призренски Теодосије Извор: Епархија рашко-призренска

(Епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић, Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица српска, Нови Сад 2019, 664 стр.) У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске, 2019. године објављена је капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја (Буловића), под називом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику. Ово дело је штампано као 19. том Беседине едиције Савремено богословље. Реч је о преводу на српски језик докторске дисертације Преосвештеног владике Иринеја, коју је написао и одбранио као јеромонах, на Богословском факултету у Атини 1980. године. Књигу је са грчкога језика превео С. Јакшић. О изузетном квалитету и неоспорном богословском доприносу наведеног дела владике Иринеја, недвосмислено говори податак је његов докторски рад, убрзо после одбране, објављен у виду књиге, 1983. године, у издању Патријаршијског института за патролошке студије у Солуну, као 39. том познате серије Ἀνάλεκτα Βλατάδον, у оквиру које су публиковане многе запажене студије из различитих области богословља. Благодарећи тој првобитној публикацији и, пре свега, сâмом садржају објављеног издања, докторски рад Епископа бачког је, за кратко време, постао релевантна богословска студија на грчком говорном подручју, па и шире, те до данас представља незаобилазно штиво приликом проучавања православне тријадологије, затим паламитског богословља утемељеног на искуству Цркве о нествореним божанским енергијама, као и богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника о наведеним темама. Kао угледан архијереј Српске Православне Цркве, који се налази на челу Епархије бачке пуне три деценије, али и као искусан духовник, еминентни и међународно признати теолог и дугогодишњи професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, владика Иринеј је изузетно познат, како стручној богословској, тако и широј научној и друштвеној јавности, те ћемо, овом приликом, издвојити само неке од најважнијих детаља из његове обимне личне и научне биографије, будући да би навођење свих поменутих детаља превазишло стандардне оквире приказа књиге. Епископ Иринеј је, после завршеног Богословског факултета у Београду, 1970. године, тада још као јеромонах, уписао постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 1980. године, проучавајући дела светих Отаца, поготову светога Марка Ефеског, и активно учествујући у духовном и богослужбеном животу Грчке Цркве. После одбране докторске дисертације, одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна да тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и актуелном богословском литературом руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објавио је многобројне научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник црквеног часописа Православни мисионар. По његовом доласку на трон Епископа бачких, 1990. године, у Епархији бачкој је започета значајна обнова у свим аспектима црквеног живота. Његовим залагањем, обновљен је епархијски лист Виноград Господњи и богословски часопис Беседа, а основана је и истоимена издавачка установа. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Почасни је доктор наука Духовне академије у Санкт Петербургу и стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду. Захваљујући изванредном познавању грчкога језика – на којем су изворно писана светоотачка дела – али и вишедеценијском проучавању светоотачких списа, владици Иринеју је богословље светих Отаца Цркве одувек било веома блиско и добро познато, што се може видети како на основу његових научних радова, излагањâ и предавањâ, тако и на основу његових архијерејских беседа и пригодних обраћања у различитим приликама. Када је реч о светоме Марку Ефеском, вредно је напоменути да је Преосвештени владика Иринеј први српски теолог који се подробније бавио истраживањем богословља овог знаменитог Учитеља Православне Цркве, а истовремено је први, и до данас једини теолог који је систематски проучавао тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици на примеру богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника. Много година пре него што је ова књига угледала светлост дана у преводу на српски језик, поједини аспекти богословске мисли светога Марка већ су били расветљени српским читаоцима управо захваљујући труду владике Иринеја, у виду преводâ са грчког два списа поменутог Оца – О Васкрсењу и Тумачење молитве Исусове, који су објављени 1971. и 1974. године у часопису Теолошки погледи. Поред наведених превода, епископ Иринеј је написао и стручни богословски рад на тему „Теологија дијалога по Св. Марку Ефескоме” (Теолошки погледи 1/1975, стр. 5 – 35). Свети Марко Евгеник (1392 – 1445), митрополит древнога хришћанскога града Ефеса, највише је познат по непоколебивој одбрани Православља на унијатском Фераро-флорентинском сабору (1438 – 1439). Захваљујући његовом одлучном и бескомпромисном ставу у погледу очувања православне вере, унија са Латинима није склопљена. Међутим, како истиче владика Иринеј, сâмо богословско учење светога Марка Ефеског је мање познато, будући да је фрагментарно и недовољно истражено, а његови списи, који се односе на тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, углавном су још увек неиздати. Сходно томе, сâм избор и дефинисање теме ове књиге већ представља известан допринос у расветљавању богословског учења светога Марка Ефескога, будући да је тиме указано на један, до тада, скоро непознат сегмент његове богословске мисли. Штавише, тема књиге Епископа бачког др Иринеја је релевантна првенствено због чињенице да се тиче оне најдубље и најзначајније Тајне наше вере и богословља уопште – Бога Свете Тројице. Богословско учење о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици утемељено је на библијском Откровењу и Предању свете Цркве. Следствено, истом темом су се бавили и поједини Оци Цркве пре светога Марка Ефеског, али је она богословски искристалисана и утврђена управо у периоду и богословском правцу којем је припадао наш Атлант Православља, а то је паламизам. Ова тема је богословски важна јер се односи на правилно поимање и исповедање вере о Светотројичном Богу – „Јединице у Тројици и Тројице у Јединици”, а што представља основ за било какво даље проучавање учења Цркве о Светој Тројици и уопште за богословље Цркве. Питање које може поставити сваки читалац ове књиге при сâмом увиду у њен наслов јесте следеће: у чему се огледа суштински значај наведене теме и какве везе она има са нашом свакодневном стварношћу и животом у Цркви? Један од основних доприноса ове студије огледа се управо у чињеници да је на њеним страницама аргументовано доказано да је Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици основна претпоставка људскога спасења и општења са Богом. Наиме, људско спасење и обожење могуће је искључиво по дару Божјем и у заједници са Богом. Међутим, уколико имамо у виду чињеницу да је суштина Божја људима не само недокучива и несхватљива, него и непричасна, неминовно ћемо се суочити са следећим питањем: како је уопште могуће да људска бића ступе у заједницу са Богом, чије Биће је трансцедентно? Са друге стране, како о томе читамо у књизи која је пред нама, већ у Светом Писму наилазимо на сведочанства о томе да је – по дару Божјем – могуће видети Бога. Кључ за разумевање и разрешење ове привидне противречности по питању заједнице Бога са човеком јесте управо разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици. Божанска суштина је непричасна, али су божанске енергије причасне, те је заједница Бога са људима ипак могућа. Притом, важно је имати у виду истину вере на којој инсистирају свети Марко и аутор књиге, а она гласи: божанске енергије су нестворене, јер, уколико би биле створене, општење са Богом не би било могуће, а самим тим ни спасење човека и света. Оно што наглашава свети Марко Ефески, а што сазнајемо захваљујући студији Епикопа бачког Иринеја, јесте да је разликовање суштине и енергије у Светој Тројици стварно, а не појмовно. Благодарећи томе, могућност заједнице Бога и човека не може бити доведена у питање, као ни трансцедентност Божја. На основу богословског учења светога Марка, аутор студије наглашава да уколико би Бог био причастан по суштини, Он више не би био Бог, а уколико би пак био апсолутно непричастан, Он за нас не би ни постојао. Наведене крајности нужно воде у пантеизам, политеизам, па чак и у атеизам. Порицање Тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици било би једнако порицању могућности заједнице Бога са људима и порицању човековог обожења и спасења. У том смислу, разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици је богословски нужно, како је и подвучено у књизи о којој је реч. Књига која је пред нама подељена је на два дела. После предговора српском издању, списка скраћеницâ изворних списа светога Марка Ефеског Евгеника (рукописни кодекси и објављена дела), и предговора првобитног издања, следи опширан увод, који чине општи и посебан део (стр. 23 – 70). У општем уводу представљена су досадашња истраживања и сазнања у вези са тематиком књиге, да би у посебном уводу читаоцима били образложени тријадолошки оквири разликовања божанске суштине и енергије, који подразумевају разликовање божанске суштине (природе) и Ипостасӣ (лицâ Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа). Први део студије, под називом Добри Бог или тајна разликовања божанске суштине и енергије и њени разни богодолични видови (стр. 71 – 350), садржи девет поглавља у којима су изложени фундаментални аспекти богословског учења светога Марка Ефеског о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици, при чему је аргументовано указано на чињеницу да је поменуто разликовање од кључног значаја за богословље и живот Цркве. Без разликовања божанске суштине и енергије спасење човека од стране Бога није могуће, јер у том случају ни заједница Бога са човеком не би била могућа. У наведеним поглављима је предочена утемељеност ове Тајне у библијском и светоотачком Предању Цркве, а поред тога образложено је и богословско значење појмова суштина и енергија Божја. У питању су следећа поглавља: Нужност разликовања божанске суштине и енергије (стр. 73 – 107); Шта је енергија Божја? Односи између енергије и суштине, енергије и ипостасӣ (стр. 108 – 138); Енергија – сила – воља (139 – 157); Енергија и енергије Божје (стр. 158 – 175); Да ли се суштина и енергија разликују стварно или по појму? (стр. 176 – 212); Нествореност и беспочетност божанске енергије (стр. 213 – 241); Безименост и многоименитост Бога као богословски израз разликовања божанске суштине и енергије (стр. 242 – 295); Богословске последице разликовања божанске суштине и енергије (стр. 296 – 325); Богословске последице неразликовања божанске суштине и енергије (стр. 326 – 350). Други део студије, под називом Добри Бог као Добротворац и Боготворац или о човековом доживљају Бога у заједници и јединству са Њим, у светлу разликовања божанске суштине и енергије (стр. 351 – 552) посвећен је разматрању заједнице између Бога и човека кроз призму наведеног разликовања у Светој Тројици. Наиме, као што је већ речено, разликовање божанске суштине и енергије представља основни предуслов остварења заједице Бога са људима, а чији коначни циљ јесте освећење и обожење човека. Јединство Бога и света по енергији има првенствено христолошки карактер, будући да се темељи на ипостасном сједињењу божанске и човечанске природе, воље и енергије у Господу Исусу Христу. Сходно својој садржини, други део студије представља својеврсну рекапитулацију богословља Цркве о обожењу човека у заједници са Творцем свега видљивог и невидљивог. Људско обожење није замисливо без тајне разликовања божанске суштине и енергије.Веома је важно да свети Марко, а са њим и аутор студије, сведоче да заједница Бога са човеком има свој почетак унутар историје, али се наставља у Царству Божјем у будућем веку. Други део књиге Епископа бачког Иринеја садржи следећа поглавља: Суштинска непричасност и енергијска причасност Бога у Тројици (стр. 353 – 405); По суштини „надилазеће” и по енергији „снисходеће” Божанство (406 – 431); Обожење – врхунац заједничарења у Богу (стр. 432 – 465); Тајна непознања Бога по суштини и богопознања по енергији (стр. 466 – 485); Виђење нестворене божанске светлости или тајна делатног (κατ’ ἐνέργειαν) виђења суштински (κατ’ οὐσιάν) невидљивога Бога (стр. 486 – 552). Своју студију Епископ бачки завршава поговором (стр. 553 – 569), у којем језгровито излаже суштину тематике која је у књизи подробно обрађена. Од изузетне важности за сва потоња истраживања у вези са назначеном тематиком јесте садржајна библиографија изворâ и литературе која је коришћена приликом писања књиге (стр. 589 – 617), при чему посебну пажњу заслужује списак неиздатих дела светога Марка Ефеског, која је аутор читао у необјављеним рукописима. Подједнако драгоцени за сва потоња истраживања јесу регистар именâ и регистар појмова, који су исписани после поговора (стр. 621 – 655), док се на сâмом крају књиге налази садржај (стр. 657 – 659). На крају овог скромног приказа књиге Епископа бачког др Иринеја Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, можемо само констатовати да је реч о вишеструко значајном теолошком делу. Поред сâмог садржаја ове књиге који, како рекосмо, подразумева минуциозно богословско образложење тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, изузетно драгоцена и поучна за новије нараштаје теологâ јесте методологија богословља коју примењују свети Марко Ефески, а са њим и аутор књиге, владика Иринеј. Наиме, за обојицу је основно полазиште богословља благодатно-подвижнички и литургијско-светотајински етос Цркве, као и свето Предање Цркве, а не људски интелект сâм по себи, нити рационалистичка логика. Таква методологија је неопходна за опстанак аутентичног, предањског православног богословља, и у том смислу ова књига пружа заиста много више од онога што читаоци могу прочитати на њеним страницама. На основу свега реченог, могуће је закључити да је заједнички издавачки подухват Беседе и Матице српске у виду ове књиге уродио плодом и да је богословље Српске Православне Цркве – управо у години обележавања осам векова њене аутокефалности – овим делом обогаћено, не само у смислу још једне у низу многобројних књига теолошке садржине, него и у смислу примера аутентичне православне методологије богословља. Др Милан Бандобрански Извор: Зборник Матице српске за историју, бр. 102 (2/2020), стр. 114 – 117. / Инфо-служба Епархије бачке