Најбољи чланови

Evo i mene

Hoću i ja da se hvalim. ? crtež - Lena (3 god.): - To smo ti i ja. - O, baš si nas lepo nacrtala. Je l' to idemo negde ili samo isprobavamo haljinice? - Idemo na slavu. Ta slava se zove Ofinger Mihailo. ? Sada to malo umetničko delo zauzima počasno mesto na panou. <3

Posveta u knjizi koju mi je kupila moja učenica koja je sad u junu završila školu kod mene. Što se mene tiče....ovo je moja licenca i sertifikat i sve stručno usavršavanje....

А гле ово Мислила сам да је решила да уђе у ауто, крај

Каже урбана легенда од пре неки дан кацСубили у Дрвару... Што Прворођени није ишо с МиломДодиком добиђе Титову пећину? Каже сказка е да га не би чеко до Сретења дИзађе

@Драшко I mi KONJA za trku, imamo !

To je ozbiljan stepen nasilja i ne treba ga pravdati izgovorima tipa "dokon svet", "nesvesni ljudi"...Ovaj seljački mentalitet svašta sebi dozvoljava .

dočim se Kusturica, eto, nikada nije prostiruosao, nego je napravio Ameriku od Srbije, on se nikada nije "lizao", sa Slobom/Vučelićem, '95. pa su gurali njegovo "podzemlje", a u zapećak girnuli selenićevo "unistvo sa predumišljajem", ili misliš da je drvengrad izgradio sam od svog novca, a ne "prostituisanjem" sa tadašnjim vlastima, Andrić grad, takođe. Samo što se eto,njemu ne uzima za zlo njegovo "prostituisanje", a sve zarad lavova, medveda i Monike koje nam je doneo.

@Плаво Небо Brale be ja se zebaam ovde na forumu. Svi ste mnogo ozbiljni i dobri, mora da ima jedan cirkuzant da se majmunise malo.

Cak ste i mene prizvali na forumsko druzenje samo da naostrim olovku

Sram bilo tebe balavce sto ucitavas nista drugo nego izdaju onima koji je nikad nisu ni sanjali. Jadan je i prejadan "patriotizam" sto se zasniva na mrznji i pljuvanju, i jadna je i prejadna ta jednooka "pravda" koju ne malo vas uporno forsira.

У дискусији да муслиманским теолозима постоји једно основно правило - не дозволити им да дискусију зидају на својим начелима и аксиома. Затим, ме дозволити им да вас увуку у гађање цитатима. То нису аргументи већ секташко конструисање. Њима треба најпре треба објаснити шта је то хришћанство и на којим начелима почива. Да ми нисмо религија Књиге која је пала с неба, да је Библија надахнут а не од Бога диктиран текст. Они о тим основним стварима појма немају. Зато је овај Џевад питао Мирољуба одакле посланице апостола Павла у Библији.. Е кад им се поставе начела хришћанства, онда се улази у дискусију. А не да он начелима ислама, који су дијаметрално супротни, тумачи и критикује хришћанство. Угрин је мислим ово пропусти, допустио да саговорник дискусију води искључиво начелима ислама и да се зато Угрин све време брани. Ја бих му врло радо објаснио од којих је све јеретика Мухамед покупио све то што о Христу пише у Курану. Па бих га онда питао, на пример, ако Мухамед није плагирао, одакле онда речи, иначе у исламу омраженог апостола Павла у Курану - да Бог онима који га љубе припреми оно што око не виде, ухо не чу и у срце човечије не уђе? Па бих му онда показао да његова логичка спекулација, ма била чак и формално исправна, не може да буде мера суду о Богу. Па бих му навео пример да логика пуца чак и у природи овога света - квантној физици, а камоли у оностраној природи несазнајног Бога. Итд... Па бих га питао да ли је Бог љубав? Па ако каже да јесте, питао бих зашто те речи нема у Курану? И кога је Бог љубио док не беше света? Итд, итд,... Можда једном и одлучим да обновим старе дискусије које су биле пре неколико година овде на форуму. Али, само ако успем да себи дам одговор на питање - чему?

Пријатељу, не мешај мој занос, комплимент упућен дами и љубазност са флертовањем и другим керефекама.

Пишеш да те мори нека неодољива и необјашњива жалост. Телесно си здрава, кућа пуна, али срце празно. Управо срце ти је пуно мрачне жалости. Приморана одлазиш на забаве и весеља, али то још више повећава жалост. Пази добро, то је опасна бољетица душе. Она може душу сасвим умртвити. Такву жалост Црква сматра смртним грехом. Јер по речима апостола има две врсте жалости: жалост која је по Богу доноси покајање за спасење – а жалост овога свијета смрт доноси. Код тебе је очигледно ова друга врста жалости. Мора да си имала много ситнијих недела и грехова, које си сматрала безначајним, па их ниси исповедила ни покајала. Као стара паучина они су се сад ухватили око срца твога, и створили су као гнездо за ту велику жалост, коју зла демонска сила злурадо подржава у теби. Зато прегледај цео живот свој; учини једну нештедну смотру над собом, и исповеди све. Исповешћу ћеш дом душе своје очистити и проветрити. И ући ће у тебе свеж и здрав ваздух од Духа Божјега. Потом почни храбро чинити све што је добро. Почни, рецимо, са милостињом у име Христово. Запамти: у име Христово. Христос ће то видети и осетити, и убрзо ће ти даровати радост. Дароваће ти неисказану радост, коју само Он даје, и коју никаква туга ни мука ни демонска сила не може помрачити. Читај Псалтир. То је књига за жалосне душе, књига утехе. Господ нека те ускоро обрадује. (свети владика Николај)

Диди Мајке, колко сам Леп. Нема право, нема даљше !

А ови њихови мисионари, уз сво дужно поштовање, ме јако подсећају на наступ Јеховиних сведока. Имају набубану и увежбану шему уз помоћ које хватају саговорника у машину. Али, то ако се зна, онда се само извуку носеће цигле и све се руши. Међутим, када саговорник дозволи да га увуку у ту машину, онда је ситуацији да се све време брани, што смо на овом снимку и видели. Такође, треба бити и јасан у преношењу суштине хришћанства. Они појма немају шта хришћанство јесте.

zato je Ceca, srpska majka, ona je pevala samo kontaverznim bizmismenima, Legiji i Velji na uvce

Ne kazem da volite samo nam je razlicit prag tolerancije, ocigledno. A razboritost nam nije pojelo "srbovanje" vec srpski kosmopolitizam, no ... Za Balasevica znam jos od "razdeljka" pa preko triput sam video Tita i dalje, i gledah kako se iz jednog jugonostalgicara pretvarao u nacionalistu sa pokvarenim kompasom posto mi se cini da ni sam vise ne zna ko je i kome pripada. Zdravko Colic, Bregovic npr. su takodje iz mesovitih brakova i stvarali su nesto u proteklih nekoliko decenija na ovim prostorima ali se nisu prostituisali sa svojim nacionalnim priradanjem, osecanjima, "maternjim jezicima" i sl. zadrzali su neku neutralnost i pristojnost i to mi je mnogo vise za postovanje nego Balasevicevo ljigavisanje.

Izvor

Bravo, Drale! Neki uspesi su veći od drugih velikih uspeha. ?

volim fonetiku a Lusi mnogo dobro obajsnjava A bit of vowels...

Ta neka moja generacija '70 je rasla na stihovima Balasevica, pa ti koncerti u SC devedesetih ... ni sanjali nismo kakav ljigavac je. Vest sa rimama i solidnog humora. Sada mogu samo da kazem "zao mi konja" ...

Новац и несрећа Мт 11, 20-30 Тужну смешноћу начина нашег живота није могуће схватити у овом потрошачком друштву. Чак се ни одласцима у цркву не извлачимо из пустопашне свакодневнице. Гледам једног протопопа који је гори од сваког аутомеханичара, а војни је намесник, будући Понтије Пилат. Човек нема везе са нашом светом вером и љубав га уопште не занима. Занима га „само бизнис – али фер, црквени бизнис“, по његовим критеријумима и по његовим речима. Баш је овај интересџија усрећио нашу свету Цркву. Тај клерикалиста не види људе, он види само посао и материјалну корист. Један тај напрсни крст о његовом врату. Међутим, духовно развијенији свештеници, верници, потпуно неутрално, мирно, умносрдачно гледају на наше људе бијене капитализмом и сасвим уморне, полугладне и полупсхихотичне траже и налазе излаз из напетости у којој су саплетени. Већини православних Срба живот се одвија у свакодневном досађивању које нема краја, јер већ сутра дан почиње и завршава на истоветан начин. Ноћу спавамо или месечаримо, одмарамо се или вештичаримо да бисмо опет били радни на радном месту. Радимо за плату, ако је могуће дочекамо тај пораст од 5 или 10 %. Са платним кофертом у руци луњамо обилазећи излоге, претражујући трговине. Одмеравамо своје имовно стање са ценама истакнутим на роби, стварима које су нам потребне. А ако је на нивоу наше куповне моћи, улазимо у продавницу и купујемо. Сестре су избирљивије од браће. Сестрама се не може подвалити, а браћи може, јер су старе наивчине. Купујемо јестије и питије, е да бисмо га појели и попили. Међутим док слатко једемо и попијемо ипак слутимо да и нас једе време и овај приглупо устројен начин живота. Пунимо се и празнимо. Одвратно је што сам рекао, али је истинито. Живот у овој досадној вожњи троши попут мотора. После подне даме пију кафе и чајеве, а господа „беванде“ и „гемиште“. Узбуђујемо се читајући угледни лист „Курир“ и гледамо утакмицу Звезда – Партизан. А потом, сећање на обично, на свадбама мојих сестрића, братанаца и унука, неко од рођака наручи за мене две песме: „Има један кућерак у Срему“ и „Нема раја без роднога краја, нема милине без Херцеговине“. И с обзиром на то да сам „тетка“, плачем ми се уз те песмице, али још успевам да суздржим сузе. Они дубокомисленији истражују узроке и сврховитости света и живота, те у очају поставављају себи питања: „Је ли то заиста све?!“ Они су бегунци из овог омађијаног шара који ограничава и раслабљује домет духовних видика. Такви су од реда Црногорци или Херцеговци, јер настоје да се снагом дух-душе издижу из ове жабокречине свакодневнице да их властити богоум издигне из баналне стварности, опипљивог, према невидљивом, али Присутном, Стваривом, у Ком налазе свој узрок и смисао. Од тада живе своју веру и схватају да границе свог живота морају продужити, од вечне смрти далеко, даље – све до у вечност. Ни у духовном животу се не одричемо баналне „земаљске стварности“, али она сада постаје подржаватељка и надзорница телесног живота у ком се светоотачком мудрошћу отвара онај продужетак – дух-душевни, односно духовни који је у Богу и који је обожење. Многи и многи немају снаге, а ни молитвене подршке духовних отаца, те ни благослова да остваре духовни живот на путу обожења. Многи не могу да се размреже, одхрвају од хоботнице са хиљадукраким пипцима тог баналног, од рођења уходаног живота, па скоро редовно под његовим рушевинама налазе свој свршетак. Улажење у свето , царскосвештеничко из оземљаналог, неплемићког, увек је веома тешко и траје око двадесет година уредног литургијског живота и уз обилно надахњивање Духом Светим благодат се само умножава. Међутим, веома је погрешно ако продуховљење покушавамо собом и сами, без духовника. Они пак који уђу у благодатно стање временом успевају да пробуде, па и продубе своје дарове – закопано благо. Одједном се човек нађе на сасвим друкчијем, благодатном, животном путу, као што је то недавно био случај драмске уметнице, чланице Југословенског драмског позоришта, †Марије Милутиновић. Њено обраћење и покајање блаженопочивше истакнуте драмске уметнице †Марије Милутиновић. Имао сам част да јој будем сведок на Страшном суду Божјем, да примим њену задњу исповест. Мој брак није био успео, говорила ми је, али сам сачувала уљудне односе са својим бившим мужем, јер сам се у њему остварила као мајка. И више од тога, моја кћи Милица, унук Вања и зет Бранимир су ме увек изнова усрећивали. Сутра или прекосутра ћу вероватно умрети, и умрећу у миру са свима и веома радосно, задовољно срећна. С обзиром на то да сам морала да негујем мајку, родитељку моју, на самрти, живела сам код ње у Франкфурту. Мој проблем је била охолост живота, мада сам је ја називала љубав. Нисам умела да волим, свети оче, те ми се чинило да и мене нико не воли. Понело ме је ипак волео. Тек када сам у Гајлнау, у скиту Светог Спиридона упознала великодушност оца Василија (Basilius) Гролимунда, свештеног схиархимандрита, Светогорца, Швајцарца и имаоца Молитве Исусу, открила сам да права хришћанска љубав заиста постоји. Он ме је духовно потпуно отрезнио потањем: „А кога ти сестро волиш?“ Марија, заиста блажена, умрла је 2. октобра и сахрањена 3. октобра 2006. године на Новом гробљу. Земаљска уметничка слава коју је уживала само је доводила до очајања. Њен проблем је била љубав. Осећање да је нико није волео. Чинило се да је привиде љубави куповала. Када је упознала светог оца Василија, његову свештену великодушност и дубоку побожност, открила је да права љубав постоји и управо од тада постала је вечита искушеница, напустивши потпуно свој глумачки занат. Ова преоријентација од врхунске глумице до обичне беле искушенице је плод мењања животног става, пошто је осетила крајњи умор од досадашњег начина живота. Осетила је, Марија, истинску пажњу и праву љубав свештеника, монаха и верника, те и чула, Христов позив упућен управо Марији сличнима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Мртвосанима од умора је свакако потребан одмор или ће од премора издахнути. Своје телесне снаге људи не одмарају било где. Промена околине мора да донесе и одмор од радног места, од наше веома угледне дневне штампе, од телевизијских програма, од прјатеља и непријатеља, од лактова којима су били закрпе, од стопала којима су били гажени, од језика који су оговарали, осуђивали и оптуживали, од клипова које су подваљивали. Ипак, заморнији је онај умор који долази из дух-душе, јер се према животу нисмо правилно поставили, јер се нисмо нормално определили, те и веома залутали. Тражећи после тих ломова, ми смо се извргли сатирању, опасностима и сувишним бременом грешења која би сигурно изостала да смо остали на правом Путу. Разочарани од укућана, од деце и брачног друга, љубавнице и проститутке, твз. партнера у ђаволским пословима; разочарани у себе и заједницу у којој живимо и радимо, због назовидуховних помија којима смо хранили, знамо да нам је срце израњављено странпутицама, те отворена због упражњавања греха, свог и туђег. Дуго већ, не знајући ко смо, шта смо и зашто смо, лебдимо, левитирамо у безтежинском стању у ком кључа и дави мучнина и тера нас на повраћање. Дрогирали смо се, пили погрешне лекове, бежали од здравља. Тражили смо мира тамо где га нема – јога. Тражили смо мир, а налазили немир; прижељкивали смо несрећe. Начин живота нас води у потиштеност, очај, самоубиство и у психозу, у лудило. То је до данас случај милиона оних који нису имали снаге да промене околину (амбијент), да се окрену поштењу, пријатељима и здравој храни, као што је то чинила наведена глумица која се сада радује у Царству свога Господа. Сам јој Господ беседи: „Пој из свег грла... (Марија). Кликћи од радости... твој Цар се ево теби враћа: правичан је и победоносан“ (Зах 9, 9). Е то је она права околина за одмор и духовну обнову. Срдачно пријатељевање са онима који је „праведан и победоносан“, који доноси „мир народима“ (Зах 9, 10), који је „кротак и смирен срцем“ (Мт 11, 29)... А то значи бити на извору те погажене правде и на домаку победе над својим утученим стањем, на извору тако потребног мира, радости и тако дирљиве кротости. Мир, радост и кротост уравнотежују и изводе из немира и духовног нереда у савршену тишину, која се може продужити у тиховање, у безмолвије, односно у стање без дрхтања савести која је коначно растерећена и у миру. Све ово што сам рекао у овој беседи је лепше и боље сажето код апостола Павла: „Ако живите по тијелу, помријећете“; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете“ (Рим 8, 13). Са овом идејом суочавају се „мудри“ и „безазлени“ (Мт 11, 25). Ови први у име „мудрости“ забацују овакво умовање као отуђење човека од земаљске стварности. Господ Христос и Црква поручују да се не ради отуђењу већ упутству за целисходну и часну употребу земље, схватајући је као кутак, са ког ће једном бити наш унебоход вере, наде и љубави у Божијем наручју. Зато су безазлени у праву када у љубави када у неопходној кроткости и смирењу примају Реч Божју за коју је историја доказала обистињује на овима који је као такву пружају, као на онима који је обезвређују. Ево, бирајмо, јер смо још у времену бирања. https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/2359070694359721

Krava: Treba nešto - mleko, sir, kajmak, surutka, čokoladno mleko, puding /jagoda, vanila, čokolada, miks/? Comi: Ništa, hvala. Krava: Ako zatreba, znaš gde sam. Ajd' zdravo.

mene su nedavno pitali poznanici, sta cekam po pitanju dece, i hoce li biti sta...rekoh: sta te boli ona stvar sta ja radim u mojoj spavacoj sobi, posle su se sklanjali kad me vide

Обећање (2016) Синоћ сам одгледао, много добар филм, потресна прича о страдању Јермена: The Promise: Die Erinnerung bleibt (2016) - IMDb WWW.IMDB.COM Directed by Terry George. With Oscar Isaac, Charlotte Le Bon, Christian Bale, Daniel Giménez Cacho. Set during the last days of the Ottoman Empire, The Promise follows a love triangle...