Најбољи чланови

...

Мислим да Синод прави огромну грешку недостатком транспарентности. Ту има више разлога ментални склоп синодалаца, поштовање традиције итд, међутим дугорочно гледано питање је времена када ће и Синод бити присиљен да буде транспарентнији. У Грчкој се одлуке Синода објављују у црквеном гласнику, нормално се снима Сабор итд. Код нас је све хистерија мистерија, а на крају са два клика преко Вибера сви добију све документе,а Синод испада грбав. Конкретно у овом случају, Синоду и онима који су видјели документе је јасно да је владика Игнатије направио неопростиву грешку, због које би добио отказ и у фирми своје маме, а камоли на факуклтеу. Јасно ми је што Синод не жели да објави то јер би га онда морали барем ријешити епархије, ако не и више, те покушавају да се преступ не објављује јер очито не желе да га даље гоне. Толико о злобонсти Синодалаца и њиховој жељи да их скину са катедри. Да су заиста непријатељи, Синод би сад након овога могао да разбуца и Максима и Игнатија, као свиња масну кесу. Но, жеље очито нема. Међутим, мени није јасно како се Игнатије и даље држи Максима кад види да га вуче на дно. Игнатије јесте сав у причи, слобода, личност заједница, канони и закони су без везе, али ако ти свјесно потпишеш лажан документ и свјесно љубави ради дјетињасто обманеш Патријарха и Синод, онда је јасно да си прекршио етичке норме. Разлог за смјену декана, па и свих професора по Статуту јесте кршење етике. Максим је црна рупа, са собом је у понор повукао Марка Вилотића, ево и владику Игнатија, па сад и Ђаковца итд. Ко још мора да страда да би он и даље гурао своју причу, преко лажи и преваре? Чини се да је Вукашин Миличевић у најави. Не знам шта му је сем простог ината стало до те катедре? Он је био 15 година професор, и да није било свега овога требало је да оде. Гордост је највећи гријех, ништа није научио од свог духовног бабе, који је читав живот све око себе смиравао.

Принципа ради не могу а да не прокоментаришем горе наведене речи в. Максима. Где му је била памет (?!) када је у интервјуу за сајт Сербика американа (”Ако ово буде крај, знаћу да није љубав”), изјавио следеће: Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве. Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву. Како то да в. Максим тада није размишљао о жељи саборске већине (јасно изречене и формулисане), гледе (саборског) става по питању црквене кризе у Украјини? Како се само тада није сетио да његово ”мањинско мишљење” може да саблазни (црквену) јавност и да подели епископат и Цркву, па да због тога обузда свој језик и мозак, то јест да своје ”мањинско мишљење” сачува само за себе? (Евентуално је могао да га подели са требињским тамбурашима)... Одакле му сад накнадна памет, па због доделе ордена председнику Србије брине о јадним и саблажњивим епископима, Цркви, јавности, итд... Хау јес ноу!

Нешто слично сам и ја размишљао последњих дана. Јер поред Барта, Максима, Вучића и еволуције у СПЦ постоји и много других нерешених проблема због којих би Сабор требало да се састаје свака три месеца током пар година док се све не доведе у ред. А ти проблеми су посредно доприносили и погоршању ових већих проблема око којих настају главне поделе. И, сад, ако би се, не дај Боже, десио неки раскол, добили би две црквене заједнице које би и даље биле пуне проблема који би ако се не решавају, као што се сада не решавају, довели до нових подела, несугласица и проблема. Ако је то тако онда на тим нивоима раскол не би решио ништа тј. не би довео до побољшања црквеног живота ни у једној групи како год се епископи груписали.

Можда је та тема никла у то време али орден нема ни примарну ни покретачку улогу на теми јер је @Zoran Đurović још много пре ордена кренуо да говори о својим сумњама око потеза м. Амфилохија. Све то можеш да видиш и на самој теми. Осим тога, чудни потези Амфилохија који су малтене сви одреда били контра Синоду почели су далеко пре ордена Вучићу. Мислим да је, у скорије време, први од таквих потеза био пре тачно 11 месеци када је сам, успут, свратио на кафу код Барта. (Још већи такав потез је марифетлук око учешћа СПЦ на сабору на Криту 2016.) А ако епископе око Амфилохија и око оба Иринеја гледамо као могуће стране раскола у СПЦ онда је то, како се види, почело много пре ордена Вучићу, много пре и него што је Барт послао егзархе у Украјину. То све значи да је коришћење ордена у те сврхе само актуелни спин (којим се појачава контраст разлика у црквено-политичким ставовима) док су стварни разлози за поделе другачије природе и потичу од несугласица из ранијих година (а можда и деценија).

@Саша од Москве је постала мама

Meni je prosto neverovatno da jedan vladika može da priča kako (ne)ljudi koji su sprovodili kragujevačke đake na streljanje nisu bili izdajnici.

Upravo! Postoje brojni primeri u proslosti da su arhijereji bili gonjeni od strane crkve, npr Sv Nektarije Eginski ( cast mu i slava Gospodu ), ali se nisu manekenisali unaokolo, sluzili podmetacinama, zamenama teza i sazivali Sabore da se rese njihova pitanja, vec su prihvatali odluke svoje crkve bez roptanja,u smirenju sepovlacili, predavali svoj problem sa punim poverenjem u ruke Gospoda i prepustali Njemu da u svoje vreme resi stvari ukoliko je po pravdi. Razlika je sto u ovom nasem slucaju imamo gordeljive, nesmirene tipove, koji a priori zastupaju tezu da su u pravu ne obaziruci se na cinjenice koje govore upravo suprotno, ne pitajuci se ni jednog momenta da li je sve bas onako kako oni tvrde, da li svojim cinjenjem nanose bilo kakvu stetu svojoj crkvi, da li sablaznjavaju i obmanjuju javnost...ne, oni istrajavaju u svom nesmirenju i neposlusnosti, i svemu tome se skori kraj ne nazire. Prirodno je da je Sinod u takvoj konstalaciji stvari bio prinudjen da preuzme stvar u svoje ruke.

A Vartolomej ih vozglavljuje preko onih koji su formalno anatemisani i koji na sebi nose stigmu Crkvenog prokletsva....prosto, divno jedno uznosenje...

Заиста читаво поподне покушавам да одгонетнем шта тражи в. Иринеј Бачки на теми у којој расправљамо о интервјуу в. Максима објављеном у НИН-у?! Још мање ми је јасно зашто бих ја морао да се осврнем на овај видео, када у мојим коментарима на задату тему (в. Максим за НИН) уопште нисам ни спомињао в. Иринеја (Бачког)?! Ни у каквом контексту. Да ми је овај видео постављен на некој другој теми, где је у главној улози в. Иринеј (Бачки) а где сам ја притом похвално писао о в. Иринеју (Бачком), могао бих и да разумем зашто неко покушава да ме увуче у непотребну расправу и наведе на танак лед. Но, добро, покушаћу да одговорим, како знам и умем, када ми је већ бачена рукавица у лице. Елем, неколико пута сам преслушао видео и чуо в. Иринеја како каже да ни љотићевци нису били издајници, још мање равногорци, па чак ни комунисте не назива изадјницима. И за њих каже да су имали неке своје идеје. Шта више, у једном тренутку, чује се како каже да није његово да улази у ту анализу и каже да би требало све да схватимо у том њиховом времену. Дакле, наступ му је измиритељски, покушава да измири четнике и комунисте, и остале учеснике тог несрећног рата, јер је свестан да те поделе које и даље живе у српском народу нису и не могу бити добре. Уосталом, сведоци смо до чега су све довеле те поделе, чак и у Цркви. Узмите да неком од жртава комунистичког режима кажете како ни комунисти нису били издајници. Ем што би вам се горко насмејао, ем што би помислио да сте луди, ем што би вас можда и добро издеветао. Још бих да додам да в. Иринеј нигде није рекао да љотићевци нису убијали. Нигде се не чује да било кога оправдава по питању било ког злочина. А злочине су чинили и комунисти, и љотићевци, и четници... Тако да, брате Жичанине, ако немаш ништа паметно да додаш на тему интервјуа в. Максима објављеном у НИН-у, заобиђи ме са овом причом о домаћим издајницима. ПС: И ово доле ти је статива. Да поновим, ако не желиш, не можеш, не умеш да било шта паметно кажеш о интервјуу в. Максима (о којем расправљамо на овој теми), нађи неку другу жртву.

Mali problem je što istina o nekom ne zavisi od toga šta je neko rekao o nekom i šta ko želi da veruje... Šta god Đujić, Nikolaj i Atanasije kažu to neće promeniti činjenicu da su ljotićevci u Kragujevcu hapsili i vodili Srbe Nemcima na streljanje... Epitet "kolaboracionista" zavisi isključivo od toga da li jeste ili nije kolaborirao (sarađivao) sa okupatorom... a svaki kolaboracionista je ponešto i učinio za svoj narod ili bar pokušao to tako da predstavi... Prosto, ti možeš (ako želiš) da tvrdiš da je on bio kolaboracionista sa nacistima koji je tom kolaboracijom pomogao srpskom narodu... da je plemeniti, dobri i korisni kolaboracionista... ali je nesporno kolaboracionista... i to nije "komunistička fraza" nego suva istina...

(Текст је упућен хришћанима, ако неко није схватио по наслову (дешавало се), остали нека верују у шта год и како год желе.) „Деца се забављају, маскирају, радосна су, какво је зло у томе?“ „Зашто не бих отишао на Хелоувин журку, ја не верујем у то, идем само да се зезам.“ Мислим да је један од већих разлога зашто је православни етос све слабији тај што га многи узимају здраво за готово. Ако и верују у Бога смтрају га неком „Добрицом“ која ће опростити све њихове пропусте. „Чему осуђивање, Бог је љубав, знате?“ Бог је Љубав али Бог није хипик. Не може неко бити и православни хришћанин и прихватати синкретизам („вероваћу у Христа и све што ми се понуди“). Поштујемо друге религије и њихове обичаје, али их не усвајамо као своје. Прихватање туђих обичаја би било могуће уколико се они не косе са Јеванђељем. Такозвани празник „Ноћ вештица“ се суштински коси са свим у шта хришћани верују. Ево како то објашњава Свети владика Николај: «Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку (гасила би се ватра огњишта). Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити. Уколико неко од живих не би угостио душе умрлих, стигла бих их освета бога Самхаина.» Данас већина не верује у овај пагански обичај али га, гле чуда и нелогичности, упражњава. Маскирање и тумарање по мраку је својеврсно богослужење у складу са поменутим веровањем. И можда Келти нису веровали у Сатану, али Самхаин би, по својој функцији и својствима, овде био њихова верзија истог. Тако да не би било изненађење уколико би у будућности деца похитала насмејана од уха да сакупљају ноћу слаткише, са пентаграмом исцртаним на прсима, вештачком крвљу по целом телу и осталим морбидностима који овај празник изискује. Ми смо као деца сакупљали јаја и слаткише на Васкрс. Преко дана. Успут се куцали јајима и забављали. За Божић бих кренуо у својеврсну турнеју као положајник. И опет би било пуно слаткиша и забаве. Био сам обучен уобичајено, нисам осећао никакав притисак друштва да треба да купим одређену маску или одећу, нити је од мојих домаћина очекивано да имају купљене слаткише. Носио сам исту мајицу као сваки дан, за Божић своју карирану кошуљицу (мало свечаније), а домаћини би ме понудили воћем, домаћим колачима, јајима, пршутом и соком од вишње. Али данас то није довољно. Не можеш стрпати детету тек неку јабуку или јаје у торбу, нити печен колач, дај му раније купљен слаткиш. Награди његову раније купљену маску. Млади, дајте новац на журку која се одржава невезано за викенд, ипак је то кул и забавно. Подржи тренд који је туђ и вештачки јер је то данас модерно и пожељно. Хришћани у прва три века: "Нећу учествовати у паганском богослужењу јер би то било одрицање од мојих веровања и од љубави којом ме је Бог први заволео. Радије ћу умрети." И умирали су због тога. Хришћани у 21. веку: "Учествоваћу у журци поводом старог паганског обичаја, свакако у њега не верујем, па се не рачуна. Или ћу децу усмерити да у томе учествују, важно да је нама лепо." И то чине јер им представља превелику жртву да то вече остану кући и разликују се од већине. Кажу, нема то везе са Ноћи вештица, него са маскама или са журкама. У реду, зашто се то онда ради баш 31. октобра? У већини школа постоји маскенбал за време Дечије недеље. Не види нико ништа лоше у томе да се деца забаве. Не морају се маскирати у серијске убице из филмова, нити обележавати туђи празник. Исто и за журке. Ако нема везе са Хелоувином, зашто је журка тог датума? Помпа за Ноћ вештица је још једна у низу доскочица великих трговинских ланаца и кафића да што боље продају своје производе. То уједно користи и да се православни обичаји и празници замене туђим. Неколико генерација касније то ће се и десити. Да се разумемо, сличне доскочице да продају свој производ маркети и кафићи користе и за православне празнике, те данас није ником чудно ако може у маркету да купи «освештан бадњак», или да дочека православни Божић у дискотеци уз промоцију куване ракије и го-го плесачице. То је тек наша срамота. Почевши од оних који освештавају бадње дрво да би га други купили као амајлију или било какву ствар невезану и за Христа и за смисао празника (зар заиста освештавају или је то лаж?). Преко оних који хришћанске празнике своде на још један повод за опијање, без икакве повезаности и са вером, и са Црквом, и са Христом, некад и са сопственом породицом - напију се с друштвом и крај. Хришћанима је Ноћ вештица прихватљива као лекција страног језика у којој се упознаје са туђим обичајима. Било какво маскирање, обилажење хелоувин журки где се не плаћа улазак ако носиш маску, или било каква митологија која се испреда око Ноћи вештица и подржавање исте, коси се са вером у радосну вест о Васкрсењу, а самим тим и са хришћанством. Занемарујемо ћирилицу, заборављамо наше старе песме и фолклор, одбацујемо хришћанске вредности, гнушамо се патриотизма и упиремо прстом у њега као да је нацизам, а на сваки позив Цркве како су неке стваре неспојиве са нашом вером – згражавамо се зашто је она тако ускогруда и нетолерантна. Или буди хришћанин или немој да будеш хришћанин. Са неким стварима морамо раскрстити или ћемо нестати као народ, а све мање нâс има уопште право да се назива православнима. Не можеш служити и Богу и мамону. Одлучи се. Буди Христов следбеник а не потрошач робе коју ти потурају. Ко год и како год је потурао. (M.R.)

У Расколу нема победника

Превод са женског на мушки језик: ”Дваес’ година је провео на градилишту или у некој буђавој канцеларији, па је коначно схватио да треба мало да мисли на себе. Јес да слабо и касно капирамо, ал већином нам дође из д... у главу око 40 - 50-те.” ”Ваш задатак је да одбеглог роба што пре вратите на плантажу да ринта и плаћа рачуне.”

У принципу постане жена, је л' да?

Vanish radi !

Pomozi Boze da Maksim takodje "na drugaciji nacin" udje u blagodatni prostor iste Crkve.

Свака част Вучићу! Знам и ја да ботујем

По својој дефиницији, раскол не решава. Он убија. Само то може и ништа више - да убије.

Следећи пут ти обуци минић и деколте да видиш како ће она да реагује. Ако не скида поглед са тебе шутни је...

Шта те брига, узмеш другарицу за руку и одеш. Па нек гледа... кроз двоглед.

Isto tako ja kad god udjem na neku temu ovaj Bukvojed pominje m. Amfilohija u negativnom kontekstu cak i kad nije tema, tako da je i on slicnog mentaliteta. Postao je opsednut sa m. Amfilohijem. Koliko se ja god neslagao( a na forumu sam jedan od onih koji se ne slaze skoro ni u cemu sa m. Amfilohijem kad je u pitanju politika, odnos ptema sex.orijentacijama, njegovim dvosmislenim izjavama pa i mnoga pitanja vezana za Crkvu) sa m. Amfilohijem ja ti svjedocim da je stanje i odnos prema svestenicima i mirjanima u oblasti koje obuhvata mitropolija najbolje, zato ga mirjani toliko i vole. Mnogi se ne slazu sa njim, ni politicki ni na druge nacine ali ga vole. Znam kad se psihopatoloski ep. Filaret izivljavao godinama na jednom svesteniku sa sjevera Crne Gore( dio koji pripada Milesevskoj eparhiji) i onda jadan svestenik molio mitrpolita da mu pomogne i on je uspio nekako da ga prebaci u PG. Ovaj je bio bio presrecan jer se sklonio od psihopate koji ga je zlostavljao psihicki i materijalno.

Ко о чему, жене о кексу....

Убеђена сам да си мислила на оно прво из Драшкове прве асоцијације, ју, Боже сачувај, шта ми паде на памет, хихи па реко - баш ми је драго, Рапса се мало опустила (јујују)

Он је трампићевац

Да мало прекројимо Драшкетову тему ( неће се љути ) Када су асоцијације , нек буду асоцијације Неко постави, а други погађају Ево ја написах.....4 * намбр уан и нико не зна који је то град . Само један на свету може бити 4 пута намбр уан .

Не дајте се браћо. То што се женске стално мувају у ”мушки простор” је зато што нам завиде. Мушко пријатељство је нешто посебно на овом свету. Брадерс форевер! The History of Male Friendships | The Art of Manliness WWW.ARTOFMANLINESS.COM While the man friendship looks like a simple relationship, its history is actually quite interesting and complex. The virtues of duty and loyalty have...

Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве 25. Октобар 2019 Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику – докторска дисертација Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, представљена је 24. октобра 2019. године на Међународном сајму књига у Београду. Беседили су Високопреосвећени Митрополити црногорско-приморски г. Амфилохије и загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и крушевачки Давид, као и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Свечаност у дворани Иво Андрић (Хала 1А) отворио је хор Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин, а добродошлицу присутнима пожелео је др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије. Поздравивши присутне, Преосвећени Епископ крушевачки г. Давид је рекао да постоје многи аспекти књиге која је одраз речи богословске и Отаца кроз векове. -Доживљавамо је као поруку Отаца која се не да заробити временом, не да се заробити маниром, не да се ухватити одређеним временом, јер је свевремена. Нашем аутору је пошло за руком не само да наведе сва важна и најважнија дела, него да их методолошки истражи, а то ће рећи не да описује постојеће списе и студије, и да их тумачи, него да изнутра – преко рашчитавања рукописних књига и списа светога Марка, познатога као Атлант Православља – ухвати нит и корак са чудесним ликом светога Марка, који не престаје да привлачи нашу пажњу, истакао је владика Давид. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије истакао је да докторска дисертација владике Иринеја показује важност Предања Цркве. -Показује да изван Предања нема истинске вере, а изван тог Предања истинске вере нема ни аутентичног и правог живота. Ова књига је канон и параметар како се може користити научни апарат у свој својој разноврсности, али како се мора у исто време – када говоримо богословски – остати веран вери Отаца, веран вери Предања Цркве. Ова књига је продужено Јеванђеље Христово, а владика Иринеј је, нека опрости, у правом смислу те речи – богослов, нагласио је митрополит Порфирије. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је докторска дисертација владике Иринеја једно изузетно дело о Светоме Марку Ефеском. -Од свих књига и дела која су написана о Светоме Марку Ефеском Евгенику – а писана су и код Јелинâ и код Русâ, и на Западу – сматрам да је ово најбоље дело које је написано о Светоме Марку Ефеском и о суштини његовог богословског учења, поручио је митрополит Амфилохије. Епископ бачки г. Иринеј изразио је радост што су се учесници у представљању дела бавили суштином, садржајем књиге, и што то није био само разговор са упућивањем незаслужених атрибута, епитета и суперлатива. -Ако у томе делу има неке вредности – она не потиче од мене, него од садржаја. Творци тог садржаја су свети Оци Цркве, Учитељи наши. Права теологија постоји само унутар Цркве и ради Цркве, и бива само благодаћу Духа Светога, а не као плод нашег умовања, казао је владика Иринеј. Преосвећени је заблагодарио свима који су допринели настанку књиге под насловом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, а особито Патријаршијској библиотеци – инспиратору и организатору сабрања, Матици српској – саиздавачу, г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, и многим другима. Свечаности у дворани Иво Андрић присуствовали су Преосвећена господа Епископи нишки Арсеније, далматински Никодим и умировљени канадски Георгије, многобројни поштоваоци лика и дела Епископа бачког г. Иринеја. Организатор представљања докторске дисертације Преосвећеног владике Иринеја била је Телевизијска продукција Епархије бачке, а саорганизатор Патријаршијска библиотека. Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светом Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Епархија бачка

Pancir je i planiran da se kupi, i njegova nabavka potpuno ima smisla. Ali ovo veliko uopste nije namenjeno ovakvoj upotrebi.

U mom naselju upravo su ljoticevci Marisava Petrovica sami (bez Svaba) pobili neku omladinu u to vreme. Tu sumicu i dan-danas niko se ne usudjuje da sece. A o Sumaricama ne treba da se trose reci, ko god je u tome i jednu mrvu kriv, sebi je obezbedio vecito prokletstvo.

То што је неко био свет човек не значи да је био непогрешив.

Видео сам тај дебилни текст. Није ми јасно само ко се на то прима.

И многи крагујевачки жртве би можда имали лепу реч о Мити и његовим следбеницима који су их спроводили тог октобра на стратиште. Практично, њихови комшије. Врв. би неки од ђака посведочили и лепу реч за чику и комшију који је обезбеђивао спровод до стратишта. Само да су могли. Тј., дасуостали живи.

Mislim da se ovde više radi o ličnim pizmama nego o procenama da li je neko u stanju da obavlja dužnost predavača, ali 'ajde...

@Mon Amour kako te ne mrzi da non - stop otvaras nove profile? Radis li jos nesto osim sto prckas po tastaturi?

Београд - жене, посао, паре, кирија.

Evo ovo za ove Maksimovce, i sam veruje da ga Vucic nije smakeo sa faksa. Tako da moze taj spin da se stavi ad acta?

Ко је дигао ову тему из менопаузе?

ima piva?

Carigrad, moj Carigrad jel?

Каже владика Николај: "Kad je bila u pitanju Crkva i njena nezavisnost, naš narod se borio, čak i protiv njenih vladika. Kad je jedan vladika u Crnoj Gori priznao papu za poglavara, odmah ga je narod zasuo kamenjem". Нити је владика Николај мислио да би владике требало засипати камењем, нити то ја мислим. Али ми је занимљив начин његовог размишљања о месту лаоса у Цркви.

Nemoj tako brate, vera je uvek ziv optimizam. Proci ce i ova noc, ne moze da ne prodje...