Најбољи чланови

Вечан спомен, Бог да душу прости Преосвештеном Епископу Милутину

КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!! Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери и скори Други долазак Господа Исуса Христа. Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36) Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено. О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет. До тад, језик за зубе и смирење у срце. Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње. Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају. Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу. Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд. Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности. То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику. Не паничимо. Христос је међу нама. (Марко Радаковић)

Putuj nam vladiko, i pozdravi nam Gospoda.

Људи, добре вести. Данас у Србији дупло мање новозаражених него јуче. Иако је доста више људи тестирано. Видим људи пишу да у свим земљама осетно пада број нових случајева, али то нисам проверио тако да не знам да ли је тачно. Надајмо се да ово с***е полако пролази

Znaci ako napisem da sam budala, odmah dobijam srce.

Надам се да не почињу да се губе. Прича о неком полицијском часу без престанка. Није свестан да то не може да спроведе на неки рок који ће дати резултате. Може само да изазове навале на продавнице, где ће се вирус проширити у рекордном року. Гледам Путина, мирно и сталожено се обраћа грађанима - прави државник. Овог нашег кад гледаш, и ако си миран, после његовог обраћања неће ти бити добро.

Вјечнаја памјат.

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води. За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли. Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима. У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови? Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци. Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”. Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице. Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза. Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5). Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”. Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума. Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом. Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу. У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом. На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”. Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало. Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете? Презвитер Оливер Суботић View full Странице

Pa, ja bih voleo da malo počnu da gledaju svoja posla. Svet bi odahnuo.

Inače, Srđane, ovaj stih koji imaš u potpisu je baš za ovo vreme. Čovek shvati da sva udobnost u kojoj uživa može da nestane preko noći. I ukapiraš da ti je jedina prava sigurnost Gospod. Dosta nam je Njegova blagodat.

Моје неко размишљање, дај Боже да нисам у праву је следеће - највећи број држава може да обустави нормалан живот само на одређено време. После тога, економија и уопште друштвени поредак прете да се потуно распадну. Дакле, и ми можемо да будемо у овом режиму још само одређено време. Нажалост, од почетка се најављује да ће епидемија достићи врхунац око Васкрса - у 6. недељи од првог регистрованог случаја. У том тренутку, бићемо већ око 4 недеље у блокади. Плашим се да држава неће смети да ризикује да се у том тренутку, након 6 недеља епидемије и 4 недеље ванредног стања, епидемија изнова или додатно распламса (под условом да до Васкрса епидемија уопште достигне врхунац и крене да опада), будући да би продужетак строгих ограничења за додатних 4 до 6, или потенцијално и више недеља, значио ризик да се друштво какво познајемо просто распадне. Према томе, нажалост, предвиђам да се још строже мере уведу следеће недеље (како је Вучић и помињао) и да трају до после Васкрса, чиме би се спречила кретања људи и окупљања и за време празника. За Цркву то може значити да људи неће моћи да присуствују литургијама и/или да се причесте за Васкрс. Према томе, било би заиста верујем добро да Црква што пре и што јасније, изађе са предлогом како да се овај потенцијални проблем превaзиђе. Да већ сада буде проактивна и планира на време. И при том, сматрам да треба ставити на страну, ако хоћете жртвовати, све разматрања да ли је нешто ризик или није, и увести причешћивање на неки алтернативни, ("безбеднији" или безбеднији начин - неважно шта мислимо о наводницима), да бисмо учинили све да не дођемо у ситауцију да се за Васкрс онемогући свим или већини или неким људима да се причесте. Дакле, да се иде на максимално снисхођење свима (да се саопшти, ако треба буквално - причешће није ризик, али као мера икономије људским страховима, неверју, а како бисмо сачували од греха оне који неоправдано осуђују Цркву, пристајемо на то и то), јер, верујем, да је боље да се причестимо посебним кашичицама, или "у руку" или како год, него да се не причестимо уопште на Васкрс. Мислим да је ово боље и од тога да се евентуално иде на неке "партизанске" и "илегалне" варијанте окупљања и слично, што би само изазвало додатне поделе како унутар Цркве, тако и у односу Цркве према људима ван ње.

Милојици треба времена док схвати. Пре ме је каштигао као туђег. Ја нисам човек једног текста, него градим причу. Наставиће се, далеко од тога да сам завршио.

Коментар ти је бесловесан. Јер ови ругачи не верују у Ис Хс, док код мене нема никаквог негирања да је он у причешћу. За друге не знам. И исти ови ругачи подржавају модерне и напредне владике.

Danas je punih sedam godina mog boravka na Poukama... leti vrijeme

I treća stvar. Interesantno mi je ovo od oca Zorana i Aleksandra Milojkova. Da pričešće može ali i ne mora da prenese zarazu nego da čoveku po veri biva (po reči Hristovoj i ap. Pavla). Prvi razlog je taj što je dvosmerno tj. primenjivo je i u pozitivnom i negativnom značenju: - može ali i ne mora da dezinfikuje kašičicu i/ili hleb i vino - može ali i ne mora da prenese zarazu, zavisi ko i zašto pristupa. Drugi razlog je što se slaže sa onim što od početka govorim na ovoj temi a to je da dejstvo pričešća zavisi od odnosa vernog prema Hristu. Da nema automatizma ni u jednom pravcu. Jer ako ima nekog automatizma onda nije bitan odnos a onda ap. Pavle nije bio u pravu. Dakle, Hristos je taj koji čini ili presuđuje da li će pričešće biti na dobro ili na osudu, On je Taj koji gleda naš odnos prema njegovom Telu. Čak i kada je na osudu Pavle kaže da je to Božije korenje da takvi ne bi bili osuđeni sa svetom, a ja mislim da to znači da su ukoreni da bi se pokajali i (na kraju) spasili.

Razmišljao sam i o ovome. Na čemu su pre hiljadu godina hrišćani zasnivali svoju veru u Telo? Jer oni tada nisu znali ni za bakterije ni za kašičicu. I da su znali za kašičicu nisu znali za bakterije pa nisu ni znali da ih Gospod čudotvorno štiti. Koji su argument imali da kažu nešto kao neki danas: Evo 1000 godina to i to i zato mi verujemo da je ovo Telo? Ja ne znam kakav su oni dokaz ili "dokaz" u to vreme imali o ovakvom (maltene automatskom) čudotvornom dejstvu pričešća. Zbog toga mi se ovih dana motala misao po glavi da je svođenje hrišćanstva, tačnije naše vere, na dezinfekciju i čudo protiv bakterija u stvari znak nekog specifičnog maloverja a ne jake vere. Jer ako su naša braća pre 1000 godina, i bez dezinfekcije, imali nešto zbog čega su čvrsto verovali u Telo gde je to nešto nama danas? Ispada da ga nema, da nema te vere u Telo koju su oni imali pre svesti o dezinfekciji. Zato danas nekima, kada im se poljulja dezinfekcija, pada sve. Pada vera, pada Telo, pada Hristos. A da li je baš tako? Zato ja pomišljam da je (pre)naglašavanje vere u dezinfekciju u stvari znak maloverja, svođenja Hrista na meru naše vere, a ne znak jake vere (kakvu su naši imali pre 1000 godina).

Sve se to može preduprediti tako što bi se Liturgije organizovale napolju, ispred Crkava, sa razmakom od 2 metra između ljudi, i tako što bi se ljudi pričestili zasebnim kašičicama (ili dobili Pričešće u ruku).

Зато и треба мало да олади... (не замери Милане, не обраћам се теби лично само си ме подсетио на ово) Због њега лично ја (а и сви око мене) не испратим све ове вести и укључења "ин лајв". Чекам да неко напише неки сажетак, кратак и јасан наслов а можда нешто и пропустим битно да чујем ако се у међувремену неко паметан из струке успут укључи да каже нешто. Не пратим обраћања председника других држава нити ме занимају али могао би он да ради посао и ван телевизије. Нећу ни да размишљам да му је ово прилика да заузме тајминг у медијима, јер када ово све прође, биће опет актуелно питање избора... Нека нам се обрате људи из струке а вести пренесу које су нове мере донете и то је то.

НЕДЕЉА СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА Не могу сви постати бестрасни. Али НИЈЕ НЕМОГУЋЕ ДА СЕ СВИ СПАСУ и помире са Богом. Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости. Свети Јован Лествичник ЛЕСТВИЦА - Поука 26

На дан Светог Алексија човека Божијег, упокојио се Епископ ваљевски г. Милутин, човек Божији. Вечан ти помен драги Владико, добри човече Божији!

Италија

@Bokisd dosledan si, tu si najjaci na forumu.

Niko se ne pričešćuje hlebom i vinom. Čak se ni Juda nije tako pričestio. Možda je ta duhovna ideja lepa ali ja bi pre rezonovao da Apostol Pavle misli na celokupan život koji prati pojedinca u odnosu na Hrista i na Crkvu Njegovu. Lepa je ideja, jer vino i hleb ne ubijaju ali stanje u kom ne razlikujemo Telo Gospodnje je pogubno i prati čoveka sve do pokajanja. Dakle nije samo verovanje u hleb i vino dovoljno da bi se ostvarilo mogućnost zaraze niti bi to bilo pravilo za MOŽDA MOŽE. Budući da Bog želi da se grešnik ne pogubi, već živ da mu se obrati, ja tu ne bi stavio najjače karte u promišljanju da se mogućnost zaraze prati u duhovnoj ideji u kojoj neko veruje da je pričešće samo hleb i vino. Ni Juda posle pričešća nije mogao a da ne prepozna Telo, jer reče da nevinu Krv proliva.

Ti kao da nisi čitao saopštenja koja su se nizala ove dve nedelje, sva su uopštena i kasnila za događajima. Slažem se sa tobom ali sam pesimističan. Ako se uvedu strožije mere po meni je najbezbednije za sve da se liturgije služe sa par sveštenika i par vernih i da se pričešće daje u ruke ali i da se (shodno drevnoj praksi) pošalje vernima da imaju kući za samopričešćivanje za naredne litrugije kojima neće moći da prisustvuju (pogotovo za Vaskrs). Međutim i za to sam, uprkos preporuci Sinoda vladikama, krajnje pesimističan jer smataram da su male šanse da crkvena elita tj. klir omogući nama, običnim smrtnicima, da pričešće imamo kući. Kao da mi nismo (već) Telo Hristovo time što idemo na liturgije ili čeznemo za njima i pričešćem. Možda, doduše, bude to dato monasima (jer nisu obični smrtnici kao mirjani tj. podrazumeva se da su tj. da bi trebalo da budu ozbiljnijij i dostojniji) a možda bude i pojedinačnih izuzetaka kod starijih vernika, veroučitelja i sličnih ali opet daleko od toga da se ovaj problem dostojno reši na nivou cele SPC.

@Срђан Шијакињић Polaziš od jedne premise koja te ograničava u realnom rezonovanju situacije a to je da je za Vaskrs pošto-poto potrebno omogućiti pričešće, naravno da me niko pogrešno ne razume: načalno nemam ništa protiv toga, ALI, dajte ljudi nemojte biti toliko ... (oprosti ne mislim na tebe lično) razmaženi. pa oće svet da se sruši ako se pričestimo dve ili tri nedelje nakon Vaskrsa? na žalost ovde se povodom teme famozne "kašičice" videla ne mogućnost ljudi u crkvi da izađu iz zone komfora zarad višeg cilja, čak nisu sposobni ni da priznaju realne pretnje koje je takva situacija donosila (pri tome ne mislim na lično zdravlje nego na sva ona društvena dešavanja koja su mogla i u manjoj meri i jesu krenula da se uzburkavaju, gde bi naj.... kao žuti) upravo zbog toga treba raditi na razmeni mišljenja i razumnom korigovanju kroz ovakve diskusije, jer svedoci smo da saopštenja arhijereja ili dolaze kasno ili su u makazama da ne mogu javno da kažu ni ovako ni onako, te u toliko je naša odgovornost, nas kao tela Crkve, veća. niko nikom ne može nešto da objasni ili nametne kao rešenje ako taj neko neće da čuje i da razmisli. dakle ljudi ponašajte se odgovorno i odraslo.

Mišljenje teologa Aleksandra Milojkova: Aleksandar Milojkov Ава је у овом тексту беспрекоран. Чак, спреман сам да се са њим сложим да се преко причешћа МОЖЕ пренети зарази. Али МОЖЕ, али не мора. То МОЖЕ ја бих схватио у духу речи Светог Кавасиле који каже да се неки причешћују Телом и Крвљу а неки хлебом и воном. Дакле, то МОЖЕ зависи чиме се ко причешћује - по вери бива свакоме.

Са светима упокој, Христе, душу слуге свога...

Nije sistem izolacije trapav. Zašto Kinezi nisu lipsali? Zašto su J.Korejanci odamh krenuli u akciju, nečekavši ništa? Trapavi su bili Italijani, trapav je čitav zapadni svijet. Italijani su se sprdali, politačari ismjevali, prvi slučaj su detektovali još 31 januara, dopustili su da napučena Sjeverna Italija fluktuiše sa kinsekim turistima i ljudima koji su pokušili virus ko zna odakle, a Atalanta Valensija je skandalozno odigrana 10 marta pred punim stadionom!! Austrijska skijališta prikrivali naglo širenje da ne bi ispaštala sezona...i gomilu propusta.

Бог да го прости! Милост Божја и Царство Небесно! :'(

Бог да душу прости Преосвештеном Епископу Милутину

Тежи случај.

10000000_352407289031677_5762640836034560000_n.mp4

Мени један другар, вероучитељ, рече да се Хлеб и Вино који нису употребљени (а који се чувају у дарохранилици за болесне) излажу термичкој обради, да би се спречило њихово кварење, тако да, ако је то тачно, изгледа да су ипак подложни законима који владају тварним.

Pito bi o.Milicevica sta ce sa time da se godinama kao svestenik pricescivao iz iste case, prvo sa svestenicima, pa onda i na kraju kada treba popiti sve iz putira (posle pricesca vernih),....nadam se da je imao bar malo vere, bas mu je bila potrebna i nadam se ako sluzi sada negde, da ce ovo imati u vidu,....

Зезнуо се свако ко мисли да има неко правило у мом лајковању. Често лајкујем и само због 1 паметне мисли.

Fascism (/ˈfæʃɪzəm/) is a form of far-right, authoritarian ultranationalism[1][2] characterized by dictatorial power, forcible suppression of opposition, and strong regimentation of society and of the economy dictatorial power - Pozicija koju SAD drži u odnosu na čitav svijet na geopolitičkom planu forcible suppression of opposition - Intervencionizam koji sprovode širom planete i propagandu da niko drugi ne valja osim njih samih, kroz NATO i svoje saveznike, sputavaju Rusiju i Kinu kao oponente u namjeri da imaju bilo kakvu geopolitičku poziciju, niti da uopšte ostvaruju ekonomsku saradnju s kim oni hoće. strong regimentation of society and of the economy - Sankcije fizičkim i pravnim licima, i državama koje nisu po volji washingtonskog establišmenta, zamrzavanje imovine i prstupa platnim servisima jer imaju monopol i kontrolišu SWIFT, propaganda tako da se javno svjetsko mnjenje oblikuje prema političkim stremljejnima kapitola. Propaganda da je američki uticaj odbar, drugi uticaji nisu dobri. Najzadnje je ovo sa smješniim optužbama u vezi epidemije. Italijanski fašizam je bio nacionalnog karaktera, američki fašizam je internacionalnog.

To je otprilike i moj stav.

Jesu i fala im na tome (i Rusiji zajedno sa njima). Ali, to ne znači da posle prema dobrom delu sveta nisu počeli da se ponašaju kao taj Hitler kog su pobedili.

@Grizzly Adams Чега све ти ниси свестан па не можемо да ти укљувимо. Једноставно, међу нама постоје тотално различити системи вредности. Односно, имамо различита тумачења и однос према вредностима.

Ако је истина да су им тестови били врло непрецизни (ни су поштовали препоруку СЗО због ароганције) може се објаснити опуштеност. Трамп је закључивао на основу оног што су му причали стручњаци. Хтео је да спаси економију коју је колико толико поправио. Што се вируса тиче све је било јасно 24.01. (Погледати два видеа на Peak Prosperity ставио сам овде) . Питали су се и зашто су без контроле пуштали путнике из Кине па после из Италије. Зашто се мало тестира. Све то су се питали од краја јануара. Чак су по некада изгледали да паниче, испало да није тако. Да ли су Трамп и Џонсон били опуштени због савета медицинара и/или због мирења са великим жртвама зарад економије сазнаћемо једном. Неки су то величали као јако мудар и промишљен потез, " остали паниче, укидају слободе,...." Ја и даље мислим да се мора наћи равнотежа економије (људских живота који зависе од ње) и заштите од епидемије. Постоје два супростављења мишљења о тој равнотежи. Она су дубоко везана за систем вредности друштва и сваког појединца. Некима је идол Адам Смит, Вебер и слични а неки славе Спаса нашег Исуса Христоса и његов пример. Једно са другим тешко да иде. У сваком случају је јадно оптуживати Кинезе за сопствене изборе. Све се знало пре девет седмица!

Meni je čudno kad već imate tako dobar primjer od Rusa da ga odmah ne prihvatite i ako treba unaprijediti ali nebi onda bili balkanci

Bog da ga prosti i primi u svoje Narucje.

Optužbe iz Britanije: Kina je prikrila podatke o koronavirusu WWW.B92.NET Naravno u prvi plan dosad u vezi optuzivanja Kine za navodno prikrivanje, istakle su se dvije najmonstruoznije sile zadnjih 200g. Propaganda, laganje i licemjere im je moto. Jedna je porodila drugo. Ona sa Kapitola kojom predsjedava zutokljinac i ovi sa Temze kojoj predsjedava drugi zutokljinac. Svoje vlastite neuspjehe i tvrdoglavost svojih građana koji su visili po pabovima i sunčali se po plažama dok je pandemija vec ozbiljnog maha uzela, nastoje prikriti bezumnim optužbama koje su bez osnova. Nijedna nije gorela do zore, nadam se da je korona samo uvod u vas silazak sa globalne scene fašisti jedni. Kini možete pljuniti pod prozor.

Jel ovaj čovjek bolestan..

PATOLOG DR ZORAN STANKOVIĆ ZA KURIR: Sluzavi šlajm ubija ljude! WWW.KURIR.RS Malo dokaza Obdukcije, koje se prema odluci SZO ne rade, jedinisu način da se sazna kako korona deluje, a onih 12 što su... Malo dokaza Obdukcije, koje se prema odluci SZO ne rade, jedini su način da se sazna kako korona deluje, a onih 12 što su ih uradili Kinezi govore da je protok kiseonika skoro bio nemoguć "Kako zaista korona ubija, odnosno šta to tačno uradi u organizmu, teško je precizno reći jer je odluka Svetske zdravstvene organizacije da se ne radi obdukcija preminulih ukoliko je uzrok smrti koronavirus, već da se rade posebna testiranja. U skladu sa odlukom SZO, ni u Srbiji se ne rade obdukcije preminulih, kako je rekao ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Prof. dr Zoran Stanković, bivši ministar zdravlja i naš čuveni patolog, kaže za Kurir da zna za odluku SZO da se sada tela umrlih spaljuju, ali da bez obdukcije neće biti moguće dati detaljniju procenu šta virus uradi u telu zdrave, a šta hronično obolele osobe. - Ono što su dosad utvrdile kineske kolege, koje su uradile 12 obdukcija preminulih u Vuhanu, jeste da su pluća inficiranih puna sluzavog šlajma. Zbog toga je protok kiseonika skoro bio nemoguć u telima tih osoba. A kada organizam ne dobija dovoljnu količinu kiseonika, tada stradaju svi organi - mozak, srce i drugi - objašnjava taj stručnjak. Zato bi, kako dodaje, trebalo oformiti ekipu koja bi ipak radila autopsije jer se jedino na taj način dobijaju neophodne informacije za sve ostale stručnjake, koji sada rade na pravljenju vakcine ili leče obolele. - Na primer, kod obolelih od dijabetesa, kardiovaskularnih i drugih hroničnih bolesnika čiji je imunitet već oslabljen, kada pluća tako stradaju, tada dolazi do najtežih ishoda bolesti jer ostali organi ne mogu da rade ako su pluća u kolapsu. Prema njegovim rečima, neophodno je napraviti ekipu ljudi koja će raditi obdukcije da bi se proučilo ponašanje virusa u organizmu. - Trebalo bi ih raditi i kod ljudi koji nisu imali hronične bolesti kako bi se videlo šta je to što virus radi organizmu, da li dovodi do promena na plućima ili na nekim drugim organima i kojim to. To je jedini način. Sve ostalo je priča koja se zasniva na laboratorijskim ispitivanjima. Stalno su bile rizične obdukcije. Medicina zahteva akciju, a ne čekanje - kazao je on. Autopsije Šta su kineski stručnjaci utvrdili Zatvoreni putevi Autopsije preminulih od korone otkrile su informacije od vitalnog značaja za klinički tretman kovida-19, preneo je svetski stručnjacima dr Lju Lang, profesor na Medicinskom fakultetu u Vuhanu, i dodao da je prva takva procedura urađena 16. februara. Do početka marta Kinezi su obavili 12 obdukcija, dok je dr Ljujev tim uradio devet. - Patološki nalazi ukazuju da virus izaziva takozvanu distalnu alveolarnu štetu, tačnije u disajnim putevima pronađena je velika količina lepljivog šlajma. Ovo je problem na koji bi trebalo najviše da se obrati pažnja. Na primer, normalno plućno krilo na dodir je kao sunđer jer je u njemu vazduh. Ali plućno krilo zaraženo koronavirusom više ne liči na taj organ jer dobija promene karakteristične za upalu pluća. To sve izgleda kao da puštate kiseonik u zatvorene puteve - rekao je dr Lju i napomenuo da su obdukcije preminulih od kovida-19 izuzetno rizične. Kurir / Radmila Briza Foto: Dragana Udovičić" Znači - neće se ni raditi obdukcija, direkt krematorijumi...