Најбољи чланови

Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају, након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему у част, али и богослужење Цркве. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20.јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7.јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована (11. септембра). Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника) Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи заузима посебно место у богослужењу наше Свете Цркве. У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније на Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег). О празнику Усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик, (синаксар празника). Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. Према речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: "Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину." На вечерњем овог празника имамо три Старозаветна читања: Из књиге Пророка Исаије, Пророка Малахије и из прича Соломонових. На јутрењу се чита одељак из Матејевог еванђеља, као и синаксар који описује празник. На Литургији имамо Светописамска читања из Дела апостолских, као и читање из Марковог еванђеља. Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. О посту на празник усековања часне главе Св. Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Црква нас на овај празник подстиче на пост угледајући се на благословени и дивни пример подвижника над подвижницима и монаха над монасима, који се у јорданској пустињи хранио скакавцима и дивљим медом. По многим сведочанствима пост у овај дан установљен је са самим празником. Директно помињање поста на празник усековања часне главе Св. Јована налазимо у типику Светог Саве освештаног који се позива на древно црквено предање. Када говоримо о начину поста у овај дан, не бисмо смели да сметнемо са ума да је ово литургијски дан и самим тим због Евхаристијске радости начин поста не може бити у потпуности строг. Овај празник ваистину јесте мали велики петак, али у исто време он је велики Васкрс, на то нас подсећа и преподобни Јустин ћелијски: „данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тј. мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а слеве Свети Претеча. Моле се Њему за род људскиˮ „Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника). Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Након освећења, Преосвећени Владика је уз саслужење свештенослужитља из свих Епархијских намесништава служио Свету Архијерејску Литургију у овом светом Храму уз појање обреновачког Црквеног хора „Свети Јоаким и Ана“. Импозантну унутрашњост богомоље испунила су бројна дечица, међу којима су се истицали малишани из дечјег Црквеног хора „Ваведење Пресвете Богородице“. Пре Свете Евхаристије Владика Милутин је беседио, веома радостан што је након 9 година градње, Црква Сабора Српских Светитеља засијала у свој својој лепоти, сјају и раскоши. Много људи је учествовало у изградњи светиње, неко је дао милион, неко сто, а неко динар, на шта је указао у својој проповеди и Владика Милутин. „Свако ко је дао лепту у овај свети Храм уградио је себе у Њега“, рекао је Преосвећени, додавши да је светиња изграђена од доброте и љубави многих. „Љубав Ваша изградила је овај Свети Храм и Љубав Ваша ће га одржати“, рекао је Владика Милутин који је исказао посебну радост што види много деце у Храму. Након беседе Владике Милутина и доделе одликовања најзаслужнијим за изградњу богомоље, верни су приступили Светом причешћу, а затим је Владика Милутин освештао жито и пререзао славски колач у славу Сабора Свих Срба Светитеља. Након службе приређена је богата трпеза љубави за све који су дошли да својим присуством увеличају прославу освећења новоизграђене Цркве. Извор: Радио Источник / Телевизија Храм

На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm

После дуготрајног судског спора вођеног од 2011. године, који је завршен пресудом Апелационог суда Новог Јужног Велса 2017. године, регулисани су и односи између Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве (која је преузела управљање манастиром Светог Саве – Новим Каленићем, код Канбере) и имовинског повереништва „Слободне АНЗ Епархије“, па и по питању посећивања и боравка у манастиру. Обавеза, која је проистекла из поменуте пресуде, испоштована је и у суботу, 8. септембра 2018. године, за када су чланови „епархијског управног одбора слободне цркве“ најавили долазак и двочасовни боравак у манастиру, и то: посету гробљу и храму манастира Новог Каленића. Поштујући благослов Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана и одлуке Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, игуман манастира архимандрит Петар и протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић, члан ЕУО и старатељ Манастира, организовали су и омогућили да се посета заврши у потпуности и у најбољем реду. Обавештавајући о овом догађају верни народ Митрополије аустралијско-новозеландске, као делу испуњавања обавеза проистеклих из судске пресуде, још једном подсећамо све Србе Аустралије и Новог Зеланда да смо као деца Светог Саве призвани да идемо путем његовим, позивајући све да у љубави поправљамо оно што је поцепано и да састављамо оно што је, несрећним околностима, растављено, као и да корачамо у сретнију будућност као браћа једне крви и једне вере. На то нас подсећа, између осталог, и мученичка крв Светих српских мученика, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и свих осталих, знаних и незнаних, јама и стратишта. Свако дељење и цепање ризе Светог Саве, јединства Светосавске нам Цркве, жалости све наше свете претке пред које морамо једног дана изаћи. Нека би страдали и Васкрсли Господ услишио наше молитве. Канцеларија Митрополије аутралијско-новозеландске Извор: Српска Православна Црква

У наставку свечаног чина освећења храма Патријарх је предводио је свето евхаристијско сабрање. Саслуживали су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и господа Епископи марински и јургински Инокентије из Руске Православне Цркве, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и бихаћко-петровачки Сергије. Уз Његову Светост и архијереје евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан из Епархије далматинске, протопрезвитер Стојко Стрика из Епархије бањалучке, презвитер Дејан Мандић из Митрополије загребачко-љубљанске, потођакон Стеван Рапајић из Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Захарије из Руске Православне Цркве, протођакон Никола Перковић из Епархије милешевске, ђакон Драган Радић из Митрополије загребачко-љубљанске и ђакон Немања Рељић. На малом входу дугогодишњи парох бихаћки г. Далибор Ненић одликован је највишим чином свештенства - чином протопрезвитера-ставорофора. Благословом епископа Сергија, а руком Његове Светости, прота Далибор Ненић је награђен за пожртвованост и ревност Цркви Божјој у Бихаћу. Свјатјејши Патријарх г. Иринеј обратио се присутнима благословеним речима и поздравио све окупљене вернике и то први пут са олтарских двери цркве Свете Тројице у Бихаћу са које се, слава Богу, после више од седам деценија чује звоно и молитва упућена Господу. Епископ Сергије се такође обратио гостима и пригодним речима поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и све присутне. -Значај данашњег догађаја може се описати ријечима псалмопојца који каже: Ево дана којег створи Господ обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Пс 117, 24), поручио је Владика и позвао на мир, љубав и слогу: -То је оно на шта нас је Господ својим Јеванђељем призвао. На крају свете Литургије орденом Светог Саве одликован је г. Хамдија Липовача из Бихаћа, дугогодишњи добротвори пријатељ Српске Цркве у Бихаћу и Епархије бихаћко-петровачке. Куму новоосвештаног храма Свете Тројице г. Младену Миловановићу и великом добротвору Цркве Христове г. Јову Турањанину уручен је орден Светог краља Милутина. Посебне архијерејске похвалнице уручене су свим доброчинитељима и добротворима светог храма у Бихаћу и за Епархију бихаћко-петровачку благословеног догађаја. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, после свечане трпезе, посетио мученичко стратиште Гаравице где је у јеку Другог светског рата убијено око 12 хиљада Срба са простора Бихаћа и околине. (Опширније на интернет страници Епархије бихаћко-петровачке) Извор: Српска Православна Црква

Уз учешће великог броја окупљених верника Епископије славонске и гостију из скоро свих крајева Хрватске, Србије, Републике Српске, Словеније и сестринских Православних Цркава, молитвена радост отпочела је светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Архиепископ берлински и германски г. Марко из Руске Православне Заграничне Цркве уз саслужење господе Епископа пакрачко-славонског Јована, будимљанско-никшићког Јоаникија, маринског и јургинског Инокентија - изасланика Митрополије кемеровске из Руске Православне Цркве, и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија. После читања одељака из Светог Писма и поздравног слава домаћина, Преосвештеног Владике г. Јована, пастирском беседом о Светим мученицима Цркве Христове окупљени народ је поздравио је Високопреосвећени Архиепископ г. Марко. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, као што је и протеклих година био обичај, архијереји су са верним народом и свештенством на хумци недалеко од споменика „Камени цвет“ у славу Божју и част и спомен Светих новомученика освештали славски колач и жито. Том приликом пригодном беседом окупљени народ поздравио је најпре Преосвештени Владика г. Јоаникије, а затим и Преосвештени Епископ марински г. Инокентије, заблагодаривши владици г. Јовану на указаној части и љубави за молитвену радост и окупљање у спомен Светих новомученика јасеновачких. На крају обраћања, у спомен на велики и значајан догађај за Православље, епископ Инокентије је подарио владици Јовану архијерејске инсигније - крст и панагију. У знак молитвеног сећања и братске љубави исказане кроз евхаристијско славље, на благослов верном народу сестринских епископија Берлинске и Маринске, њеним Архијерејима, архиепископу Марку и епископу Инокентију, владика Јован је даровао честице чесних мошти Светих новомученика јасеновачких. Извор: Српска Православна Црква

Отац Бобан је одговарао и на питања наших слушалаца везана за брак и породицу. Једно од питања је било и када Црква дозвољава црквени развод и да ли је могућ други црквени брак, на шта отац Слободан каже да је главни разлог за развод прељуба, али да је временом списак разлога постао већи, па ту имамо насиље у породици, инсистирање на незнабожачком животу…и друге. Отац Слободан је говорио и о томе како се најбоље припремити за Свету тајну Причешћа. Он се сјећа и свог професора блаженопочившег академика проф. др Владете Јеротића за кога каже “да није живио он него је живио Христос у њему“. На ова и још нека актуелна питања наше вјере наћи ћете одговоре ако будете чули ову нашу емисију и поуке оца Слободана. Извор: Радио Светигора

На молбу песника, поетско вече под називом Златни пресек је отворио Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион, који је изразио радост што песме у Гостопримници публици представља један изузетно упешан зајечарски аутор. О богатом дугогодишњем стваралаштву Ивана Потића, израженом кроз више објављених књига прича и песама говорио је Стеван Д. Јовановић. Посетиоци су били у прилици да чују песме по избору аутора, али и да поставе питања на различите теме сагледавања улоге човека у овоме времену и друштвеним збивањима која нас окружују, обликоване виђењем песника. И овога пута, као и протеклих скоро годину дана, Гостопримница је била место значајних културних дешавања у Зајечару, у којима су уживали сви они који духовни живот неодвојиво повезују са уметношћу и сваким обликом културног стваралаштва. У њој су гостовали бројни предавачи, али и уметници из света филма, музике, књижевности, ликовног ставаралаштва…који су се представили својим разноврсним програмима духовне и културне тематике, чиме је духовно – мисионарски центар Епархије тимочке оправдао своје постојање. Извор: Епархија тимочка

Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан