Најбољи чланови

Već sam započela jednu temu koja nije ni malo vedra. Od srca sam zahvalna svima koji su mi odgovorili. Illuminated, Fsa, Dragiša, Đorđe, Čunga Lunga, Miloš, Orion, Biljana, Jana (praštajte ako nekog nisam pomenula) sve bih vas zagrlila. Dajem časnu reč da na ovoj neću da mračim. Kao za forumsko ime, inspiraciju za naslov teme našla sam u drugom činu moje najdraže opere. Tako bih uobličila mesto gde bih bežala od svakodnevne vreve, ovde virtuelno, a u stvarnom svetu nedaleko od Valjeva (na slici je okolina Pariza). Trudiću se da ovde pišem o onome što me inspiriše i pokreće napred. izvor za sliku

stvarni svet ne daleko od Valjeva:

Христос воскресе, радост донесе! Да сте сви живи и здрави! Поздравите све ваше. Видимо се на нашем јутјуб каналу Живе Речи 2.5.2021. у 21:30 - УЖИВО ВАСКРШЊЕ ДРУЖЕЊЕ - ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ZIVERECI.COM

Сишао нам Благодатни Огањ и ове године! Слава Богу!

To onaj tekst gde se takođe spominje da je sahranjen u tri kovčega (i bakarni), da mu je najverovatnije ispunjena želja da bude balsamovan, i pri ekshumaciji pronadjen ceo? Gde takođe Nogo kaže da ne bi da se Dučić proglasi za sveca jer je vodio poročan život, ali odluku ostavlja crkvi? Ok, ako se pre smrti pokajao i ako ga crkva kanonizuje, poštovaću ga kao i cara Davida, cara Konstantina, prep. Mojseja Murina itd. Kako su tebi promakli tekstovi da je bio sa zauzetima, imao vanbračnog sina, a ovo prvo si fino izguglao, nemam pojma nit me zanima. Znam samo da je napravio ogavne generalizacije žena na osnovu uzorka koje je upoznao, pa tako kaže i da žena nikada neće biti istinska vernica. Mož' misliti. I na kraju pošto već kažeš da samo Bog poznaje srce svakog, ne brini za to koliko ja preispitujem sebe i svoje postupke. Svakako ne pišem pesme kako su svi muški svinje.

Болесно...

Ljuska od kokice mu se zaglavila između zuba, a onda su počele JEZIVE KOMPLIKACIJE: “Da nisam otišao kod lekara za tri dana bio bih MRTAV” - Zena.rs ZENA.BLIC.RS Otac troje dece je mislio da ima grip, ali analize su pokazale da je stvar mnogo ozbiljnija. Verovali ili ne, za sve je kriva - ljuska od kokice. Забранити кокице док се не испитају додатним климичким студијама. Нарочито кад се зна колико их мале деце једе. Да ли ће произвођач одговарати за ово? Ужас шта нам ради кокавска мафија...

Ааа види стварно...учини ми се Кинези, јер како би се у слободарској Аустралији тако брутално кршила људска права.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, МИЛИ МОЈИ! РАДУЈМО СЕ!

Хух... хвала ти! Случајно Склизну прст недељу дана касније Исправљено!

@Justin Waters ništa ne brini sve će to u ovoj ili onoj formi doći i do nas, čitam članak na b92 kako nam omiljeni vesić i dalje predlaže (ne odustaje) kako da (konfrontira) podeli ljude na neke regione i da čuvene "olakšice". mislim da tolika upornost na pokušajima uvođenja "pozitivne diskriminacije", a sa druge strane skoro nikakava stvarna akcija, jeste ustvari puštanje probnih balona ne bi li kako razmekšali glavu ovog naroda. svesni su da je ovo čudan narod sklon extremima, sa jedne strane vrlo poltronski i do jednog trenutka vrlo potkupljiv.. ali onda kad pukne sklon je herojskim delima... recimo prvoj slobodnoj teritoriji od nacista... generalno rečeno filozofiji da nije bitno kolikoj sili se suprotstavljaš nego koliku svetinju braniš...

Sto se tiče savrsenosti, ako se već poredi mislim da treba uporediti Isusa i Muhameda. Isus nije imao grijeha, Muhamed je cinio grijehe skoro svakodnevno(po muslimanskim izvorima) Isus se rodio od Djeve na natprirodan način, Muhamed kao i svi ostali začeo se normalnim putem, Isus je cinio velika čuda, Vaskrsao, tako da su preplaseni učenici odmah krenuli neustrasivo da propovjedaju, Muhamed nije(tek 100-200 god kasnije mu se pripisuju čuda i mitovi), Isus je pobjedio smrt, Muhamed je umro(po njihovim izvorima od posledica trovanja vjerovatno), Isus je služio i prao noge svojim učenicima uprkos svoj slavi i moći koju je imao, Muhamed je imao robove i trgovao njima,Isus je blagosiljao i neprijatelje svoje i rekao ko sama mača uhvati od mača će poginuti, Muhamed, a i njegovi prvi pratioci poslije smrti vodili su ratove protiv mnogobozaca i ostalih(u početku dok su bili manjina muhamedove zapovjesti su bile mirne), Hriscanstvo se u svojim pocecima širilo ljubalvlju i stradanjem, a islam maček. Isus je ispunio mnoga prorocanstva, Muhamed mozda samo ona o lažnim prorocima. Isus je primjer za sva vremena i savrseni Bog. Muhamed je samo covjek gresan, uspjesan učitelj i vojskovodja, ali ne i od Boga dat, on nista novo nije donio, nego direktno krsio Hristove zapovjesti. Zar moralni primjer moze da bude on(Muhamed) koji je imao i seksualne robove i nekoliko žena od kojih je najmladja imala 6 godina kad ju je ozenio, a upraznjavao brak sa njom kad je imala 9(sve po muslimanskim izvorima/on je tada imao preko 50).Bilo je takvih slucajeva mnogo kroz istoriju Al to nam ne mogu biti moralni primjeri za sva vremena. I danas u muslimanskim zemljama ovakvi običaji su mnogo zastupljeni. Islam se širi, ali zbog nataliteta, zbog toga jer su tamo zene kao masine sa jednom svrhom, da radjaju i tako sire islam. Ali evo u istoriji od nastanka islama nikada ga vise ljudi nije napustalo, negdje sam procitao da oko 24%mladih u islamskim zemljama na pusta islam. Kad ta društva postanu liberalnija i informacije svima dostupne, islam će se dodatno početi raspadati. Tu mi Hriscani treba da pokazemo ljubav, prijateljstvo i iskren zelju da pomognemo našoj braći da vide i upoznaju savrsenog Boga Oca, Sina, i Svetoga Duha. Da ugledaju sunce(Oca), da osvjetle put svetlosti njegovom(Sina) i da se ugriju toplotom njegovom(Sveti Duh). Eto mali slikovit odraz trojicinog Boga u svemu stvorenom.Da ga prihvate svim svojim bićem, tjelom, umom i dušom. I žive sretni zivot vjecni izvan vremena. Kao sto vrijeme ima proslost, sadasnjost i budućnost, a ipak je jedno vrijeme, tako je i Bog jedan. Velika je sreća Bog nas, sva utjeha, onda nista nije tesko, nema muke koja se neda prevazići, svaki strah nestaje. Koga da se bojimo kad je Isus rekao da je sa nama. Hriscanstvo zapravo i ne moze da se poredi sa drugim religijama, filozofijama i ostalim. Ono ne govori o Bogu. Ono jeste Bog živi..

Pa i ja bih se slozio sa vama, medjutim kroz "njihove naocale" oni to ne gledaju tako, nego kao argument da njihov post iskazuje puni potencijal covjeka. Medjutim po mom mišljenju, nas post moze biti i blaži i strožiji i samo prava i jaka vjera nas moze pokrenuti da svoj post ucinimo ostrijim, iako znamo da nam je i blaži uslisen i nije nepravilan. Kod njih praksa odredjuje vjeru a kod vjera praksu.Kod njih je to vise zakonski sistem u kojem je nagrada nuzna posledica ispunjavanja tacno zadatog obrasca ponašanja u nekom formalno-pravnom odnosu ka Bogu. Kod nas je to ono istinsko pokretanje unutrasnje snage na dobrovoljnoj bazi, uz Bozju pomoć. U praksi oni se mozda vise izgladnjuju nego hriscani i u vecem broju drze taj post, ali da su bolji ili vise produhovljeni ne bih rekao. Nekad je i lakse covjeku raditi nesto kad zna da ga nagrada ceka za par sati. Po mnogim statistikama za islamske zemlje prodaja hrane se povećava u ogromnim procentima bas u vrijeme ramazana, jer se prave obilni i ukusni zajednicki iftari(obrok posle zalaska sunca), zatim po tim statistikama biljezi se da nastaju ogromne količine otpadne hrane koja se baca. To je razumljivo jer covjek koji se izgladnjuje cjeli dan kupi i spremi puno vise hrane nego sto zaista moze da pojede, jer prvi obrok nakon prekida posta u nekim slucajevima ne moze biti obilan jer se zeludac brzo zasiti.Ma da opet sam i licno vidjao slucajeve prejedanja za iftar. Mnogi muslimani na našim prostorima(iako nemamo neke statistike) mnogo češće npr kupuju meso, peku janjad(to sam licno vidjao) bas u vrijeme ramazana. Odnosno na hranu se i vise trosi nego inace. Tako da mislim da taj post zapravo i ne uči skromnosti i ne donosi nista bolje rezultate, cak i losije po mom mišljenju

“Постоји једно место на коме Срби нису никада пролили ни кап крви, ни појели комад меса. Место на којем већ осам стотина година нису крали ни лагали, ни пиле заклали, ни мрава згазили, ни криво се заклели, ни лажно посведочили. Место на коме нису ништа друго радили него се молили, исповедали, постили и умивали сузама покајања. Осам векова свакога дана по дванаест сати, онолико и онако како је рекао Свети Сава. Место на коме се и данас моли истим жаром као и првог дана, црнорисци с именом својих духовних праотаца, чије лобање чувају и гледају у манастирској костурници, а за своје знају које ће место заузети на дрвеној полици. Место на коме данас нико други не наређује и не издаје послушања до Свети Сава. Место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо. То место се зове Хиландар на Светој Гори Атонској, родно место наше усмености и писмености, најдоњи камен нашег духовног постојања...”

Не сећам се свих правила поста у Исламу сем да се ништа не конзумира од јутра до вечери а уколико се догоди нека конзумација, онда треба даривати сиромашне и додатно постити један дан након завршетка поста. Ово сигурно није све. Е, сад, каква год да су правила, пост се поштује "у глави" и мислим да је непримерено поредити сваку ставку појединачно. Ако ти је јасан циљ ка коме стремиш као и разлог зашто то радиш, нема тешког поста. Чим се ствари мало помуте у разумевањима и осећајима, ствари постају осетно теже и компликованије, без обзира шта је конкретно у питању. "Срећом" (на жалост) па динамика данашњег живота лако одвуче фокус са духовног, па су многима и лакша правила поста - тешка.

Nažalost, samo onomatopeja najčešće 'muzike' po plažama

Yutka likes this.

Napravili ljudi i od

Život bez ljubavi nema smisla. Ne bi ni postojao, jer Bog ne bi stvarao bez ljubavi.

М А Ј

Ne slazes se? Znaci saucestvovaces u bolu svih silovanih, ubijenih, prebijenih, preminulih, obogaljenih, oslepelih, .... Svih nesretnih ljudi na ovom svetu? Svaka cast, ja jos post ili dva, pa na spavanje a sutra na posao... dorucak, zezanje sa kolegama, kafa .... Jedina briga su mi deca i njihovo zdravlje i buducnost. A za ostatak sveta kada cujem cuo sam, kada ne cujem kao i da sam cuo.

Какав мајстор. Ово није за теолошку радсраву већ за психијатријско вештачење.

Da odgovorim na pitanje autora teme - zivot na selu po uzoru na nase pretke nije moguc, jer se vreme promenilo, vise selo nije idilicno kao sto je bilo. Svakako je mirnije od grada i pruza odredjenu vrstu slobode jer imas kucu, dvoriste, bastu...takodje mnoga sela u Srbiji nemaju puteve, dobru struju, internet pa zbog toga nema mnogo mladih na selu, u boljem polozaju su sela u blizini i predgradju vecih gradova. Sa druge strane gradovi, pored negativnog pruzaju dosta toga pozitivnog...i to mogu iskoristiti za usavrsavanje i sticanje novih vestina, i zbog vece cirkulacije ljudi i da upoznaju neke nove ljude, sto je na selu ili u manjoj sredini dosta teze. U gradu je sve blize i jeftinije nego na selu, delovace cudno ali je zapravo tako. Opet prednost sela je sto mozete imati svoj proizvod. Dobra varijanta je ziveti na selu pored veceg grada i onda imate i zivot na selu a po potrebi mozete skoknuti u grad.

Ovako je slično izgledalo dedino imanje gde sam odrasla i ostavila deo srca sigurno. Pitom, brdsko planinski kraj, ne može se lako taj život opisati onom ko to sve ne ume da oseti. Sad već dugo živim urbano, tako mi je život i doneo i odneo, ali nekako mi uvek ovakvo neko mesto padne na pamet kada poželim sklonište od svega, kada za to, Bogu hvala, dođe čas.

I ja sam vise hobi paor. Zaposlen sam, popodne radim poljoprivredu. I to mogu reci vise iz ljubavi jer zarada je jako slaba za nas male. To je ono što Balasevic kaze paorski koren. Uvek cu pre kupiti ulje za traktor nego sebi patike. Ili dati zadnji dinar za zemlju pa posle toga psovati sam sebe nedelju dana

Moje selo ???

@Aandrej Немамо брате ми толике парцеле из једног дела. Зато не можемо да се ослонимо на земљу, а и на живот само од пољопривреде. Живимо на селу само зато што не волимо да живимо у граду на који смо ослоњени. Своје место волим и замишљам у будућности на неки свој начин и кад о селу уопштено причам ја причам из своје перцепције. Наша Србија је богата и разноврсна па су нам таква и села. Нисам имао прилику да пустим поглед кроз вашу непрегледну равницу, са друге стране крш у ЦГ и БиХ ми је познат делује атрактивно на слици али је суров за живот. (моје мишљење, не тврдим да је тако) Можда би могли да осмислимо изазов да се свако потруди кроз слику и пратећи текст представи оно што је њему занимљиво у свом крају и тако упознао остале са својим доживљајем живота на селу.

Није једноставно помирити се са смрћу вољених и олако рећи "збогом". Или "видимо се касније". Негде дубоко ипак кљуца сумња, уједа ретко али дубоко као сâм пакао. Шта ако нису никуд отишли? – јави се мисао, али само као смрад трулежи који, мимо наше воље или кривице, наноси ветар. А ветар не можеш спречити да дува. Филип је, наравно, бежао од задаха смрти и кретао се ка чистим пределима. У којим може несметано и пуним плућима да дише. Али то није лако. Не може одмах продисати. Не може одмах наставити са својим животом. Још су му пред очима oни којих више нема. Још сабира прошлост проживљену с њима. Још се пита колико су на њега утицали, колико су му радости и воље даривали, а да тога није ни био свестан. Нису умрли само вољени људи, умрло је и све оно што су они тек могли у њему изазвати. Умро је читав један свет надања. Нестали су будући разговори у којима би их упознавао и износио на видело себе самог. Никад ти не можеш до краја упознати вољену особу. Она је несагледива лепота. Увек занимљива и никад до краја испричана прича. Филип је знао да се, у ствари, никад и не можеш без жаљења опростити са драгим људима. Али пуно страшнија празнина остаје кад је тај растанак груб и неочекиван. Већа је тишина због које се кајеш. Ниси им рекао колико ти значе. Дубље си разочаран собом. Ниси им показао колико су ти потребни. Ниси их довољно грлио, ниси им довољно помогао, ниси им се довољно осмехивао. Љутиш се на ту неименовану силу која ти је одузела шансе. Љут на живот. Или смрт? Околности? Убице? Бога? Није љут на Бога јер Он му је и даривао те људе. Није љут ни на смрт јер она нас све чека. Највише се љути на себе самог. Није стигао, а требао је да стигне. Морао је да стигне. Не стигнеш да научиш да цениш сваки моменат са човеком. Да цениш јединствен и драг израз лица, стисак при руковању, боју гласа, начин како особа утиче на твоје мишљење, делање, расположење, живот. У смрти нестају све оне пројаве радости сусрета. Онај тако топао и мио осећај кад се развеселиш нечијој подигнутој обрви док испољава изненађење. Нико други на целом свету нема ту и такву обрву, нити она баш тако поскакује на необичне вести! Како се треба радовати човековој јединствености! Ма колико некад деловало да се сви на свету можемо поделити у пет табора, људи се не дају олако угурати у живот. Људска необичност, лудост, особеност, хаотичност – то је оно што нам је потребно да бисмо сложили мозаик живота. Не постоје два сасвим једнака делића камена, али то је управо оно што наш мозаик чини тако величанственим, прелепим и јединственим. Кад се неки делић изгуби, страхујемо да је наш живот, који смо годинама градили, на који смо навикли, и који толико волимо – оштећен, уружен, умањен; страхујемо да ми више нисмо сасвим ми. Али лепота другог се не губи након његове смрти. Његово светло наставља да сија својом непоновљивом бојом и његов траг у нама никада не бледи. Људи који су отишли никада не одлазе из нас. А Христос је рекао да је Царство небеско унутра, у нама. Људи за живота зидају место на које ће да оду после смрти. И ми јесмо и бићемо значајан камен у нечијем мозаику. avdenagom.blogspot.com ***

Мени је ово најбољи одговор на тему смрти.И то стоји пред нашом вером,слободом и љубави.Живот је такав да од момента рођења свако од нас пакује кофере на то путовање.Свест о томе требало би да нас покрене на добре вибрације,на љубав,на емпатију,јер једног дана нећемо се сретати више на овом плану егзистенције,а често немамо времена једни за друге.Сви некуд журе.Куда? Мени ове речи Златоустог моћно и бескомпромисно звуче,уверљиво,да му верујемо,нема нам друге ,иначе... Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!

Sa svetima upokoj, Hriste, dušu sluškinje Tvoje, gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja, no gde je život beskonačni...

Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш. Свети Јован Златоуст

Nisam od onih za koje bi se moglo reći da imaju strpljenja. Uvijek je bivalo da hoću sve i odmah. I uprkos tome što sam uvijek znala da stvari u Univerzumu nisu tako posložene, nekako je to nestpljenje bilo uvijek jače od mene. Poslednje tri godine sam učila. Učila od najboljih, tačnije od najboljeg. Krenuli smo polako, laganim koracima. Naravno i tada sam htjela sve i odmah. I svaki puta kada bi se ja zalaufala u svom nestpljenju, on je bio tu da zakoči, da kaže i pokaže da to i nije baš dobro za taj trenutak. I tako, malo po malo, dođosmo tu gdje jesmo. On je moje sve, moja zvijezda vodilja. On je sve ono o čemu sam sanjala i o čemu sam maštala. Naučio me da se kroz strpljenje dolazi do svakog cilja. Naučio me da volim. Mada tvrdi da on od mene uči kako se voli, nekako ipak mislim da ja upravo učim od njega. Naučio me da dišem. Da postojim. I sada idemo zajedno. Držimo se za ruku, rame uz rame i idemo. Da, "mi" idemo. Laganim, ali sigurnim koracima. U 2018. smo baš tako zakoračili i biće dobra ova godina, osjetim to. Volim te baby

Danas dajem svoja krila za tvoj let

ПИСМО МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА КОЈЕ ЈЕ ПРОЧИТАЛА ЦЕЛА СРБИЈА: Требају нам само две речи, супер и ј… 09.02.2016. - 18:28 ИСКРА на Фејсбуку Фото: Новости Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер. „Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ. Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља. Кад сам синоћ овде била Јеботе! И водице заитила, Супер! Дође момче црна ока, Јеботе! На коњићу лака скока, Супер! Поздрави ме, зборит оде: Јеботе! “Дај ми, селе, мало воде!” Супер јеботе! Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

Сељанка Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто. Само, као сенка тупа, Низ пртину уску, са штапом у руци, Погрбљена, бледа, једна жена ступа. Ступа и једнако испод борна чела Погледује тамо у костуре ива, Где се на домаку реке, у дну села, Сеоскога уче стан самотни скрива. Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче И засипљу сметом путеве ратара, Она сваке дневи одлази код уче, Па учи и сриче слова из буквара. Сви се чудом чуде у селу и зборе: "Сирота, полуђе!" Но светла кô свила, И чврста кô рало што црницу оре, Све је ближе циљу њена жеља била. И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара, Низ прагове сиђе и путањом крену. Постигла је сврху. У свакоме куту Њезинога срца нова снага дршће, Нити она гдегод одахне на путу, Но с дреновим штапом корача све чвршће. Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком. Испред воденице, што наслања на њу Своје рачве сиве један орах свео, Божи је и зове млинар, и на пању Са дечаком седи, сав од млива бео. Но она све даље корача, и само Каткад суху руку стави изнад чела, Па погледа брегу, где, из храшћа тамо, Са планулим крстом вири торањ села. Корача и носи и радост и јаде У туробној тами својих позних днева; И још два-три крока, па под брегом стаде, Где споменик с орлом двоглавијем сева. Прекрсти се, мермер целива и очи Подиже. Ту горе златна слова стоје. И у првом реду, на мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје. Полагано сриче уклесана слова: "Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане, Срце стиска, затим сриче, сриче снова, А при сваком слову нова суза кане. Под кров њене душе, кô селица летом, Враћају се светле успомене дана Кад је децу дивну, као стабла с цветом, Гледала крај орних плугова и брана. Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу класјем са одсевом косе. Она снова види све вечери касне, Кад је у колеби сваки кут грохотô; Види сва три сина, све ликове красне, Огњиште и ватру, вериге и котô. Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад. Сви гледају у њу, Са дубоким болом скрушени и свели; И сви ову бледу сељанку у гуњу Сузама би својим утешити хтели. Но старица само тресе се и грца И упире поглед у споменик бео, Сврх ког устремљени орô светломрца, Као да би мајку огрејати хтео. И дани све теку, а мраморној плочи Свако јутро, рано, у појање петла, Тихо мати дође, па подиже очи, Моли се и дуго сриче слова светла. И док она тако, скрушена и сама, Пред мрамором стоји, ту, у врху села, И док рана звона звоне с торња храма, Обруч златан дршће око њеног чела. Алекса Шантић

Страдање невине деце чува тајну. Њен је покров непрозиран. Ни љубопитљиво око, ни потресено срце неће пронићи ту баријеру. То може једино онај који смирено корача ка Тајни Крста Невинога, онај који ту тајну достиже чистим, скрушеним срцем. Испоставља се да се са својим телом нису први растали Адам и Ева, нити њихов старији син, злобни Каин, већ невини Авељ, кротког и чистог срца. Убиство невиног човека – ето како је смрт ушла у свет људи ван капије Едема! Али и усред тог ада, Ти нас Господе ниси оставио. Ни Авељ, ни витлејемска чеда – нико из невино убијених није постао плен смрти. Зато што су са Тобом, једином нашом Утехом и Радошћу. Ми се овде бринемо и мучимо, а они су у Твојој власти, Ти си их одабрао јер су слични Теби у свом невином страдању. Судбине оних који стрпљиво носе свој крст узвишене су јер ти људи иду путем Самога Христа. Ако сакупимо богатство читаве Васељене, лепоту удаљених звезда и сва налазишта злата, они неће моћи да надокнаде један изгубљени осмех детета. Али ниједан осмех, нити једна суза нису заборављене код Бога. Кажу да је највиши степен љубави – узети на себе судбину вољене особе, стати уз онога који страда и поделити његов бол. Зарад свих који страдају дошао је Онај Који Сам по Својој Божанској природи не треба да страда. И да би за нас пострадао, Он је постао онакав какви смо ми – човек. Мукама и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају смрт и страдање свих невиних. Он није само поделио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности. Он је искусио муку богоостављености како би нас једном за свагда спасио од ње. Ко може разумети тугу мајке која је изгубила дете? Онај који је и сам доживео тај губитак. Тим пре ће разумети Божија Матер, која је стајала уз Крст Свог Сина, умирућег у мукама. Неправедни губитак невине деце зближава страдале са Богородицом, али се и Она Сама приближава људима који су то претрпели. Нико од нас неће моћи да осети и разуме јаде Богоматери, а понајмање да схвати смисао Њеног кротког плача и истих таквих речи на Голготи: «Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој. (Лк. 1, 38)». Верност Богу, скрушеност и љубав чак и тада када наступа врхунац неправде и страдања невиних – то је духовна тајна која преображава и из корена мења, која одваја човека од грешног света и приближава га Самоме Богу. И сваку ће сузу обрисати Бог. У наручје вечне Љубави свој пут налази свака невина жртва.