Најбољи чланови

Дакле @Avocado је прави мисионар еволуције на овој теми апсолутно свима покушава да да најбољи могући одоговор, некада са више некада са мање стрпљења али колико се сећам коректно и повремено са хумором. Браво за труд. Али да бих мало ублажио напету атмосферу на теми и тешке речи морам да вам испричам једну анегдоту која ми се десила са њим... (disclaimer: све је зезање нема ни трунке истине) Идемо тако ми једном кроз град и када смо пролазили поред неке виле он случајно закачи раменом једну старлету... старлета: Глеај бре де идеш мајмуне један!!! авокадо: Ја нисам мајмун него примат а мајмуни нису ни ходали на две ноге... старлета: Шта!? Ти ћеш мени да кажеш да нумем да ходам? Коњу бре један!!! авокадо: Коњи су копитари и не припадају истом биолошком роду као примати, иако су и они сисари... старлета: Шта си ми рекао да сисам !!!? зове некога: Доктореее! долази бодигард: Господине, молим вас, нема пипања! авокадо: Не ја не... старлета: Овај ми је рекао да #@$%"#$ мајмуну! авокадо: Не не само сам рекао да мајмун и коњ нису овај... иако сисари... богидард: Господине, за те ствари морате са агенцијом, али то ће вас коштати најмање 1.000 евра без обзира на таксономијски тип и класу животиње са којом то желите да радите... авокадо: Ти се разумеш у еволуцију?? бодигард: Докторирао биологију, али нема посла, па ето... мора ово... авокадо: Дај избави ме од овог аустралопитекуса што ме напао. богигард шапне авокаду: Похвали јој ципеле и силиконе... старлета: Докторе!? Па шта то радиш?? Ја сам га прва стартовала!! авокадо: Млада дамо ваше прелепе сандале ме подсећају на ланце аминокиселина а ваше груди плене лепотом као позадина Papio Anubis-a (врста бабуна). старлета: Уф... јао, баш си сладак, хвала... Докторе, дај му да једе и пије шта хоће, а после иде код мене са мајмуном... - и одлази авокадо: Аа хвала, ја не... бодигард: Бежи бежи бре! Удувана је... заборавиће... И Авокадо одмах збрише и оде на Калемегдан и у Зоолошки врт да разгледа генусе и родове и да смири живце а ја сам отишао да нађем неки храм да молитвом избришем из свог еволуционистичког мозга старлетине атрибуте...

Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице

Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев ,,Саборност која постоји у Цркви (...) може се, заиста, упоредити са хармонијом и сагласјем које влада међу Личностима Свете Тројице. Не би требало, ипак, ићи даље од тога у покушају да се људске црквене структуре упореде са заједништвом у Божанској Тројици. Нити би било примерено објашњавати узајамни однос примата и саборности користећи се светотројичним аналогијама, и на тој основи се позивати на 'примат' Оца у односу на Сина и Светог Духа.'' (Митрополит Волоколамски Иларион Алфејев, 8. новембра 2014. године) https://svetosavlje.org/primat-i-sabornost-sa-pravoslavne-tacke-gledista/ Епископ Иринеј бачки ,,Црква је заједница по слици Свете Тројице. Наравно, ми не можемо изједначити све што постоји у животу и искуству Цркве у историји, у икономији овде на земљи, у времену, са вечним животом Свете Тројице. Али, Црква је између осталога и икона Свете Тројице. Наравно, из тога не могу се изводити претерани закључци, у том смислу да све што постоји у овоземаљским структурама црквеног живота да треба да пронађемо у Светој Тројици, па између осталога и примат - првенство. То не мислим да је исправно размишљање. Лично ја не мислим.'' (Епископ Иринеј бачки, ПБФ 29. април 2015. - 1:12:20) https://youtu.be/CFANda-KfbM?t=1h12m3s Митрополит Амфилохије (Радовић) ,,Наша помесна Црква, и од раније, а и сада, игра једну не бих рекао помиритељску улогу, него једну саборну улогу, јер постоје те конфронтације нарочито између Константинопоља и Москве. Ми се не сврставамо. Па некад кажу, писали су овде у новинама, чак и Зизјулас рекао је: српски теолози отишли су да слушају Москву. Није истина. Пре свега такво једно поимање је дискутабилно. Ја се чудим, морам да вам кажем искрено да, велики теолог православни, Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, да је он у последње време оптерећен - ја разумем њега као јелина и везаног за Цариград -, оптерећен је местом првога, Цариградом. То се види у његовим написима, чак и у његовом теолошком приступу првога које је утемељено на Светој Тројици. Пориче историју, наводно не може се на основу историје дати права слика устројства Цркве, него морамо да се вратимо на теологију, на Свету Тројицу. Катастрофално.'' (Митрополит Амфилохије, ПБФ 20. 5. 2015. - 1:20:00) https://youtu.be/hKDoeS88lyc?t=1h19m17s

Moja drugarica tepa svome decku Ti si moja guza

a dje si ti cuo da zene znaju sta zele, nemaju one pojma, kad misle da znaju, tek onda pojma nemaju, zena je stvorena da muskarac upravlja njom i sobom, to kad bi se spalo na nesto sto zene zele, jos bi bili u prvobitnoj zajednici, pa one svaki dan ustaju sa drugim miksom u glavi, zeni treba vodja, ako ima srece da ga sretne i prepozna

знаш шта је твој проблем, што си једна недоследна особа, и ово што што радиш није при пут и не дешава се у разговору само са мном. Прво се излупеташ за медаљу, и када ти се скрене пажња, излачиш се на љигав начин. Нико није осудио тебе, него ти указује на грешке у твом поимању православља и духовности, а ту нема места за кашу од њу ејџа, менс хелта, астрологије и пинк ријалитија.

meni najvise prija kompliment za kuvanje, kad gosti odu srecni i zadovoljni i kad me pohvale posle liturgije da sam pevala ko slavuj iskreno!

Hocu, hvala. Evo i za vas jedan dobar

Hvala, ...( svaka bratska molitva je malo blago,....)

Ako se dopisujemo, svaki put napisem -izvini, idem cas pojesti nesto. Medjutim, sr*nje nastaje kada popijem 9l vode, pa zaredjam 30 puta u wc, mucenica misli da imam 290 kg.....

Одлушах на бденију у суботу ...Христе који си створио човека...па се сетих Бокисда.

Ис Хс. Отац кроз њега у Духу. Тако верујемо и кажемо у Симболу вере. Али то не можемо и објективно да докажемо. Теби се није могло доказати ни да је свет створен кроз Ис Хс. Шта очекујеш од атеиста?

Ромкиња је покушала контра психологијом да искамчи неки динар. Вероватно је очекивала да ова каже: "Ма ко је, бре, сиротиња?! Ево ти хиљаду динара! "

Trebao bi ne samo da vjeruješ, nego da budeš potpuno siguran da slučajnost postoji i da se svakodnevno odvija pred našim očima. Ilustrativan primjer: Držiš staklenu čašu (recimo onu za vino) u ruci na 1.5m. od čvrstog poda, recimo betonskog, i ispustiš je. Sigurne su sljedeće stvari, čaša će se razbiti, i pojaviće se najmanje dva parčeta, ono što nije sigurno je u koliki broj komadića će se čaša razbiti i kakvog oblika će ti komadići biti i kako će prostorno biti raspoređeni...ako još dodamo premisu, da umjesto da ispustiš čaši tresnes je jako od pod, onda će opet sigurno razbiti, i sigurno rasuti u najmanje 10 parčića, a njihov tačan broj i precizan geometrijski oblik, kao o prostorni raspored će biti potpuno nepoznat. Ukoliko su nam poznati svi početni podaci, bilo da čaša pada slobodnim padom, ili ubrzanjem, čvrstića podloge, način kako je čaša napravljena sve od molekularne strukture pa naviše itd...nema te jednačine koja može da opiše i predvidi konačan broj i geometriju parčića...jer će se one rasuti na potpuno slučajnom uzroku i gotvo uvijek na različiti način ma koliko bacao jednu te istu čašu. E sad ono još je zanimljivo kada bi računao vjerovatnoću (omiljeni argument kreacionista) da se neka čaša razbije baš u toliki broj parčića i baš da svaki ima takav i takav geometrijski oblik, i da se baš svaki pračić nađen na mjestu na kome bi se našao bila bi ravna nuli...osim što se uvijek dešava.

iso tako majmun preko brda, bilo oblacno vreme, a lijep majmun bio brkat, zut,, zut ko robert prosinecki, e sad najedared iz onog oblacnog neba osinu munja roberta po malem mozgu preko slijepog oka, stvori se u glavi loptasta munja i sjeba cijelu koncepciju glave i natjera majmuna da se ispravi na zadnje noge, doduse bivalo je i ranijih takvih situacija ali je loptasta munja tjerala na drugu stranu pa se majmuni propinjali na prednje noge, sto uopste nije lose, jedino sto kad mokre, mokraca im klizila niz stomak pravo u usta i sto im je glava zapinjala po zemlji prilikom hodanja pa su pocrkali, a inace su dobrice bili. i tako munja po munja, razvi se mozak do trojne licnosti ko u boga

Тхе енд О чему год да се говори, битно је само указати да: ЈА, за разлику од тебе... Не у православљу.

...za razliku od religije...

@Bokisd @Жика Васијан @Ведран* и заинтересовани. Узех да се одморим данас и да чујем Иринеја на Порфирија: Интересантно је чути на сат 1:04, где говори о инославнима и зурлотима; 1:08 говори о Нествореној Цркви, о чему смо овде доста расправљали, а ревнитељима није ишло у главу.

Ne deklarišem se kao "evolucionista"... to mi je podjednako besmisleno kao da se deklarišem kao "gravitacionalista", "ajnštajnovski relativista", "bakcilista", "big bengovac" i slično... prihvatanje pojedine naučne teorije kao validne ne određuje moj identitet... prihvatam celu nauku kao sjajan metod otkrivanja univerzuma...

Ne citam Blic. Tek sam posle video da je to izvor. Ja sam u intervjuu prepoznao istinu i drsgo mi je da postoje ljudi koji ovako razmisljaju... i nesto rade da se to misljenje cuje.

@ronin Ово сам се ја играла у "Inscapu" - то је нешто као Корел за Линукс. (Шекспирови сонети)

@Liga Džentlmena Kroz sve tvoje postove na ovoj temi provejavaju dva stava: prilagođavanje i neuzdržavanje. Poveži ta dva pojma na svom primeru pa reci sebi (ne ovde javno, već sebi) imaš li dovoljno ljubavi da se prilagodiš verujućoj ženi u smislu (ne)uzdržanja. Onda možeš govoriti o nečijoj ljubavi i spremnosti na žrtvu. Što se pravoslavlja tiče, sa jednog izvora ne može teći i bistra voda i prljava žabokrečina. Na nama je da odaberemo.

Uz rizik da zvučim kao politički slogan iz '90 i neke-PRAVOSLAVLJE NEMA ALTERNATIVU . Sad bez zezanja-u crkvi nema alternative, sad ću malo na Liturgiju, pa malo jarčevi i ovnovi, pa malo Abraham kroz Ester...toga nema, to su pomije, sve miksovano, a ništa ne valja.

#crkvasvetipantelejmon #Mirijevo

Ово је најбољи мирис свих времена

Nije mi zasmetao, nego moram da mazem kremu protiv alergije...

Da, ali ja , na primer, nisam to shvatio tako, kao da baš Hristos dolazi. Odmah sam gledao iz perspektive one Hristove eshatološke besede iz Mt. kad On sebe identifikuje sa ljudima koji imaju potrebu da im se pomogne na neki način, i šire sa svakim čovekom. Koliko često odbacujemo drugog čoveka uz razne izgovore ili stavljamo sopstvene planove n aprvo mesto i ne dozvoljavamo da od njih odstupamo radi bližnjih.

Први заменик председника Синодалног одељења Московског патријархата за односе између Цркве и друштва и медија, члан Друштвене коморе Русије, професор Филозофског факултета МДУ Александар Шчипков је у ексклузивном интервјуу за РИА Новости прокоментарисао најновије кораке Константинопољског патријархата и у вези с тим – тему украјинске аутокефалности. С њим је разговарао Сергеј Стефанов. — Александре Владимировичу, дословце недавно, 31. августа, сви смо били сведоци сусрета патријарха Кирила и патријарха Вартоломеја у Истамбулу, и по завршетку овог сусрета речено је да био братски и да је одржан у духу међусобног разумевања. Међутим, буквално следећег дана на Фанару је свој рад отпочео сабор константинопољских епископа – синаксис, и на њему је патријарх Вартоломеј дозволио себи да изговори прилично оштре речи о Московском патријархату. На који начин се то може спојити и схватити? — Однос патријарха Кирила према Васељенском патријарху Вартоломеју је био и остаје братски. Мирно и стрпљиво понашање патријарха Кирила сведочи о овом братском односу. И све до последњег тренутка патријарх Кирил је покушавао да постојеће проблеме реши у братском дијалогу који се по његовим речима „одвија унутар једног Тела – Тела Једне Свете и Апостолске Цркве <...> због чега имамо одређену одговорност и обавезе, али нам то истовремено даје снагу и надахњује нас“. — Да ли се после јучерашњег именовања егзарха од стране Константинопоља може говорити о давању аутокефалности Украјинској цркви као о већ коначно донетој одлуци? — Ван сваке сумње, то је први корак на овом путу. — Представници Московског патријархата су јуче коментаришући ову одлуку истакли да ће Руска Православна Црква узвратити на одговарајући начин. Какав може бити овај одговор? — Да би схватио какав може бити одговор наш читалац треба да разуме свеукупну ситуацију. Украјина је канонска територија Московског патријархата. По правилима Другог Васељенског сабора епископи немају права да кроче на туђу канонску територију без позива. У овом случају су двојица егзарха, Данило и Иларион, упућена у Кијев без договора с патријархом Кирилом и без договора с митрополитом Онуфријем, То представља отворено кршење древних правила. Зато ово оцењујем као отворену објаву рата. Сећате се: „Кијев је бомбардован, објављен нам је почетак рата“? Овде се ради о истој ствари, само што је у питању верски рат. — Шта се крије иза овог поступка патријарха Вартоломеја? — Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма. Он сања о томе да постане једини поглавар целог Васељенског православља по аналогији с Римокатоличком црквом. Вартоломеј је формулисао следећу идеју. Он је рекао да Константинопољ поседује извесну мистичку искључивост у поређењу с другим Православним Црквама, да Константинопољ представља „етос православља“. Кључна реч је „етос“. Шта је то? Етос је скуп извесних стабилних, универзалних и непромењивих црта карактера човека, народа и неке социјалне групе. Вартоломеј каже да је он носилац еталона „етоса Православља“. То одмах подразумева да су све друге Цркве несавршене и да треба да се потчињавају Фанару. Овај занимљив пример верског расизма ће сигурно ући у будуће уџбенике из политикологије. Како ће друге Цркве реаговати на ово? Наравно, негативно. Патријарх Вартоломеј је 7. септембра ушао у историју Православне Цркве као човек који је изазвао раскол. Пре свега говорим о смисаоним, теоретским стварима. Али су и канонска територијална питања изузетно важна, пошто се не ради о животињама, већ о људима – хришћанима који живе на овим просторима. Ово није први пут да се Константинопољ креће у правцу раскола. Ако погледамо историју сетићемо се да је управо Константинопољ био иницијатор преласка Православља на нови календар. Овај календарски раскол до данашњег дана није исцељен. Део Помесних Цркава је под утицајем Константинопоља прешао на нови календар, а део, као Руска Православна Црква, није прешао. У Јеладској Цркви у Грчкој милиони верника нису признали ову реформу. Што се тиче односа између Константинопоља и Москве, не знам да ли наши читаоци знају да је 1920-их година Константинопољ подржао обновљенчески раскол у СССР. Овај раскол је био створен вештачки, а подржали су га Троцки и други бољшевици. Константинопољ је тада тражио да се свети патријарх Тихон одрекне својих овлашћења и да оде у пензију. У то време је наша Црква у најтежим условима сачувала чистоту Православља. И шта услед тога имамо данас? Познато је да Константинопољ проповеда либерални тренд у Православљу. Ради се о заједничким молитвама с протестантима и католицима, што у Православљу, благо речено, није пожељно. Вартоломеј је ових дана озаконио други брак за клирике – и то је ствар која је забрањена по канонима светих отаца Цркве. Од њих стално потичу и полупровидне алузије на допустивост нетрадиционалне сексуалне оријентације и тако даље. Москва је, напротив, оличење конзервативног, традиционалног пута развоја у Православљу и брани чистоту верског учења. Међутим, једна ствар су научне богословске дискусије, а друга је отворено упадање у туђу кућу. Седми септембар 2018. године ће ући у историју као жалостан датум. Тог дана је Васељенски патријарх Вартоломеј објавио и означио раскол у васељенском Православљу по либералном и конзервативном усмерењу. И чињеница је да је стао на чело овог либералног правца. — Какву реакцију ово може изазвати у православном свету? Како се догађаји могу даље развијати? — Ово ће несумњиво изазвати врло оштру узвратну реакцију у разним Црквама. Патријарх Вартоломеј ће развијати свој „источни папизам“. Руска Црква неће моћи да пристане на либерализацију верског учења и распад црквеног устројства живота. Сматрам да пре свега треба сазвати међуправославни црквени суд и изнети мишљење о антиканонским поступцима и јеретичким идејама патријарха Вартоломеја. Друга, и мислим неизбежна ствар, јесте то што ће се поставити питање црквеног евхаристијског општења. Велика је вероватноћа да ће се то десити. Из тога ће проистећи одређени практични кораци. Огроман број наше пастве налази се ван граница отаџбине, између осталог, у Турској. Они данас одлазе у храмове Константинопољског патријархата и могу тамо да се исповедају и причешћују. У случају прекида овог општења они неће више имати такву могућност. Дакле, наша Црква ће морати да предузме извесне кораке ради вођења духовне бриге о Русима у иностранству. Мораћемо да отварамо парохије, да градимо храмове и да шаљемо тамо свештенике. Не можемо напустити своју духовну децу. Поступци патријарха Вартоломеја ће имати дугорочне последице које ће деценијама морати да се исцељују. — Раније је митрополит Украјинске Православне Цркве – а и у Московском патријархату су изражавана слична мишљења – изјавио да је патријарх Вартоломеј увучен у политичке игре. Колико је по вашем мишљењу јак утицај политичких снага са стране на поглавара, имајући у виду неке иностране државе, и да ли је он имао одлучујућу улогу у случају с украјинском аутокефалношћу? — Обратите пажњу на то одакле су родом егзарси који су упућени у Кијев. Епископ памфилијски Данило је у Кијев допутовао из САД. Епископ едмонтонски Иларион је послат из Канаде. Већ ова околност наводи на размишљања о томе ко стоји иза Вартоломеја. Многи снажно подозревају да не управља Вартоломеј Данилом и Иларионом, већ да Данило и Иларион управљају Вартоломејем. А ко њима управља можемо само да претпоставимо. САД, као што видимо, сад подривају војно-политичку ситуацију у Сирији и Украјини користећи све могуће начине – од имитације хемијских напада до распаљивања верских ратова. И мислим да у овој игри има много учесника, а међу њима су патријарх Вартоломеј, римски папа и америчка „дубинска држава“. Мислим да ћемо и о томе ускоро разговарати. Извор: Православие.ру View full Странице

Ja kazem ako mi se ide u toalet, bas me briga. Nije ni on svetac

ако се цитирање на форуму рачуна као помињање биће он нама још дуго жив и здрав

Џентлмене, баба и жабе не иду заједно. Остави те којештарије па да будемо заједница сви џумле кроз Литургију.

inace kad smo kod dama i dzentlmna, to su sluzbeni odnosi medju ljudima, to je sterilno, postoje mnogo prisniji i jaci odnosi od toga koji ukljucuju i ljudske mane, takvi odnosi su mnogo prirodniji

Ma necu macko, ti si moja dusa. ? Cim mi unlajkujes poruke to meni govori da ti se svidjam. Kako da te mrzim.

Moјa profesorka filosofije

Хммм, да... Сасвим јасно да су га "Божији чувари" попут вас гурали од вере. Јер разлика између оног што емпиријски утврдиш и оног у шта те убеђују мора да доведе до једног од два могућа исхода: да одбациш емпирију и науку и останеш на нивоу слепе вере не по разуму, или да следиш емпирију ма где те одвела. Код сусрета са искључивим "људима од вере" попут вас то обично одведе људе у тзв "агностицизам" као спољашњу одбрану, где се ограђују од "слепила (такве неразумне) вере" али не могу да одбаце веру из свог срца па да кажу да не верују. Тужно... како неки нису свесни колико могу одбити људе од вере... Сећам се неких клинаца из Богословије у Фочи... Начин живота тамо је после пар година многе довела до разних хедонистичких ужитака (цигарете, алкохол, уживање у ХХХ каналима...) којима су потврђивали своју слободу од многих бесмислених ограничења и наметнутих поступака које су тамо доживљавали. А све зато што је селекција богослова била "очај". Било је и оних који нису знали ни да ли верују у Бога, родитељи неке уписивали мислећи да ће финансијски добро проћи... И није њихова кривица што им је интернатски живот тако тешко пао. Као и Дарвину...

problem je sto nauka nije slobodna od politike, ne samo nauka, nije ni umjetnost slobodna od politike, a nauka pogotovo, stoga nauka cesto teorijski nudi samo trenutno najbolje objasnjenje i to se uzima kao standard u naucnoj zajednici, ono sto se precutkuje je da standardi vaze i u slucaju konflikta sa nekim drugim modelima zato sto to vec nije stvar same nauke nego cesto puta politike, nauka ima izvore financiranja najvise kod politicara imali smo nekih velikih skandala u istoriji po tom pitanju, evo bas kod evolucije, nedostajala je karika izmedju majmuna i covjeka, pa su je trazili po citavoj planeti su kopali, da bi je nasli nigdje drugdje nego u engleskoj tako sto su uzeli gornju lobanju nekog majmuna i uparili sa komadom svinjske vilice i to je dugo bila karika koja nedostaje i to zvanicno u naucnoj zajednici.

- Шта си данас правила за ручак? - Правила сам се мртва.

Авокадо по овоме испада да и ти случајно имш осећања, ум и мозак и све остало што те чини личношћу. Прелистао сам скраћени текст о еволуцији и видим да прелазних форми нема, све је шпекулација и претпоставка које је не могуће доказати зато што понуђени фосили просто нису довољни за тако нешто. Има само микро еволуције у оквиру родова једне врсте и то сви добро знамо.

Fenomenalno

Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње. Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине. Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније. Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу. Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе. Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође. Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома. И би вече и би јутро, дан шести. [VII] Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара. Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе. Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм. Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега. Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо. Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету. И би вече и би јутро дан седми. [VIII] Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру. Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи. Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи. Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6) Извор: Теологија.нет View full Странице

Да, неће да одговара на питања кад је сатеран у теснац. Јер се тиме руши његов опсесивно-рационалистички сустав. Писмо не можеш срушити рушећи једну тезу, јер оно није саграђено на логичким исказима. Код Васијана је друго, то је неуротички систем, и примењује оно што чика Фројд назива одбрамбеним механизмом рационализације. Узима да тврди како монотелити нису били анатемисани, а кад га суочиш са Максимом, онда каже да Максим се не разуме у теологију! Ево ти најновије тлапње: Тарасије говори о раздељеној Цркви, Марко Ефески исто. И назива половином 15 века КЦ Црквом! А гнусне херезе католика су већ били анатемисали Фотије и Палама! Да је то било тако, Ефески не би могао да КЦ зове Црквом. То што је он после почео да мења говор је из тога што су узели да праве опозицију Флоренци, а онда је Сиропулос, који је потписао Унију и саслуживао са Папом "јеретиком", постао Марков партизан. Патријархом је постао Митрофан II, који се исто причешћивао са Папом. На крају, и после Флоренце ми немамо ВасСаб који је осудио католике као јеретике. Васијану је остало само да замишља како се та грана сасвим осушила, ја пак видим да није сува, него чак можда здравија од нас. И на сав свој ужас, Васијан не може објективно и без икакве разумне сумње да докаже да су католици јеретици и да нису Црква! Јер смо кроз сва досадашња истраживањас видели да они који се називају јеретицима нису нужно и безблагодатни. Зато Митр. Порфирије, духовно чадо вл. Иринеја, узима благослов од Папе. Биће да он боље познаје шта мисли Иринеј него овај слепац код очију, Васијан, који силује Буловићеве текстове. Овај ревнитељ је остао дужан одговора на међусобна рашчињавања фотијеваца и игњатијеваца...

Мали Перице, Павле је био иконоборац, и по нежитијским изворима Ирина га је натерала да се повуче. Није дејствовао као православни Пт. Напустио је престо и примио схиму, што онемогућава да буде владика, отишао је у пензију. Тарасија су могли да рукоположе само иконоборци, јер све др. патријаршије су Анатемисале Цариград и нису биле у општењу са истим. Чак и прозелотски аутори навгоде да су га рукоположили иконоборци. Као кад би умро Папа а онда Кирило Московски дошао да рукоположи новог Папу! НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ 1. Данас наста увод у радост читавоме свету; данас почињу да изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговернијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха приправи на то да заборави старост и дуготрајне болести, а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, пресвети оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене. Дакле, примени закључак који си дао на основу Тарасија, па ћеш укапирати да су Католици за Марка били Црква. И то после Фотијевог "Вас"Саб и анатемисања КЦ! Ти се нон-стоп самоубијаш. Настави сам у том богоугодном делу.

Нико теби није осудио, само ти људи скрећу пажњу да духовност није потрошачка корпа па ти мало узимаш из Цркве, па мало из квази духовних извора оно што се теби свиђа по твом укусу. Треба се држати чистог извора, тј. Православне Цркве.

Загор, Photoshop Можда ми боље иде колорисање од ретуширања