Најбољи чланови

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски: Хоће и Лазара да убију Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на Лазареву суботу Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Тајна Лазареве суботе Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Васкрсење Лазарево и наше васкрсење (аудио) Протојереј Александар Шмеман: Лазарева субота Протојереј Александар Шмеман: На путу за Витанију и Јерусалим Презвитер Оливер Суботић: Зашто је то тако? (беседа на Лазареву суботу) Презвитер Миладин Митровић: Васкрсење Лазара - потврда Еванђелске истине Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Радио Светигора: Лазарева субота (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Акатист Лазаревом васкрсењу чита се у знак сећања на дан када је Господ Исус Христос васкрсао четвородневног Лазара. Празник Лазарево васкрсење у народу је познатији као Лазарева субота - Врбица, јер увек пада у суботу шесте недеље Великог поста. Акатист Васкрсењу Лазаревом.pdf АКАТИСТ ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ МОЛИТВЕ ПРЕ ЧИТАЊА АКАТИСТА - кликните и прочитајте Кондак 1. Изабрани Војводо и Победитељу пакла, победивши смрт, Ти си четвородневног Лазара из мртвих подигао и свима радост, светлост и васкрсење јавио. Приносећи благодарење Твоме снисхођењу нас ради, ми недостојни Ти од душе кличемо: Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Икос 1. Ангелске силе радосно устрепташе гледајући, Исусе, Твој долазак у Витанију. Овде си, не имајући где главу склонити и злобом јудејском стално гоњен, увек после труда на проповеди налазио покој, душевни мир, љубав и тишину код Твог пријатеља Лазара, кога си и сам до краја заволео заједно са његовим сестрама Мартом и Маријом. Јер, они Ти стално са вером и љубављу служаху, слушајући код ногу Твојих Реч Твоју. Сећајући се Твог човекољубивог снисхођења, са срдачним умилењем Ти кличемо: Исусе, Љубави Превечна, који си се због љубави према људима до краја понизио! Исусе, Милости неизмерна, који си Лазара и његове сестре љубављу Својом прихватио! Исусе, Ти си благословени дом Лазарев у дане свог пребивања у телу са љубављу посећивао! Исусе, тамо си Својом божанственом Речју душе које Те љубе много пута сладошћу наситио! Исусе, Ти си Витанију, отечество Лазарево, за место Свог покоја изабрао! Исусе, тамо си велика и силна дела љубави пре Крста Свога показао! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 2. Када Лазареве сестре Марта и Марија видеше да њихов брат од опаке болести много страда, не предадоше се малодушности, не падоше у очајање, него по Тебе, Господе, Исцелитељу болести, са уздањем послаше, са вером говорећи: ,,Господе, ево болује онај којег љубиш.” Њихов пример следећи, ни ми се у искушењима и тузи не предајмо, него са уздањем Господу завапимо: Алилуја! Икос 2. Чист разум имађаху ученици Твоји, Господе, али ипак не разумеше зашто Ти, примивши вест о љутој болести пријатеља Лазара, не крену одмах у Витанију да га исцелиш, него рече посланима од Марте и Марије: ,,Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу”. Знајући сада да си хтео да им скривену дубину вере и љубави покажеш и још веће чудо пре Својих страдања учиниш, ми Ти са љубављу кличемо: Исусе, љубављу испуњени, Ти испита срца светих сестара Лазаревих које Те љубљаше! Исусе, Свеблаги, Ти си их братовљевом болешћу на чекање велике Славе Божије обратио! Исусе, велики у чудесима Својим, који си желео да на Лазару Своју славу читавом свету објавиш! Исусе, дивни у саветима Својим, Ти си одредио Витанију да у њој велика дела Своја извршиш! Исусе, који смрт ниси створио, Ти жалосним сестрама Лазаревим заповеди да се смрти братовљеве не боје! Исусе, Ти у смрт вољно пође, желећи да колебљивим ученицима победу над смрћу покажеш! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 3. Свеблаги Господе, Ти си силом божанства знао да Ти пре Крста предстоји да на Лазару силу Своју покажеш, да се ученици Твоји не уплаше страдања Твојих и да Твоје Васкрсење из мртвих разумеју. Тога ради, чувши да Лазар, пријатељ Твој, болује, ниси журио да га исцелиш, оставши на месту на којем си био још два дана, да би богољубиве сестре његове и пред лицем смрти брата свога гореле вером и љубављу, појући: Алилуја! Икос 3. Имајући божанско предзнање, Ти си, свеблаги Господе, рекао Својим ученицима: ,,Хајдемо опет у Јудеју” и затим: ,,Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.” А када ученици не разумеше, мислећи да говориш о починку сна, Ти им рече отворено: ,,Лазар умре. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него, хајдемо њему.” Онда Тома, видевши да се ученици плаше да иду у Јудеју, јер Јудејци већ искаху како би Те камењем погубили, смело рече: ,,Хајдемо и ми да помремо са њим” учећи и нас да без страха идемо за Тобом и овако кличемо: Исусе, пријатељу Лазарев, Ти идеш да Свог пријатеља из мртвих подигнеш! Исусе, похвало Витаније, који Лазару радост и васкрсење носиш! Исусе, Љубави неизрецива, Ти си плач и ридање Лазаревих сестара услишио! Исусе, Бескрајна милости, изволео си да Своју беживотну овцу оживиш! Исусе, погреби са Лазарем у Витанији и моја љута сагрешења! Исусе, прими са Мартиним и Маријиним сузама и моје тешке уздахе због греха! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 4. Имајући у себи буру сумњичавих помисли, Марта и Марија горко проливаху сузе над Лазаревим гробом, сећајући се са тугом обећања Твога, да болест Лазарева није не смрт, него на славу Божију. Оне већ изгубише пређашњу наду, гледајући свога брата у гробу и како се његово тело распада и заудара. А Ти си, Исусе, ходећи са друге стране Јордана, рекао Својим ученицима: ,,Радујем се, пријатељи моји, вас ради, јер нисам био онде, да верујете да све могу, као Бог. Јер, идем да га оживим, да смрт јавно осети да је побеђена и уништена, да са свима вернима кличете: Алилуја!” Икос 4. Света и праведна Марта, чувши да, Господе, у Витанију долазиш, пошто је Лазар већ четири дана био у гробу, изиђе пред Тебе, док је Марија кући остала, и говораше, тражећи утеху: ,,Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог.” Видевши овакву веру Лазареве ожалошћене сестре у великој тузи, са умилењем у души кличемо: Исусе, који си Своје кораке ка четвородневном мртвацу управио, посети и мене у гробу очајања! Исусе, Ти си у Витанију дошао да Својом љубављу ожалошћене сестре прихватиш, прими и мене заблуделог! Исусе, Ти си Марту својом претешком беседом утешио, утеши и мене који сам због грехова жалостан! Исусе, Ти ниси заборавио Марију која је код куће седела и са надом Те очекивала, не заборави ни мене у малодушност палог! Исусе, који си смрт, која поче да дрхти, Својим доласком у Витанију устрашио, не предај ме смрти вечној! Исусе, од звука Твојих корака којим си се Витанији приближавао горки ад се страхом испуни, избави ме паклених мука! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 5. Богом посланој звезди која ноћни мрак разгони беше слично предсказање Твоје, Господе, које си, као Владика живота и смрти, изрекао Марти, говорећи: ,, Васкрснуће брат твој.” А она, будући још слаба у вери, колебаше се да поверује да њен брат може одмах Твојом речју из мртвих устати и рече: ,,Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан”. Ми, пак, недостијни Теби, Победитељу смрти, са вером кличемо: Алилуја! Икос 5. Видео си, Господе, да срце свете Марте, погођено тугом због Лазареве смрти, још увек не може поверовати да и сада имаш моћ да га из мртвих васкрснеш. Стога, желећи да је пренеш из жалости, Ти јој рече као онај који власт има и који животом и смрћу управља: ,,Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће.” Пазећи на ово божанствено обећање и желећи да вечни живот примимо, са надом Ти кличемо: Исусе, који си у Витанију дошао да Васкрсење проповедаш, васкрсни мене, свог у страстима иструлелог! Исусе, ти си Марти Лазарево васкрсење предсказао, дозови мене који због многих грехова заударам! Исусе, који си Мартину веру у Васкрсење обновио, обнови и моју душу умртвљену гресима! Исусе, који си нас све призвао да се надамо за мртве, просветли наш живот страстима помрачен! Исусе, који живима и мртвима владаш, не дозволи горкој смрти да нада мном у паклу вечно овлада! Исусе, који си нам вечни живот даровао, дај ми да добро наслеђе на небесима примим! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 6. Као проповедница Твог божанства показа се, Христе, света Марта, равна по свом исповедању Петру, врховном апостолу Твоме; јер, када си је упитао да ли верује да ће свако ко верује у Тебе, ако и умре, живети, она рече: ,,Да, Господе! Ја верујем да си Ти Христос Син Божији, који долази у свет.” Сећајући се са страхопоштовањем овог исповедања, са вером и љубављу Ти кличемо: Алилуја! Икос 6. Нова светлост вере и наде засија у светој праведној Марији, која је кући у жалости седела, када к њој дође њена сестра Марта и тајно је од Јудејаца који су дошли да је утеше, извести о Твоме доласку, Господе Свети, говорећи: ,,Учитељ је дошао и зове те.” А она, чувши ово, устаде и брзо дошавши паде пред Тебе, поклони се, целива Твоје пречисте ноге и тражећи утеху, говораше са сузама: ,,Исусе, Началниче живота, да си Ти био овде, не би умро брат мој.” Исусе, Уништитељу смрти, да си само дошао, не би четвородневни Лазар у гробу лежао! Исусе, Утешитељу добри, утеши у жалости душу моју! Исусе, Учитељу благи, научи ме творити вољу Твоју! Исусе, Наставниче безнадежних, научи ме да са трпљењем носим крст свој! Исусе, Прибежиште сиротих, дај ми да код Твојих ногу у својој несрећи пронађем покој Твој! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 7. Марија хтеде да у подножију ногу Твојих излије сва осећања због губитка Лазара и љубав према Теби. А Ти, Господе, када је виде где плаче и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, показујући људскост Своју. И сам си заплакао, да бисмо Ти и ми немоћни у жалости са смелошћу припадали, у слабости из дубине душе сузе изливали, и са умилењем Теби, који си због наше несреће заплакао, клицали: Алилуја! Икос 7. Ново и неисказиво снисхођење и крајње човекољубље показао си, Преслатки Исусе, када си, гледајући Маријине сузе, и сам заплакао. Видевши како за Лазарем плачеш, неки Јудејци говораху: ,,Гле, како га љубљаше!” А други, у окамењености душе и срца, не желећи да разумеју Твоје божанствено састрадавање слабостима нашим, мислише да си Ти сам немоћан и говораху, подсмевајући се: ,,Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре.” Прослављајући човекољубље Твоје, из душе ти кличемо: Исусе, који си због Лазара и његове сестре сузе источио, потоцима суза очисти грехе моје! Исусе, Који си Мартине и Маријине сузе зауставио, утоли Својим плачем тугу моју! Исусе, који повијене трске ниси поломио, немој срушити од Бога саздани храм душе моје! Исусе, који лан који се димио ниси угасио, немој угасити ни светилник вере и љубави који у мени гори! Исусе дуготрпељиви, Ти си са нашом слабошћу до краја састрадавао, укрепи ме у немоћи мојој! Исусе човекољубиви, који си се чак до ожалошћења и суза због нас спустио, избави ме од вечног плача! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 8. Чудно беше питање Твоје, Христе Спасе, када си оне који плакаху упитао за Лазара: ,,Где сте га метнули?”. Јер будући да си, као свезнајући Бог, његову смрт прорекао, како да сада Ти, бездан знања, не знаш где је погребен пријатељ Твој? Али, тада ниси питао из незнања, желећи да сазнаш, него као човек, људски говорећи, желећи да ожалошћене сестре Лазареве утешиш и тога ради гроб његов посетиш. Славећи такво Твоје човекољубиво снисхођење, певамо Ти: Алилуја! Икос 8. Сав си љубав, сав си жеља наша, Господе Исусе! Дошавши на Лазарев гроб, узгнушавши се у себи због окамењености срца оних који су тамо били, заповедио си да се склони камен са гроба, да се заударањем смрти затворе уста неверних. А Марта, показујући опет слабост људске природе, говораше: ,,Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.” Но, опет си је укрепио у малодушности њеној, рекавши: ,,Не рекох ли ти да, ако верујеш, видећеш славу Божију?” А Марија, видевши камен одваљен од гроба, испуњена трепетом ишчекиваше, чувајући веру ћутањем, а само у срцу говораше: Исусе, који си на гроб пријатеља Лазара дошао, очисти ум мој од неверних сумњи! Исусе, који си желео да славу Божију јавиш, сачувај моје срце од похота нечистих! Исусе, који си заповедио да се камен са гроба Лазаревог склони, одвали камен неосетљивости са гроба душе моје! Исусе, који си речима из уста Својих све силе адске устрашио, немој ме уплашити јављањем обећане славе Твоје! Исусе Најкроткији, који си кротко пред гроб Лазарев стао, удостој ме да кротком душом долазак Твој осетим! Исусе, Преслатки, који си угледао мртваца који је из гроба заударао, дај ми да смиреним срцем Твоју благодат лице у лице гледам! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 9. Сва природа ангелска смете се када Ти, Чудотворче Господе, јављајући Своју славу као Јединородног од Оца, пред многим народом узнесе хвалу Оцу Небескоме, говорећи: ,,Оче, благодарим Ти што си ме услишио!”. И рекавши ово, викну громким гласом: ,,Лазаре, изађи напоље!” И тада мртвац, послушавши Твоју заповест, поново оживљен устаде и изађе увијен по рукама и ногама погребним повојима, да, видевши ово чудо, сва колена на небу, на земљи и у аду пред Тобом, Победитељу смрти, на колена падну, кличући: Алилуја! Икос 9. Богоглагољиви проповедници, иако много говоре, не могу достојно да прославе велико и страшно чудо Твоје, Господе, када си Четвородневног Лазара подигао, да би Марту и Марију и са њима и све нас у вери и нади у Васкрсење и бесмртност душе утврдио. Тога ради, многи од Јудејаца који бејаху дошли Марији, видевши шта си учинио у Витанији, повероваше да си Ти Син Божији и радосно Ти принесоше овакве похвале: Исусе, који си Четвородневног мртвог Лазара васкрсао, васкрсни и мене умртвљеног страстима! Исусе, који си Свог пријатеља, увијеног у погребне повоје, разрешио, раздреши и мене свезаног узама греховним! Исусе, који си мртваца који је заударао из гроба ослободио, изведи и мене из гроба очајања! Исусе, који си љубљено јагње из пропасти адске избавио, и мене од вечне и крајње таме сачувај! Исусе, који си заповешћу живоносног гласа Свога подигао оног који је заударао, и мене од страсти иструлелог Својом Речју оживи! Исусе, који си свемоћном снагом Својом Четвородневног Лазара подигао, покажи и мене учесником Твог тридневног Васкрсења! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 10. Пожелео си да све спасеш, Христе Спасе, али ипак синови таме, видевши да си умрлог Лазара из трулежи подигао, не хтедоше да поверују у Тебе, због окамењености срца свога. Неки, пак, од њих отидоше првосвештеницима и фарисејима и казаше им шта Ти учини у Витанији. Не предајући се безумљу њиховом, него у свеопште Васкрсење, од Тебе обећано верујући, ми Теби, Животодавцу и Спаситељу нашем, велегласно кличемо: Алилуја! Икос 10. Царе Превечни, Исусе! Као непомични камени зидови бејаху првосвештеници јудејски, јер, чувши какво си страшно чудо учинио у Витанији, они се сабраше против Тебе, говорећи: ,,Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења”. А један од њих, Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече да је боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. И од тога, дакле, дана договорише се да убију Тебе, Христа свога и Владику, заједно са Лазарем, јер многи од Јудејаца због њега долажаху и вероваху у Тебе. Тога ради, овако Ти кличемо: Исусе, Бесмртни сине Божији, који си због Лазара као кротко јагње на заклање припремљен! Исусе, Спасе наш, од људи осуђен, за Тебе Кајафа предсказа да ћеш за људе умрети! Исусе, који си на безаконом сабору заједно са Лазарем на смрт осуђен, не осуди нас на суду Твоме! Исусе, који си у верној Витанији, дому Лазаревом тугу у радост обратио, помени нас у Царству Своме! Исусе, Ти си почетак Крста у Витанији учинио, сачувај нас силом Крста Свога! Исусе, Ти си лукаве фарисеје Својим чудесима уплашио, обрадуј нас Васкрсењем Лазаревим! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 11. Свеумилно појање нека Ти принесе, Христе Спасе наш, верна и од Тебе вољена Витанија, јер си њену жалост у радост претворио, подигавши из гроба њено чедо Лазара, и нека не тугује што си за кратко време отишао у град звани Јефрем близу пустиње, где борављаше са ученицима Својим, јер првосвештеници бејаху издали заповест да Те ухвате. Дивећи се Твоме старању о ученицима пре страдања, певамо Ти: Алилуја! Икос 11. Велика и неописива светлост обасја Витанију када Ти, Преслатки Исусе, на шест дана пре Пасхе опет дође у њу, где ти љубљени Твоји зготовише преславну вечеру, сећајући се са радошћу и благодарењем Лазаревог васкрсења. Лазар беше један од оних који сеђаху за трпезом са Тобом, Марта Те са великом љубављу служаше, а Марија, преиспуњена радошћу и захвалношћу, узе литру правога нардова скупоценог мириса, помаза пречисте ноге твоје и косом их својом обриса, а кућа се испуни мириса од мира. А ми недостојни, желећи да осетимо радост оних који са Тобом сеђаху, са великим умилењем овако кличемо: Исусе, који са васкрслим мртвацем делиш трпезу, дај ми да се увек наслађујем Твојом вечном вечером на небесима! Исусе, који си Лазара после његовог васкрсења небеском радошћу испунио, удостој ме да небески мислим на земљи! Исусе, који си трудољубиву Марту удостојио да Те на вечери ваћ други пут служи, прими ме као слугу Свога! Исусе, који си Марију, која Божијом љубављу гораше, удостојио да Твоје ноге миром помаже, дај ми дух пламене љубави! Исусе, који си гостопримством на вечери Витанију много обрадовао, обрадуј ме предахом у мукама! Исусе, који си Мартине сузе и Маријин плач подизањем Лазара брзо утешио, утеши ме Твојом посетом у невољи! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 12. Велику благодат си, Христе, васкрсењем Лазаревим даровао Витанији, која Те је примила. Наредног дана ујутро срешће Те у Јерусалиму Крст, клевета, ругање злобних фарисеја, који завишћу дишу, а овде Те пре Крста дочека љубав, радост и мир у Духу Светоме. Стога, нека ти је вечна хвала, Витанијо, јер си се удостојила да Животодавца угостиш: припреми се, украси своје божанствене улазе, рашири капије своје, да и ми са тобом кличемо Господу који те прослави: Алилуја! Икос 12. Опевајући Твоје васкрсење Лазара из мртвих, клањамо се величанству дела Твојих, Христе, прослављамо сведржитељство Твоје и крајње снисхођење са неисказивим човекољубљем и верујемо са Мартом да си Ти ваистину Христос, Син Божији, који у свет долазиш, а са Маријом се спуштамо до ногу Твојих, служећи једино Божанственој Речи Твојој. Удостој нас молитвама праведног Лазара, пријатеља Твога, да Твоју светлу победу над смрћу и живоносно Васкрсење видимо, кличући ти овако: Исусе, Победитељу пакла, изведи ме са Лазарем Четвородневним из најдубље таме греха! Исусе, Уништитељу смрти, позови ме поново у живот и васкрсење са умрлим пријатељем Твојим! Исусе, који си Лазара на острву Криту од злобе фарисејске спасао, како сам знаш спаси ме! Исусе, који си га тамо преко апостола за епископа поставио, не одели ме од Цркве Своје! Исусе, Ти си му омофор, рукама Богомајке изаткан, уручио, сачувај ме под покровом Њеним! Исусе, Ти си Лазара удостојио да га Пречиста посети за време Њеног живота, не лиши ме Њеног заступништва! Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење! Кондак 13. О, Преслатки исусе, Радости свих, Светлости тиха, Животе света и Васкрсење наше! Прими од нас, као од Марте и Марије овај мали захвални принос због васкрсења Лазаревог и удостој нас да будемо учесници његовог устајања из гроба. Свесилном Речју Својом подигни и нас из сваког пада греховног и вечне смрти, удостојивши нас да примимо непропадљиво наслеђе на небесима и тамо Ти са свима светима кличемо: Алилуја! (Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.) МОЛИТВА ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ Господе Исусе Христе, Боже, Спаситељу наш, Непресушни бездане милости, милосрђа и љубави! Ти смрт и грех ниси створио, него си још у рају нашим прародитељима одредио да учесници вечног, светог и блаженог живота буду. А када, под дејством ђавола, древног човекоубице, кроз једног човека у свет са грехом смрт уђе, тада си по неизрецивом човекољубљу Своме одлучио да Крстом и Васкрсењем Својим грешне људе ослободиш од пропасти адске и вечне смрти. И када дође пуноћа времена, Ти сиђе у дане оне у телу да, као Пастир Добри, потражиш заблуделе овце Своје. Дошавши пре Крста Свога и вољног страдања у Витанију, Ти си једном речју Лазара, пријатеља Свога, умрлог и погребеног, из ада позвао и из мртвих васкрсао. Тако си овим великим и страшним чудом пре живоносне смрти Своје државу смрти потресао, објављујући унапред подизањем четвородневног Лазара Своје предстојеће тридневно васкрсење из мртвих, уверивши све нас да ћеш Својом силом тамно царство ада уништити и опште Васкрсење свих објавити, показујући Лазара као спасоносан почетак новог живота за нас. Радујмо се у сјају стога и ми недостојни са Мартом и Маријом и славимо са Витанијом, празнујући Твоје неизмерно снисхођење, јер Твојим плачем над Лазарем радосно поче утољење свих суза и умртвљење смрти. Удостој и све нас да чисте душе и неоскврњеног ума, кротког срца и смирене природе у Витанији Тебе, Кротког Владику, примимо и гордост нечастивог победимо. Отворивши врата срдаца наших, нека Ти са вером као Марија послужимо, окусивши Само Пречисто Тело и Саму Часну Крв Твоју на тајној вечери Твојој, на којој се обуци са нама и источи нам скупоцено миро молитве, суза покајања и миомирис целомудрености и чистоте, да тако дивно украшени и просвећени, чујемо Твој позив: ,,Ево, стојим пред вратима и чекам.” и да по Твоме гласу отворимо врата срца и начинимо Ти дом, увек Ти служећи и прослављајући Те са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. МОЛИТВА СВЕТОМ И ПРАВЕДНОМ ЛАЗАРУ О, предивни и изврсни пријатељу Христов, Свети Праведни Лазаре, похвало Витаније и велико дивљење целога света! Благословен је дом Твој, који Господ наш Исус Христос у дане Свог пребивања у телу са љубављу посећиваше, видевши веру и доброту душе Твоје и богољубивих сестара твојих Марте и Марије, јер си Га заволео свим срцем, свом душом својом, свом мишљу и Он тебе до краја љубљаше. Дивне су тајне које је на теби божански Пријатељ твој и Господ наш показао, јер он изволе да пре Крста и Васкрсења Свога на теби целом свету славу Своју покаже и учини те весником Свог пресветлог тридневног Васкрсења из мртвих. Стога, као Владика живота и смрти, Он допусти да ти смртним сном заспиш и погребен будеш, и чак до адских дубина сиђеш, где виде безбројно мноштво мртвих од века који бејаху адским узама свезани у страшним ужасима. И тамо, када се твоје тело поче распадати, ти после четири дана чу божанствени глас Пријатеља свога, који на гроб твој дође: ,,Лазаре, изађи напоље!” И по речи Његовој ти опет из гроба устаде и тако Витанију обрадова и Мартине и Маријине сузе заустави, а окамењена срца фарисеја и књижевника страхом испуни. Заустави, стога, свети пријатељу Христов, и наше сузе, које због својих греха проливамо, оживи наше душе и тела, која од страсти и нечистота греховних заударају, подигни нас из гроба очајања и опасног унинија, све нас од вечне смрти избави, као што је и тебе Господ наш из смртног сна подигао. И умоли милостивог Бога да нас удостоји да учесници вечног живота будемо, којим се и ти због светитељских мука на острву Криту сада у рајским обитељима наслађујеш, прослављајући Свесвето име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Објаву припремила Анђелка Кузмановић Извор: Црква Уб

Празник Васкрсења Светог и Праведног четвородневног Лазара - Лазарева субота, Крсна је слава Првојерарха наше помесне Цркве - Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина ИРИНЕЈА. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. МНОГА И БЛАГА ЛЕТА, СВЈАТЈЕЈШЕМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ИРИНЕЈУ! Уредништво портала Поуке.орг

Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја. Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их. Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске, саопштење за јавност - 10. април 2020. године Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске није примио отправак пресуде Европског суда у Стразбуру у предмету ”Црква Светог Ђорђа и остали” по представци која је поднијета 2005. године. Из тог разлога, Правни савјет није у могућности да у овом тренутку коментарише садржај пресуде. Посебно указујемо да овај предмет нема никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница из 2019. године, јер је ријеч о судском предмету из 2005. године. У питању је идентичан предмет као и у случају ”Епархија Будимљанско-Никшићка и остали”, који, такође, није имао никакве везе са Законом о слободи вјероисповијести. Евидентно је да је ова вијест медијима достављена из Подгорице, а не из Стразбура и то од стране Заступника Црне Горе пред Европским судом. Запањујући су покушаји да се овај предмет путем медија, противно здравој логици и елементарној пристојности, доведе у везу са статусом Светиња Цркве Божје и новим законом. Предмет разматрања у овом предмету уопште нису биле Светиње и црквена имовина који су у својини Митрополије Црногорско-Приморске него имовина која је Цркви одузета послије Другог свјетског рата од стране комунистичког режима, а чији је повраћај захтијеван по Закону о реституцији из 2002. године и чија је примјена опструисана од стране црногорског режима на дискриминаторан начин према Цркви и вјерским заједницама. Питање реституције имовине која је Цркви и вјерским заједницама неправедно и бесправно одузета послије Другог свјетског рата није затворено пресудама Суда у Стразбуру. Подсјећамо јавност да су Црква и вјерске заједнице и даље дискриминисане по овом питању, јер су једини субјекти којима се онемогућава да, на исти начин као и остали, остваре своје право на реституцију одузете имовине. Неодговорно је да се обмањује јавност на најприземнији начин путем очигледних фалсификата. Не дамо Светиње! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом. Обраћам вам се у ове дане Великог и часног поста, а пред највећи црквени празник Васкрсења Христовог из мртвих, поводом тренутне ситуације и вируса Covid 19, који влада и односи многобројне животе, како у нашој земљи тако и широм света. На самом почетку, молим вас, љубљени у Господу да се чувате и да чувате друге на начин како то прописују здравствене организације наше земље. Овом приликом желео бих да вам, ради утехе у Господу, укажем на неколико важних ствари, везаних за нашу веру и наш живот у Христу, а које нам могу бити од користи баш у ове дане страха и туге. Наш живот сад и овде у историји, као и живот целокупне створене природе, помешан је са смрћу. Живимо тако што се стално боримо са смрћу која нас угрожава. Смрт се не појављује изненада у шездесетој, седамдесетој или некој другој години нашег живота, као да није била ту. Смрт је процес који траје колико и наш живот. Стога, наш садашњи живот је само предокус истинског живота. Зато је Спаситељ наш назвао овај природни животни процес „лажним животом“. То не значи да се овде ради о лажном животу у односу на неки други, духовни живот који је истинит. Живот је један и јединствен. Почео је Божјим стварањем и трајаће по Божјем обећању вечно. Разлика је у томе што је истински живот онај живот који није прожет смрћу а који ће нам Господ даровати у будућности о свеопштем васкрсењу. Тада ће смрт бити одвојена од нашег садашњег живота и неће је више бити, као што нам је то показано у Васкрсењу Христовом. Христово васкрсење је почетак истинитог живота који нема примеса смрти, јер Господ више не умире, и предокус је нашег васкрсења и свеопште победе живота над смрћу. Међутим, Бог ће нам даровати живот само уколико тај живот и ми слободно желимо. Бог, наиме, ништа не чини нама људима на силу, мимо нашег слободног пристанка. Бог природу спасава чудом, кроз свога Сина Исуса Христа, који је узео природу у себе приликом оваплоћења. Нас, људе као личности, спасава само нашим слободним пристанком, зато што нас је створио слободним, тј. „по свом лику и подобију“. На крају, човек се једино по томе, по слободи, и разликује од свих других живих бића. Свако укидање слободе човеку, макар то било и ради најузвишенијих циљева, значи и уништење човека. Зато нам је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер ко тражи он и налази“. Дакле, Господ Исус Христос нас позива да тражимо и да желимо живот, а, ако га желимо, Бог Отац ће нам га дати у изобиљу. На који начин треба да тражимо живот и да се боримо за њега? Најпре, поштујући и чувајући природу и природни поредак јер је то Божја творевина. Сва жива бића, укључујући и човека, боре се против смрти на тај начин што једу, спавају, што се размножавају, што користе лекове, и на овај начин изражавају жељу да живе. Зато је све то Господ и благословио кад нас је створио, и да једемо и да се размножавамо и да се користимо и лековима и медицином, да бисмо живели. Јер Бог наш је Бог живих, а не мртвих. Он је сам Живот и нас је створио да учествујемо у том животу. Отуда су самоубиство и убиство најтежи греси. Међутим, овај природни начин борбе против смрти нас опет води у смрт. Зато нас је Он позвао да, поред свега овог што смо набројали, имамо и личну заједницу с Њим, јер једино она може да нам осигура живот и да спасе и нас и природу од смрти. У том контексту је Црква установила и пост који сада држимо. Кроз пост Господ жели да нам скрене пажњу на то да нам само храна неће донети живот и да нас позове да предност дамо заједници с њим у односу на храну, не ускраћујући нам у крајњем случају ни њу. На који начин можемо да остваримо заједницу с Богом? Господ је кроз историју позивао човека на заједницу с Њим на разне начине, али је човек у већини случајева то одбијао, мислећи да ће га овај природни начин живота спасти од смрти, што и данас мисли. Ни у једном од тих случајева Бог није хтео да врши насиље над човеком и да му на силу наметне заједницу и живот. Тражио је начин да ту заједницу прихвати и човек, и то слободно. У последње дане Господ је остварио заједницу са нама тако што је Син Божји дошао нама и постао човек, Исус Христос. То се десило посредством Светога Духа, који је гарант да заједница између Бога и нас ни у овом случају није принудна и насилна, већ слободна. Јер тамо где је Дух, тамо су слобода и заједница. Бог нас воли и из љубави нас је и створио и та љубав искључује свако насиље и силу над нама. Истовремено, Бог такође жели да и ми имамо заједницу с њим слободно, из љубави. Ово искуство заједништва на основу слободе свима нам је познато из нашег личног људског искуства и знамо да је то истинита љубав. Зато се Син Божји и оваплотио од Марије Дјеве, посредством Св. Духа, и постао човек Исус Христос. То је била заједница слободе, како Бога тако и човека, тј. Богородице. По оваплоћењу, Господ Христос је позвао све људе да се сједине с њим посредством Светога Духа и да на тај начин имају живот. Први од људи који су се одазвали на Христов позив и остварили заједницу са Христом били су његова Мати, Богородица, апостоли као и други ученици. Међутим, њихово најприсније сједињење са Христом до поистовећења с њим десило се после Вазнесења Христовог на небо у телу и послањем Св. Духа на њих на дан Педесетнице (Духови). Тако је настала прва Црква, заједница многих који су сједињени посредством Св. Духа са Христом до поистовећења с Њим. Отуда су хришћани вазда гледали на своје ближње и свештенике, а посебно на епископа, као на Христа. Потоње генерације људи који су желели заједницу с Богом, такође су остваривали заједницу са Христом на исти начин. Ми смо такође остварили заједницу са Христом, тако што смо Крштењем постали чланови Цркве, односно литургијске заједнице. Ово је једина реална и истинита заједница човека са Господом Христом. Господ се, наиме, после свог Вазнесења посредством и делатношћу Св. Духа пројављује у свету као Црква, тј. као литургијска заједница. Тамо где Дух делује, он доноси слободу и ствара заједницу у Христу (уп. 2Кор 13, 13), тј. ствара литургијску заједницу. Отуда је литургијска заједница људи са Христом једини „лек против смрти“, како говори свети Игнатије Богоносац. У Литургији, међутим, ми не остварујемо само заједницу са Богом у Христу, већ и са свима онима који су крштени и који су већ у заједници с Господом. Заједница с Богом у Христу мимо истовремене заједнице и са свим осталим крштеним људима није могућа. Господ је неодвојив од оних који су Тело Христово и једина пројава Христа у историји. Зато је Литургија догађај, а не институција и не може бити присуства Божјег без догађаја сабрања. О, како је ово велика истина, коју и ми данас преживљавамо одвојени једни од других. Јер живећи као сами, иако живимо и молимо се Богу, свесни смо да то није довољно без литургијске заједнице и нашег присуства у њој и заједнице с другима. Отуда нам Господ и каже: „Тамо где су двоје или троје сабрани у моје име, тамо сам и ја с њима“, или на другом месту: „ко не љуби ближњега свога, не љуби ни Господа“. Оба навода се односе на литургијску заједницу. Зато је наша вера, дечице моја драга, Црква, литургијско сабрање. Нико не може доћи Господу и сјединити се Њим, мимо Литургије. Ово наше сједињење с Господом у Литургији, свакако је само предокус будућег Царства Божјег, као што је и наш садашњи живот предокус истинског живота. Зато нам у ове дане, кад се од нас тражи да будемо сами и да се не окупљамо у већим групама, па на тај начин и да не идемо на Службу, тако тешко пада. Али, стрпимо се. Не кушајмо Господа, не будимо хировити. Проћи ће и ова пошаст, па ћемо опет бити с Господом. Зна Господ да га неће славити мртви, него ми живи и зато ће нас подржати (уп. Пс 6, 5). Док тај дан не дође, служићемо Литургију с малим бројем људи, али да не заборавимо да се свака Литургија служи за све људе и за целу творевину, па у овом случају и за нас који смо одсутни из оправданих разлога. Јер Литургија је космичка, како каже свети Маским Исповедник, и обухвата све. У ове дане када, ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Господ наш Исус Христос и његов живот и патње, али пре свега његово Васкрсење. Јер он, будући Бог, а поставши човек ради нас и нашег спасења, је и сам прошао овај пут смрти, тражећи од Оца да га прослави, што је овај и учинио васкрнувши га из мртвих Духом својим. Зато је и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. Он је господар и смрти и живота. Господ нас није довео из не-бића у биће да мало поживимо мучећи се, па да нестанемо. Довео нас је „да нам дâ живот и да нам га дâ у изобиљу“. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Дотле остаје да верујемо и да се надамо, и да ту своју веру и наду изражавамо литургијски и борбом против смрти. Зато, љубљени у Христу Господу, чувајмо свој живот и живот других људи, колико то до нас стоји и на начин који је једини могућ у овој опакој болести, јер на тај начин најискреније исказујемо нашу истинску жељу за вечним животом и показујемо се да смо Божји. Јер наш Бог није Бог мртвих него живих. Христос васкрсе! ваш молитвеник пред Господом ЕПИСKОП БРАНИЧЕВСKИ Игнатије Дано у Пожаревцу Пред Васкрсење 2020. Извор: Саборност

Митрополија црногорско-приморска није добила пресуду да је Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио као неосновану њену притужбу у вези са реституцијом одузете имовине, правом на јавно и правично суђење, дискриминацијом у остварењу имовинских права и дужином поступка у националним органима. Ово је саопштио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у синоћњој Интернет литији на Радио Светигори и званичним Фејсбук и Инстаграм страницама “Не дамо светиње”. Објашњавајући да се тај предмет не односи на актуелну ситуацију и питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, он је казао да је тај предмет већ 15-ак година стајао у Стразбуру и да га је још 2005. године покренуо његов претходник адвокат Млађен Мићовић. “У међувремену Европски суд је тражио нека појашњења која су послата”, казао је прота и поновио да Митрополија није добила пресуду, те да не би могао да коментарише нешто су медијске интерпретације пошто није у сазнању садржаја текста. “Када будемо добили пресуду огласићемо се саопштењем и упознати јавност са садржајем пресуде. Све друго што бих рекао у овом моменту било би неодговорно”, нагласио је прота Велибор Џомић. Подсјетио је да је у правном смислу то врло интересантан моменат јер је 2002. године донијет Закон о праведној реституцији по коме су поднијети одређени захтјеви за реституцију одузете имовине по којима држава није поступала: “У међувремену су донијели потпуно други закон гдје су дискриминисали Цркве и вјерске заједнице, права на реституцију, обештећење, и то је данас једина категорија правних лица која немају право да у законитом поступку постану власници онога што им је неправедно и без накнаде одузето”, рекао је о. Велибор. Такође, 2009. године је донијет Закон о измјенама и допунама тога закона којим је предвиђено да Цркве и вјерске заједнице у року од 90 дана доставе држави доказе о ономе што је она (држава) одузела. “Наравно, ми смо благовремено поднијели 126 доказа, али много црквене и манастирске земље је одузимано без икаквог акта послије Другог свјетског рата. Јављају се људи и дан данас да то врате… и то је добро. Користим и ову прилику да кажем свако ко је узео неблагословено црквену и манастирску имовину мора да зна да то није благослов за његову кућу и треба да врати. То је неко приложио за душу, то је задужбина.” Нагласио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић да Црква има разумјевања да људи наставе да то користе под неким условима, али да се зна да је то манастирско и позвао све да такву имовину врате. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Много тема и дилема, које су некад биле далеко од наших видокруга, сада нас стижу и притишћу својом актуелношћу. Старије свештеничке генерације, у своје вријеме, у контактима са својим парохијанима, могли су себи да уштеде бар једно питање, које ми, у данашња времена, никако не можемо избјећи. Некада, ко би год приступио свештенику за било коју доступну Свету тајну или свештенорадњу, прилазио му је с пуним правом, бар што се једнога и основнога тицало: био је крштен. А ми, пак, док и сами бијадосмо млађи, били смо праксом и нуждом упућивани да при обављању Свете тајне брака или при избору кума за крштење провјеравамо да ли је особа крштена. Сада, нажалост, већ сазријевају горки плодови наше безбожности и небриге па кад нам се јави за неку сахрану, морамо да приупитамо да ли је умрла особа крштена. Јер сада, први изданци послијератне атеизације српског народа ижђикали су до дједова и баба; о њиховим синовима и кћерима да и не говоримо. И кад се деси, по општој неумитности људској, да се мријети мора, нешто што је било на крају листе свих могућих брига, наједном постаје преважно. За неког ко цијелог свог живота ни крњавог филера за вјеру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човјека“. Колико год да свештеник саосјећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не смије, обавити опјело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вјера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој вијек изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога вјеровао није. У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумијева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смијеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови. Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова. У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог дјетета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опјело изврши. Опјело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17) Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божију, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“. Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божије благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“. И свештеник и епископ, на рукоположењу, заклиње се да верује и да ће веровати у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори. „Из тога је јасно да нема места обраћања епископу за дозволу опела над некрштеним, јер кад би он то дозволио, преступио би своју заклетву као и свештеник који би извршио. А за преступање заклетве, кривоклетство, 25. канон Светих апостола предвиђа рашчињење. Својим преступом, дакле, не би принео никакве користи души упокојеног, а своју би душу оштетио бесконачно“, учи нас наш Патријарх. Знајући ово, не остаје нам ништа друго него да се уозбиљимо, па ко год да је некрштен, да се потруди око свога крштења; и ко год има кога некрштеног у своме окружењу, да поради на његовом крштењу; док времена има и не буде прекасно. Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости. Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити. Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде. Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо. Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак. Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти. Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења. Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада! Извор: Православие.ру

Бугарски премијер Бојко Борисов изјавио је да ће православне цркве остати отворене и да ће се богослужења савршавати на Велику и Светлу недељу упркос новој пандемији вируса корона. Председник бугарске Владе је казао да је донео ову одлуку јер су многи људи нерасположени и утучени. Међутим, истовремено је позвао Бугаре да остану код куће и моле се. Службе у великим црквама ће се преносити уживо на ТВ-у. „Тешка је одлука, али спреман сам да се суочим са критиком. Архијереји су ми рекли да је много људи нерасположено и утучено. Зато не могу дати такав налог (да се цркве затворе), рекао је он на конференцији за штампу. Хиљаде верника сваке године одлази у цркву широм земље, посебно на Васкрс. Министар унутрашњих послова Младен Маринов је рекао да ће полиција обилазити цркве како би одржала ред и осигурала да се поштује растојање верника. Ловечки митрополит Гаврило је рекао да, упркос традицији, свештеници у недељу неће раздељивати врбове гранчице и нагласио да то није мали уступак. Додао је да ће се служба обављати ван цркава на Васкрс. Међутим, Свети Синод позива вернике да носе маске. Многи на интернету критикују Православну Цркву у Бугарској због тога што су цркве остале отворене упркос кризи. Значајно је да верници и даље целивају иконе и примају свету причешће из исте кашичице. „Не бојте се! Господ нас штити од било каквих микроба. Нико се не може заразити примајући свету причест,“ рекао је владика Гаврило. Извор: Инфо-служба СПЦ

Микроскопски астероид Sars-CoV-2 погодио je планету земљу и изазвао тектонска померања. Ово је annus horribilis, највећа катастрофа у 21. веку. Фундаментална цезура је глобална. Светска здравствена организација (WHO) је епидемију прогласила пандемијом. Ми се налазимо у оку оркана пандемије. Постоје нормалне и ванредне ситуације. Поједине ситуације су ванредне, јер класична правила нормалног етичког опхођења у личном и професионалном животу могу да изгубе своју функцију. У ситуацијама као што су ванредно стање, рат или терор, немогуће је штитити људска права. Да ли и под каквим критеријумима у оваквим ситуацијама људски критеријуми имају важење или су, пак, на снази други модели деловања зарад одбране људског живота и људских права, спорно је питање. Дискусија о њима је један од највећих изазова у етици одговорности према ономе ко је мимо своје воље доспео у такву ситуацију. Диференцирање нормалних од ванредних ситуација није непроблематично, али је неизбежно. Стога се критеријуми за „ванредне“ и „нормалне“ морају пажљиво дискутовани и одмеравати, тако да они могу да буду евидентни и да се могу проверавати. Етички делати значи у ванредним ситуацијама остваривати исте вредности, основна начела и врлине као и у нормалним/уобичајеним. Етика у ванредном стању је ништа мање подређена моралном принципу и има правну обавезу да примерено осигурава и остварује основне вредности. Она се не разликује од циљева делања, већ је кроз ванредно стање принуђена на другачију „циљ-средство-калкулацију“. Тријажа На једној прометној раскрсници дошло је до саобраћајног удеса и 30 путника једног аутобуса је повређено; неки о њих теже, вероватно без велике шансе да удес преживе. Неколико медицинских сестара је међу њима. Случајно је ту пролазио ауто хитне помоћи са једним лекаром и двојицом санитетских помоћника. Лекар налази да је и његова мајка била у том аутобусу и да је међу повређенима. Како бисте ви на његовом месту организовали помоћ? Да ли бисте најпре својој мајци помогли или онима који се налазе у највећој животној опасности? Да ли бисте медицинским сестрама дали приоритет да би и оне помогле у спасавању и нези осталих повређених путника? У нормалним околностима су медицинска и етичка правила једнозначна: 1. Брига за пацијента је први и највиши лекарски закон (Aegroti salus suprema lex’), а то је управо пацијент који се налази на лечењу. 2. Свака интервенција подразумева изричиту сагласност пацијента након одговарајуће поуке од стране лекара. 3. Свако, независно од својих година, пола, богатства или друштвеног положаја, мора бити равноправно лечен. 4. Помози онима којима је помоћ најхитнија. У лекарској свакодневној пракси лечење једног пацијента неће бити прекинуто ако остали нормални случајеви такође траже пажњу лекара. Али ако тешка повреда пацијента који је као хитни случај пребачен у хитну помоћ, онда је лекарска обавеза да спасава живот и ублажава болове тога пацијента, те је краткотрајни прекид у лечењу нормалан случај. То је правило. Али саобраћајна несрећа са аутобусом није нормални случај. Овако штогод се никада не сме искључити, али то није нормална, уобичајена, већ ванредна ситуација. За такве ванредне ситуације је кроз теорију и историју ратова описана пракса као тријажа. Селективни инструмент и лекарска одлука Председник Француски републике Макрон је у свом говору нацији објаснио: „Ми се налазимо у рату, једном рату за здравље“, што значи, како метафора инсинуира, да за борбу против вируса треба применити ванредне мере. С једне стране, примену правила за успорење епидемије, заштиту „рањиве популације“ (vulenrable people), а са друге, примену метода тријаже и којима у „ратним временима“ лекарима допушта мере „селекције“.Макронов диктум је био марцијално јасан: „Наш приоритет је само један: да победимо вирус! “. Шта тај поклич војсковође значи у односу на могуће колатералне штете против “невидљивог непријатеља”? У Страсбургу је на одељењу за интензивну медицину - као што је и пре тога на северу Италије практиковано – одлучено да Covid-19-оболеле старије од 80 година не интубирају, а у француском Милузу је та граница снижена на 75 година. Ово је било еклатантна дискриминација, кршење достојанства људи и повреда основног права. Тријажа саобразно старости само у екстремним ситуацијама Тријажа због старости, хроничних болести или према општем клиничком стању није из морално-теолошке перспективе етички легитимисано. Све остало би било „утилитаристичко пуцање бране“ људског достојанства. При тријажи је реч о одлуци у случају хитне интервенције који ће од пацијената бити даље лечен ако ресурси не буду довољни за све пацијенте (број расположивих апарата за дисање/респиратора). Ово важи за корона-кризу. Дискриминација извесне групе старијих пацијената је недопустива с моралне тачке гледања. Сам појам „тријажа“ означава у медицини методу у катастрофама или екстремно хитним случајевима да се пацијенти издвајају/сортирају који ће први имати медицинску помоћ. Појам потиче од француског глагола: trier ( = одвојити, изабрати, сортирати). Он је настао у области војне медицине зарад неге повређених на бојним пољима. Тај појам је у међувремену преузет у ургентној медицини, односно у цивилној заштити и примењује се при катастрофама, терористичким нападима или пандемијама. У случају корона-пандемије, тријажа се односи на одлуке лекара ко ће бити подвргнут интензивној медицинској нези, тј. бити прикључен на апарате за дисање (респираторе) тамо где ресурси и капацитети нису довољни. То је досад био у Италији случај. Историјски гледано, тријажа се практиковала у 16. веку када је аустријски цар Максимилијан I формирао санитетске јединице за негу рањених војника. Тај појам је и 30-тих година прошлог века примењиван у контексту трију начела: „тријажа-транспорт-третман“. Тамо где је питање живота и смрти, односно тамо где здравствени систем колабира, прибегава се овом инструменту. Приоризација и рационирање медицинске помоћи као максимирање ефицијентности У случају да је тријажа неизбежна, мора се одлучивати на основу јасно дефинисаних критеријума који не смеју да одражавају личне судова лекара, већ једног тима (конзилијума) лекара - „тријажни -тим“– који је састављен од двојице лекара интензивне медицине и једне особе компетентне за негу. Критеријуми морају бити јасни, транспарентно комуницирани и дискутовани да би постигли широки друштвени консенс. При свему је одлучујуће начело правде и могуће индивидуализоване прогнозе. При једној ситуацији тријаже је клиничка слика ко-морбидитета (вишеструких хроничних обољења, multiple morbidity) прогностички релевантна. Лекари морају рачунати са судским процесима Лекари сада подносе огроман терет одлука, те морају да рачунају, на крају, са судским процесима. Начелно се од лекара очекује да помажу свим пацијентима (Хипократова заклетва). Оставе ли кога да из недовољног капацитета умре, онда им предстоји тужба о „непруженој помоћи“. Али правници су мишљења да се у оваквим случајевима лекарима не суди. Много компликованије ствар стоји у случају да лекар једног пацијента скине са апарата за дисање да би на њега прикључио другог. Онда је посреди убиство као активни чин. Живот се не сме мерити другим животом Овај закон о тријажи не постоји у Немачкој. Нигде није експлицитно правно регулисан, сходно коме би лекари у екстремним ситуацијама одлучивали. Овај закон нема јасне границе, те би начело људског достојанства, формулисано у преамбули Устава Немачке, таквим одмеравањем једног са другим људским животом било повреда Устава. Сваки човек је једнако вредан и држава не сме да процењује о томе. „Људски живот и људско достојанство имају, без обзира на дужину физичке егзистенције појединачног људског бића, једнаку уставно-правну заштиту“, вели се у једној пресуди Савезног уставног суда Немачке из 2006.г. Ово преведено на ситуацију са болешћу значи: и држава не може да одлучи да је живот младог човека више вредан но живот једног старог или да мајку деце пре треба спасти него жену без породице. Управо ситуација мора да регулише право Ипак, некаква правила треба лекарима ипак ставити на располагање пре него што буде доцкан. Седам различитих лекарских асоцијација Немачке сложило се да у ситуацији без законских регуларија наступи начело тријаже. Ако до преоптерећености система буде дошло, тада треба одлучујући буде само још критеријум могућег медицинског позитивног исхода (дијагностике). Терапија се примењуј на онима чији је изглед да преживе. Пацијент који има мање шанси, ма колико то грубо звучало, биће сортиран. То значи да ће таквом пацијенту апарат за дисање бити склоњен, а други, чија је шанса већа, на тај аспиратор прикључен. Неки заговарају да се у таквим ситуацијама прибегне бацању коцке, те да случај одлучи о судбини. Тако би теоријски обоје имали једнаке шансе и држава не би била приморана да „сортира“. Такве, пак, егзистенцијалне одлуке изазвало би бескрајне дискусије међу рођацима: зашто је наш члан породице морао да буде жртва? Коцка не сме да буде одлучујућа инстанца у правном систему једне државе и њеног здравствено система. То би изазвало више штете но било који други закон. Правда као руководно начело Теолошка етика признаје као водећи принцип светост живота, који као Божји дар не стоји на располагању и који треба у свим његовим фазама, као и у кризама, штитити. У области медицинске етике теологија је ту основну парадигму транскрибовала у појам људског достојанства и очување личног интегритета као и аутономије сваког пацијента. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ

У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1. У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка. У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа. Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу. Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима. Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу. Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска

”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави. Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме. Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.” Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању. “Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима. А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани. “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24) Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10) Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести. Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева. “Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар. За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29) Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41) “Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22) “Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25) Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15) Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки” у Фочи, за Радио Светигору говори на увијек актуелну тему – слобода. Доносимо звучни запис овог надахнутог и поучног разговора. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора