Најбољи чланови

Немачке машине су нешто из области „sehr gut“. Тој области припадају баварске прерађевине од меса, попут виршли, кобасица и осталог. Томе треба додати и кисели купус, кнедле, печене патке, и томе слично. Органско кулинарство овде стаје раме уз раме са савршенством немачке технике. Осим виршли, простиру се многоброје сорте пива, весели људи у националним костимима, и огромна количина туриста, што као резултат даје познати Octoberfest. Због њега и вреди, чини се, посетити Баварску. Чини се... Сасвим недалеко од Минхена, негде на двадесетом километру налази се градић Дахау, који вреди посетити много више, него било шта друго у овим крајевима. Пиво је пиво, и ништа више. А Дахау је откровење о тамној страни медаље немачке организованости и откровење о човечанству уопште. До долазака нациста на власт, ово место је, захваљујући изузетном сезонском колориту, привлачило пажњу само уметника-пејзажиста. Почевши од 1933. године, овде се оснива експериментални логор за преправљање људског материјала према новом поретку, а такође и за рециклажу оних који не журе да се прекроје. Причају да су житељи логора Дахау на изборима као један гласали против Хитлера, и дим из пећи крематоријума је за њих постао посебна одмазда од стране нове власти. Дим из пећи...Тешко је замислити шта значи годинама удисати гареж из пећи, гледати узаврелу трубу и знати шта – тачније: кога гурају у пећ из дана у дан, уредно као по механизму часовника. Још увек није био потписан Минхенски споразум, нису Судети отишли Немцима, није дошло до Аншлуса Аустрије, још су се на своју војну снагу надале Пољска и Француска, ни не сумњајући да ће доспети под менгеле Вермахта током предстојећих недеља. Тек предстоји све што је у вези са Другим светским ратом, а овде, у Дахау, се од почетка 1933. године, ради пуном паром. Овде довозе оне, које режим сматра за „генетски отпад“: јевреје, проститутке, цигане, преступнике, душевно оболеле. Од идеолошких противника – комунисте, религиозне прегаоце, бунтовнике против режима, Јеховине сведоке. Народ и Рајх морају бити чисти! Такав је циљ. И логор, а затим цео низ сличних логора се организује са циљем „расне и социјалне хигијене“. Истина, некад је боље мање волети чистоћу. Човек у логорским условима постаје извор биолошких сировина (кожа, кости, органи) и материјал за експерименте. На живим затвореницима, претходно лишеним статуса човека, раде експерименте о томе како на организам утичу нагле промене притиска, на ниским температурама. У најбољем случају, он (затвореник) може бити стрељан, као живи нишан, тако испада природније. Тако су и овде радили, обучавајући нове војнике. Али Хитлер је маштао о савршеном војнику. Маштао је о мешавини машине и човека, о створењу које се не боји смрти, бола, мраза, екстремних оптерећења, не зна за саосећајност, итд. Нацистичким лекарима је било много боље, много ефективније да испитују лекове и специјалну муницију не на мишевима и зечевима, него на људима, преименованим у „потчовек“. Одводе људе у гасне коморе, оперишу без анестезије, држе голе на снегу, и све то описују, мере, анализирају. Потом, господо, медицина може смело коракнути напред, и многа велика достигнућа, може бити, имају такву тајну историју, да пацијенти који су оздравили, боље да ништа о томе не знају. Логор је радио као часовник. О неким нервним ломовима, покушајима самоубиства, или случајевима саботаже од стране радника логора нема никаквих података. Ако их је и било, остали су на нивоу појединачног случаја. Људи у униформама СС (бројали су се у хиљадама) методички и исправно су радити свој „посао“, као да су били запослени на фарми меса, или у машинској индустрији. Они су исто тако исправно жвакали доручак, ручак и вечеру, не губећи апетит, и не мучећи се нападима мучнине. Вероватно су прослављали исти онај Октобарфест. Мирно су спавали, писали писма женама. Фотографисали су се, узгред речено, испред гомиле трупова. Одлазили су на одмор, и на одморима зачињали децу. Смејали су се, слушали музику – може бити Вагнера или Бетовена, маштали о животу после рата. Испоставило се да је човек способан за то. Све је то у њему садржано. Треба само поверовати у идеологију партије која је победила, у националну или другу величину. Довољно је да се изнутра пређе нека граница, или просто да се научи не размишљати. Довољно је, могуће, осетити посебну насладу у мучењу жртве, која не може ни да бежи, ни да се супротставља. Не знам шта још. Али, начинивши унутрашњи напор, човек је способан на нечувено. Нису само немци такви. Оно што је могао да ради немачки Ханс, или Јохан, могу, да раде и руски Иван са енглеским Џоном. Треба само над њима темељно и искусно порадити. Дахау није откровење само о Немачкој, колико о самом човечанству. И сломљени 1945.г. нацизам, и комунизам који је самостално умро, и данашњи храбри (у многим појавама ништа мање фашистички) либерализам су само форме политичког постојања једног истог материјализма. Безбожности, кратко речено. Разноликост идеолошких безбожности, доведених до граница логике, и апсурда. Ево шта је достојно Нирнберга. Амерички војници, који су ослободили Дахау, без суда и истраге су одмах након ослобађања, изрешетали скоро без изузетка све раднике логора. Неке су голим рукама удавили и раскомадали преживели затвореници. Укупан број тих жртава је преко петсто. На рачуну бивших заробљеника је 40 убијених нациста. Ова борба је добила назив „битка у Дахау“. Нико после није размишљао да за то суди америчким војницима и официрима. Пошто су пећи тада још увек биле вреле, а гомиле трупова, тачније костура, лежало на све стране, и свака од четрдесет и више барака била је толико натопљена страхом и смрћу, о судским процесима било је смешно и говорити. Сада овде шетају туристи. О чему размишљају, Бог зна. Вређа само то што се многи од њих фотографишу испред пећи, исто онако како се фотографишу испред Кеопсове пирамиде, или моста Риалто. По мени, ова манијакална страст за фотографисањем свугде (чак и овде) сасвим се добро уклапа у општи списах бизарних и страшних ствари на које је способно човечанство. Узгред речено, овде у Дахау, седео је и протестантски пастор Мартин Нимелер. То је онај који је после рата рекао надалеко познате речи о свом и туђем ћутању, када су нацисти долазили да хватају комунисте, раднике, јевреје... „Ћутао сам, – говорио је Нимелер, – јер нисам био ни јеврејин, ни комуниста, ни радник. Када су дошли по мене, није имао ко да стане у моју одбрану.“ Овде је са правима „специјалног затвореника“ седео, заједно са патријархом Српским Гаврилом златоусти проповедник Христове истине и лепоте, епископ Жички Николај (Велимировић). Овде је његова вера прошла још једно ватрено жариште, које има снагу да убије. И када је, према његовим речима, немачки официр питао да ли и даље верује у Бога, Николај је рекао: „Не“. Али то није било оно „не“ које је очекивао есесовац. „Сада не само да верујем у Бога, ја знам да Он постоји“, – рекао је епископ. Ако газиш шљунковитим стазама логора Дахау, ако покушаваш да продреш и да замислиш ШТА се овде дешавало, онда много тога, неприметно, може да се промени у теби. И када у повратку видиш немачке натписе типа „Ausgang“ (Излаз), ови тевтонски натписи претећег тона одједном наводе и тело и душу да се најежи. Разуздани немачки празници такође губе на својој привлачности. И сав тај хваљени, као машина усклађен живот престаје да ти се осмехује. Почиње да ти се руга. Тамо треба одлазити, ако идеш у Минхен. И носити оданде не само тело напуњено немачким напицима и ђаконијама, него и избезумљену и уплашену душу. Преплашену позадинском истином о томе, какав кошмар може да се крије иза речи „човек“, „нација“, „педантност“, „ред“, „цивилизација“. Узгред, мерећи живот историјским мерама, то јест, мало већим од просечног живота појединца, све што се десило у Дахау (Равенсбруку, Бухенвалду, Аушвицу, Собибору, итд.) десило се буквално јуче. Протојереј Андреј Ткачов

Нека ми неко одговори зашто било који град мора да буде центар хришћанства.Да ли је то Бог негде одредио. Ако су људи одредили људи могу и да промене.Ако неко каже Јерусалим, па шта је све Спаситељ говорио о Јерусалиму. Што се тиче канонских територија Српске Цркве.У доба Пећке патријаршије наше најзападнијее седиште епископа било је у манастиру Марчи у Сласвонији. Његова титула била је марчанско-вретанијски. Ово друго је значило британски јер се сматрало да је Британија најзападнија територија на којој можда има православних.Значи под нашом јурисдикцијом је био цео запад.Наравно Пећка патријаршија је укинута а шта је са канонским територијама? Шта је са Карловачком митрополијом и њеним територијама?

Ево ја мало тебе да нервирам. Са св. Симеоном Сплунским. Вели да је Папа глава свих владика: When the Latins say that the bishop of Rome is first, there is no need to contradict them, since this can do no harm to the Church. They must only show that he has the same faith as Peter and his successors… then he will be the first, the chief and head of all, the supreme high priest (Dialogue in Christ, 120A-B). Такође, када би се Папа врнуо у православље we will say that he is apostolic and first among all other high priests and we will submit to him not simply like unto Peter but like unto the Savior himself. But if he is not successor in the faith of these saints, nor is he successor of the throne. Not only is he not apostolic, neither is he first, nor Father, but he is an adversary and devastator and enemy of the apostles (Dialogue in Christ, 120C-D). Све у ПГ 155.

Ево мало да нервирам @Zayron

Посл`о ми ПреЦедник писмо. Захваљује ми се што ми је укр`о пеМзију. Каже да бРез тога не би успео да стабилизује државу. Душеван неки човек.

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10210761966275752&set=a.1182438611620&type=3&theater

Знао сам да ће тема, кад допадне у шаке другог клирика на овој теми тј. латинског потрчка, да се разводни што њему и осталима који веома споро капирају одговара. Ова тематика је веома комплексна и захтева потпуно укључивање мозга што некима очигледно никако не одговара али то је њихова ствар, ми идемо напред.

Радуј се, Михаиле, велики Архистратиже, са свима Небеским Силама!

Митроплит запорошки и мелитопољски Лука назвао Порошенка савременим гонитељем Цркве https://spzh.news/ru/news/57663-mitropolit-luka-nazval-poroshenko-sovremennym-gonitelem-cerkvi

Legendarna, prepevana mnogo puta... ...

I was today years old...

Нисмо сви из Београда. Нити смо тамо студирали, или радили, или већ нешто..Уствари, два наслова у размаку од неколико минута са почетка ове теме збуњују. Толико чудноватих вести ових дана у новинама и на интернету.. Ја више не умем да читам новине. Ни вести било које врсте.

Игор Ђорђевић https://goo.gl/images/rk7JQi

Jeste, dodjes na sever i kazes ja ne volim zvezdu, (il na jugu da ne volis partizan) i prosto imas drugacije stavove... Jednostavno, postoje okruzenja u kojima je upadljiva oskudica civilizovanog ophodjenja i takva mesta treba izbegavati.

The Kingdom of Heaven is upon you

Eh, kad bi baba imala ... mada, svašta je moguće, šalu na stranu. Ali, krajnje malo verovatno.

Oke, padre. Aj sad malo vidi šta se događa na onoj o.Gorana temi o stvaranju. Videh da si nešto prozvan

Pa nemoj da se preganjaš... ćaskamo... zanimljiva tema... Ne znam odakle ti takva ideja? Što bih imao problem da se složim da je platno staro oko 2000 godina ako za to postoje valjani dokazi? Nije kao da bi to dokazalo da postoji Bog, baš kao što i to što je platno falsifikat ne dokazuje da Bog ne postoji... Neću odbaciti ni jedan dokaz samo zato što mi se ne sviđa rezultat... na koja testiranja vlakana misliš? Santijeva? Njegovo testiranje odbacuje sama RKC jer se ne zna dovoljno pouzdano da li su uzorci autentični. Santi je uzorke navodno dobio od tipa koji je učestvovao u uzimanju uzorka uzetog za ono radiokarbonsko datiranje, i to su navodno vlakna od ostataka onog uzorka... nema pouzdanja u autentičnost uzorka, čak i kada zanemarimo da je u pitanju prilično nekonvencionalno datiranje... Postoje pitanja (kao i ovo sa dimom) ali postoje i odgovori... pošto pokrov nije sekla baba sa dioptrijom koja je tog dana zaboravila naočare, nego stručnjaci i pošto i danas može da se vidi koji deo je odsečen, nema nikakve sumnje da nije u pitanju kasnija popravka, nego originalni deo platna. Ako uzmeš u obzir sve hipotetičke mogućnosti i sve hipotetičke primedbe, ne postoje nepobitni dokazi o bilo čemu... inače ne postoje dokazi van matematike i sličnih aksiomatskih sistema, ako ćemo da idemo u filozofska sitna crevca... bez aksioma, uvek možeš da nađeš neko "a šta ako...", eto i ovde umesto dima i zakrpa možeš uvek da kažeš: a šta ako je svemoćni Bog ubacio nešto ugljenika u platno da testira našu veru? Međutim, ako pričamo o naučnoj uverenosti, može se sa velikim nivoom naučne uverenost tvrditi da je radiokarbonsko datiranje dalo ispravne rezultate, zbog procedure koja je korišćena i nepostojanja ozbiljnih primedbi. RKC naravno uvek može da organizuje nova ispitivanja, ali su oni odlučili da to ne rade... mensčini iz jasnih razloga... Nisam izneo kao nekakvu apsolutnu i neprikosnovenu istinu, pa ne znam čemu i ti navodnici tu... ne iznosim ništa nikad kao apsolutnu istinu... rekao sam da to "pouzdano znamo"... a to znamo onoliko pouzdano koliko pouzdano znamo starost bilo kog predmeta iz tog vremena (za slučaj da se upustiš u razmatranje pojmova "pouzdano" i "znamo"), jer imamo radiokarbonsko datiranje tog predmeta, veoma pažljivo urađeno od strane tri nezavisne laboratorije istovremeno, a koje odgovara i starosti najstarijeg dokumenta u kojem se taj predmet pominje. Za koji drugi predmet imamo bolje i pouzdanije dokaze o njegovoj starosti? Ali ja ne insistiram na nekoj vrsti dokaza, ignorišući drugu vrstu dokaza, zavisno od toga šta dokazuju... bojim se da neki drugi to rade... tj. da će neki drugi dati prednost rezultatima istraživanja koja su urađena pod potpuno nepouzdanim i nekontrolisanim uslovima od strane ljudi koji imaju želju da dobiju određen rezultat, nasuprot istraživanju koje je urađeno veoma pažljivo pod okriljem i kontrolom RKC ali od strane nezavisnih institucija. Ne diskriminišem po vrsti dokaza ili rezultatu, već po pouzdanosti procedure... kad/ako RKC ponovo osmisli neko istraživanje tako što će uzeti uzorak i poslati u nekoliko nezavisnih, ozbiljnih institucija pod strogo kontrolisanim uslovima, prihvatiću te rezultate, kakvi god da su.

Не пада снег де прекрије брег...

Немам намеру да се прегањам око овога. Писао сам ти по сећању на ствари које сам некад читао без неког удубљивања у тематику. А сада немам времена да се удубљујем само да би са тобом расправљао јер се ти нећеш сложити, чини ми се, ни да ти се изнесу докази у другачије. Ти ћеш прихватити радиокарбонске доказе из 80их (тада ли беше?), а одбацити друге врсте доказа (тестирање влакана у последњој деценији) који говоре да је она стара негде око 400 г. са плус минус 400 година (95% CI) или друга која говоре да је 90 г. са плус минус 200 г. (95% CI). Али има још и других аргумената. Чињеница је да око радиокарбонског датирања остаје много питања и ово са ватром је само једно од њих. Постоје питања и око тога да ли је или не део који је тестиран (одсечен са краја) каснија поправка, или контаминиран на разне начине итд. Оно што се са поуздањем може рећи јесте да не постоје непобитни докази о датирању плаштанице. Не може се са великим нивоом уверености (научне) тврдити ни једно ни друго. Оно што сам ти рекао рекао сам ти зато што си изнео као "апсолутну и неприкосновену истину" то да је плаштаница из 14. века. Наспрам томе може да се изнесе исто тако "апсолутна и неприкосновена истина" да није тако. Ако пристрасно инсистираш на једној врсти доказа, а игноришеш другу врсту доказа, онда свако онај ко каже да је плаштаница из првог века и истински Христова, има апсолутно право да то тврди, по истом основу. Игноришући једне доказе и инсистирајући на другима. За моју веру то не значи нешто много, ни овако ни онако. Требало је да идем 2015 г., када је папа Бенедикт одобрио да се плаштаница изложи на поклоњење, и већ је све било заказано, међутим искрсло је нешто, и на жалост нисам могао да одем.

@Поуке.орг инфо Ало, администрацијо, само да вам кажем да вас волим. Нисам сардоничан, нити саркастичан, нити пијан, иако је пет ујутро. Немате појма људи, стварно вас волим <3

Jadna Simka .

Eл био Никодим тамо?

Ево једна анегдота; Једно вече, био сам у гимназији, ја и другар идемо на неки металски парти. Тај дан је дошла света икона Тројеручице у мој град и људи су ишли на поклоњење. Идемо ми тако кроз један паркић, ја ложевина набилдовани металац у црном мантилу, висе са мене ланци и лобање, он исти такав, црна кожа, косурина, и носи обрнути крст око врата. Тако стали ми у парку и вулгарно пишкили, идемо даље и причам му како моја разредна води то вече дебиле из мог разреда на поклоњење, он се смеје цркава од смеха, потсмевамо им се ми гордо и сласно, кад одједном чујем ја неки метал пада на бетон, клинк-кланк! Погледам ја доле а оно његов обрнути крст од челика, распо се у три дела као брусилицом исечен, врућ, само му патрљак виси око врата. Чудимо се ми и уплашисмо, гледам ја у мрак није ми ништа јасно, тражим кога ал не вреди, наставимо даље но обојица ћутимо о томе целу ноћ, ни реч, правимо се луди. Правдам ја у себи како је то неки шкарт ко зна шта је он ту радио, ма нема шта не смишљам. И тако и би, ништа ме то није поколебало, наставих ја са својим атеизмом још 8-9 година. Ето како изгледа бити рационално биће које само чека доказе, иначе би поверовао.

To.

Потражићу. Мислим да има негде у Метафизици. Но ово ти је стандардно што се учи на филозофији. М. Арсенијевић у Простор, Време, Зенон говори о томе.

О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.

Слично је било пре неку годину, ако се не варам, у Новом Саду, када су медији објавили да је освештана вода у Градском водоводу. Тачно, али тамо је поп само светио водицу у просторијама Градског водовода за њихову славу, а није сипао ту водицу у цеви као што су сви помислили. Да је то заиста урадио био би моментално рашчињен. То је исти тај механизам...

Пре пар година се у нашој кући затекла путница намерница, монахиња Нада. Ја већ нисам живела ту, али и дан данас, када одем тамо, са мајком је спомињем као уснулог члана породице, иако се никада нисмо лично упознале. Пут је навео да сврати код нас на свом путу у оближњи манастир. Касније је често свраћала и недуго затим се упокојила. Много тога нас је научила. Својим скромним посетама, сваки пут унела нову веру, нову наду. Чак и охрабрила за тешке будуће дане, који су врло брзо након њеног упокојења стигли за нас. Научила нас је да се светој Матрони молимо речима: Пресвета Матроно, замоли нашег Господа драгог да опрости грехе наших родитеља и прародитеља. Сигурна сам и често осетим да се и тамо још увек моли за све нас. Та предивна жена. Монахиња Нада.

Viva la libre

за Анђелију сестру моју и мене (Биљана)

@Milica Bajic Бог да му душу прости.

Господ да му подари царство небеско и породици утеху Милице не тугуј него се Урадуј зарад себе и зарад његове душе Нека те Господ успокоји и подари радост ? Sent from my iPhone using Pouke.org

Gospode, molim za pokoj duše usnulog raba Tvojega Dušana...

Hrastovi stari 300 godina... ... https://www.facebook.com/iartGaleria/photos/a.200750920736246/331137734364230/?type=3&amp;theater

Ето, то је екуменизам! И, шта има лоше у томе? Ово су најочигледнији примери да је екуменски хришћански дијалог, дијалог љубави, нешто најлеше тј. једино лепо што нас је задесило у ХХ веку...

Sozercavanje, ( ovako moze da deluje ) .... .... ( ) ... ( malo da pokrenemo temu ) Meni je ( sozercanje ) krenulo, kada sam se jednom peske vracao iz kafica ( u kojem sam radio, van grada jedno 6 -7 kilometara ), pomalalo pijan, dok je padala kisa kao iz kabla, usput sam, onako pokisao , naisao i zastao kod mesta na glavnom putu za grad, gde su cetiri mlada zivota nastradala vozeci prebrzo svoj auto. Tu, na tom mestu, sam ( nekako ) shvatio da me je sam Bog cuvao svih tih ( ludih ) godina, prekrstio sam se, pomolio za nastradalu decu i posle nekih 1 - 2. godine poceo sam polako da idem u crkvu ( narocito sam cesto odlazio kod o.Tadeja u Vitovnicu) Svaki put, kada prodjem pored toga mesta , setim se ovog dogadjaja, prekrstim se i pomolim za duse tih decaka.

HTML, CSS i JS су алати за "кориснички интерфејс", тј. служе за приказивање странице у корисничком browseru. На пример, кад отвориш страницу са неког веб сајта па се "откачиш" са интернета, све што и даље ради је то. Онај који најбоље знаш. А зависи и колико је комплексан сајт. За статичне сајтове који само приказују неке информације треба ти само неки мало бољи едитор (попут Notepad++ који смо помињали и слично). За сајт као што је овај, где корисници додају информације, треба ти Visual Studio или нешто слично. "Фронт" прави кориснички интерфејс, "бек" прави позадинску логику апликације. Али то није увек тако подељено, програмери често раде и једно и друго. То је везано за врсту апликације коју правиш. Ако правиш активни веб сајт онда је то веб програмирање. Ако правиш Windows-Linux итд. апликацију онда је то "десктоп" програмирање. Ако правиш компоненте оперативног система или слично онда је то "системско програмирање". Онда има и "embedded" (уграђено...?) програмирање - кад програмираш микроконтролере (који управљају разним уређајима). Имаш и "мобилно" кад правиш апликације за мобилне уређаје. Програмирање игара или графичких апликација су такође веома специфичне области које захтевају посебна знања...

Да ли је по твом мишљењу добар почетак ако се ураде 2-3 сајта као препорука за неко запослење у том сектору?

Ovo je pravi uzor muške ljepote, a ne ovi metroseksualci

Ne znam, skoro sam videla jedan par, oboje su onako neugledni fizički, ali način na koji su se oni gledali, ljudi moj, pa kao da su sami na svetu... Bukvalno su se ogledali i videli se onako kako ih onaj drugi vidi, kao da je su najlepši na svetu... I stvarno su i meni bili mnogo, mnogo lepi... Ne, ono što nas čini lepim, to je pogled drugog.... Volim i kad vidim par u zrelijim godinama da se tako gledaju. Tu ima sad manje strasti, ali opet čine jedno drugo savršenim... ili kada dvoje čekaju dete... Pa ti pogledi su meni beskrajno romantični... "Moj je dragi moj i ja sam njegova, on pase među ljiljanima."